Tabloid istražuje

Šta će ostati od Srbije i Evrope nakon najezde islamskih migranata na Evropu

Sve po planu i Kuranu

Srbija je bilateralnim sporazumom o prihvatanju migranata potpisanim sa Mađarskom na neki način preuzela obaveze iz Dablinskog sporazuma koji reguliše readmisiju. Uopšte nije neophodno da naša zemlja potpisuje bilo šta drugo da bi bila suočena sa masovnim vraćanjem izbeglica iz Evropske Unije. U marokanskom gradu Marakešu početkom decembra se održava sednica Ujedinjenih Nacija na kojoj će naša država prihvatiti kontroverzni „Globalni sporazum za sigurnu i uređenu migraciju" koji su mnoge zemlje odbile da potpišu. U Srbiji je odavno na delu sprovođenje jednog jasnog plana stvorenog mnogo pre poslednje migracione krize koji je izdašno finansiran, a koji za krajnji cilj ima da Evropa bude naseljena izbeglicama iz Afrike i Azije. Dokaza za ovo je i više nego dovoljno.

Milan Malenović

Još uvek nije do kraja rešena misterija da li je vlada Ane Brnabić već pristala da pristupi „Dablinskom sporazumu", ili će to tek da učini, a sada se saznaje da će vlast početkom decembra prihvatiti „Globalni sporazum za sigurnu i uređenu migraciju", često nazivanim i „Migracijski pakt" ili „Marakeški sporazum" (zvaničan naziv na engleskom je „Global Compact for Safe, Orderly and Regular Migration"). Na ideju da se sastavi jedan ovakav sporazum došlo se 2015. u jeku migrantske krize u Evropi, a zadatak da ga sastave dobili su švajcarski ambasador pri UN Jirg Lauber, meksički ambasador pri UN Huan Hoze Gomes Kamačo, kao i specijalna poverenica UN za ljudska prava, nama iz Haškog tribunala dobro poznata Luiz Arbur.

Konačna verzija sporazuma, koji će članice Ujedinjenih nacija potpisati na sastanku 10. i 11. decembra u marokanskom gradu Marakešu ima 23 cilja od kojih svaki ima jedno objašnjenje i više tačaka. Cilj „Globalnog sporazuma" je da se ujednače kriterijumi za dobijanje statusa migranta, ali i da se definišu njihova prava u zemlji domaćinu. Potpuno je netačna tvrdnja levičarskih i liberalnih grupa kako sporazum ne zadire u zakonodavstva zemalja potpisnica. Sve zemlje potpisnice su prihvatile obavezu da počnu primenu Sporazuma, a u članu 42 stoji: „Mi ćemo primenjivati Globalni sporazum u sopstvenim zemljama, kao i na regionalnom i globalnom nivou uz poštovanje različitih nacionalnih realiteta, kapaciteta i stepena razvijenosti i u skladu sa politikom i prioritetima." O poštovanju postojećih zakona ni reči, na protiv.

U članu 53 Globalnog sporazuma se preporučuje svim državama da što je moguće hitnije izrade nacionalne strategije kojima će on biti primenjivan. Dalje, Generalna skupština Ujedinjenih nacija osnovaće „Kontrolni forum za međunarodne migracije" koji će, po članu 49, „razmatrati sprovođenje sporazuma na lokalnom, nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou".

Upravo iz ovih razloga su Sjedinjene Američke Države odmah odustale od pristupanja sporazumu, dok su nešto kasnije to učinile Mađarska, Australija i Austrija, a hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović je 31. oktobra 2018. medijima prenela: „Budite sigurni da neću potpisati Marakeški sporazum". Nekoliko dana pre toga je saborski poslanik Hrvoje Zekanović od predsednice javno zatražio da se izjasni povodom potpisivanja, iznevši istovremeno svoja saznanja po kojima će Hrvatska, ipak, pristupiti Sporazumu. U Srbiji srpska opozicija o tome ni da pisne.

