"U jednoj knjizi čitao sam jednu čudnu priču; a vrag bi znao otkud meni ta knjiga iz nekog smešnog vremena u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona, a nimalo slobode, držali se govori i pisale knjige o privredi. a niko ništa nije sejao, cela zemlja pretrpana moralnim poukama, a morala nije bilo, u svakoj kući pun tavan logika. al pameti nije bilo, na svakom koraku govorilo se o štednji i blagostanju zemlje, a rasipalo se na sve strane, a svaki zelenaš i nitkov mogao je sebi kupiti za nekoliko groša titulu "veliki narodni rodoljub". (Radoje Domanović). "Kad se osvrnem u gnevu na pređeni put, jasno mi je da sam bio uljez u prašini, nikom potreban, svakom suvišan. Na samom početku mog književnog puta, kad drugi pisci dobijaju ulaznice za voz budućnosti, meni je država Srbija (u Jugoslaviji) zabranila da uopšte uđem u taj voz. Putovao sam kroz srpsku književnost kao slepi putnik. Što ipak nisam ispao iz voza imam da zahvalim urođenom južnosrbijaskom i etničkom fatalizmu, koji je ugradio u mene čip trpeljivosti i samodovoljnosti." (Ivan Ivanović).
Ivan Ivanović
6.
U "Crvenom kralju" prepoznavanja su moguća isto koliko i kod Domanovića. Niame, ja sam roman napisao na osnovu činjeničnih fakata objavljenih u ondašnjoj jugoslovenskoj štampi. Moj postupak je bio ovaj: Izmišljenog, fiktivnog junaka, smestio sam u realne društvene okvire i zbivanja.
Kad smo kod te fikcije, ne mogu a da još jednom ne ispričam pikanteriju sa suđenja u Pančevu, kad je zabranjen "Crveni kralj". Pritešnjen analizom sudskog veštaka, profesora etike na beogradskom Filozofskom fakultetu, Vuka Pavićevića, uz to još člana Centgralnog komiteta SKJ, da je reč o negativnom junaku i da se ni u kom slučaju ne mogu poistovetiti reči junaka i autora, okružni javni tužilac Pančeva Vladeta Nedeljković je potegao glavni argument za zabranu: Izveštaj Udbe.
Naime, Udba je nepobitno utvrdila da je moj junak, fudbaler Zoran Jugović, zavrbovan od strane američke tajne policije, CIE, da odaje državne tajne i na taj način omogući CII da pravi planove za američku invaziju Jugoslavije! Preko toga tužilac nije mogao da pređe! Ne znam da li bi ovo mogao da izmisli Domanović, ali Okružni javni tužilac Pančeva jeste.
Na apsurd se može odgovoriti samo apsurdom! Moj izdavač arhitekta Slobodan Mašić, inače izdanak beogradske škole humora, izjavio je da je to nov podatak i da on dosad nije znao da se junak romana bavi subverzivnom delatnošću! Da je znao, razume se da ne bi štampao roman! Štaviše, da je to znao pisac, svakako ne bi ni napisao taj roman!
U slučaju "Crvenog kralja" primenjena je krivična estetika (M.A.Ivkov). Naime, sudska vlast je preuzela kompetencije književne kritike i vrednovala moj roman kao da je reč o novinskom tekstu a ne umetničkom delu. Tako se u komunizmu književnost vrednovala na sudu! (Bolje rečeno, na Partijskom sudu, jer sudovi su bili pod kontrolom Partije i sudili su po njenom nalogu.).
Kako je režim pročitao "Crvenog kralja" može se videti iz obrazloženja presude na dve godine robije, koju je napisao sudija Okružnog suda u Prokuplju Branislav Niketić. Ovaj sudija je izašao iz okvira optužnice i načinio analizu romana kao da je književni sudija. Ta njegova analiza izgleda ovako.
