(P)likovi

Vučića čeka tužan kraj. Baš kao što je i zaslužio.

Pacov u zamci

Aleksandar Vučić je celu Srbiju pretvorio u svoj privatni zatvor. Svidela mu se uloga gospodara života i smrti, tuđih duša i tela. Ne sviđa mu se što se morbidnoj predstavi približio kraj. U poslednjem činu drame promenile su se uloge. Vlasnik koncentracionog logora postao je očajni uznik, bez nade u bekstvo i spas. O tome ko i zašto juri Vučića piše zamenik urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekad bliski saradnik i prijatelj propalog diktatora.

Predrag Popović

Niko ne može da pretpostavi kad i kako će da se okonča naprednjačka okupacija Srbije. U ovakvim okolnostima, koje su realnu politiku zamenile patologijom obolelog vladara, krah sistema može da izazove svaka sitnica, naoko sporedan incident ili organizovana revolucija. Među milion nepoznanica postoji samo jedna pouzdana činjenica - Vučića čeka tužan kraj. Baš kao što je i zaslužio.

I on zna šta mu se sprema. Pritisnut je uza zid, plafon se spustio, stislo ga sa svih strana, nema ni mišje rupe u koju bi mogao da se sakrije. Na naplatu su stigli svi računi koje je pravio, a nije plaćao.

Stranci su stegli omču, više ne može da vrda. Ma koliko puta ponovio floskulu "pregovori o Kosovu neće biti nastavljeni dok ne budu ukinute takse", svima je jasno da sporazumi o avionskom i železničkom saobraćaju nisu nastali sami od sebe.

Kad su Amerikancima dozlogrdile njegove politikanstske manipulacije, uvrnuli su mu ruku. Kad je preterao sa kriminalom, presekli su mu tokove prljavog novca, koji je prao preko "Beograda na vodi". Uništili su mu "Jovanjicu", najveću evropsku plantažu marihuane, a zaplenili su tone i tone kokaina, kojim je dilovao njegov kartel. Pretrpeo je i gubitke u ljudstvu, od Libije do Perua padali su nesrećnici koji su pristali na saradnju s njim.

Što mu je još gore, Vučiću se sprema pad na hašku optuženičku klupu. U maju, kad bi trebalo da počne suđenje radikalima Petru Jojiću i Vjerici Radeti zbog nepoštovanja suda, koje su izvršili pritiscima i podmićivanjem svedoka u postupku protiv Vojislava Šešelja, tužilaštvo će saslušati i Aleksandra Stefanovića, jednog od tih svedoka.

Stefanović je još 2013. godine dao izjavu u kojoj je detaljno opisao kako mu je nuđen i predat novac da bi promenio optužujući iskaz protiv vojvode Šešelja. Stefanović nije pregovarao ni sa Radetom, ni sa Jojićem, već s Vučićem.

U tu kombinaciju bili su uključeni Jorgovanka Tabaković, Milorad Mirčić i nekoliko rukovodilaca "Metals" banke. Suviše je dokaza i svedoka protiv Vučića. Pred haškim sudijama već je odgovaralo nekoliko bivših predsednika, izgleda da je red došao i na jednog aktuelnog.

Uz sve pretnje spolja, Vučić ne može mirno da spava ni od domaćih neprijatelja, koje je odnegovao u nedrima. Prvi na tom spisku je Nebojša dr Stefanović. Mnogo je razloga za to.

Tikva je pukla, kao što to biva u svakom gangu, oko podele plena. Vučiću se učinilo da je Stefanović uzeo više nego što zaslužuje, pa je počeo da ga opkoljava medijskim kampanjama protiv njegovih kumova i najbližih saradnika.

Otvorio je deo afera Stefanovićevih kumova Dmitra Đurovića i braće Aleksandra i Gorana Papića. Kad se sukob rasplamsao, režimski mediji, čak i RTS, počeli su da se bave i Stefanovićevim lažnim diplomama, pa i malverzacijama njegovog tate granate Branka Stefanovića oko beogradskog hotela "Šumadija" i sporne trgovine oružjem iz "Krušika".

