Pogled iz Moskve

Jedini kojima može da koristi napetost u Idlibu su SAD

U Siriji neće biti rusko-turskog rata

U vezi sa značajnim napredovanjem Sirijske arapske armije (SAA) u poslednjem uporištu nepomirljive opozicije u Idlibu, Turska daje gromoglasne izjave o tome da je „njeno strpljenje pri kraju". Poslednjih dana Turska je prebacila u Idlib nekoliko stotina jedinica borbene tehnike, ojačala postojeće i postavila nove barikade, pre svega u severnom delu provincije.

Piše: Dmitrij Minjin

Predsednik Erdogan je Damasku postavio svojevrsni ultimatum - da se do kraja februara povuče na početne pozicije duž granica zone, koje su usaglašene u Astani i Sočiju, u suprotnom on „ne garantuje za svoje postupke". A turski ministar odbrane H. Akar tvrdi da ima „planove B i C" u slučaju da dogovor sa Rusijom o prekidu vatre u Idlibu propadne.

U svetu izražavaju zabrinutost povodom situacije koja se može razviti u opasnom pravcu i dovesti čak do novog „rusko-turskog rata" na teritoriji Sirije. Ankaru na to podstiču SAD koje, bez obzira na sopstvene probleme sa Turskom, izražavaju „punu solidarnost" sa turskim akcijama u Idlibu.

Ovih dana u Ankaru dolazi Džejms Džefri, specijalni predstavnik SAD za Siriju, koji će se, kako se očekuje, potruditi da pogura Ankaru dalje na putu konflikta sa Moskvom.

Ipak, bez obzira na ozbiljnost situacije, takva perspektiva je malo verovatna. To što su na lokalnu „šahovsku tablu" postavljene teže tenkovske figure, još ne znači da se Ankara i Moskva koje sede za tom tablom spremaju da prekrše pravila igre oko kojih su se složile. O tome svedoči ne samo izražena spremnost Ankare da, bez obzira na uzavrele strasti, sačuva „visok nivo tursko-ruskih odnosa".

Turski lideri su, iako tvrde da Rusija i Damask krše sporazume o primirju u pomenutoj zoni, dok ih se oni navodno strogo pridržavaju, zapravo svesni da ih ni oni ne ispunjavaju. Dan pre nego što je poginulo 8 turskih vojnika u Idlibu, general u ostavci Nedžat Eslen je upozoravao donosioce odluka na mogućnost nečeg sličnog.

Prema njegovim rečima, događaji u Idlibu otežavaju odnose između Rusije i Turske, jer ova druga nije ispunila svoj deo obećanja datih u Astani. Ankara, npr. za godinu i po dana nije razoružala borce iz, u Rusiji zabranjene terorističke organizacije, Hajat Tahrir al Šam (HTŠ) i nije ih „razvela" od tzv. umerene opozicije. Takođe, nije predala, kao što je obećala, na korišćenje Damasku, delove glavnih sirijskih puteva koji prolaze kroz Idlib: M5 (Damask-Alepo) i M4 (Latakija-Alepo). A bez toga je bilo kakav ekonomski oporavak Sirije, uključujući i poboljšanje položaja migranata na čiju tužnu sudbinu često se poziva Turska, izuzetno težak. Na svim nedavnim rusko-turskim pregovorima o primirju, pa tako i 8. februara u Ankari, Turci su stalno tražili odlaganje za ispunjenje obećanog, ali se nisu pomerili ni za korak. Zato se i dogodilo to što se dogodilo. Turci govore sa puno žara, a mnogo su uzdržaniji u delovanju.