"Optuženi u knjizi „Crveni kralj" izlaže poruzi Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, jer je na više mesta naziva „Juga" i „Jugovina". Ovi izrazi Jugoslaviju nipodaštavaju, omalovažavaju je i izlažu poruzi.
Optuženi ovo čini kroz usta nogometaša Zorana Jugovića, kojeg slika kao priprostog mladića, stavlja mu mnoge reči, mnoga razmišljanja i mnoge psovke, pa i ove izraze: „Juga" i „Jugovina" kojima je cilj da ocrne, okaljaju, i obezvrede i omalovaže Socijalističku Jugoslaviju kao društvo i socijalizam kao ideologiju. Optuženi omalovažava Jugoslaviju i rečima: „Nemam ni domovinu. Što da se lažemo, ne mogu da kažem da mi je jugovina majka. Isuviše toga mi se tamo desilo... Za „Jugu" me baš briga! Pa ipak je volim, majke joj ga...". Kroz ove inkriminisane izraze jasno se vidi da mu je Jugoslavija domovina, koju istina ne priznaje, jer mu se ne sviđa ovakva kakva je - socijalistička, a da bi bila njegova, mora biti neka druga, a ne ova sadašnja.
Zbog toga sa ponosom ističe u razgovoru sa gazdom u Americi da u Jugoslaviji nije bio čak ni član Socijalističkog saveza. Ističe da sa jugoslovenskim pasošem u džepu „samo budale ostaju u zemlji" (str. 12). U Jugoslaviji vladaju „budžovani" i kaže: „dovoljno je da mrdnem malim prstom i ti si naj... za čitav život" (str. 13). Ti isti „budžovani" van zemlje su niko i ništa. „Mene su u Jugoslaviji izjeb... kao i tolike druge" (str. 12). Ne samo to da psuje, vređa i omalovažava Jugoslaviju izrazima „Juga" i „Jugovina", već psuje i vređa pod punim nazivom kad kaže: „J.... ti ja gangstersku Ameriku! I svaku drugu pokvarenu državu, pa makar bila to i moja rođena Jugoslavija" (str. 38).
Optuženi ne samo da ovo piše u knjizi „Crveni kralj", već ovo ponavlja i u odlomku objavljenom 1969. godine u listu „Mladih 68" gde ističe da ga za Jugoslaviju baš briga, da mu je Jugovina poslednja rupa na svirali, Amerika je zemlja velikih mogućnosti i ne bi je menjao ni za šta na svetu". Ide toliko daleko da se najvulgarnije izražava o Jugoslaviji, ističući da ga za Jugoslaviju boli k..., da nema nikakvog razloga da je voli i da su ga u Jugoslaviji zaj... i to su činili na hohštaplerski način.
Optuženi ovakvim inkriminisanim izrazima nanosi povredu časti i ugleda naših naroda, i teško vređa moral SFRJ.
- Optuženi je obrazovan čovek. Vešt je pisac koji se, negde prikrivenije a negde otvorenije, ispoljava kao politički i klasni protivnik socijalizma, iako svuda uverava da se ne bavi politikom. Politički je izvanredno upućen kad kaže: „za politiku sam duduk" (str. 33), ipak njegov junak Zoran Jugović zna da vodi političke razgovore koji se uvek završavaju na štetu Jugoslavije i njenog socijalizma.
Ova njegova politička upućenost dolazi do izražaja u razgovoru fudbalera Zorana sa francuskim studentom (str. 34, 35, 36) kad kaže: „Dole u mojoj Južnoj Srbiji ima mnogo te sirotinje" (str. 34). On ne zna „nikog u partiji koji se odrekao svojih primanja" u korist siromašnih (str. 35). Radnici primaju „50.000 dinara mesečno" (str. 35), za Jugovića postoje dve kategorije ljudi u Jugoslaviji „neko crnči a neko se zeza". Iz ovoga se da zaključiti da po optuženom crnče radnici u fabrikama i rudnicima, a „zezaju" se „budžovani" u kancelarijama i kabinetima. Radnici po njemu rintaju u fabrici za 50.000 din mesečno.
