Postdemokratija

STRUČNJACI I MALVAZIJA

Zašto Vučić mrzi stručnjake i Malvaziju? Zato što on nije stručnjak nizašta, a žarko bi želeo da bude. Ne znajući ni sam u čemu bi to mogao biti, predstavlja se kao stručnjak za sve, od prava, politike i ekonomije, do vina, šaha i košarke. Ali, pošto je svestan da u svakoj od tih oblasti postoje ljudi koji to znaju mnogo bolje od njega i da ih nikad ne može dostići, sa omalovažavanjem i prezirom ih naziva „stručnjacima", a sve ono što stvore đubretom. Istarska Malvazija je tako postala koleteralna šteta njegovih bolesnih ambicija i kompleksa nastalih zbog nemogućnosti da ih ostvari, dokaz da nije nikakav stručnjak, ni za vino. Ali, način na koji ju je opljuvao i kako se posle izvinjavao bez iskrenog priznanja greške, je paradigma njegove ličnosti, tvrdi ugledni novinar Mile Isakov, Podpredsednik u Đinđičevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Sigurno ste primetili kako predsednik Srbije, sve sposobne i stručne ljude koji misle drugačije, a po pravilu i vrlo loše o njemu, pokušava da ponizi, omalovaži i diskvalifikuje, na posprdan način ih nazivajući stručnjacima, sa akcentom na velikim navodnicima.

U prevodu na narodni jezik, kojem se na taj način obraća, on tako poručuje da su to oni koji se samo tako predstavljaju, oni koji misle da nešto znaju a u stvari nemaju pojma, što podrazumeva da on to zna najbolje.

Neskriveni prezir prema istinski stručnim i kompetentnim ljudima u najrazličitijim oblastima, a u sve se i on petlja, posledica je njegovog osećanja da ga oni ič ne zarezuju, jer vide da se ne razume. To ga dovodi do ludila, tako da često ume da iskali bes na onima koji ne smeju ili ne mogu da se brane, kao što je to bio slučaj sa Malvazijom, za koju je, potpuno bez povoda i razloga, u bosanskoj TV emisiji rekao da je pravo đubre i odvratno vino.

Time je na najbolji način pokazao kakav je poznavalac vina, sa čime ne retko voli da se hvali, ali i mnogo više od toga, kakav je čovek.

Objektivno, kada se sagleda biografija Aleksandra Vučića, on je stručnjak samo za učenje. Običan štreber i bubalica. Svi znamo takve iz škole, one koji uvek prvi dižu ruku kad profesor zatraži da neko ponovi ono što je predavao ili kad počne da ispituje a neko iz razreda ne zna odgovor, ali isto tako znamo da takvi nisu mogli da dobace dalje od odličnih ocena, da nešto originalno smisle ili naprave, da kreiraju nešto svoje.

Vučiću se mora priznati da je bio odličan đak i student prava, (nije Mile to tačno MB) ali nije postao nikakav pravnik. Naprotiv, od njega su čak i u toj njegovoj struci, bolji stručnjaci bezmalo svi advokati, tužioci i sudije, a o profesorima pravnog fakulteta da i ne govorimo. Dakle, nije se dokazao i ostvario ni u nauci ni u praksi, zanata za koji se školovao i bio navodno najbolji student generacije. To je, naravno, frustrirajuće i stvara razne komplekse.

Izgleda da vrlo dobro igra i šah, u poređenju sa svima koji ga takođe rado igraju rekreativno i amaterski, ali i to je samo još jedan dokaz da je dobro naučio sva otvaranja, što mu u startu daje prednost u odnosu na prosečne, uglavnom samouke suparnike, koji igraju na inspiraciju, oslanjajući se uglavnom na svoju inteligenciju i snalažljivost. Inače, pravi je pacer za šahovske majstore, a kamoli velemajstore.

Znajući za tu njegovu spremnost i sposobnost da uči, sklon sam da mu poverujem da zna dosta toga i o vinima, verovatno više od nas koji ih konzumiramo po svom ukusu, ali nije ni primaći somelijerima, koji to znanje umeju i da primene.

