Dežurna

Ima li života posle Vučića i vladavine njegovog kartela

Očerupana zemlja

Srbija je najsiromašnija država Evrope, a vode je najbogatiji političari, zvanične su procene bezbednosne zajednice u svetu.

Većina sadašnjih i doskorašnjih državnih funkcionera i stranačkih lidera ima vile, stanove, luksuzne automobile, pune sefove i prazne radne knjižice. Bez dana radnog staža izvan politike, za kratko vreme stekli su ogromnu imovinu. Računi su im u inostranim bankama, nepokretnosti na najskupljim lokacijama u svetu. Kako nastaviti život u opsutošenoj, opljačkanoj, zaduženoj i devstiranoj Srbiji, čijom imovinom danas upravlaju šeici, kineska mafija, sumnjivi biznismenih svih fela i belog sveta.

Milica Grabež

Odlaskom Aleksandra Vučića s vlasti, naprednjački kartel će početi da se raspada. U džepovima nekoliko hiljada naprednjačkih mafijaša ostaće po nekoliko miliona dolara, ili evra, nekretnine, hoteli, jahte... Malo ko od njih je bilo šta proizvodio. Oko 15 hiljada njih je dobilo lažne diplome. Kupljene, ili poklonjene. Iza njih ne stoji znanje, već Vučićeva reč.

Šta će biti sa miliajdrama koje su i prethodnici naprednjaka, iz redova Đinđićeve, Tadićeve i Koštuničine mafije oteli i odneli u strane banke, of šor kompanije?

Organizacija Global Financial Integrity (GFI) iz Vašingtona je u svom izveštaju od decembra 2012. objavila tabelu na kojoj su rangirane države po ilegalnom iznošenju novca iz njih, u periodu od 2001. do 2010. godine. Na prvom mestu, od ukupno143 zemlje nalazi se Kina sa prosečno iznetih 274,170 milijardi dolara godišnje, a Srbija je na visokom 16. mestu sa prosekom od 5,144 milijardi dolara godišnje, odnosno preko 51 milijarde dolara za posmatrani period!

GFI u svojim izveštajima prati samo tokove novca preko bankovnih računa, a ne vrši procenu koliko je para iz neke zemlje izneto u gotovini, tako da je ukupna suma iznetih sredstava daleko viša od objavljene.

I američka Ford Fondacija objavila je podatke koji na direktan i indirektan način prikazuje nezakonite finansijske tokove zemalja u razvoju u periodu od 2001- 2010. godine. Nezakonitost se ogleda u visini neevidentiranog robno-novčanog prometa preko poslovnih knjiga. Izvedene podatke su potpisali Dev Kap i Sara Freitas uz pomoć datih stručnih komentara od strane Rajmonda Bejkera na izvedene činjenice kao i ostalih stručnih lica GFI (Global Financial Integrity) .

Tako su došli do podataka da našu zemlju rangiraju u prvih dvadeset zemalja po nezakonitom (ilegalnom) iznošenju sredstava iz zemlje i postave je na mesto broj 16. sa 51 mlijardom evra.

I režim Slobodana Miloševića je i pod međunarodnim sankcijama omogućio transfer novca iz domaćih banaka i preduzeća na račune u inostranstvu. Milijarde su iznošene na Kipar, u Kinu... Na drugačiji način, ali s istim posledicama, trend je nastavljen i posle 2000. godine.

Može li nova, narodna vlast, ako se uspostavi, očerupanu Srbiju podići na noge?

Kad novac govori, istina ćuti, kažu.

Da li će Vučićeve, Đilasove i Koštuničine parajlije iz senke vladati Srbijom, kupujućui sudije, tužioce, poslanike, kao što su to i do sada činile?

Kako su tajkuni opljačkali Rusiju i kako Kremlj uzalud pokušava da ih natera da novac vrate u zemlju i investiraju ga u rusku privredu, opisao je penzioniani general Nikolaj Leonov, bivši Putinov obaveštajni mentor.