U ovim slučajevima optuženi nastoji da naširoko ocrni Jugoslaviju i njeno društveno uređenje. „Budžovanima" naziva sve funkcionere klubova, političke radnike, privrednike, oficire JNA i po njemu su oni svi siti, zezaju se, banče, hvataju tuđe žene i devojčice, mućkaju, guše slobodu, lome ljude, a radnici - rade, rintaju, crnče. Iz ovako date mračne slike o Jugoslaviji francuski student izvodi zaključak da je kapitalizam g..o, a potom dodaje „samo ja bih rekao da je i socijalizam ....." (str. 36).
Ovde autor prekida rečenicu, ali svaki čitalac može da je završi, onako kako ju je komponovao i usmerio optuženi kao autor, a to je - da je socijalizam jednak kapitalizmu.
Po optuženom i njegovom romanu „Crveni kralj" crna je i izopačena slika organa SUP-a, kada upoređuje SUP sa američkom policijom i kaže: u Americi je policija „naoružana na konjima, ali te ne dira čak i kada demonstriraš„, a naši supovci te prate po rečima autora i kad ideš da k...š, kad ideš kurvi i kad nema razloga.
Tako optuženi čitavo poglavlje jedno u svojoj knjizi posvećuje „supovcu Božiću". Taj supovac „palamudi, glup je, besposlen, blesav, mamlaz", (str. 28-33). Od tog „supovca" junak ne može da š...a. U „Nišu nema slobode za njega". Za njegovog fudbalera Jugovića on je „gazda", fudbaler zeza „blesavog Božića", izjednačava ga po blesavosti sa emigrantima u Beču.
Ironija optuženog je još veća kada se Jugović žali na špijuniranje niškom „budžovanu" Moši Perišiću koji, čak u prisustvu nekih „budžovana" iz Republike, brani fudbalera a za supovca kaže: „eto, .... godinama strpljivo gradimo, ciglu po ciglu, i onda dođe neki mamlaz i jednim udarcem repa sve poruši!" (str. 32) i epilog čudan - supovac Božić je udešen, on ide pognute glave, fudbaler Jugović trijumfuje.
Optuženi se u poglavlju 43. ponovo vraća SUP-u i ponavlja najcrnju sliku. Ovoga puta je na udaru „Cvele", koji sarađuje sa SUP-om. Po njemu je „Cvele" cinkaroš, „čovek koji liže du..e, čovek od koga svi strepe, koji upropašćuje ljude" sad „sa sitnom decom" i tome slično. Njegov junak Jugović obračunava se sa njim - tuče ga na Kalemegdanu, izaziva ga „udri prvi". „Ti radiš za SUP!" (str. 95). Dakle, na ovom slučaju je najjasniji stav i junaka knjige i optuženog kao pisca, da tako može da misli i piše jedino protivnik socijalizma, potučeni protivnik i protivnik SFRJ."
- Interesantno je da je sudija Okružnog suda u Pančevu Antonije Stojković prihvatio kolokvijalni govor junaka kao moguću estetiku, pa je roman zabranio iz političkih a ne estetskih razloga, čime je bio na višem intelektualnom nivou od prokupačkog sudije.
- "U pogledu delova knjige koje je citirao Okružni sud, javni tužilac u svom pismenom predlogu, a kvalifikovao ga kao teško vređanje morala čl. 49 st. 1 tač. 8 Zakona o štampi i drugim vidovima informacija, sud je našao da predlog o zabrani rasturanja knjige „Crveni kralj" iz ovih razloga nije osnovan.
Sud je u celosti prihvatio mišljenje veštaka u tom delu koji je dao jedno visoko stručno, prihvatljivo i obrazloženo mišljenje koje je u potpunosti određeno, te je sud stao na stanovište da knjiga ne vređa javni moral iznoseći amoralnosti, amoralne prilike i amoralne odnose, već da knjiga na ovaj način sve ove prilike izlaže kritici.