U razmeni udaraca, iz Vučićevog tabora prvo je stradala Dijana Hrkalović, zatim i Predrag Koluvija, upravnik državne farme marihuane. Kad je Stefanović pustio glasove o ulozi, koju je u "prodaji" Rudarsko-topioničarskog basena Bor kineskoj kompaniji "Ziđin Majning" imao Anđelko Vučića, sukob je izmakao kontroli. Do otvorenog obračuna došlo je krajem februara, na poslednjoj sednici Glavnog odbora Srpske napredne stranke.

U odbranu porodične časti, ako tako nešto postoji među Vučićima, ustao je Andrej Vučić. Nije hteo da pomene tatu Anđelka, da ne bi usmerio pažnju na njega, već je dr Stefanovića optužio da prisluškuje Aleksandra Vučića, tzv. predsednika države.

Bez uvijanja, Andrej je nabrojao tri slučaja koja, navodno,dokazuju špijunske aktivnosti ministra policije. Prvi se odnosi na jedno tajno putovanje Aleksandra Vučića, u pratnji ćerke Milice, u Abu Dabi; drugi se odnosi na pregovore s jednom izraelskom kompanijom, koja je trebalo da pravi novu zgradu Trezora NBS; a treći na tračeve koje je Aleksandar Vučić plasirao o svom odbeglom kumu Aleksandru Nikoliću, za koga je tvrdio da je običan kradljivac struje.

Iako je taj treći slučaj potpuno beznačajan za javnost, braća Vučić su ga shvatili kao krunski dokaz da su "na merama", pošto je Nikolić bio predmet njihovog internog ruganja, pa niko treći nije mogao za to da zna, osim ako im nije prisluškivao razgovore.

Andrej je smiren, stabilan i, samim tim, opasniji od Aleksandra. Ipak, u predstavama koje kreiraju njih dvojica, Andrej glumi nabusitog agresivca. Tu ulogu je dobio i u sukobu sa Stefanovićem. Andrej je povišenim tonom odbijao bilo kakvu komunikaciju sa izdajnikom, a kamoli kompromis. Njegovo urlanje stvorilo je prostor u kome se stariji brat predstavio smirenijim i kooperativnijim.

Tobože, u znak zahvalnosti za sve što su zajedno prolazili poslednjih 15 godina, Aleksandar Vučić je bivšem učeniku i aktuelnom neprijatelju broj 1 ponudio "zlatni padobran".

Ako pristane da podvije rep i mirno, bez otpora, napusti funkciju u izvršnoj vlasti, Stefanović će, za utehu, da se vrati na mesto predsednika Narodne skupštine. Ostaće bez uticaja koji sad ima, u fotelji ministra policije, ali biće mu oproštena šteta koju je naneo poslovima braće Vučić.

Da bi pojačao utisak, Aleksandar Vučić vodi šaptačku diverziju protiv bivšeg miljenika. Plasirao je glasinu da se nagodio s Amerikancima, koji su pristali da puste niz vodu Stefanovića. Bez njihove podrške, Stefanović je laka meta za odstrel. Neće se dobro provesti, baš kao ni svi ostali koji se prevare, pa pređu na njegovu stranu.

Spletka nije dala očekivane rezultate. Od Stefanovića su se odlučno distancirali samo Vesić, Vulin i još poneki ekstremista. U toj grupi je i Zorana Mihajlović, koja o Vučiću i Stefanoviću misli isto; ništa pozitivno. Većina vaga, ne veruje Vučiću, ali ne rizikuje, da ga ne naljuti. Zato se Stefanović nedavno, na sahrani oca Milorada Grčića, direktora Elektroprivrede Srbije, osećao kao krme u Teheranu. Na sahranu je došao kompletan stranački i državni vrh, a ministru policije niko nije smeo da priđe. Niko, osim državnog sekretara Milosava Miličkovića, koji mu je šeretski predložio: "Šefe, sve ih uhapsi!"