Ukazujući da su uoči pogibije turskih vojnika u Idlibu tamo poginula i četiri Rusa, analitičar Džem Gurdeniz kaže da su jedini kojima u prilog ide napetost u ovoj provinciji - SAD, sa ciljem „jačanja atlantizma". On ističe da u zoni Idliba Turska troši energiju „izvan svojih neposrednih geopolitičkih interesa" i da je odavno trebalo da počne da se rukovodi zdravim razumom, kako ne bi bila uvučena u rat sa Sirijom i konfrontaciju sa Rusijom.

tome da nema koristi od razvijanja velikih borbenih dejstava od strane Turske govori i unutrašnja situacija u ovoj zemlji. Prema istraživanju kompanije MetroPOLL, rejting predsednika Erdogana među turskim građanima je pao na najniži nivo od oktobra 2018. i iznosi 41,9%.

Ankete pokazuju da ako bi se predsednički izbori u Turskoj održali danas, Erdogana bi pretekao opozicioni gradonačelnik Istanbula, kemalist E. Imamoglu, koji isutpa protiv spoljnopolitičkih avantura šefa države.

Neki eksperti, koji se pozivaju na izvore iz visokih turskih vojnih krugova, još ranije su ukazivali na postojanje prećutnih sporazuma koji se, izgleda, sada ostvaruju. Prema njima, moguće je da se u Sočiju razgovaralo o stvaranju tampon zone od 32km duž cele turske granice. Prema tome, turska projekcija na Idlib je već predviđala prelazak južnog dela provincije pod kontrolu Damaska. Anakara je tvrdila da se to može ostvariti mirnim putem i preuzela je određene obaveze, ali ništa nije uradila, ne ostavljajući drugi izbor Moskvi i Damasku do vojne opcije.

Na postojanje „tajnih dogovora" indirektno ukazuje i karakter sadašnjeg turskog „ultimatuma". Turska je odredila kraj februara za krajnji rok vraćanja Damaska na početne položaje, posle čega je spremna navodno da primeni silu, ali Ankara sada govori o rokovima u kojima bi, po njenom mišljenju, trebalo da se završi tekuća operacija SAA. Na to ukazuju i turski eksperti koji smatraju da, sudeći po tempu napredovanja sirijske armije, do kraja februara Ankara neće moći da traži od Damaska vraćanje na granice koje ona naziva „iz Sočija".

Protivrečnost Erdoganove pozicije proističe iz toga što on ne može sebi da dozvoli da otvoreno baci na milost i nemilost sudbine sirijsku opoziciju, a da ne prizna da je njegova višegodišnja politika prema Siriji bila neuspešna. Okrenuvši se od antiasadovskog otpora, Erdogan rizikuje da u potpunosti izgubi uticaj nad situacijom u Siriji i da dobije veliki broj neprijateljskih boraca u blizini turskih grancima. Zato on pokazuje navodnu spremnost da zaštiti svoja „odeljenja" u Idlibu, prebacujući tamo značajne snage koje su, međutim, nedovoljne za pravi veliki rat.

Nije do kraja jasno ni na kojoj liniji da se zaustavi SAA. Minimalne zahteve je sirijska armija ispunila, oslobodivši gotovo u potpunosti trasu M5 (Damask-Alepo), na kojoj nije oslobođen samo mali, ali važan deo u rejonu elitnog naselja Han-Asal.

Oslobođenje Han Asala je važno i za Rusiju, jer se tu nalazi glavna baza preostalih najamnika iz zabranjenog u Rusiji „Emirata Kavkaz (do 2000 ljudi). Grad je dobro utvrđen, militanti koji se tamo nalaze ne očekuju milost, tako da će se žestoko braniti.

Može se pretpostaviti da će posle oslobođenja Han-Asala, glavni udar SAA biti usmeren duž trase M4 od Sarakiba do Džisr-al-Šugura, gde se nalaze borci, u Rusiji zabranjene, Islamske partije Turkestana - migranti iz Centralne Azije (do 2,5 hiljade). Njihov povratak u domovinu takođe je nepoželjan.

U slučaju uspeha, na jugu provincije Idlib oformiće se džinovski „kazan" čije čišćenje će od SAA zahtevati i napor i vreme. Ostaje otvoreno pitanje da li će Damask da se zaustavi na tome ili će želeti da oslobodi istoimeni glavni grad provincije i da izađe na tursku granicu. Odluka će, verovatno, zavisiti od konsultacija sa saveznicima i lične pozicije B. Asada.