Slovenački stav po ovom pitanju nije jasan. Hrvatski mediji tvrde kako slovenačka vlada neće potpisati ništa u Marakešu, ali se sa zvaničnog mesta ništa ne čuje. Slično je i u Češkoj, gde je premijer Andrej Babiš od koalicionog partnera zatražio da se priključi tvrdom stavu Austrije i Mađarske, dok je ministar unutrašnjih poslova Jan Hamaček u parlamentu energično branio Sporazum.

Poljska vlada je pitanje pristupanja Marakeškom sporazumu ostavila otvorenim. Danska i Slovačka su se u međuvremenu kritički oglasile povodom Sporazuma, ali stavovi njihovih vlada u vezi potpisivanja nisu još poznati.

Vlada Srbije se uopšte nije oglasila povodom ovog pitanja, niti je javnost obavestila o nastupajućoj sednici u Marakešu kada bi trebalo i ona da potpiše pristupnicu Sporazumu. Kao i uvek, o ovome uopšte nije upoznat ni republički parlament, a ratifikacija će, najverovatnije, uslediti na nekoj od narednih skupštinskih „masovki" kada se odjednom glasa o najmanje 30 tačaka dnevnog reda kako bi se neprimetno provukli i ovakvi dokumenti.

Švajcarski žurnalista Lucijen Šerer je u švajcarskim dnevnim novinama „Neue Zürcher Zeitung" 23. oktobra upozorio da sporazum predviđa cenzuru za medije. Oni mediji koji ne budu pozitivno izveštavali o migrantima, piše Šerer, biće optuženi da „podstiču diskriminaciju migranata" i biće im oduzeta novčana sredstva koja dobijaju od države,a sa takvom etiketom će u slobodnom svetu teže dolaziti do sponzora iz privatnog sektora.

Patricija Sesnal je 18. juna izvestila „Savet za spoljnu politiku" (američka nevladina organizacija) kako postoji opasnost da će Sporazum diskriminisati lokalno stanovništvo, budući da predviđa obavezne mere socijalne pomoći za migrante, koje ne moraju nužno da važe i za državljane zemlje domaćina. Posebno glasnu kritiku izazvale su odredbe kojima se migrantima garantuje pristup ne samo socijalnim ustanovama domaćina, već i tržištu rada, a kao posebne grupe izbeglica planira se uvođenje „ekoloških migranata". Istaknuti nemački pravnik i direktor Instituta za međunarodno pravo na univerzitetu „Fridrih Vilhelm" u Bonu upozorio je u vezi ovoga da će se kod migranata stvoriti lažne nade koje neće moći da im se ispune.

Cilj Marakeškog sporazuma nije zaustavljanje ili sprečavanje ilegalnih migracija, već njihovo regulisanje i usmeravanje. Pojednostavljeno: od ilegalnih migranata treba napraviti legalne doseljenike. To proizilazi veoma jasno i iz stava Luiz Arbur koji je 13. jula 2018. preneo „Deutsche Welle".

Sporazum izričito predviđa kako migrantima treba obezbediti nesmetani pristup tržištu rada u zemji domaćinu. Srbija je i pre sastanka u Marakešu učinila veliki pomak u tom pravcu, koji pokazuje da se vlada Ane Brnabićke sprema da potpiše Sporazum bez konsultacija u skupštini.

Prvo je u martu 2017. u javnost procurila informacija kako je vlada donela uredbu po kojoj će se migrantima za pokretanje njihovog sopstvenog biznisa u Srbiji davati podsticajna sredstva u visini od 200.000 dinara do 1.400.000 dinara. Radi se o bespovratnom kreditu koji ničim nije obezbeđen. Za razliku od migranata, državljanin Srbije koji takođe želi da pokrene sopstveni biznis i konkuriše za neki od programa podsticaja mora da priloži garancije kako će sredstva, u slučaju neispunjenja uslova, biti vraćena. Najčešće se radi o hipoteci na nekretnine. Migranti nemaju nikakvu nepokretnu imovinu u Srbiji, pa za ispunjenje obaveza (kao na primer plaćanje poreza i doprinosa za određeni vremenski period) garantuju praznim obećanjem.