Prenosimo suštinu njegovih primedbi iz teksta koji smo objavili 2. januara 2016. godine u broju 355, a koje i danas verno održavaju stanje u ovoj zemlji, koje je slično današnjem u Srbiji.

''Da, za protekle dve godine Rusija je izvršila korenitu, za 180 stepeni, promenu u svojoj spoljnoj politici. Do tada, gotovo četvrt veka, mi (pod mi mislim na rusku državu) smo stremili da po svaku cenu upuzamo u svetsku zajednicu, da budemo „kao i svi", ravnopravni, jednaki, mekani. Nismo skrivali svoje zadovoljstvo kada su nas primali u „sedmorku", u Svetsku trgovinsku organizaciju, u Međunarodni monetarni fond, u Savet Evrope itd. Priznavali smo nadmoć međunarodnih obaveza nad ruskim zakonodavstvom, dozvoljavali Evropskom sudu za ljudska prava da razmatra žalbe ruskih građana na svoju državu...

Novi vlasnici ruske zemlje, za koje su otvorena vrata u „zapadni raj" nestrpljivo su požurili tamo, kupujući nekretnine, ulažući novac u tamošnje banke, a još bolje, u ofšor kompanije, jer nisu verovali da će tako uvek biti. Oni su se bojali da će u Rusiji, u kojoj ih mrze, nekada doći kraj njihovom udobnom životu. Bojali su se ne samo virtuelnog narodnog gneva, već i sopstvene, ruske vlade. Ništa ih nije doticalo: Kremlj je objavljivao jednu amnestiju za drugom za sve one koji su otišli za kapitalom, garantovao je neprikosnovenost novostečenog bogatstva, uzimajući mali porez na dobit - uzaludno.

Sve u svemu, nije nastala kreativna, proizvodna klasa od „novih Rusa". Oni su se merili sa svojim zapadnim kolegama samo po nivou lične potrošnje: po jahtama, avionima, vilama, a ne po doprinosu organizaciji i razvoju proizvodnje.

Svi vlasnici velikog bogatstva skupljenog u Rusiji, u inostranstvu su, kao biznismeni, bili insolventni. Tu su i R. Abramovič, i V. Gusinski, i S. Pugačev, i E. Baturina i drugi.

Pitanje je može li društvena grupa koja sama sebe naziva elitom, u čijim rukama se nalazi najveći deo nacionalnog bogatstva, da bude pouzdan oslonac države?

„Poslovna elita", grubo govoreći, „odbacila" je vlast Rusije, obećavši, u uslovima prozapadnog kursa, ubrzan razvoj ekonomije na osnovu tehnoloških inovacija, procvat konkurencije i druga ekonomska blaga. Obrt ruske politike, okretanje sopstvenim nacionalnim interesima, diktirala su dešavanja u Ukrajini, prisajedinjenje Krima i reakcije Zapada. Za stvaranje „vanrednog stanja" na jugozapadnim granicama Rusije, umnogome je kriva naša poslovna elita.

Tvrditi da je „majdan" bio samo rezultat podrivačke delatnosti američkih specijalnih službi, bila bi primitivna samoobmana. Ne želim da kažem da su CIA i druge državne strukture SAD bezgrešne u tom pitanju. Ne, oni su uvek radili, i radiće, protiv Rusije. Pritom im je svejedno da li je Rusija monarhija, komunistička ili demokratska država. Ona im smeta zbog svoje geopolitičke veličine. Vašington se rukovodi samo svojim egoističkim interesima. Ali, tvrditi da je mešanje SAD u ukrajinske stvari jednostavno moglo da nadjača mogućnosti Rusije, to je, da prostite, otrcano. Početne pozicije u borbi za sudbinu Ukrajine bile su stabilnije i pouzdanije za Rusiju, nego za bilo koju državu ili grupu država sa Zapada.

Ne govoreći o istorijskom savezništvu, bliskom etničkom srodstvu, istoj veri, mi smo čak i posle 1991. godine sačuvali tesne i stabilne ekonomske veze. A. Solženjicin je umnogome bio u pravu kada je u članku „Kako da izgradimo Rusiju" video budućnost ruskog sveta u jedinstvu tri slovenske države: Rusije, Ukrajine i Belorusije.

