Slavni vojvoda Živojin Mišić je u samo jednoj rečenici definisao čitav vek srpske nacionalne, državne i političke nesreće kojoj još ne vidimo kraja. Rekao je: "...Nema tog rata koji srpski seljak ne može dobiti a koji srpski političar neće izgubiti". Na stotu godišnjicu od primirja u Prvom svetskom ratu, dok izludeli Vučić puca ćorcima po Pasuljanskim livadama i smišlja kako da Albancima ponudi još malo srpskih teritorija, valjalo bi tu rečenicu uklesati na na zgradi Vlade Srbije.
N. Vlahović
U danu kad je slavljeno primirje u Prvom svetskom ratu, 10. novembra 2018. godine, mali balkanski samodržac, Aleksandar Vučić, izveo je Vojsku Srbije na vojnu vežbu sa svih osam muzejskih primeraka ruskih aviona tipa MIG, i još osam hiljada učesnika i statista (i Anom Brnabić u crvenom kostimu). Ove tragikomične scene, zaista bi bile smešne da nije u pitanju još jedan veliki, besmisleni trošak državnog novca ali, pre svega, ozbiljan veleizdajnički akt.
Naime, savremena istorija ne pamti da je jedan predsednik države odobrio celodnevni direktan prenos vojne vežbe svoje armije (sa više lokacija, desetinama kamera i isto toliko dronova) kojim je, protivno svim načelima vojnih tajni, čitavom svetu pokazano celokupno "zdravstveno stanje" Vojske Srbije. Sva zastarela ratna tehnika (zvanično: 645 borbenih sredstava, a od toga i 100 tenkova iz prošlog veka), bili su tog dana deo Vučićeve "ponude" svim srpskim neprijateljima, da se i samo uvere koliko je odbrambeni sistem Republike Srbije jadan i koliko je daleko od veka u kome živimo.
Takozvana Združena taktička vežba sa bojevim gađanjem pod imenom "Vek pobednika 1918-2018", kojom je navodno trebalo obeležiti 100 godina od pobede u Prvom svetskom ratu, pretvorila se u Vučićevo bedno hvalisanja koje "poentirao" najavom da će : "...u narednom periodu stići još nešto o čemu ne mogu da pričam, a što smo već platili...Kada bih rekao, uveli bi nam sankcije!"
Ali, kome je ustvari ovaj bespotrebni trošak novca i vremena, te iscrpljivanje ljudi i već potrošene prastare ratne tehnike trebao, pokazao je komandant Kopnene vojske, general-potpukovnik Milosav Simović, u raportu koji je podneo Vlastodršcu i njegovom resornom ministru - klovnu, u kome je detaljno "informisao" milione gledalaca o tome šta će se sve dešavati tokom taktičke vežbe. Tačno pre godinu i po dana, na Pasuljanskim livadama kod Kraljeva, prilikom jedne manje vojne vežbe uz učešće svih Vučićevih televizija, jedan češki diplomata inače naklonjen Srbiji, gorko se našalio rekavši: "...Pa ovde strani vojni atašei i obaveštajne službe ne moraju da dolaze, sve imaju detaljno na televiziji!"
Srbija nakon svega mora da se zapita: kome služi Aleksandar Vučić i vodi li nas ovaj suludi čovek u neku novu veliku nesreću čije razmere je danas nemoguće predvideti? Na stotu godišnjicu od primirja u Prvom svetskom ratu, dok su u Parizu defilovali i predstavnici poraženih zemalja, istih onih koje su učestvovale u likvidaciji trećine ondašnje Srbije i planirali da ta zemlja i njen narod izbrišu sa geografske i etničke mape sveta, umesto da makar na dva dana zaustavi bilo kakve državničke aktivnosti i pozove Srbiju na 48 sati tiđine i sećanja na ogromne žrtve naših predaka, bez sisotresa i pevaljki na njegovim omiljenim televizijama Pink, Happy, RTS, Studio B, te pucanja po Pasuljanskim livadama i "iskrcavanjima" sa amfibijama na blatu pored Save i Dunava, Vučić sve radi suprotno: organizuje direktan prenos megalomanske vojne vežbe (sa vojnim službenim spikerom na terenu!) i denuncira Vojsku Srbije pred celim svetom šta bi radila u ratu, sa koliko ljudi, kojom tehnikom i kojom taktikom, uz prateći turbofolk na pomenutim televizijama. U međuvremenu, na krivom mestu i u krivo vreme, 11. novembra 2018. godine, Vučić stiže u Pariz na "oproštajni sastanak" sa odlazećom nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, kako bi dobio poslednja uputstva šta nikako ne sme da priča, kad dođe do suočenja na neizbežnom sudu (ni božjem ni istorijskom, nego redovnom).