U svakoj šali, pa i grobljanskoj, ima pola istine. Toga su se uplašili i svi koji su je čuli. Kako i ne bi, ako je Stefanović imao hrabrosti da udari na Vučiće, da ih prisluškuje i uništava im poslove, bez po muke će nasrnuti na njih. A, materijala ima u ogromnim količinama.

Pokušavajući da kompromituju Stefanovića i da ga prikažu zlim izdajnikom, Vučići su uspeli samo da zaplaše saradnike iz vrha kartela. Kao dokaz svojim tvrdnjama da ih Stefanović prisluškuje, Andrej ga je optužio da za to koristi odeljenje za kontraobaveštajnu zaštitu, koje postoji pri kabinetu ministra policije.

Deluje šašavo, ali Vučići su pozvali na poštovanje zakona. Ukazali su da Stefanovićeva privatna kontraobaveštajna služba nema zakonski osnov, jer MUP ne sme da se bavi takvim delatnostima. I, u pravu su. Zato to paraudbaško odeljenje ne postoji u sistematizaciji MUP-a, ne zna se opis poslova, ni broj angažovanih pripadnika. Dugo se nije ni znalo da postoji tako šta.

Poslednjeg dana 2015. godine, Tužilaštvu za organizovani kriminal podneta je krivična prijava protiv Nebojše Stefanovića i Dijane Hrkalović zbog zloupotrebe službenog položaja i trgovine uticajem.

U prijavi, koju je podneo jedan inspektor MUP-a, navodi se da je odeljenje za poslove bezbednosti pri kabinetu ministra policije tokom 2014. "sprovodilo mere opservacije i tajne pratnje Svetlane Vojinović, novinarke dnevnog lista Alo, bez operativne obrade i bez naredbe suda".

U prijavi se navodi da je ta fantomska organizaciona jedinica pratila više od sto ljudi, među kojima su bili nepodobni novinari, opozicioni političari, službenici MUP-a i mnoge javne ličnosti. Inspektor je u krivičnoj prijavi opisao kako je 3. decembra 2014. u svojoj kancelariji, na štampaču, zatekao odštampan dokument o praćenju novinarke Vojinović, bez standardnih oznaka koje se koriste za tu vrstu dokumenata.

Obavestio je svog nadređenog, koji mu je rekao da napiše službenu belešku i preda je Dijani Hrkalović, tada zamenici šefa kabineta ministra policije. Inspektor je to odbio, jer je znao da je ona organizator tih nelegalnih aktivnosti.

Zaobišao je Hrkalovićku i Ivana Ristića, šefa kabineta ministra, pa je o svojim saznanjima obavestio ministrovog oca Branka Stefanovića. "Nisam želeo da pravim problem, već samo da sačuvam svoje radno mesto i egzistenciju, s obzirom da sam već imao saznanja da mi se sprema premeštaj", objasnio je inspektor razlog za izbegavanje regularne procedure. Tako je pokazao koliko je pametan, kozi je dao kupus na čuvanje.

Tata Branko i sin Nebojša, čim su obavešteni da su raskrinkani, reagovali su tako što su naredili da se uništi devet hard diskova sa podacima, dva kolor lasersta štampača i jedan monohromatski laserski štampač.

U nedelju, 14. decembra 2014, pred ponoć, uništili su dokaze nezakonitog praćenja i sve optužbe sveli na nivo pretpostavki. Ministar Stefanović je dao izjavu Tužilaštvu za organizovani kriminal, a i novinarima: "Ako se utvrdi da sam učinio nešto mimo zakona spreman sam da snosim sve posledice, ali isto tako čekujem da će posledice snositi i oni koji su me lažno prijavili, ukoliko se utvrdi da su krivične prijave bile lažne i netačne".

Dok su se mediji i opozicioni političari zabavljali nagađanjem koliko je njih bilo na spisku za praćenje i zašto je obrađivana Svetlana Vojinović, Stefanović je prikrio sve tragove.