Moguće je da napredovanje neće biti potrebno; sa zauzmanjem trasa M5 i M4, Damask i bez toga može da obezbedi potpunu vojno-stratešku i ekonomsku dominaciju u tom delu zemlje, budući da prekomerno približavanje turskoj teritoriji može da izazove turske napade preko granice.

Pritom, na drugim sirijskim granicama, u severoistočnom delu (tzv. Rožava), već odavno je za rešavanje sazreo zadatak koji bi mogao do određene mere da ujedini Ankaru i Damask. Ovde Amerikanci zajedno sa Kurdima postepeno ponovo uspostavljaju svoje pozicije. Oni blokiraju ruske patrole, a Turci su odbili da učestvuju u njima. Popunjavanje ove zone sirijskom vojskom moglo bi da izoluje prekomerno „raspojasane" Amerikance. A za to je potrebno da Turci prestanu da ugrožavaju SAA u Idlibu. Turski eksperti ukazuju na to da je za Tursku situacija u ovoj oblasti mnogo važnija od one u Idlibu.

2.

Razgovor sa poznatim mikrobiologom o korona virusu

Igor Nikulin: „Vuhan je veoma zgodno mesto za diverziju ovog tipa"

Igor Viktorovič Nikulin je mikrobiolog i društveni aktivista. Kao stručnjak za hemijsko i biološko oružje bio je u sastavu komisije za razoružanje u Iraku. Radio je kao savetnik Generalnog sekretara UN Kofija Anana, bio član komisije UN za biološko oružje.

Razgovarao: Sergej Rikov

Kineski 2019-nCoV zovu virusom-ubicom, ili u naletu dramskog romantizma - „crnim labudom" ekonomije. Da li je ovaj virus osveta majke-prirode za loš odnos prema njoj ili plod đavolskih otkrića mikrobiologa? Takođe, nije jasno koja strana je „duža" u trouglu medicina-politika-biznis? Igor Nikulin, mikrobiolog, specijalista za bakterijsko i hemijsko oružje, ima svoju verziju o poreklu virusa-ubice.

S.R:Igore Viktoroviču, virusom 2019-nCoV u Kini je već (podaci od 13.2) zaraženo više od 42,6 hiljada ljudi, 1018 je umrlo.

I.V. :To su zvanični podaci. Mislim da ima više umrlih. Amerikanci su napravili matematički model i prognoziraju da će krajem februara biti inficirano 2,8 miliona ljudi, 100 hiljada će umreti. Zbog epidemije je u Kini zatvoreno 14 gradova, više od 400 industrijskih preduzeća. Vanredna je situacija. To je ozbiljan udarac za ekonomiju zemlje, ali i za „nervni sistem" nacije. Pogledajte kakva je tamo bila panika, posebno prvih dana pandemije!

S.R: Korona virus zaista liči na krunu?

I.V :Pod mikroskopom on liči na podvodnu minu sa cevčicama sa strane. To je mina ispod čovečanstva. Uveren sam da je to veštački virus. Indijski naučnici su već dešifrovali njegov kod. Virus je napravljen, nije prirodnog porekla. Prosudite sami. Bilo je osam smrtonosno opasnih virusa u poslednjih 20 godina. Te atipična pneumonija, te ptičji grip, te svinjski grip... Jedna činjenica je samo - činjenica. Skup činjenica je - trend. Ti virusi do 2000. godine nisu prelazili na ljude. Oni su milionima godina mirno živeli sa nama i parazitirali samo na životinjama. Naprimer, u slučaju MERS-a, bliskoistočnog respiratornog sindroma, virusi su parazitirali na kamilama, slepim miševima, zmijama, pticama... Ali, čoveka nisu napadali.

S.R: Umiru samo Kinezi. Da li je to nekakav etno-virus?