Januara meseca ove 2018. godine, administracija američkog predsednika Donalda Trampa, izdala je crnu listu sa imenima 39 pojedinaca, državljana Srbije, među njima su i neki od najvećih trgovaca oružjem na Balkanu, na kojoj se nalaze i dve srpske kompanije, „Partizan Tek" i „Tehnoglobal Sistems", ali i dve kiparske kompanije „Gravit Limitid" i „Karso Limitid", preko kojih Vučićev trgovac oružjem vrši finansiranje njegovog režima i nekih stranih političara.
Američka vladina Kancelarija za kontrolu inostrane imovine OFAC zamrznula je početkom 2018. imovinu pomenutih preduzeća u SAD, a Vučiću je stavljeno do znanja da je "istraga u toku" i da je on "dužan da sarađuje kad za to dođe trenutak". Vučićev režim je klinički mrtav. I tako mrtvom režimu i državi koju je taj režim podjarmio, radi svako šta hoće. Zemlje bivše Jugoslavije prave čitave javne i tajne spiskove nepoželjnih Srba, pozivajući se na pravo koje je sebi dala vlada Sjedinjenih Američkih Država, još 2016. godine, dopunom takozvanog Magnitskog zakona koji omogućava američkoj administraciji da podvrgne sankcijama svaku osobu bilo gde u svetu za koju se utvrdi da je odgovorna za kršenje ljudskih prava ili ako počini ozbiljne koruptivne radnje.
I tako mrtvom režimu i državi koju je taj režim podjarmio, radi svako šta hoće. Zemlje bivše Jugoslavije prave čitave javne i tajne spiskove nepoželjnih Srba, pozivajući se na pravo koje je sebi dala vlada Sjedinjenih Američkih Država, još 2016. godine, dopunom takozvanog Magnitskog zakona koji omogućava američkoj administraciji da podvrgne sankcijama svaku osobu bilo gde u svetu za koju se utvrdi da je odgovorna za kršenje ljudskih prava ili ako počini ozbiljne koruptivne radnje.
Čak je i Ministarstvo spoljnih poslova samoproglašenog Kosova napravilo spisak nepoželjnih Srba koji nisu ni ratni zločinci pa čak ni građani Pokrajine Kosovo i Metohija (akt o tome potpisao Petrit Seljimi, bivši vršilac dužnosti kosovskog ministra spoljnih poslova) uz komentar da "spisak može biti proširen i na druge srpske zvaničnike..." što se u praksi i pokazalo kao delotvorno pa su svi srpski ministri, pre svega skandalozni Đurić i Vulin, bili redovno šutirani na takozvanom "administrativnom prelazu". Barem dva puta i Vučić se slično proveo.
List na albanskom, "Koha ditore", preneo je čak i tekst molbe koju je Seljimi uputio kosovskom pravosuđu gde u jednom delu piše: "...Molim Tužilaštvo Kosova, ostale institucije, Ministarstvo unutrašnjih poslova da - bazirajući se na činjenicama i izveštajima - pokrenu postupak protiv lica..., kako bi im se ne samo zabranio ulazak, već kako bi bili uhapšeni..."
Javnost ovdašnja ne zna za to, ali spiskovi nepoželjnih državljana Srbije (znanih i neznanih) za ulaz na Kosovo, u svakom trenutku su dostupni pograničnim službama samoproglašene države. Slične spiskove imaju, ne samo Crna Gora (čiji je premijer Marković ovo nedavno nevešto demantovao), nego i Hrvatska (gde se ti spiskovi uredno "revidiraju", zavisno od obaveštajnih podataka dobijenih iz Srbije), pa i Bosna i Hercegovina, koja ih ima još od kraja devedesetih i "ažurira" s vremena na vreme.
Van regiona, građani Srbije su zahvaljujući vladajućem režimu i politici prethodnih režima, stavljeni pod poseban tretman, bez obzira da li su u pitanju stvarno "bezbednosne pretnje" ili su samo "viđeni kao bezbednosno interesantni". U klimaksu Vučićevog ludila, čitava Srbija je stavljena pod "forenzičko posmatranje" svake regionalne i evropske šuše koja poželi malo obaveštajne slave i malo patriotskog kapitala.
Razlozi za ovakvo stanje su očigledni: Srbija nema institucije sistema niti ugledne ličnosti sa profesionalnom reputacijom koje bi je zastupale u svetu, kao što je to nekada imala. Vučićeva Srbija, ustvari, nema ni diplomatiju ni spoljnu politiku, nema strategiju ni za jedan segment života, nema ništa osim njega samog, koji ne zna šta će u sledećem trenutku reći, čije teturanje i lupetanje na svetskim pozornicima vodi direktno u ambis iz koga se ova zemlja više neće izvući. Ali, da bi bilo života i posle njega, "dužnost najsvetija" je da mu se u takvim okolnostima stane na put. Jednom zauvek.