Selo Staro Gracko na Kosovu i Metohiji, poznato je po tome što su teroristi "OVK" u jednom danu, 23. jula 1999., ubili 14 srpskih žeteoca na povratku sa svojih njiva. Masakr neko još i pomene s vremena na vreme ali samo selo i njegove žitelje tek o parastosu. Kako zapravo žive naši ljudi iz sela koje predstavlja odraz sudbine srpskog naroda na KiM, istraživao je Ivan Maksimović, dopisnik Magazina Tabloid iz Kosovske Mitrovice
Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)
Magistralnim putem Priština - Skoplje, na dva kilometra ispred Lipljana, skreće se ka ovom selu koje danas ima ima oko 200 stanovnika. Prosečan broj mladih je viši nego što je to uobičajeno u srpskim sredinama. Selo je kvadratne osnove u čijoj se sredini nalazi stadion na kome trenira ovdašnji fudbalski klub "Braća Aksić" a osim njega funkcioniše još i istoimena škola, na obodu stadiona, koju pohađa sedamnaestoro učenika od ukupno 33 ovdašnje srpske dece. Ne postoji ni jedna druga mogućnost organizovanja društvenog života zbog čega je selo dodatno umotano u čamotinju a mladi neizbežno odlaze u potrazi za poslom pre svega.
„Smeta nam ovakvo stanje, kako ne smeta? Ali nemamo kome to da pojasnimo i da dobijemo adekvatan odgovor. U narod se uvukao strah, osveta, mržnja, plašljivost..." kaže jedan od ovdašnjih Srba. Zbog čega je tako potvrdiće svi ostali ali - manje ili više krišom.
Do rata ovde je živelo oko 500 Srba ali ih se već oko 200 odselilo nakon počinjenog zločina i još oko dvadesetak posle pogroma 17. i 18 . marta 2004. godine. Nakon toga Srbi su prestali da odlaze da bi poslednjih godina taj trend ponovo postao aktuelan iako spor jer život ovde više nego u drugim mestima zavisi od volje i zlovolje političara i onih koji misle da to jesu. Prepušteni vremenu da njihove probleme rešava ili ih primora da sami nalaze drastičnija rešenja, neminovno su se našli na poligonu interesa lokalnih "predstavnika" i činovnika od kojih ih niko ne štedi.
Budući da su preko glave preturili ono što je retko koji njihov vršnjak u Srbiji, mladi ipak veruju da će i ovo vreme proći i kažu da su zainteresovani da opstanu i ostanu na svojim ognjištima.
„Samo posao da imam, ništa mi drugo ne treba, ne bih išao odavde" kaže mladić očigledno sa kapacitetima kojima može sebi da obezbedi normalne uslove za život u maltene, bilo kojoj drugoj sredini. Ali još uvek čeka, nada se...
Stariji su već gledali više propalih generacije koje su čekajući u Starom Gracku svoju mladost i ostavile u ovom selu i posle više od 15 godina ipak bili prinuđeni da se otisnu u beli svet. Niko se od njih više nije vratio. Kažu da je „hitno potrebna reakcija države a ne samo da dođu na parastos, obećaju i odu, i tako svake godine".
Generalno, predstavnici države Srbije su ih u potpunosti zaboravili osim, naravno, na dan parastosa.
"...Kad je dolazio Vulin obećao je kule i gradove. Možda ste čitali u novinama, ja sam to izjavila, da ću ih na sledećem parastosu dočekati 'usranom motkom'...". Tog dana mi se usijao telefon, zvao me neko i predstavio se kao Vulinov zamenik i pitao me da li bih ja išla da razgovaram sa gospodinom Vulinom? Kažem, što bih ja išla da razgovaram sa njim, što on ne dođe ovde da vidi gde živim, što bi ja trčala za njim? Bez obzira što je on neki ministar. Kad je već bio na parastosu, što nije ostao da obiđe porodice? I ja mogu da stanem za mikrofon i da obećam da ću da uradim "to, to i to" i da odem iz sela, baš me briga. Neka stane iza svojih reči. Kaže on meni pa niste trebali da kažete da ćete da ga dočekate usranom motkom, a ja njemu: slušaj ti i tebe ću samo ako se predstaviš i kažeš ko si priča Sonja Živić, čiji je pokojni suprug jedan od ubijenih žetelaca, obećavajući i našem novinaru da će posle svih ovih godina lažnih obećanja i samopromocije političara ove godine napraviti dar - mar za parastos ako opet dođu.