Obrazlažući ovu svoju odluku, Vlada je kazala kako zbog činjenice da su države EU zatvorile svoje granice za migrante, veliki broj njih ostaje u Srbiji i da se ovim rešenjem omogućuje da ovde žive bez korišćenja socijalne pomoći. Očigledno, vlast računa kako će ove izbeglice zauvek ostati u Srbiji! To da je Srbija dužna da brine o migrantima koji su se zatekli na njenoj teritoriji proizilazi iz Marakeškog sporazuma koji ne poznaje readmisiju kao Dablinski sporazum, kome Srbija nije pristupila. Bar ne zvanično.

Sredinom oktobra narodni poslanik Srđan Nogo je izneo svoja saznanja kako vlada Republike Srbije planira da potpiše Dablinski sporazum, odnosno da je to već učinila u tajnosti. Predsednica vlade je to odmah demantovala. U suštini, poslanik Dveri nije mnogo pogrešio, odnosno njegova saznanja su delimično tačna, što ne menja ništa u činjenici da je Srbija na sebe preuzela obavezu da primi izbeglice koje su preko njene teritorije dospele u Evropsku Uniju.

Dablinski sporazum su 15. juna 1990. potpisale zemlje Evropske Unije i on je do sada menjan dva puta. Po njemu za obradu zahteva za azil zadužena je država potpisnica preko koje je migrant ušao na teritoriju EU, a ako to ne može da se utvrdi onda država u kojoj je prvi put registrovan. Sporazumu su u međuvremenu pristupile sve države Članice EU, kao i neke nečlanice (Švajcarska, Lihtenštajn, Norveška i Island).

Srbija je "na mala vrata" ušla u krug potpisnika Dablina time što je potpisala bilateralni sporazum sa Mađarskom o prihvatu izbeglica koje su stigle preko Srbije, ali u Mađarskoj ne žele da podnesu zahtev za azil. Portal w2eu.info, koji veoma detaljno iznosi informacije neophodne migrantima o skoro svim evropskim zemljama (uključujući i Srbiju) i to na engleskom, francuskom, arapskom i farsiju (iranski) potvrđuje kako se ovaj bilateralni sporazum redovno primenjuje. Od Soroša finansirani portal izveštava da se migranti iz Mađarske, protivno svojoj volji, vraćaju u Srbiju tako što se ili falsifikuju njihove uzjave da odustaju od azila u EU, ili se oni primoravaju da takve izjave potpišu kako bi izbegli zatvorsku kaznu koja ide i do 18 meseci.

Mađarska je potpisnica Dablina, iako je 2015. privremeno suspendovala njegovu primenu. Poslednja verzija, Dablin III, ne predviđa mogućnost da se pojedine zemlje privremeno isključe iz njegove primene. U svakom slučaju, čak i da je ova suspenzija pravno valjana, ona je istovremeno i privremena, što znači da će kad tad biti ukinuta. Posle toga će izbeglice iz zemalja EU biti vraćane u Mađarsku odakle će one, po bilateralnom sporazumu biti deportovane u Srbiju.

Tadašnji predsednik skupštinskog odbora za bezbednost Momir Stojanović hitno je smenjen sa te funkcije kada je objavio da zemlje Evropske Unije od Srbije traže da izgradi prihvatne kapacitete za 400.000 migranata. Resorni ministar Aleksandar Vulin nije demantovao ove Stojanovićeve tvrdnje, već je kao obrazloženje njegove smene naveo kako je izjava "neoprezna".