Sud je ovakvu ocenu dao i zbog toga što je knjiga pisana jednim jezikom koji je odomaćen u krugu ljudi čijoj sredini pripada i glavni junak romana. Ovi izrazi odomaćeni su danas i u literarnim delima koja su pobrala mnoga kvalifikovana priznanja, a takođe su našle „svoja mesta" i na radiju i na televiziji.
- Kako je već napred naglašeno sud je nalaz i mišljenje veštaka Pavićević Vuka u pogledu vređanja morala prihvatio obzirom da je veštak kao profesor etike Filozofskog fakulteta u tom delu stručan obzirom da knjizi prilazi stručno kompetentno kao kvalifikovani etičar.
Međutim, u ostalom delu njegovog nalaza i mišljenja u kome se veštak izjašnjavao po pitanju da li je knjiga nanela povrede časti i ugleda naših naroda, po oceni suda veštak je prekoračio svoje ovlašćenje obzirom da se radi o pravnom pitanju i pravnoj oceni.
Sa tih razloga sud nije ni tražio dokazivanje saslušanjem novog veštaka koji bi se u pogledu ovih činjenica izjašnjavao. Po stanovištu suda sud je potpuno kompetentan i stručan da izvrši ocenu inkriminacija u pogledu nanošenja povrede časti i ugleda naših naroda."
Tako su komunisti izjednačili Domanovićevu Stradiju i moju Jugovinu. Za kapitalističke sudove naziv Stradija nije bilo krivično delo, pa Domanović nije dat na sud. Za komunističke sudove naziv Jugovina je krivično delo, pa sam ja zbog toga osuđen.
- 7.
Kulminaciju Domanovićeve pripovetke predstavlja pojava još jednog stranca u Stradiji. Naime, u tom čoveku je prepoznat zajmodavac i odate su mu sve počasti.
- Nova Vlada nije mogla da reši problem prazne kase države. "Iskreno da govorimo, nekoliko dana su se junački, ponosno držali; dok je trajalo i poslednje pare u državnoj kasi, oni su prekodan vesela i vedra lica primali silne deputacije iz naroda i držali dirljive govore o srećnoj budućnosti mile im i napaćene Stradije; a kad noć padne, onda se priređuju sjajne i skupocene gozbe, gde se pije, peva i drže rodoljubive zdravice." Ali to je brzo potrošeno, narod koji nije imao šta da jede, činovnici, vojnici, radnici, penzioneri... koji nisu primali plate, pretili su da se pobune. Onda je Skupština odobrila da se zaključi novi zajam, a ministri su se rastrčali na sve strane ne bi li pronašli zajmodavca.
- Kad se uspelo u tome, Vladini listovi (Vlada uvek ima po nekoliko listova, upravo svaki ministar svoj list - jedan, ili dva) su trijumfalno objavili da je Vlada dovela do kraja pregovore sa jednom stranom bankarskom grupom. "S pouzdanošću možemo potvrditi da će za koji dan zajam biti potpisan i novac uvezen u zemlju." Još više, novine su objavile da u Stradiju dolazi pomoćnik te bankarske grupe g. Horije da potpiše ugovor.
- I narod kao narod, na sve strane traži Horija. Čim se na pristaništu pojavi neki stranac, narod u njemu prepoznaje Horija. Domanovićev putnik je bio na pristaništu kad je iz lađe izišao neki stranac, elegantno odeven. Horije - uzviknula je masa i opkolila bankara. Gotovo da su ga ugušili! Policajci su odmah odjurili da o tome obaveste ministra predsednika, ostale članove Vlade, predsednika Opštine, glavara Crkve.