I.V: Da, liči na to...

S.R: Ali, gde je tu logika? Na teritoriji Kine je izmišljen korona virus koji uništava same Kineze!? Masovno samoubistvo?

I.V : A ko je rekao da su ga izmislili u Kini? Mogli su ga doneti u Vuhan „diplomatskom poštom". Mesto i vreme su izabrani, što bi se reklo, u minut i u milimetar precizno. Praktično je nemoguće sprovesti takvu diverziju u Pekingu ili Šangaju, prvo jer je tamo svaki kvadratni metar „pokriven" kamerama. A drugo, tamo ima mnogo američkih kompanija i kancelarija. Hiljade Amerikanaca tamo radi. „Požar u svom sedištu"? Ne biva.

Vuhan je zgodno mesto za takvu diverziju. Uoči proslave kineske Nove godine, tamo je gužva na ulicama i trgovima. U Vuhanu se nalazi bakteriološka laboratorija kojoj se uvek mogu pripisati svi gresi. U tom regionu od davnina postoji tradicija konzumiranja sirovog mesa, na šta se takođe može svaliti krivica. Na kraju, Vuhan je - raskrsnica sveta. Odatle avioni lete u sve delove sveta. Uzgred, po obodu Kine i Rusije nalazi se oko 400 bioloških laboratorija. U Kazahstanu, Kirgiziji, Avganistanu, Pakistanu, Vijetnamu, Tajvanu, Filipinima, Južnoj Koreji, Japanu...

S.R: Skoro svuda tamo gde postoje i američke vojne baze...

I.V: Da. Sva ta istraživanja finansira Pentagon. I svuda gde postoje biološke laboratorije (ili u njihovoj blizini), sa zavidnom redovnošću dolazi do pojave novih, nepoznatih bolesti koje Amerikanci cinično ignorišu. Oni eksperimentišu na drugima. Glavno je da to bude daleko od američke teritorije.

S.R: Zar ne postoji međunarodna Konvencija o zabrani usavršavanja, proizvodnje i stvaranja zaliha bakteriološkog (biološkog) i toksičkog oružja i o njihovom uništavanju (BTWC). I SAD su ratifikovale ovu Konvenciju 1972. godine...

I.V: Tačno. Ali, 2001. su odbile da prihvate protokol o njoj. A protokol predviđa mehanizme međusobne kontrole. Vidite, kada je 1979. godine u Sverdlovsku došlo do izbijanja epidemije antraksa, mi smo pozvali najboljeg stručnjaka za ovu oblast, američkog genetičara-mikrobiologa, profesora sa Harvarda, Metjua Mezelsona. On nije bio prijatelj SSSR-a, ali naučnika su odveli na mesto tragedije i sve mu pokazali. I Mezelson se složio da je uzrok antraksa prirodni virus. (Prema zvaničnim podacima, u Sverdlovsku je od antraksa umrlo 64 osobe.) Većina je umrla od crevne infekcije - koristili su zaraženo meso. Bilo je nekoliko njih koji su umrli od kožnog oblika antraksa, to su bili mesari koji su sekli ovo meso. Bilo je i nekoliko slučajeva respiratorne (plućne) infekcije.

S.R: U to vreme ja sam živeo oko kilometar daleko od 19. vojnog gradića u kojem se sve to dogodilo. Da, po zvaničnoj verziji, zaraza antraksom počela je od goveđeg mesa, ali su kolale glasine da je došlo do curenja iz podzemne laboratorije u pomenutom vojnom gradiću...

I.V: Možda je i bilo curenja. Ne isključujem diverziju. I meso je moguće zaraziti. Tačno je i da je 1979. godine u svetu vladala histerija, kao i sad. Tačno je i da su nas krivili da je SSSR prekršio Konvenciju... Ali, poziv koji smo uputili najuglednijem mikrogbiologu, borcu protiv bakteriološkog i hemijskog oružja ipak je smanjio napetost. Demonstrirali smo otvorenost, što Amerikanci nisu učinili ni u Gruziji, gde je stotinu ljudi umrlo od nepoznatog virusa, ni u drugim mestima. Gde god Amerikanci naprave laboratorije pod vidom borbe protiv biološke pretnje, broj epidemija se desetostruko povećava.