Hrvatski portal "Istinom protiv laži" objavio je 27. oktobra vest kako EU namerava da na teritoriji bivše Jugoslavije (bez Slovenije) naseli pet miliona migranata sa Bliskog i Srednjeg Istoka. Prethodno je portal dnevno.hr 6. avgusta preneo kritike jedne političke partije u Hrvatskoj na račun Nemačke, kako ona tihim vraćanjem u Hrvatsku migranata koje ne želi radi na promeni stanovništva na Balkanu. Postoji, dakle, veliki broj verodostojnih dokaza kako Srbija ne samo da planira prihvatanje Marakeškog sporazuma, već i da je aktuelna vlast svesna da će time postati jedan od centara za prihvat svih migranata koji žele u Evropu. Po svemu sudeći, potpisnice Dablinskog sporazuma će početi sa vraćanjem migranata u Mađarsku koja će, zatim, iste shodno bilateralnom sporazumu deportovati u Srbiju. Naša zemlja, budući da nije potpisnica Dablina, neće imati kome dalje da deportuje izbeglice, a kao potpisnica Marakeškog sporazuma moraće iste ovde da udomi i da im daje socijalnu pomoć, ili posao.

Migranti koji danas stižu u Srbiju uglavnom nemaju finansijskih problema. Svi oni imaju čistu i novu garderobu na sebi, a u većini slučajeva imaju i skupe mobilne telefone najnovije generacije. Novac dižu na bankomatima i to uz pomoć kreditne kartice koja im je data na nekom od prihvatnih punktova, a koja na sebi nema ime vlasnika. Obračun se vrši preko „Mastercard"-a, najvećeg svetskog operatera kreditnih kartica. Na njima nema ni imena matične banke, ni nosioca kartice (kao što je uobičajeno u svim drugim slučajevima). Umesto toga u levom gornjem uglu stoje oznake Evropske Unije i UNHCR-a.

Za posmatrača sa strane tako ostaje tajna ne samo preko koje banke se vrše obračuni i plaćanja, već i kako se zove osoba koja koristi karticu. I upravo je ova anonimnost bila razlog zbog koga su sa kartica izostavljena imena, pa čak i naziv finansijskog instituta preko koga korisnik dobija novac na karticu.

Nisu sve zemlje i sve institucije oduševljene prilivom izbeglica. Da bi se izbeglo da neko u takvim državama prikuplja podatke o novčanim transakcijama pojedinačnih migranata (koje, između ostalog, mogu da blagovremeno odaju pripremu izvršenja terorističkog akta, ili lica povezana sa atentatorom) kartice nemaju ime vlasnika na sebi.

U Beogradu već postoje bankomati na kojima, osim dinara, mogu da se podignu i druge valute (kao, na primer, evro ili američki dolar) kako bi korisnik bio pošteđen gubitaka na kursnim razlikama kod konvertovanja deviznih sredstva u dinare. Korisnici ovih bankomata su, u velikom broju, migranti, pa se postavlja opravdano pitanje od koga to oni dobijaju novac za svoje putešestvije po Evropi. Najčešće sredstvo plaćanja koje koriste migranti je američki dolar, mada sve češće dobijaju i evre.

Očigledno su u projekat „Migranti u Evropi" i projekat „Teroristički udari u Evropi" uložene stotine miliona dolara i to po detaljno i unapred razrađenom planu.

To se odlično vidi na primeru već pominjanog portala w2eu.info koji je postavljen još 23. februara 2010. godine, odnosno kada niko još nije ni sanjao da će Evropu u najkraćem roku zapljusnuti talas miliona migranata.

Portal je izuzetno informativan i pruža obilje izuzetno korisnih informacija migrantima koji mogu da ga koriste i na svom maternjem jeziku (arapskom ili farsiju). Primera radi, u odeljku koji se bavi Srbijom navodi se broj linije autobusa Gradskog saobraćajnog preduzeća koja saobraća od centra Beograda do izbegličkog kampa u Lazarevcu, kao i cena karte u jednom pravcu. Postoje i tako interesantni detalji kao što je, na primer, visina uobičajenog „bakšiša" koji se daje recepcionaru u nekom hostelu kako bi vas primio bez dokumenata.