- Ministri su odmah došli na pristanište, "sa svim lentama i silnim oredenima", da pozdrave državnog spasioca. Ministar predsednik u dobrodošlici strancu proglašava taj dan istorijskim. Na svim hramovima zvone zvona, a glavar crkve peva pobožne pesme. Ministri se grabe da ugode strancu: ministar finansija mu prihvata štap, a predsednik Vlade kofer. "Upravo, u tom kuferu beše, ni manje ni više, srećna budućnost cele jedne zemlje."
- Već sutradan su počele da stižu deputacije iz cele zemlje da pozdrave velikog stranca. Odmah su dovučena teško natovarena kola raznih odlikovanja za vrlog stranca. Stranac je odmah izabran za počasnog predsednika Ministarstva, Opštine, Akademije nauka i svih mogućih ustanova. Sve ga varoši izabraše za svog počasnog člana, svi ga esnafi proglasiše svojim počasnim dobrotvorom, a jedan puk vojske se prozove Silni puk Horijev.
- Ostalo je, dakle, još samo da se potpiše ugovor sa Horijem, pa da Stradija procveta. Režimski listovi su hvalili Vladu što energično radi na ostvarivanju novog zajma. Konačno, Horije je obelodanio zašto je došao u Stradiju: da potpiše ugovor sa jednim šljivarskim trgovcem, koji se obavezuje da mu liferuje šljive za kuvanje pekmeza!
- "Svet se još malo raspitivao o Horiju, pa prestade, a zatim sve po starom."
- 8.
Kulminaciju mog romana predstavlja otimanje Partizana i Crvene zvezde oko prelaska Zorana Jugovića iz Niša u Beograd.
"Posle su se oko mene otimali Partizan i Zvezda, kao nekad oko Miloša Milutinovića. To je bila prava volovodnica! Jurili su me po Nišu kao bikovi kravu! Tad sam već bio super zvezda. U stvari, bio sam najperspektivniji igrač u celoj Prvoj ligi.
U dresu Krila Srbije dao sam niz velikih partija, a naročito sam dobro igrao protiv Partizana u Nišu i Dinama u Zagrebu. U Nišu Vaske nije mogao da me zaustavi, a u Zagrebu sam dvaput prešao celu odbranu i golmana i ušetao se s loptom u mrežu! Po novinama sam dobijao sve same osmice i devetke, a protiv Partizana desetku! Već tad je postalo jasno da odlazim iz Niša. Već poduže vremena me šacuju menadžeri i ispipavaju me na koju bih stranu. Sve dok jednog dana nije osvanuo u novinama naslov: Partizan i Zvezda zainteresovani za mladog centarfora Krila Srbije iz Niša, Zorana Jugovića"
"Jednoga dana zovu me pod hitno u Mošinu kancelariju. Odem tamo, kad kod njega neki nepoznati ljudi, među njima jedan general! Ne mogu da se načudim zašto me traži general, nije valjda izbio rat
„Kinge", kaže Moša Perišić, „da te upoznam, ovo su drugovi iz Partizana. A ovo je drug Nikola Đurović, general, predsednik Partizana."
Tu se upoznamo.
„Đetiću", veli general, „oli ti igrati za Partizana? "
„Igraću ja za svakoga ko me dobro plati!", kažem.
„Ama daćemo ti mi novce!", veli general. „Zna se kako plaća igrače Partizan. Nego, oli ti igrati za Partizana?"
- „A koliko dajete?", kažem.
- „Silan vam je ovi ćetić!", veli general. „Ne uvija mnogo, odma ide na pare! A ja sam ratova' pet godina i nisam nikad pita za pare!"
- „A danas?", kažem. „Kako stoji stvar danas?"
- „E danas", veli general, „danas je para svima ušla u glavu! A koliko bi ti tražio?"
- „Moje noge danas koštaju deset miliona!", kažem.
- „Opa", veli general, „ništa manje! A šta ti misliš da je Partizan fabrika novca!"
- „Ako niste", kažem , „onda zašto ste došli? Sa mnom se može razgovarati samo sa punom torbom novca!"