U poslednje vreme svoju štrebersku prirodu javno demonstrira učenjem nekoliko stranih jezika i polažući ispite na višoj trenerskoj školi za košarku sa desetkama, ali kao što nije postao pravnik, nikad neće postati ni prevodilac, ni učitelj bilo kog jezika, čak ni u osnovnoj školi, kao što nikad neće biti vrsni košarkaški trener. Mogu samo da zamislim kako se oseća čovek koji ulaže toliki trud, a rezultati nikako ne prebacuju prosek, do kojeg drugi stižu sa lakoćom bez mnogo bubanja.

Zaista, mora biti frustrirajuće saznanje za čoveka sa takvim vanserijskim talentom za učenje, koji u to ulaže i ogroman trud, da nema dara ni da dostigne, a još manje da prevaziđe svoje učitelje, da je osuđen da u svemu čega se lati ostane večiti šegrt.

Naučio je on mnogo i o politici, ali ne ume da je kreira i vodi, samo da kopira one od kojih je učio, a pošto su oni potpuno različitih orijentacija, od Tita i Hitlera, preko Vebera i Đinđića, do Šešelja, njegova mešavina svega toga je pravi kalambur u kojem više ni sam nije u stanju da se snađe.

Naučio je i mnoge pojmove, stručne izraze, pa i zakonitosti ekonomije, u stanju je i da u decimalu zapamti sve cifre i procente, ali to je dovoljno tek da impresionira sve nas koji o tome nemamo pojma, ali ne i za planiranje i realizaciju ozbiljne ekonomske politike, a kamoli za držanje lekcija i davanje uputstava ekonomistima.

Stoga je već postala antologijska njegova izjava, kako ništa gluplje nije pročitao od analize kojom su neki doktori ekonomskih nauka dokazivali da je doktorat Siniše Malog plagijat. Naravno da mu je to glupo, jer ništa nije razumeo, ali nema veće gluposti od takve izjave jednog totalnog ekonomskog analfabete.

Sada je, zbog pandemije koja hara svetom, pa i Srbijom, naučio dosta toga i iz oblasti medicine, ali ponašati se kao neko ko razume i zna sve šta nam se događa i šta nam valja činiti, u situaciji kad ni najveći stručnjaci nisu načisto sa svim opasnostima koje novi, potpuno nepoznat virus donosi, u najmanju ruku je bruka i sramota, ne samo za predsednika države, nego i za državu samu. Ali i opasnost po živote građana.

Setimo se samo kako se na konferenciji za medije kerebečio dok je doktor Nestorović govorio o najsmešnijem virusu u istoriji čovečanstva i upućivao naše žene u šoping u Milano, gde je situacija već uveliko bila dramatična. Samo nedelju dana kasnije, bukvalno je preklinjao grđane koji su bili negde u inostranstvu da to i prijave i gorko se kajao što je pustio naše gastarbajtere da se vrate u svoju zemlju za vreme praznika.

Čuvajmo naše Bake i Deke, patetično je upozoravao, a pravi biser je bila rečenica kada im se direktno obratio, a koju je počeo sa : „Dragi penzioneri, ne moram da vam govorim koliko vas volim, ali..."!!! A, onda, koji dan kasnije, im je, tako prepun razumevanja i empatije, saopštio da će nam sva groblja biti mala. I uveo vanredno stanje i policijski čas, čime je upravo penzionerima apsolutno zabranjen izlazak na ulicu, čak i u šetnju u kasnim večernjim satima, kad na ulicama nema nikog.

Naravno, kao i obično, sve je posle negirao, čak grdio one koji su to pominjali. „Nemojte da lažete, niko nije rekao da je u pitanju najsmešniji virus". To je već pitanje elementarnog vaspitanja i morala.

Treba imati đonove umesto obraza, pa tako nešto javno govoriti preko televizije, na kojoj svako može da vidi snimak sa te konferencije i njega iza dr Nestorovića, kako se kao pubertetlija kliberi na idiotske duhovitosti koje ovaj izgovara upravo tim rečima.