Zbog pokrića tako bezobzirnog ponašanja zvaničnika ovdašnji Srbi su kivni na novinare i ne žele da razgovaraju, čak ni da budu fotografisani. Ne beže od neobaveznog razgovora ali insistiraju na anonimnosti.
Na pitanje da nešto kaže jedan od meštana odgovara kontrapitanjem: "...Sebe da napadam? Šta god da kažem okrenuće se protiv mene. O Albancima, vidiš i sam koliko ih ima, ako pomenem srpsku ili njihovu vlast opet sam sebe napao. Kako se živi? Evo, pogledaj!" pokazuje polukružnim pokretom ruke prateći panoramu sela. Pusto i maglovito zimsko prepodne. Izuzev kad prođe neki automobil, bez tragova života.
Sagovornici uglavnom iznose oprečne tvrdnje. Očigledan je razdor među meštanima. Jedni će reći da tzv. "ministar" pri vladi kosovskih separatista, Dalibor Jevtić, prilično pomaže:
"...Iseljevanje je stalo od kada se u Staro Gracko pojavio ministar za zajednice i povratak Dalibor Jevtić koji mnogo pomaže unzad 3-četiri godine. On je sa svojim saradnicima zaustavio prodaju i odlazak, jer pomaže svima u selu i deci i mladima i starima i porodicama žrtava masakra. Renovirao je oko 25 kuća u selu, sagradio dve nove i obećao da će sa proleća da sagradi još 4 kuće za mlade ljude sa porodicom. Infrastrukturu je sredio, renoviran je sportski tereni i poligoni u školi, uradio je nove toalete i uveo centralno grejanje i video nadzor na celom objektu. Napravio dečji park i još mnogo toga, pomaže školskoj deci, donosi rančeve, paketiće i ostalo..." kaže jedan od sagovornika Magazina Tabloid.
Drugi, ipak, imaju sasvim suprotno mišljenje. Tvrde da Jevtić ima nekoliko svojih ljudi koji lobiraju za njega u ovom selu i to su oni koji dobijaju pomoć u materijalu, stolariji, raznim manjim projektima. Za glasove na kvazi-izborima separatista bude im odobren neki projekat od 1.000 do 1.500 evra i tako svaki put. Igralište i škola jesu obnovljeni "ali za koga?" pita jedan od usputnih sagovornika nakon što se "rendgenskim pogledom" uverio da ga niko ne snima. "...Dođi ovde posle dva, videćeš da je igralište puno dece. I slušaj šta pričaju... Nećeš moći da čuješ srpski glas. Po ceo dan samo albanska deca viču, dozivaju se...ne provociraju nas, ne mogu da kažem, ali srpske dece više nema. Sve što je obnovljeno sada oni koriste...". Nešto kasnije, uverio sam se i u to.
Pitanje je i šta je od infrastrukture u selu obnovljeno jer su ulice raspukle, putevi loši, nigde se ne naziru radovi skorijeg datuma.
Takođe tvrde da iseljavanje nije prestalo već da se naročito od 2013. počelo sve češće govoriti o tome dok danas više nema srpske porodice koja se ne bi odselila. To je, kako kažu, upravo posledica selektivne dodele pomoći koja uvek završi u rukama istih ljudi a koji su pristali na političku trgovinu odnosno da svoj glas daju onome ko donosi "pomoć", bilo da se radi o šiptarskim ili srpskim predstavnicima vlasti svejedno je, svi su oni članovi Srpske liste i SNS-a.
"Ja nisam glasao, uopšte ne želim da izlazim na te izbore. Za mene postoji samo država Srbija i ništa drugo ne priznajem" kaže za Magazin Tabloid Miško Radusin iz ovog sela.
"...Ali zbog toga se i moja kuća ruši. Prošle godine je izbio požar i pola kuće je izgorelo. Krov sam obnovio sam, da ne propada ali više od toga ne mogu. I baš kad je Jevtić sa ostalima iz Srpske liste prolazio ulicom pred te njihove izbore, ja sam stajao ovde, pored ograde. Ma, nije ih zanimalo da li sam među živima ili mrtvima. Oni su sa svojim ljudima išli u obilazak sigurnih glasača i tako je sve podeljeno. Ja čekam da se mom ocu navrši godina od smrti pa i ja prodadoh ovo i idem odavde, porodica mi se već iselila, sam živim ovde" kaže Miško.
Ogorčenost se oseća na svakom koraku. Nade je sve manje. Uprkos hvalisavim Vučićevim izjavama da se poslednjih pet godina sa Kosova i Metohije ni jedan Srbin nije odselio, Sonja Živić za Magazin Tabloid kaže da ona osim u odlasku više i ne vidi izlaz iz ove situacije.