Ali, u toj borbi za budućnost Ukrajine, u praksi se ponovo pojavio različit pristup. Ako je Kremlj raznim sredstvima pokušavao da ojača političke veze, pre svega uticajem na sastav vrhovne vlasti u Kijevu, ruski oligarsi su „glodali" ukrajinsku ekonomiju. Oni su delovali grubo, kao kod svoje kuće, što je, prirodno, izazvalo jačanje antiruskog raspoloženja. U svojstvu međunarodnog posmatrača posetio sam Ukrajinu u vreme predsedničkih izbora 2004. godine. Tada sam mogao da vidim kako se iznad kolona demonstranata koji su podržavali Juščenka dižu mnogobrojne parole: „Ne želimo vlast ruskih oligarha!"

Nije bilo neprijateljstva prema Rusiji, Rusima, već samo eksplicitno odbijanje drskosti ruskih tajkuna. A naše ajkule su bile spremne da progutaju sve po redu: metalurški kompleks, rafinerije nafte, fabrike za proizvodnju veštačkog đubriva... Njihovi apetiti su zatim ne jednom doveli do usložnjavanja odnosa Rusije sa Belorusijom. Politički interesi naše zemlje bili su protivrečni sa ekonomskim interesima tajkuna...

Iz američkog iskustva može se uočiti da su, u njihovoj geopolitici, interesi američkog biznisa harmonizovani sa političkom vlašću. Kakav god Vašington da učini politički manevar, ceo biznis to podržava i nadovezuje se svojim delovanjem. Upravo ova sinhronizovanost pretvorila je u spoljnopolitičko oružje akcije kao što su „sankcije", „blokade", „restriktivne liste".

Godine 2015. Rusija je počela da oseća bolne posledice sankcija Zapada. To se odrazilo, pre svega, na stanje našeg kreditno-novčanog (monetarnog) sistema, koji se u velikoj meri oslanja na zajmove uzete od zapadnih finansijera. Nije velika mudrost izračunati: u inostranstvu se uzme kredit sa kamatom od 4-5%, a kod kuće se kredit daje sa kamatom od 12-15, pa i više procenata. Ovaj lanac je pokidao G. Gref svojim priznanjem da se bankarski sektor nalazi u krizi.

Rusija bi mogla imati veliki i mekan „amortizer" finansijske bezbednosti, kada ne bi postojao stalan i masovan odliv kapitala u inostranstvo. Država je iskoristila ceo arsenal sredstava, od štapa do šargarepe, da bi zaustavila odliv sredstava. Nije uradila ništa. Vlasnici krupnog kapitala i država imaju različite interese.

Bez novca nema investicija. Bez investicija, dolazi do pada proizvodnje sa svim negativnim posledicama. Neosnovana je perspektiva da će se odnekud pojaviti veliki novac, u vidu mane nebeske - skoka cena nafte, povratka amnestiranih kapitalista, dobrih zapadnih čika koji će dati kredite.

Potrebno je preći na mobilizaciju finansijske politike, kako bi se stvorio investicioni kapital za račun sopstvenih resursa.

U sovjetsko vreme, najteža mera su bili državni zajmovi koji su uzimani od stanovništva, ali postoji na desetine drugih koraka koje nam pokazuje svetska praska. Ali, za sada, naše finansijske strukture samo snimaju negativne tendencije, ne predlažući nikakve radikalne mere.'' - tvrdi Nikolaj Leonov.

Da bi se povratile desetine milijardi koje su opljačakne i iznete iz Srbije u strane banke, sefove, of šor kompanije ili su uložene u nekretnine, potrebno je da Srbija dobije efikasno tužilaštvo, nezavisno sudstvo i policiju, poreske organe, diplomatsku službu. I slobodne medije koji će te akcije pratiti i pozivati građane da priteknu u pomoć državnim organima, da pozivaju sindikate da se probude i počnu da štite radna i socijalna prava zaposlenih.

Bez toga ostaćemo pusta zemlja, u kojoj neće biti života za nas.