Pored hard diskova i štampača, nestao je i rokovnik Darka Lukovića, tadašnjeg šefa Odseka za borbu protiv korupcije, pri Odeljenju za organizovani privredni kriminal u Službi za borbu protiv organizovanog kriminala. Luković je iz BIA u MUP prebačen 2014. godine, zajedno s Hrkalovićkom, i raspoređen u Odeljenje za poslove bezbednosti.

Na novom radnom mestu Luković je izvršavao naređenja svoje neformalne šefovice, da bi u nekom trenutku počeo da pravi probleme istraživanjem kriminala visokih funkcionera SNS-a iz neposrednog okruženja Aleksandra Vučića. U vreme podnošenja krivične prijave protiv ministra Stefanovića i Hrkalovićke, Luković je "izgubio" zeleni rokovnik, u kome je beležio akcije tzv. Odeljenja za bezbednost, pa i imena svih lica, koja su bila na nezakonitim merama.

Luković je Policijskoj upravi Novi Beograd prijavio da mu je ukraden rokovnik. Hrkalovićka je lično rukovodila potragom, sve u saradnji s Dejanom Kovačevićem, šefom SBPOK-a. Izvrešen je nelegalan pretres kancelarija pedesetk zaposlenih u MUP-u, bez sudskog naloga i bez prisustva svedoka. Rokovnik nije pronađen.

Pronašli bi ga, možda, da su pretresli Nebojšu Stefanovića. Već tada, Stefanović je počeo da prikuplja dokaze svih spornih radnji braće Vučić, znao je da samo to može da mu garantuje kakvu-takvu bezbednost.

Fantomsko kontraobaveštajno odeljenje formirano je pre dolaska SNS na vlast, po ideji Ivice Dačića. Kad je preuzeo funkciju ministra policije, Dačić je odlučio da napravi jedinicu, koja će, mimo zakona i BIA, prikupljati informacije neophodne u trgovini uticajem. Sistem je uspostavio u saradnji sa Žoržom Urioom, francuskim obaveštajcem, tada raspoređenom na dužnost ljubavnika Dačićeve portparolke Suzane Vasiljević.

Urio mu je predložio da okupi grupu, kojom će rukovoditi provereni kadrovi iz Državne bezbednosti, koji su, po odlasku u penziju potpisivali ugovore o delu s MUP-om. Iako nije bilo pravnog osnova, Dačić je našao način za finansiranje tog odeljenja.

Vučić je u nasledstvo dobio i to odeljenje i Suzanu. Pošto nije imao poverenja u Stefanovića, upravljanje je prepustio Hrkalovićki. Ona se bavila komesarskim delom tog prljavog posla, dok je operativom rukovodio Milutin Ateljević.

Ateljević je zanat usavršio u misterioznom Šestom odeljenju Državne bezbednosti, po svemu nalikom Odeljenju za bezbednost pri kabinetu ministra policije. Šesto odeljenje je funkcionisalo bez utvrđene nadležnosti i delokruga rada, a nije postojao ni akt koji je definisao poslove i sistematizaciju radnih mesta. Zna se samo da se bavilo "pripremom i tehničkom realizacijom određenih aktivnosti".

U internoj komunikaciji, ta jedinica je nazivana "odeljenjem za ubistva". Na čelu Šestice nalazio se Ratko Romić, prvostepeno osuđen za ubistvo Slavka Ćuruvije, a na spisku zaposlenih bili su Milan Nikolić, Dejan Carević, Dejan Filipović, Slaviša Arsić, Živojin Jovičić, Branislav Dunić, Dušan Kuprešanin, Zoran Matarkić i Željko Mandić.

Nakon što je rasformirano Šesto odeljenje, većina njih je udomljena u državnim institucijama, po raznim ministarstvima, u Žandarmeriji i javnim preduzećima poput Telekoma. Ateljeviću je zapao kabinet Ivice Dačića, a tu je ostao i po dolasku Nebojše Stefanovića.