"...Možda se to tako prikazuje u svetu ali nas je svakim danom sve manje u Starom Gracku. Srbi su bez posla, dođe Albanac sa parama, ponudi visoku cenu od 70 do 100 hiljada evra za plac, a sa tim parama možete da kupite dva stana u bilo kom gradu u Srbiji. Zašto bi sedeo ovde bez posla, da se već u četiri, pet popodne zaključa u kući kad može da ode i da živi slobodno..." kaže Sonja.
Činjenica je i to da je od 1999. godine, kada je počinjen masakr nad srpskim žeteocima pa do danas, od dve albanske kuće koje su se pre rata nalazile u selu, sada odnos 50% - 50% sa jasnom tendencijom sve bržeg porasta albanskih porodica. Jedna Sonja kaže da je odnos placeva 50% naspram 50%, ali u broju kuća odnos je mnogo veći u korist Albanaca. Najveći broj srpskih placeva zauzima površinu od 25 ari i na njima Srbi izgrade po jednu kuću a Albanci izgrade po tri, četiri.
Ulica kojom sam pre desetak godina sa kolegom, kao jedina novinarska ekipa, išao da zabeležim hapšenje jednog od ubica srpskih žetelaca, i danas je većinom naseljena Srbima. Mislili smo tada da ćemo doneti radosnu vest, da će pravda biti zadovoljena iako smo znali da je hapšenje političko jer se desilo neposredno pred najavu samoproglašenja nezavisnosti. Prvi Srbin koga smo pitali za reakciju odmahnuo je rukom u prolazu i bez uzbuđenja prokomentarisao "...eh, jednog uhapsili. Nije to bio jedan nego grupa..."
I tog jednog, Maljzuma Bitićija iz susednog sela Alaš, oslobodili su nakon dva meseca usled "nedostatka dokaza".
"Šta ćeš tamo" pita me jedan od mojih sagovornika gledajući uz ulicu. "Da razgovaram i sa njima", kažem. "Nemaš tamo više sa kim da razgovaraš" - "Kako nema, pa zar niste rekli da žive Srbi". "Žive, ali ne razgovaraju jedan sa drugim". Pomalo šokantna opaska, pitam zašto. "Pa, sve zbog Srpske liste, jedni su članovi drugi nisu, od kad je to počelo više niko ni s'kim ne razgovara".
Eto, još jedan podatak o Vučićevim ljudima i slozi koju su uneli u srpski narod, čak i ovde u selu od 200 Srba prepuštenih sebi. A nema razlike ni u ostalim srpskim sredinama...
O svojim problemima nemaju s kim da razgovaraju niti da potraže rešenje.
„Nikada nas nisu obišli, ni zamenik tzv „premijera Kosova" Branimir Stojanović, ni ondašnji „gradonačelnik" Vladeta Kostić, pa ni predstavnici srpskih institucija Srđan Petković kao načelnik kosovskog upravnog okruga, ni predsednik privremenog organa opštine Lipljan Zlatko Lazić, niko. Slobodno napišite, pa naročito naglašavaju, zaboravio nas je i vladika Teodosije". Sonja Živić je prilično detaljno opisala kakav je odnos uzurpatora trona Eparhije raško - prizrenske Teodosija a kakav je bio pre njega.
„Prošle godine je bio treći parastos kako Teodosije nije dolazio niti se zainteresovao za porodice ubijenih. Lokalni sveštenici su ti koji dođu i to je to. Dok je bio vladika Artemije na Kosovu, obilazio nas je pred svaki praznik, Božić, Vaskrs, pred velike pravoslavne praznike... Dolazio lično, bio je u mojoj kući nekoliko puta, obilazio je porodice, donosio deci poklone. Nije donosio paketiće nego je davao novac da deci kupimo patike ili šta im je već potrebno. Kako je došao vladika Teodosije na čelo eparhije, ni jednom nije obišao porodice.
Meni je 2012. bila potrebna novčana pomoć, išla sam na operaciju bubrega u Beograd, vladika Teodosije je odobrio 20 hiljada dinara. Bila sam prinuđena da im se obratim jer nisam mogla sama da pokrijem troškove. Za tu pomoć su proveravali od našeg predsednika sela, lokalnog sveštenika, išli su čak i u bolnicu da se uvere da li je istina da ja moram da idem na operaciju ili možda baš i ne moram. Kad se uverio da mi je operacija neophodna, odobrio je pomoć.
