Nemačka

Zaokret u Berlinu: kraj "merkelizma" i novi kandidati za lidera

Novo doba u Bundestagu

Odlazak Angele Merkel sa čela stranke je istovremeno i tiha sahrana"merkelizma", politike koja je u Evropu dovela milione izbeglica i istovremeno Nemačku gurnula na margine odlučivanja u Evropskoj Uniji koja se raspada. Jedino ako se desi neko čudo na vrh CDU-a neće doći predstavnik konzervativnog krila koje partiju želi da vrati na njeno izvorno mesto u političkom spektru. U međuvremenu „merkelizam" postaje naziv za politiku potpunog poraza, što je osetio i Horst Zehofer (CSU) u Bavarskoj.

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

Odlazak Merkelove sa čela CDU-a otvara mnoga pitanja. Prvo je ko će biti na čelu vlade, jer čelno mesto u stranci ne znači automatski i prvo mesto u vladi, pošto se o tome pitaju i koalicioni partneri. Drugo pitanje je kako će izgledati buduća nemačka politika. Do promena će doći, to je sigurno, a najvidljivije će biti one u politici prema azilantima.

Kandidat za novog predsednika CDU-a sa najvećim šansama za uspeh je Fridrih Merc iza koga stoji veoma uticajno konzervativno krilo koje se nada da će pomoću njega povratiti glasače koji su napustili Merkelinu suviše liberalnu (kako su oni smatrali) politiku i priklonili se AfD-u. Zanimljivo je da je i njegov trenutno najvažniji kontrahent, ministar zdravlja Jens Špan, takođe kandidat konzervativaca. U pojedinim situacijama je teško reći koji od njih dvojice je konzervativniji.

Ako Merc dođe na čelo stranke biće prvi multimilioner kome je to pošlo za rukom, a ako to uspe Španu on će biti prvi deklarisani homoseksualac na čelu partije.

Merc je već bio u politici i to na samom vrhu, ali se iz nje potpuno povukao 2009. godine zbog neslaganja sa kursom Angele Merkel. Osim što se bavio politikom on je imao i veoma uspešnu karijeru kao advokat, a ubrzo je ušao i u svet biznisa. Obavljao je različite funkcije u privredi, a na kraju je bio predsednik nadzornog odbora i lobista najvećeg investicionog fonda na svetu, „Black Rock"-a.

Težište Mercovog dosadašnjeg političkog angažovanja bili su finansije, bezbednost i porodična politika. Pripadao je partijskom krilu koje se zalagalo za privatizaciju, protivnik je velikih socijalnih davanja, a zagovornik genetske tehnologija (podržavao je ulazak „Black Rock"-a u „Monsanto") i nuklearne energije.

Jens Špan, je odličan primer stranačkog ratnika, koji živi samo za i od stranke. Za razliku od 25 godina starijeg Merca, on se skoro uopšte nije oprobao u privredi (ako zanemarimo njegovo učešće u preduzeću koje je razvijalo softver za obračun poreza i to baš u vreme dok je bio državni sekretar u ministarstvu finansija zadužen za razvoj poreske politike). Još krajem 2015. je ušao u otvoren sukob sa Merkelovom u pogledu migracione politike, ali za razliku od Merca nije imao hrabrosti da se odrekne partijske i političke karijere. U svom intervjuu datom listu „Die Welt" u julu 2017. ponovio je svoj negativan stav prema izbeglicama, rekavši kako „onaj ko iz arapskog sveta dođe ka nama, taj je najčešće već pod uticajem ograničenih moralnih načela koja zagovaraju neravnopravnost žena i odbacivanje Jevreja i homoseksualaca". I najavu svoje kandidature za predsednika stranke Špan je objavio u otvorenom pismu čije je osnovno pitanje bio odnos prema migracionoj politici iz 2015. godine.

Merc ima nešto diplomatičniji nastup od Špana, koji je već uspeo da sebi stvori neprijatelje na političkoj sceni, što mu nikako neće pomoći u borbi za prvo mesto u partiji. Učesnike protesta u Hamburgu protiv sastanka na vrhu zemalja G 20 nazvao je „levim fašistima", a Zelenima i delu SPD-a je prebacivao da su često „slepi na levo oko".

Osim što je bio u konfliktu interesa dok je istovremeno radio na razvoju poreskih sistema za Ministarstvo finansija i bio vlasnik firme koja je razvijala istovrsni softver, Špan je formirao, kako su to tada nazvali, „zanimljivi poslovni model" u kome je istovremeno bio plaćeni lobista farmaceutske kompanije i poslanik čije je težište delovanja u Bundestagu i partiji bilo zdravstvo.