- „Đetiću", kaže general, „isti si ka' i oni naši, iako živiš u provinciji! I njima nikad nije dosta! Ti balavci više primaju no generali! Ja sam mislija da je tebe čast da igraš za tim sa takvim imenom i sa slavnom tradicijom! A ti pare pa pare... I što je najgore, mi ti moramo nešto dat, jer ti bez toga nećeš doć! Samo, deset miliona bi ti bilo premnogo, nego da prepolovimo...?"
- „Ni govora", kažem. „Pet bih ja dobio da ostanem ovde. Deset, samo deset!"
- „Drug Moša Perišić nam je reka da su Krila Srbije siromašna za tebe!", veli general. „I da ćeš ti u veliki klub. A šta ćeš veći tim od PartizanaĐ Nijedan drugi tim nema taku slavnu prošlost ka mi!"
- „Nije u pitanju prošlost nego sadašnjost", kažem ja. „Ja sam u školi iz istorije uvek imao slabu ocenu! Ali dobar sam bio iz računa! Ima i drugih velikih klubova u Jugoslaviji! Mene interesuje lova..."
- „Da mi je neki reka' šta me čeka ka' predsjednika Partizana", veli general Đurović, „nikad se ne bi prifatija... Eh, da su ona vremena kad su momci bacali kamena s ramena!"
- Tako smo se pogađali gotovo dva sata! I ja sam pristao da potpišem za Partizan! Možda i ne bih da me Moša nije savetovao. Ali njega sam poslušao. Uvek sam mislio da mi Moša želi dobro. Pogodili smo se na sedam miliona i trosoban stan. Odmah su mi dali milion kaparu. Trebalo je za dva dana da pošalju mercedes da odem u Beograd da potpišem. Sutradan je sva štampa objavila da sam prešao u Partizan."
"Utom neko zvoni na vratima. Otvorim - Diša i još vodi nekakve drugare. Pomislim da su njegovi kockari. Možda su došli da častim što sam potpisao za Partizan? Kad sam bolje zagledao onu trojicu, umalo nisam pao u nesvest! Doktor Leka Petrović, tehniko Crvene zvezde, glumac Ljuba Popović i Zvezdin predsednik Lazar Satarić!
- „Crveni", kaže Diša, „drugari su iz Crvene zvezde i došli su da te pitaju hoćeš li u Zvezdu. Ja sam im već rekao da si ti uvek simpatisao Zvezdu!"
- A Ljuba Popović raspali rafalima, kao u pozorištu. Slušam ga i gutam mu svaku reč, ne zato što me zanima ono što govori, nego što je on najveći glumac u Jugoslaviji! I kako sam mogao da mu odolim, njemu koji glumu nosi u malom prstu!
- „Znaš li ti, prijatelju", veli Ljuba Popović, „šta znači igrati u Zvezdi?!" A oči mu plivaju po licu! Glas mu dolazi negde iz stomaka, iz bačve! Glumi kao da je na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. „Znaš li ti da je Zvezda najatraktivniji tim u Jugoslaviji, a možda i u Evropi! Pola Jugoslavije navija za Zvezdu, druga polovina za sve ostale timove!
Gde god igraš uvek si kod kuće! A nije isto, prijatelju, kad si sam i kad iza tebe stoji deset miliona Jugoslovena! U Nišu ili Kragujevcu možeš da igraš ko bog, niko za tebe ne zna! A u Beogradu te gleda cela Jugoslavija i još savezni kapiten! Daš dve-tri dobre partije i uletiš u reprezentaciju Jugoslavije! Znaš li ti, prijatelju, da je svaka Zvezdina utakmica spektakl, pozorišna predstava! Načinićemo od tebe najvećeg fudbalera Jugoslavije!"
- „Znam", jedva uspem da dođem do reči, „ali već sam pristao da pređem u Partizan."
- „Kako?", kaže doktor Leka. „Jesi li potpisao?"