Kad bi smo se ranije obratili vladiki Artemiju nikada nije proveravao niti smo morali da se najavimo pet dana unapred da bi smo pričali sa njim. Ne, samo odemo i on nas odmah primi. Nikada nije izostao za parastos, uvek je on vršio opelo i tada je donosio pomoć za decu. A ovo sada... kao da je sve palo u zaborav" kaže Sonja.
Upravo to i jeste namera. Da se umanji značaj stradanja, da se masakr zaboravi, svede na nemili događaj, puki incident. Na snazi je politika „pomirenja" i normalizacija odnosa sa dželatima, niko to ne sme da poremeti.
„Veruj sa lokalnim predstavnicima sam mnogo nezadovoljan. Napravili su od stranke SNS pravu sektu. Narod nikako to ne shvata povodi se sitnim i trenutnim interesima, pa posle četiri godine gladuju. Jer ovi lokalni političari prvo gledaju svoju bližu rodbinu, pa svoje rođake, prijatelje i simpatizere stranke. I to je to. Ovom narodu je dosta samo što živi na ovim prostorima a ne još neko da ga šikanira" konstatuje jedan od sagovornika.
No, ovdašnji Srbi trpe mnogo više od šikaniranja. Vladeta Kostić, bivši „gradonačelnik" sela Gračanice i istoimene opštine po sistemu tzv „republike Kosovo", više puta je vršio pritisak na ovdašnje Srbe preteći im ukoliko „Braca iz Štrpca pobedi u Staro Grcko". Inače su obojica članovi „Srpske liste" i SNS-a. Ali - veća nadležnost, veći i budžet.
Braca, odnosno Bratislav Nikolić, je ipak pobedio a neki od sagovornika dodaju da nije pobedio on nego Dalibor Jevtić svojom „podrškom". I pored toga što ta podrška konkretno unosi razdor među ovdašnje Srbe, osećate da nemate prava da bilo koga zbog toga osudite jer u selu jedva da funkcioniše i prodavnica, posla nema, umesto zarada veliki broj njih je na minimalcu za koji je najavljeno da će biti smanjen. Šta oni sami tu mogu sa izborom imaju između gladi i golog opstanka?
„Nama je jako teško da živimo ovde ali opet, i lepo. Ovo je naše selo, naša kuća, zemlja... Koliko ja znam mi smo jedina porodica koja ništa nije prodala. Ali ne znam dokle ćemo moći tako. Živimo od mamine penzije od 9.000 dinara i socijale koju primamo sa tri meseca pauze, znači svaki četvrti mesec po 10.000 dinara. A mi ovde plaćamo sve komunalije i to u evrima, ko može tako da preživi?" kaže Sonja iz četvoročlane porodice Nedeljković i dodaje da rade još i zemlju kako bi mogli da prežive ali ne mogu da prodaju ništa od svojih proizvoda jer se ne usuđuju da odu na pijacu u Lipljan.
Kaže da su više puta odlazili u opštinske uprave da traže posao ili se makar prijave za neku pomoć iako bi radije da budu zaposleni. Nikada nisu dobili ni pozitivan ni negativan odgovor šta god da su predali.
Jedino što Srbi d bilo koga dobiju jesu obećanja. Shvativši da glasove ne donosi strah, Branimir Stojanović, Vladeta Kostić i Srđan Petković su pred separatističke izbore došli sa obećanjima, i to povećim. Pominjali su čak otvaranje fabrika ali najupečatljivije su ipak bile pretnje i onom malom broju zaposlenih da će biti izbačeni sa posla, kažu sagovornici Magazina Tabloid.
„Treba da im se stane na kraj, jer iskreno, narod se pita šta bre radi SNS, jel to partija, sekta ili kaznena ekspidicija? Ko pokuša da im stane na put hvataju odmah za vrat i nastaje tortura. Ispoljavaju neku mržnju prema Starom Gracku i prema našim meštanima. Gaje nadu da njih ne može niko da ruši dok god je Vučić na vlasti. A narod se osipa ne samo u Gracku već i šire, posebno u kosovskom okrugu i to baš zbog takve politike. Pretvorili su politiku SNS u sektu koja ubija svaki moral kod čoveka!" tvrdi nam dobro upućeni meštanin koji ni sam nije siguran koliko će još moći da izdrži teror bahatih službenika državnog aparata čiji je i on poreski obveznik i građanin.