Stefanović je potpisivao ugovore o delu s Ateljevićem, iako nema puno poverenje u njega. Ateljeviću ne veruje ni Vučić, zna da on radi isključivo za sebe i za onoga koga proceni jačim. U aktuelnom sukobu Vučića i Stefanovića, ne bi bilo iznenađujuće da Ateljević radi za obojicu, a najviše za strane mentore.

Kako god bilo, braća Vučić sad optužuju oca i sina Stefanovića da zloupotrebljavaju to Odeljenje, koje su stavili u službu svojih privatnih interesa. Bar u tom slučaju, treba im verovati. Cvile jer su i sami na merama. Njihova paranoja svakodnevno se hrani raznim informacijama koje procure u javnost.

Nekad su to saznanja iz privatnosti porodice Vučić, kao što su fotografije pijanog sina Danila na proslavi rođendana jednog navijača Partizana ili medicinska dokumentacija o hirurškoj intervenciji, kojoj je nedavno podvrgnuta Vučićeva bivša supruga Ksenija.

Dešava se da Andrej i Aleksandar Vučić dobiju obaveštenja o svojim poslovnim kombinacijama i pre nego što o njima obaveste nekog trećeg. Iz istog izvora je procurela informacija i o Vučićevom tajnom sastanku s Hašimom Tačijem u hrvatskoj misiji pri Vatikanu.

I inače narušenog mentalnog zdravlja, Aleksandar Vučić burno reaguje svaki put kad sazna da je "pokriven". U vrhu SNS-a prepričava se anegdota o njegovom poslednjem dolasku na Televiziju Pink. Na pola puta, dobio je sms Željka Mitrovića: "Izložen si, hoćeš li da odložimo emisiju?" Vučić je dobio nervni slom. Naredio je šoferu da stane.

Njegovo histerisanje prekratila je Suzana Vasiljević: "Prestani da kukaš. Rekla bih ti da si pička, ali pička je jak, izdržljiv organ." Labilan, kakav je, Vučić ju je poslušao.

Zakukao je nekoliko dana kasnije, kad je na internetu objavljena fotografija na kojoj se vidi kako on i Ana Brnabić stoje na terasi zgrade Predsedništva Srbije. Vučiću je to shvatio kao dokaz da je stalno pod prismotrom i da ga neko, ne zna se ko, upozorava da je dostupan.

Vučić je bezbroj puta lagao da se na njega priprema atentat, da mu prete, prate ga i prisluškuju, svi mu rade o glavi. Patetičnim istupima uspevao je samo da izazove podsmeh javnosti, pa i najbližih saradnika. Međutim, on je svaki put bio iskreno isprepadan.

Tankih živaca, nečistih ruku i savesti, Vučić je uveren da mu preti realna opasnost. Ne od opozicionara, novinara i ostalih kritičara njegove diktature, već od raznih poverilaca, koje je finansijski ojadio. Mnogim jakim ljudima iz sive zone, pa i s one strane zakona, uzeo je poslove i naneo ogromnu štetu. Otimao je sve što je hteo, sad se plaši svoje senke.

U paranoji, Vučić sve češće javno, pred saradnicima, nariče nad svojom sudbinom. Nedavno je, pred menadžerima švajcarske kompanije "Beri Kalebo", pokazujući fasciklu s nekim dokumentima, rekao: "O ovome sam hteo da pišem u memoarima, ali ne verujem da ću to dočekati". Marku Đuriću se požalio što se upustio u političke i poslovne kombinacije s Tačijem i Haradinajem. Trebalo je, kaže, da posluša tatu Anđelka, pa da na vreme napusti politiku.

Iako je očigledno da teško podnosi pritisak i Vučić je svestan da, posle svega što je uradio, nema kajanja. Hteo je da gospodari sudbinama, da sam odlučuje o svemu, a sad se plaši da preuzme odgovornost. Na čistac ga isteruju i najbliži saradnici. Ana Brnabić, Aleksandar Vulin, Ivica Dačić, Maja Gojković, baš svi upiru prstom u njega i uporno ponavljaju da sprovode njegove odluke. Kad dođe vreme za svođenje računa, ostaće sam kao đeram.