Slični, pa i detaljniji podaci postoje za sve zemlje EU (osim Portugalije), plus Island, Norveška, Švajcarska, Srbija, Makedonija, Albanija, Turska, Maroko i Tunis. To je više od 30 država u kojima neko plaća dopisnike kako bi se portal redovno ažurirao i izbeglicama pružao najsvežije podatke. Mesečno održavanje portala zato sigurno košta više desetina hiljada evra. Pored troškova redakcije (odnosno dopisnika i programera koji održavaju sajt) treba dodati i troškove hostinga, jer se portal (sa jedinstvenom IP adresom 213.139.94.150) nalazi na čak šest servera u Nemačkoj, u prostorijama kompanije „Vautron Rechenzentrum A.G." na adresi Obermünsterstrasse 9 u nemačkom gradu Regensburgu.

Vlasnik i osnivač portala je, zvanično, udruženje građana „Bordermonitoring.eu" sa sedištem u nemačkom gradu Minhenu, nedaleko od Regensburga gde su serveri. Jedini problem u ovoj priči jeste činjenica kako je pomenuta organizacija osnovana 2011. godine, odnosno godinu dana nakon što je postavila portal w2eu.info?!? Ko je stvarni osnivač, pa samim tim i finansijer pomenutog sajta? To za sada ne može da se sazna (iako mnogo šta ukazuje na Džordža Soroša), ali je očigledno to neko ko ima izuzetne finansije. „Bordermonitoring" to sigurno nije.

Ovo udruženje građana raspolaže sa relativno skromnim finansijskim sredstvima, posebno kada se uzme u obzir da radi u Nemačkoj. Kako stoji na njihovoj zvaničnoj prezentaciji, oni su za sedam godina postojanja uspeli da izdaju samo šest izveštaja (po jedan o Malti, Italiji i Bugarskoj i tri o Mađarskoj), odnosno u proseku manje od jednog izveštaja gorišnje. Sa druge strane ova organizacija, navodno, održava sajt koji na dnevnoj bazi prati situaciju i redovno ažurira podatke o preko 30 država u Evropi i severnoj Africi?!

Ovaj portal je u centru izuzetno razgranate mreže sajtova koji prenose informacije o migrantima, kao i one za njih korisne. Između ostalih, vesti sa ovog portala prenose i veliki informativni sajtovi.

Najveći broj posetilaca portala dolazi iz Irana (31,9 odsto svih posetilaca). Iz ove države već dolazi znatan broj izbeglica, a njenu teritoriju koriste i migranti iz Pakistana i Avganistana. Do skoro su Iranci u Srbiju mogli da dolaze bez vize što im je širom otvaralo vrata za dalji šverc u pravcu Evropske Unije.

Dakle, migranti koji nam pristižu poseduju najnovije i najskuplje mobilne telefone, koriste specijalne, samo za njih načinjene kreditne kartice preko kojih raspolažu većim količinama para. Kompletna infrastruktura je postavljena čak pet godina pre nego što je prva velika grupa migranata stigla u Evropu. Očigledno da u migrantskim seobama nema ničega spontanog, već da je u pitanju odlična organizacija stvorena godinama ranije.

Konačno, "tačka na slovu I" je Marakeški sporazum kojim se potpisnice obavezuju ne samo da prihvate novu vrstu izbeglica (ekološki migranti), već i da svima koje preuzmu obezbede životne uslove koji nisu lošiji od onih koje ima domicilno stanovništvo, a u slučaju siromašnih zemalja domaćina ti uslovi će biti i bolji.