Prema podacima Julije Timošenko, u Ukrajini je prošle godine od različitih infektivnih (zaraznih) bolesti, umrlo oko 200.000 ljudi. Ne znam koliko su te brojke tačne, ali problem kod komšija Ukrajinaca je ozbiljan: tu su botulizam, atipična upala pluća, male boginje... Brojke su tajna, ali mnogi blogeri pominju da je prošle godine 50 hiljada ljudi obolelo od malih boginja. I nama su preneli male boginje. Uz to, Ukrajinci su likvidirali svoju službu Sanitarne i epidemiološke kontrole. Epidemije su počele, a doktori su se razbežali. Ukrajina i Gruzija su dve biološke bombe na našim granicama.

S.R: Da li ste se vi, kao naučnik, bavili sličnim virusima?

I.V: Nakon diplomiranja, osam godina sam radio u Sveruskom naučno-istraživačkom institutu, bavio sam se primenjenom mikrobiologijom u podmoskovskom Obolensku. Počeo sam kao stažer, a završio kao viši istraživač. Zajedno sa kolegama sam dokazao da zloglasni HIV virus nije „osveta" prirode čovečanstvu, već delo čovekovih ruku.

S.R: Hoćete da kažete da jadni majmuni na koje je svaljena sva krivica nisu imali nikakve veze sa tim?

I.V: Za osnovu je bio uzet virus imunodeficijencije zelenih majmuna. Amerikanci su radili sa ovim virusom još krajem 70-ih i početkom 80-ih godina, ali su iz nekog razloga prepustili njegovo „otkriće" Francuzima. Krajem 80-ih i početkom 90-ih godina bilo je mnogo publikacija o tome da su se u jednom od američkih zatvora, nad zatvorenicima sprovodili eksperimenti sa HIV-om. Trojica zatvorenika zaraženih HIV-om su pobegli. Jednog su ubili prilikom bekstva, drugog su uhvatili posle dve-tri nedelje, a treći „pokusni zatvorenik" je bio u bekstvu oko pola godine, tokom kojih je zarazio prostitutke u okolini Njujorka. One su, zatim, zarazile „egzotičnim" virusom svoje klijente.

HIV je vrh američkog genetskog inženjerstva iz 80-ih godina. Kako su oni, u to vreme, mogli da naprave takav soj virusa, za mene je zagonetka. Čak i sada to delo „konkuriše" za Nobelovu nagradu sa negativnim predznakom.

Soros, koji je tada finansirao našu nauku, izjavio je da će, ako nastavimo sa ovom „provokativnom" temom, obustaviti novčane injekcije. Tema je zatvorena, a Englezi su deset godina kasnije završili rad moj i mojih kolega. I došli su do sledećeg zaključka: HIV virus je stvoren u laboratoriji.

Sada SAD počinju da pritiskaju Induse za „neblagovremeno" otkriće genoma korona virusa. U njemu su, između ostalog, otkriveni delovi HIV-a koji mu omogućavaju da se ugrađuje u ćelije čoveka.

S.R: A naša zemlja? Da li je dobro zaštićena od sličnih epidemija? - Svetska zdravstvena organizacija je proglasila vanrednu situaciju. Svi Rusi koji su evakuisani iz Kine nalaze se u karantinu u okolini Tumena. U Australiji, sve koji dolaze iz Kine šalju na „nenaseljeno" ostrvo, kao u Veneciji u srednjem veku. U ekstremnoj situaciji nikakve mere ne mogu da se smatraju preteranim.

Plašim se da nas ne ureknem, ali od velikih epidemija smo dobro zaštićeni. Naša služba Sanitarne i epidemiološke kontrole je jedna od najboljih na svetu. Još od sovjetskih vremena.