Kako će to izgledati, Vučić je mogao da se uveri i nedavno, posle jednog od ročišta u sudskom postupku koji se, po tužbi Zlatibora Lončara, vodi protiv Boška Đukanovića. Bivši direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti "Dedinje" okrivljen je zbog sms poruka, kojima je ministru zdravlja preporučio da "izabere kontejner". Iako je jasno da se u poruci sugerisalo da je ministar "đubre kome je mesto u kontejneru", Lončar je to shvatio kao pretnju po bezbednost.

Đukanović je priznao da je spornu poruku poslao u stanju uznemirenosti, 15 minuta nakon što je saznao da je smenjen na vanrednoj sednici Vlade Srbije. Smenu je shvatio kao nekorektan postupak. Pozvao je ministra, ali on nije hteo da prihvati poziv, pa je usledila serija sms poruka, među kojima je i ta u kojoj se pominje kontejner.

U to vreme, krajem 2015, dr Đukanović je već bio oštećenog zdravlja, kretao se uz pomoć štapa, pa očigledno nije mogao da ugrozi bezbednost ministra, koji ima profesionalno obezbeđenje 24 sata. Posle 40 godina lekarskog staža, dr Đukanović je dočekao da ga Lončar skine s liste za operaciju tumora i naredi njegovo izbacivanje iz klinike "Dragiša Mišović".

Zlatibor Lončar nezavnično, ali uporno tvrdi da je za progon Boška Đukanovića odgovoran samo Aleksandar Vučić. Iako priznaje da su ga uznemirile uvrede koje mu je Đukanović uputio, Lončar kaže da ga ne bi tužio da mu nije naredio Vučić.

Uostalom, od početka suđenja, ministar zdravlja se nije pojavio ni na jednom ročištu. Prema njegovim rečima, Vučić se sveti Đukanoviću zbog toga što se usudio da ga ogovara čak i pred Nikolom Selakovićem, tadašnjim ministrom pravde. Tada je premijer Vučić samostalno doneo odluku o smeni dr Đukanovića. Bes ga još nije prošao, zato je zabranio njegovo lečenje i operaciju tumora.

Lončaru, naravno, nije za verovati, ali osvetoljubiva agresija, rasterećena svakog morala i empatije, zaista liči na Vučića. U svakom slučaju, ako je Lončar spreman da Vučića optužuje za ovako šta, može samo da se pretpostavi šta će raditi kad dođe vreme da beži s naprednjačkog Titanika.

Kao pacov u zamci, Vučić ne može ništa drugo da radi, nego da skiči i kidiše na sve oko sebe. To i radi. I najbližim saradnicima, koji još glume lojalnost, preti da će ih povući sa sobom, na dno. Pre nego što totalno propadne, obračunaće se sa svima koji su se obogatili, koje je iz blata podigao i omogućio im da naprave svoje imperije, a sad već prave planove kako da ga izdaju i okrive za sve što su zajedno radili.

Na Vučićevu, a i opštu žalost, takav scenario je izvestan. Kad prigusti, paraziti će se razbežati na sve strane. Neki će se vratiti u "žuto preduzeće" ili bilo koji od partijskih restlova tog porekla, neki će sledećim vlastima platiti otkup greha, a većina će se praviti da su mrtvi, dok svi ne zaborave da su ikad postojali i učestvovali u zločinima naprednjačkog kartela.

Sav teret će pasti na nejaka pleća uplakanog diktatora. Iako i to nije loš kraj ovog horora, za budućnost Srbije bilo bi dobro da Vučić ispuni pretnje i u propast povuče sve svoje saučesnike u zločinačkom projektu.

Neophodna je potpuna deratizacija političke scene, da se ne pojavi neki drugi alavi i agresivni pacov ili, daleko bilo, da se ovaj ne povampiri.