Zato je primer sa pljuvanjem po Malvaziji, paradigmatičan, jer Malvazija mu zaista ne može biti nizašta kriva. Na najprimitivniji i najbanalniji način je udario po tom vinu, izrazima nedostojnim ni poslednje pijandure, kojem se smuči od prevelike količine, pa za to optuži kvalitet vina. „Ono đubre od Malvazije", „to odvratno vino", izrekao je u toku intervjua u kojem ga je voditelj isprovocirao pitanjima, posebno insistiranjem da direktno odgovori da li je tačno da je pucao po Sarajevu za vreme rata.

Klasičan primer Vučićeve zamene tema, ili spinovanja, kako se to moderno kaže. Jedan problem koji ima, rešava stvarajući drugi, još veći. Jedan skandal, prikriva drugim, jednu aferu zatrpava izmišljajući drugu. I ma koliko ispao budala u tom trenutku, jer i oni koji ne piju znaju da je Malvazija vrlo kvalitetno vino, uspeo je, jer evo već nedeljama svi komentarišu taj njegov prostački ispad, a potpuno se zaboravlja kako je izbegavao odgovor na konkretno pitanje i na kraju jedva promrmljao nešto u smislu da nije pucao, nego je na Palama samo radio svoj posao. Koji posao?

I sada, tobož izvinjavajući se, zapravo nastavlja sa time, objašnjavajući sve detalje slučaja Malvazija, samo da ne bi morao da objašnjava šta je uopšte tražio i radio na Palama. A i ta njegova izvinjenja su simptomatična, jer ni jednog trenutka ne dovodi u pitanje svoj sud o tom vinu, samo način na koji ga je izneo. Ne priznaje grešku u suštini, samo u formi.

To je već više puta demonstrirao navodnim priznanjima da je grešio u svojoj političkoj prošlosti, ali samo načelno, nikad suštinski ne priznavajući ih. Nikad ih konkretno nije pominjao, nikad nije objasnio koje su to greške i kako danas gleda na njih, kako ih ocenjuje. Praktično, nikad ih nije ni priznao, niti se odrekao takvog razmišljanja i ponašanja, kao što su bili -sto Muslimana za jednog Srbina ili bulevar Ratka Mladića umesto Zorana Đinđića. Kao što nikad nije osudio svoje huškanje na rat ili idolopoklonstvo prema Šešelju.

U principu, može njemu da se neko vino ne sviđa i da mu ne prija, ali ne može da tvrdi da ništa ne valja, kad su mnogobrojni stručnjaci, mnogo bolji od njega, već više puta, na brojnim međunarodnim sajmovima, upravo to vino ocenili najvišim ocenama.

Pravo izvinjenje bi, dakle, moralo da počne priznanjem potvrđenog kvaliteta tog vina i svoje greške u proceni, odnosno svoje nekompetentnosti. Jer poznato je da o ukusima ne vredi raspravljati. A, to što je Vučiću muka od Malvazije, samo je dokaz da je to dobro vino, jer njemu je muka od svega što valja. Muka mu je od pominjanja demokratije i pravne države, od slobodnih medija i istraživačkog novinarstva, koje čeprka po Jovanjici i njegovim vezama sa mafijom, po cenama respiratora i vakcina. Muka mu je od primedaba EU i svih zahteva za fer i poštene izbore, od svega što bi bilo dobro za državu i građane

U njegovom izvinjenju, posebno je problematičan deo u kojem pokušava da se pravda ofucanom frazom, „Živ sam čovek, reagujem emotivno", jer nameće dva osnovna pitanja: prvo, kako to kvalitet vina, koji uzgred nije ni bio tema razgovora, može toliko emotivno da ga potrese, a ne rat o kojem je bila reč. Odnosno, još konkretnije, ako to može Malvazija, na šta su sve mogle da ga navedu „emocije živog čoveka", u sred rata na frontu? A, poznato je da i u mirnodopskim uslovima, živ čovek u emotivnom reagovanju može i da ubije!

A to otvara bezbroj pitanja, na šta je sve spreman i šta sve može da uradi taj živ čovek, sklon nekontrolisanom emotivnom reagovanju, kad kao predsednik države ima svu moć u svojim rukama?