„Hrabrost je velika vrlina, ali mnogo ljudi se plaši SNS sekte pa ćute. I ja sam jedan od njih, ali nikome nije gorelo do zore. Verujte nikada gora vlast nije bila, prava sekta
sa puno mržnje. Pa, da li ste gledali i slušali govor Vladete Kostića na promociji u Gracanici? To je govor jednog mrzitelja, on je Srbe nazivao gnjidama, hoštaplerima, parazitima, pacovima... ne znam koja još pogrdna imena nije upotrebio. Meni je to bilo strašno, takav govor nisam čuo do sada toliko mržnje nisam nikada video a narod mu aplaudira... Rekao sam u sebi „o Bože obuzdaj ovog čoveka jer se mnogo nasisao mržnje radi vlasti i previlegija", " kaže još jedan sagovornik Magazina Tabloid navodeći konkretne primere agresivne bahatosti.
Zanimanje za ovdašnje Srbi lokalni vlastodršci pokazuju samo onda kada treba da prisustvuju promotivnim skupovima Srpske liste. Odlaze ugovorenim prevozom kako bi kamere mogle da zabeleže pune sale i predstave ih kao podršku. Nikome „ne upada u oči" činjenica da su ljudi dovedeni dok još uvek traje radno vreme, obično između 12 i 13časova, i to bez mogućnosti da biraju da li žele ili ne da tamo odu. Izbor gotovo da nemaju, znaju da je jedan odlazak dovoljan da izgube posao za koji već nekoliko rođaka, prijatelja ili stranačkih „simpatizera" stoji spremno u redu. Osim tada, i ako im još bude rečeno da odu na parastos, ne postoji druga prilika da se narod vidi one koji ga, protivno njegovoj volji, predstavljaju.
U Lipljanu je Srpska lista održala predizborni skup gde je bilo više njih nego naroda i nisu ni dobili njihovu podršku. Meštani tvrde da su iz SL na tom skupu pretili da će zatvoriti školu i preseliti je u obližnji Suvi Do, ako narod ne glasa za njih. Inače, škola „Braća Aksić" u Lipljanu nedavno je obeležila 153 godine rada i najstarija je škola na Kosovu i Metohiji koja je odolela čak i brojnim napadima ekstremista na učenike i osoblje, kao i pogrom 17. marta 2004. godine. Sada se postavlja pitanje hoće li preživeti Vučićevu vladavinu, i to ne teretsko već sasvim realno:
„Kažu dobili smo odrešene ruke od Vučića da radimo šta hoćemo, da pretimo, da isterujemo ljude sa posla, šta god da treba" kaže još jedan meštanin koji insistira na anonimsnosti ali i sam u šoku i blagom nadom da će pisanje u novinama o tome da nešto promeni.
Slušajući svakodnevne Vučićeve izjave na televiziji, gde on jedini hvali sve ono što je „uradio" i iznosi svoje često lažirane „rezultate", ovdašnji Srbi zatočeni u svom selu gotovo dve decenije, ne mogu da veruju da je neko u stanju da ih podvrgne teroru samo da bi dobio nekoliko njihovih glasova.
„Pitam se samo da li barem nešto o ovome zna Aleksandar Vučić? On je srušio sve, i Kosovsku Mitrovicu i puno toga smatrajući da će dobro da učini za Kosovo i Metohiju, verujući međunarodnoj zajenici. A zbog mi ovdestradamo. Izdajom Kosovske Mitrovice, uz raspuštanje svih srpskih institucija, mi smo totalno urnisani. To je najveće zlo za kosovske Srbe" navodi jedan od opreznijih sagovornika Magazina Tabloid.
Podlim ubistvom Olivera Ivanovića i ovim ljudima će nade biti dodatno ugašene. Sonja Živić ističe da je njoj i njenoj jetrvi, čiji je muž takođe ubijen, upravo Oliver Ivanović pomogao da Koordinacioni centar na čijem je čelu tada bio Nebojša Čović, izgradi kuće u kojima sada žive sa porodicama. Iako političkih uverenja i koracima suprotnim državnim interesima koji u narodu nisu imala podršku, Ivanović je prema običnim građanima pokazivao razumevanje i praktičnim potezima dobijao njihovu naklonost jer im je davao ono što im je zaista trebalo. Vučić će političkim nepočinstvima, simbolično, upravo na njegovoj nesreći satrti i poslednje mogućnosti za dostojanstvenim oporavkom Srba sa KiM.
Aleksandar Vučić kao predsednik države koji u istrazi ubistva poziva u pomoć separatističke organe, na njihove pretnje državi na čijem je čelu odgovara pozivom u prijateljsku posetu i od kosovskih separatista traži zvaničnu dozvolu da poseti deo svoje države, jedino što za srpski narod može da učini jeste da iskopa što dublju grobnicu. Dublju neko što je iko pre njega iskopao. To će i biti najupečatljiviji rezultat njegove vladavine. Doduše, treba se nadati da će se makar na tome zaustaviti.