3.

Socijal-darvinizam ukrajinske vlasti doveo je do genocida najranjivijeg dela stanovništva

Prodaj psa - plati gas...

Informativni prostor Ukrajine se usijao: narodni poslanik iz predsednikove partije Sluga naroda Jevgenij Bragar je u tv emisiji „112" sa osmehom preporučio penzionerki koja se javila u program i kojoj bukvalno cela penzija odlazi na plaćanje komunalija, da... „proda psa".

Piše: Svjatoslav Knajzev

Narodni poslanik je izjavio da je situacija koju je opisala penzionerka nemoguća - većina izdataka za komunalije morala bi biti nadoknađena putem subvencija. To će reći da ona laže, i da bi negde trebalo da ima par tajnih stanova ili da u dvorištu ima psa „elitne pasmine" kojeg može da proda kako bi platila račun za gas.

Novinari i blogeri brzo su pronašli ovu ženu; radila je u sferi transporta i zdravstva više od 30 godina. Njen „elitni" pas je 14-godišnji poluslepi mešanac po imenu Šarik. Penzionerka je ispričala da subvencije dobija, ali da su joj ih smanjili zbog „izuzetno tople" zime. A sada su vlasti uvele još i dodatnu stavku u komunalijama - „za transport gasa". Zato je račun za grejanje nevelikog stana veći od njene penzije i iznosi oko 2000 grivni (oko 5000 rubalja).

Ukrajinska vlada je odmah reagovala na ovaj događaj. U kabinetu ministara su proverili račune i doneli presudu - da je penzionerka koristila gas „u skladu sa standardima", onda bi uz subvencije njen račun bio manji od 500 grivni (1,25 hiljada rubalja) mesečno. Ali, penzionerka ne koristi gas „ekonomično", njen stan i kotlarnica ne odgovaraju kriterijumima „savremene energetske efikasnosti". Jednom rečju, za situaciju koja ju je zadesila - sama je kriva.

Pritom su državni služebnici iz tima Vladimira Zelenskog diplomatski prećutali da bi za kupovinu najjeftinijeg savremenog kotla penzionerka morala da se oko pola godine u celosti odrekne penzije. A za nabavku „modernijeg", energetski efikasnog modela - i čitave četiri godine.

Epizoda sa sarkastičnim savetom „prodati psa eletine pasmine", očigledna je demonstracija odnosa kijevskog režima prema ljudima.

Ukrajina se već nekoliko godina nalazi u svetskom vrhu po mračnom rejtingu „prirodnog" smanjenja broja stanovnika. Taj proces se svake godine ubrzava.

Prema proceni ukrajinske vlade s kraja prošle godine, u ovoj državi živi oko 37 miliona ljudi. Stručnjaci ove podatke nazivaju previše optimističnim. Broj stanovnika su procenjivali na osnovu aktivnih SIM-kartica mobilnih telefona, a mnogi ljudi imaju 2-3 kartice. Ali, čak i uz „idealnu" vladinu procenu, stanovništvo Ukrajine se tokom godina nezavisnosti smanjilo za 15 miliona.

Oko 5 miliona stanovnika Ukrajina je izgubila otcepljenjem Krima i Donbasa. Još oko 5 miliona zauvek je napustilo zemlju i ne pojavljuju se na njenoj teritoriji. Ostali su prosto - umrli. Samo za 11 meseci 2019. godine broj umrlih je u Ukrajini premašio broj rođenih za više od 230 hiljada. Pritom, stopa smrtnosti svake godine ubrzano raste. Naprimer, 2018. je u istom periodu nestalo 208 hiljada stanovnika. Eto zašto je Ukrajina zvanično u top 5 zemalja kada je reč o stopi smtrnosti. Neki izvori je čak stavljaju na prvo mesto.

Posebno brzo se smanjuje broj penzionera u Ukrajini. Samo od 1. januara do 1. jula 2019. njihov broj se smanjio za više od 120 hiljada. Od početka 2016. manje ih je za 947 hiljada.