- „Nisam potpisao". kažem. „Ali pristao sam. Svaki čas čekam da dođu da me vode u beogradski fudbalski podsavez da potpišem."
- „Ništa za to", kaže doktor Leka, „zar ti je teško da se predomisliš? Misliš li da bi oni tebe poštovali da im nisi potreban? Kaširali bi te dok trepneš i nikom ništa! Je li tako, Lazo?"
- A Lazar Satarić samo ćuti.
- „Jeste", kažem, „ali dali su mi kaparu. Uzeo sam milion..."
- „Pa šta?", kaže doktor Leka. „Sve što su ti oni dali daćemo ti i mi. Bogatiji smo od njih. Imamo dvaput više navijača."
- „Jeste", kažem, „ali ja sam te pare već potrošio...!"
- „Pa ništa", kaže doktor Leka, „evo ti pare pa im vrati. I hajde odmah sa nama u Beograd da potpišeš. I nemoj mnogo da se sekiraš... još ti ne znaš za mahinacije u jugoslovenskom fudbalu... Oni su nama oteli Miloša Milutinovića. Sad im vraćamo. Od Beograda do Bora njihov mercedes bio je brži. Od Beograda do Niša brži je naš! A i sad je veća demokratija, sad ne može da se naredi gde će ko da igra!"
- A Lazar Satarić samo ćuti!
- I tako me strpaju u mercedes, pa za Beograd! Ujutru rano potpišem za Crvenu zvezdu. Tek što je službenik došao!
- Ali nisam postao član Zvezde! Oko mog prelaska digla se velika prašina, izbila afera. Odmah su me suspendovali. A ja pobegnem u Kurvingrad, i od Partizana i od Crvene zvezde!"
- U stvarnosti, radilo se o fudbaleru Radničkog iz Niša Stevanu Ostojiću. Momak je potpisao za oba beogradska vodeća kluba i oko toga se napravila velika afera. Ja sam tu aferu inkorporirao u "Crvenog kralja". Predsednik Partizana, koji je vrbovao Ostojića, bio je general Ilija Radaković, Titov miljenik. Predsednik Crvene zvezde bio je političar iz Toplice Radovan Pantović, kasnije uz Dražu Markovića udarna Titova pesnica u rušenju liberala. Glumac Ljuba Popović bio je pljunuti glumac Ljuba Tadić. Doktor Leka Petrović - već sam dešifrovao, doktor Aleksandar Aca Obradović.
- Ova korupcionaška afera nije mogla da prođe nekažnjeno. Fudbaler Stevan Ostojić je suspendovan na godinu i po, a doktor Aca Obradović doživotno, iz jugoslovenskog fudbala. Čak je kažnjen i Radovan Pantović sa godinu dana zabrane vršenja funkcija u fudbalu. Ali političaru je kazna anulirana, pa se Radovan Pantović ponovo našao na čelu Crvene zvezde u vreme kad se pojavio "Crveni kralj". Nije teško dovesti u uzročno-posledičnu vezu ova politička zbivanja i moje stradanje.
9.
Kritikujući presudu Okružnog suda u Prokuplju, Milovan Vitezović je u Ježu postavio pitanje: TREBA LI OSUDITI IVANA IVANOVIĆA ZATO ŠTO NIJE IZNEO SVE ISTINE O NAŠEM FUDBALU?
Sudeći prema novinama („Politika ekspres"), koje nije nadležni sud demantovao, Ivanu Ivanoviću je presuda izrečena zato što je vređao jugoslovensku stvarnost, kroz ličnost fudbalera Jugovića, tvrdio da uopšte ne valjaju fudbalski propisi, kako oni ne štite fudbalere i kako je on prinuđen da ide iz ove zemlje trbuhom za hlebom...
- Ivan Ivanović je uvredio ovu zemlju šutnuvši njen fudbal.