Po svemu sudeći, izuzetno uticajno konzervativno krilo CDU-a je Špana poslalo u trku za čelnu poziciju u partiji kako pravi štićenik ove frakcije, Fridrih Merc, ne bi imao ozbiljnog protiv-kandidata.

Bez obzira što će Merkelova bar neko vreme posle izbora novog partijskog rukovodstva ostati kancelarka, ona neće moći da vlada protivno stavovima novog predsednika stranke. Biće, na neki način, njegova marioneta, sve dok se koalicioni partneri ne dogovore da li će se ići na rekonstrukciju vlade ili na nove izbore.

U socijalnoj politici i Merc i Špan imaju slične stavove koji se nikako ne uklapaju u program SPD-a, tako da će ili onaj ko od njih dvojice preuzme CDU morati da popusti, ili će na popuštanje biti primorane socijal-demokrate, što bi za njihov politički rejting bilo pogubno.

U spoljnoj politici su promene neminovne, bez obzira ko bude držao CDU i zauzimao mesto kancelara. Mediji su poslednjih dana puni priloga o tome koliko milijardi evra gubi nemačka privreda zbog sankcija Rusiji nametnutih od strane SAD čiji privrednici se sankcija uopšte ne pridržavaju. „Sankcije Rusiji su Trampov način da uništi nemačku privredu", tvrdi se.

U evropskoj politici teško da će doći do značajnih promena, osim, moguće, u politici prema Evropskoj centralnoj banci. Pogotovo će Merc, kao predstavnik krupnog kapitala, težiti tome da Nemačka ponovo preuzme kormilo Evropske Unije koje je nespretna Merkelova odavno ispustila i predala francuskom predsedniku Makronu.

Kada je u pitanju eventualno proširenje EU na Zapadni Balkan, tu neće biti nikakvih promena u politici, jer u Nemačkoj vlada konsenzus među najznačajnijim političkim igračima kako pomenute države ni blizu nisu spremne da postanu punopravne članice. Osim toga, ultra-konzervativci iz CSU-a i AfD-a jedva bi dočekali da dobiju novu političku municiju u vidu pitanja zbog čega nemački radnik mora da izdržava nove balkanske neradnike, pored onih koje već ima na grbači.

Osim ako bi se desilo neko čudo, pa na čelo CDU-a ne dođu ni Merc, a ni Špan, već neki predstavnik liberalnog krila, ova velika partija skreće udesno, odnosno vraća se svom prirodnom mestu na političkoj skali.

A 1. Kako zaći iz smrtnosnog zagrljaja

U trenutku kada ovaj članak odlazi u štampu još uvek nije zvanično potvrđeno, ali dobro obavešteni krugovi tvrde kako uskoro odlazi i Horst Zehofer, predsednik bavarskog CSU-a i ličnost čiji je „merkelizam iznad onog same Merkelove" bavarsku partiju koštao apsolutne većine u Minhenu.

Kada se u CSU-u pred poslednje savezne izbore vodila diskusija u kolikoj meri ova partija programski sme da dalje podržava kurs prema migrantima koji je zauzela savezna vlada pod Angelom Merkel, Zehofer je izgovorio čuvenu rečenicu koja je postala kamen oko vrata njegove stranke: „Idemo dalje sa Angelom Merkel, jer smo bez nje izgubljeni".

Ova podrška aktuelnoj kancelarki nije donela nikakve glasove, ali je zato mnoge birače oterala iz CSU-a. Opstanak na čelu CSU-a do sada Zehofer duguje isključivo činjenici da se pred pokrajinske izbore koji su bili u oktobru, nikome nije isplatilo da ulazi u unutarstranačke sukobe biranja novog rukovodstva, iako je svima bilo jasno da je Zehofer opasniji po sopstvenu partiju, nego po opoziciju.

U ovom trenutku se još vode pregovori oko formiranja koalicione vlade u Bavarskoj u kojima Zehofer ne igra nikakvu ulogu, ali je svima jasno da on neće dugo posle izbora bavarske vlade nastaviti svoju karijeru na čelu partije. Svakome ko je sa Merkelovom tikve sadio one su mu se o glavu olupale. Svojom ostavkom, smatraju analitičari, Zehofer želi da politički preživi kao ministar u Berlinu i nada se da će isto kao i njegova politička mentorka, Merkelova, odlaskom sa vrha partije za nekoliko nedelja ili čak meseci produžiti svoj ministarski staž. U trećem članu vladajuće velike koalicije, SPD-u, u apsolutnoj su većini oni koji posle debakla u Bavarskoj i Hesenu i najnižeg rejtinga na saveznom nivou u istoriji, žele izlazak iz koalicije. Pitanje za njih i za ono što je još ostalo od partijskog rukovodstva jeste kada i kako izaći iz ovog smrtonosnog zagrljaja. Velika koalicija opstaje samo zato što njeni akteri ne smeju da je ruše.