Radi se o tome da su kijevske vlasti u poslednjih godinu i po dana donele niz mera usmerenih na poboljšanje standarda radno aktivnog stanovništva (pre svega, najslabije plaćenog dela), ali uporno su ignorisali radno neaktivno stanovništvo, posebno penzionere i invalide.

Vlada Ukrajine je povećala minimalnu zaradu krajem 2018. godine i na osnovu toga „skočili" su pokazatelji prosečne plate. Tako je srednja tzv. „prljava plata" (ona koja uključuje poreze) u Ukrajini u novembru 2019. iznosila 10679 grivni, a „čista" plata (ona koja se isplaćuje na ruke), malo više od 8000 grivni (oko 20 hiljada rubalja). Jasno je da lestvicu prosečne plate podiže Kijev, te da prosečan stanovnik provincije dobija 1,5 put manje. Ali, to je ipak mnogo bolje nego što je bilo pre dve-tri godine.

Zato situacija sa penzijama u Ukrajini izgleda katastrofalno. Lestvica za minimalnu penziju za 2020. postavljena je na oko 1890 grivni (malo više od 4,5 hiljade rubalja). I većina ukrajinskih penzionera (oko 70%) dobija nešto malo preko ove sume.

Uzimajući u obzir da računi za komunalije zimi često premašuju iznos penzije, a nakon sprovedene medicinske reforme koja je ukinula pristupačno lečenje (osim ograničenog prvog pregleda kod „porodičnog lekara"), penzioneri u „nezavisnoj" su se našli na ivici opstanka. Oni samo mogu da se oslone na pomoć dece i na staru štednju.

Za razliku od penzionera, ukrajinski političari vode računa o radno aktivnom stanovništvu. Prema procenama ukrajinske vlade, izvan Ukrajine danas radi, za stalno ili „sezonski" oko 10 miliona radno sposobnih građana (polovina od njih uopšte ne dolazi u zemlju, dok druga polovina s vremena na vreme poseti rodbinu i prijatelje). Ukrajinsko tržište rada nije konkurentno i zato na njemu postoji deficit radne snage. Kada su Ukrajincima 2015. ponudili da rade za 100 dolara mesečno, oni su masovno otišli u Rusiju, Poljsku i druge zemlje koje su im nudile mnogo više.

Da bi bar nekako usporili proces odliva ljudskog kapitala, vlade Vladimira Grojsmana i Alekseja Gončaruka su odlučile da metodom štapa i šargarepe (podizanjem administrativne lestvice i poslovnim dogovorima) koliko je moguće povećaju plate. Pritom su, kako država, tako i komercijalne kompanije, prinuđene da „pojedu" čak i novac koji je potrebno usmeriti u razvoj. Strateški je za ekonomiju to kao smrt. Ipak, često je hitnost „važnija od važnog".

A penzioneri ne predstavljaju strateški vredan resurs za ukrajinsku vladu. I sada Zelenski sa Gončarukom, glađu, hladnoćom i odsustvom medicinske pomoći ubija ljude koji su stvorili tu ekonomiju čije ostatke sada dokrajčuju ukrajinske vlasti, ne stvarajući ništa zauzvrat. Uostalom, preporuka penzionerki koja prima penziju od 2000 grivni mesečno da stavi četiri puta skuplje ventile za gas, to je faktički - prirodni put do samoubistva...

Trenutno je u penzijskom fondu Ukrajine registrovano 11,35 miliona ljudi koji imaju pravo na naknadu od države. Ipak, zahvaljujući usmereniim naporima narodnih poslanika, njihov broj se brzo smanjuje.

Tako da uskoro neće biti nikoga da priča omladini istinu koja unosi nemir u srca, o životu pod „sovjetskom okupacijom", i „podvizima" heroja kao što su Šuhevič i Bandera: „Majdan je delo mladih, lek protiv bora", kako ovde kažu...