A 1. Aždaja sa šest poglavlja

"Global Compact for Safe, Orderly and Regular Migration", ili često nazivan i Marakeškim sporazumom, ima šest poglavlja. Prvo je preambula (tačke 1 - 7), zatim slede vizija i vodeći principi (tačke 8 - 15), okvir kooperacije (16), ciljevi i obaveze (17 do 39), implementacija (40 - 47) i na kraju je poglavlje posvećeno praćenju i kontroli (tačke 48 do 54).

Možda jedna od najspornijih tačaka je pod brojem 41 u odeljku "Implementacije": "...Obavezujemo se da ćemo u Globalnom sporazumu postavljene ciljeve i obaveze ispunjavati u skladu sa našom vizijom i našim vodećim principima, pa ćemo u tom smislu na svim nivoima preduzeti potrebne mere, kako bismo omogućili urednu i regularnu migraciju u svim njenim fazama..."

Obrazlažući svoju odluku da ne pristupi Globalnom sporazumu, austrijski kancelar Sebastijan Kurc je, imajući u vidu upravo ovu tačku, rekao kako "pakt vodi ugrožavanju suvereniteta država".

Vlasti Srbije do sada se uopšte nisu oglasile povodom teksta sporazuma niti u vezi veoma žive međunarodne diskusije da li prihvatiti ovakav tekst, ili ne.

A 2. Za migrante smeštaj a za našu sirotinju - ulica!

Marko J. (puno ime poznato redakciji) u avgustu 2017. godine, napunio je 18. godina i po slovu zakona je morao da napusti dom za nezbrinutu decu u Sremskoj Kamenici, u kome je boravio skoro od rođenja, jer je kao mlad izgubio oba roditelja. Vraćen je u Čentu kod Zrenjanina, mesto svog rođenja i zvaničnog boravka. Tamo se obratio Centru za socijalni rad sa molbom da mu pomognu da nađe posao i da mu daju sredstva da živi do prve plate. Dobio je odgovor kako Centar jedino može da mu obezbedi da redovno prima kiriju za malu kuću koju je sazidao njegov deda, a u koju je država već bila smestila migrante, jer je objekat dugo bio prazan i zapušten. Sa druge strane, kirija se smatra prihodom, zbog čega Marko ne bi imao pravo na pomoć Centra za socijalni rad, a ostao bi i bez krova nad glavom.

A 3. Mrak iz Marakeškog sporazuma

Na portalu w2eu.info postoje izuzetno detaljne informacije o za migrante interesantnim državama severne Afrike i Evrope.

Za Srbiju ovaj sajt navodi kako u njoj postoji ukupno oko 600 ležajeva u pet zvaničnih prihvatnih centara (po našim saznanjima, broj kreveta je skoro dupliran na taj način što su ubacivani dodatni ležajevi i to u prostorije koje nisu predviđene za smeštaj tolikog broja ljudi. Radi se o svojevrsnim „ilegalcima", ili prekobrojnima koji borave u grupnom smeštaju prihvatilišta). U Banji Koviljači u grupnom smeštaju postoji 120 mesta, u Bogovađi 160 mesta, Krnjača kraj Beograda raspolaže sa 200 mesta, u hotelu „Berlin" u Sjenici 70 mesta i u Tutinu još 70 mesta. Ovaj portal posebno kritikuje to što u Srbiji ne postoji nikakva integraciona strategija prema azilantima. Sve ovo će u duhu Marakeškog sporazuma morati da se poboljša. Za Hrvatsku pomenuti portal navodi i detalj kako migranti u starom hotelu „Porin" imaju tri obroka dnevno i da dobijaju 100 kuna (oko 14 evra) mesečno, ali da mnogi novac ili uopšte ne dobiaju, ili im stiže sa zakašnjenjem. Očigledno da neko u lancu davanja pomoći migrantima ima lepljive prste.

U Bugarskoj izbeglice koje ne žele da stalno borave u grupnom smeštaju mogu da koriste takozvani „recepcijski model" u kome se samo javljaju određenim službama i sami se snalaze za smeštaj. Za uzvrat dobijaju novčanu pomoć od 30 evra dnevno.