- Čudi nas kako to da književnik Ivan Ivanović nije kao glavnog svedoka odbrane pozvao fudbalera Miroslava Boškovića koji je tek na Ustavnom sudu dokazao da je punopravan građanin ove zemlje i da kao takav ima pravo da slobodno, i samostalno, i svojom glavom (i nogama), van propisa FSJ, odlučuje u kom će fudbalskom klubu (čitaj radnoj organizaciji) Prve lige, zarađivati svoj hleb, ne nasušni, već fudbalerski!
- Mogao je da pozove, bar, Stevana Ostojića. Sećate ga se: dribla s obe noge, izvrstan u igri glavom, pokriva sredinu, veoma pokretljiv, mudro igra bez lopte, izvrsno organizuje napad, šutira iz svake pozicije. Stevan Ostojić je bio takav fudbalski profesionalac koji je napravio samo dve solidnije afere, od kojih je prva sa prelaskom iz „Radničkog" u „Zvezdu" udaljila čak i jednog poznatog političkog radnika iz igre skoro dve godine, a druga - njegova čuvena igra, toliko nezaboravna, za državnu reprezentaciju JUGOSLAVIJE (podvučeno) od dva minuta (neki tvrde i celih osam), da bi svoje noge bolje prodao jednoj turskoj ekipi koja je skupljala samo reprezentativce! Što je to bilo dirljivo, Ivane Ivanoviću, zar te to vređa?! Niko se tada nije sprdao sa ovom zemljom!
- Možda je trebalo pozvati, kao svedoka, neposlušno dete (do tridesete godine) jugoslovenskog fudbalera Dragoslava Šekularca, nezaboravnog reprezentativnog čistača cipela (svojih, na javnim mestima, pred publikom, uvek brojnom) novčanicama koje kao sredstvo plaćanja izdaje Narodna banka ove zemlje! Koji je poslužio kao častan primer, mnogim fudbalerima, čak i Druge lige (a druge, treće i četvrte klase!) za nove, sveže i uvek originalnije egzibicije takve vrste i sa tim sredstvom (plaćanja). Zašto je platio Ivan Ivanović?
- SLUČAJEVI:
Silovanje na Tašmajdanu (dva reprezentativca i jedna glumica)!; Ivan Šibl -Trešnjevka" - Zagrebački velesajam!; Čuvena trampa Vladimira Beare za autobus (ala su to bila naivna vremena, uz skrivanje po manastirima, što pokazuje uticaj religije na naš fudbal)!; Golman Planinić i brda problema!; Vila za saveznog kapitena (u pokrajini)!; Vila sa čijeg je balkona pao Stjepan Lamza!; Bekstva reprezentativaca Perice Radenkovića i Željka Perušića u inostranstvo!; Crni fondovi!; Adidas i Puma: Jugoslovenska državna reprezentacija!; Afera sportske prognoze!; Slučaj „Žilavke"!; Transferi: Vukelić! - Vardić i Holcer! - Vasović! - Čebinac! - Cvetković! - Mušović!; Lomovi nogu: Džemidić, Zemko, Bajević, Stojanović, Racić, Ameršek....;Građenje stadiona „Crvene zvezde"; Hiljadu i jedan način na koji se vrhunski fudbaler oslobađa služenja vojnog roka!; Namešteni rezultati u finišima prvenstava!; Skraćivanje vojnog roka (Mujkić, hranilac brata fudbalera)!; Intervju Bogićevića o samoupravljanju!; Kamenovanje i skamenjivanje, na stadionima, na sudije, na autobuse!; Subotičke bunde!; Trovanje gostujućih ekipa hranom, vodom i vazduhom!; Kupovina mercedesa i BMW automobila, švercovanih na carini (Oblak, Bogićević... i raniji); U reprezentaciju umesto u zatvor, potom u inostranstvo ili kako je oproštena kazna za ubistvo pešaka. Šamaranje milicionara... (Karasi, Đorić, Aćimović, Mušović...); Jugoslovenski fudbalski socijalistički samoupravljači u španskim timovima. - itd...