Feljton

Srđan Cvetković IZMEĐU SRPA I ČEKIĆA: Politička represija u Srbiji 1953-1985 (9)

Polu-progon polu-disidenata

Istoriografija je dugo zaobilazila osetljivu temu političke represije u socijalističkom društvu. Istraživače je do kraja 80-ih godina prošlog veka pokretanje ove teme često vodilo iza rešetaka. U postkomunističkom periodu istraživanje političke represije je nailazilo na otpor usled brojnih administrativnih prepreka birokratskog aparata koji nije do kraja reformisan. Istoričar Srđan Cvetković je, knjigom „Između srpa i čekića", doprineo suočavanju društva sa nedemokratskim nasleđem i političkom represijom u periodu 1953-1985. Uz presek različitih oblika kojima se politička represija manifestovala, izvršena je klasifikacija političkih osuđenika, procenjen je njen intenzitet, a poseban akcenat je stavljen na službe bezbednosti kao kičmu represivnog aparata. Arhivi bezbednosnih službi su još nedostupni istraživačima, iako je ta građa davno izgubila operativni karakter i prevazišla zakonske odredbe o poverljivosti. Ipak, autor je u radu koristio arhivske fondove u Arhivu Jugoslavije (pre svega Predsedništva SFRJ, SSUP-a i Vrhovnog suda Jugoslavije), koji sadrže brojne policijsko-bezbednosne biltene, stenograme sa sednica i sastanaka u kojima se nalaze sumirani i ekstrahovani podaci. Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti delove koji ilustruju načine na koje je vršena represija nad političkim protivnicima i kritičarima komunističke ideologije i njenog vođe Josipa Broza.

Srđan Cvetković

Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, komunistički režim Josipa Broza pokušao je da spreči demokratizaciju društva i političke scene progonom nepodobnih intelektualaca. Sa Beogradskog univerziteta je proterana grupa profesora, a neki od njih su hapšeni i sudski procesuirani. Praksisovci i ostali liberali su se povukli u ilegalu, ali nastavili su da zastupaju iste stavove. Po uvođenju višepartijskog sistema oni su se angažovali u novoformiranim strankama ili nevladinim organizacijama.

Dragoljub Mićunović je još 1966. politički aktivan na Univerzitetu i jedini praksisovac sa zatvorskim iskustvom. Kao 18-godišnji gimnazijalac u Prokuplju hapšen je 1949. da bi preventivno, bez optužnice i presude, proveo 20 meseci na Golom otoku. Jedan je od organizatora demonstracija protiv rata u Vijetnamu, koje su prerasle u sukob studenata s policijom i zabeležen kao jedan od prvih većih izraza studentske pobune protiv vlasti u SFRJ. Za vreme studentskog štrajka 1968. Mićunović je imao jednu od ključnih uloga. Predsednik je prvog Akcionog odbora, koji je doneo odluku o okupaciji Univerziteta i za sve vreme protesta koordinirao studentske akcije.

Privođen je i hapšen i tokom 1969, bio mu je oduzet pasoš i vraćen tek posle šest godina. Mićunović o svom progonu kaže: "Obračun sa nama protegao se na nekoliko godina, uz donošenje novih zakona o Univerzitetu, ali i ambicije Tita da dobije Nobelovu nagradu. U isto vreme naše kolege filosofi iz Norveške, koja dodeljuje nagradu, želeli su da nam pomognu, pa su predložili da Nobelovu nagradu za mir dobijemo nas osmoro napadanih profesora. Mi smo želeli da se za našu kandidaturu ne sazna jer bi nam to Tito jako zamerio, ali o tome su obavešteni i dekani fakulteta, došlo je do vrha države, i Tito je rekao: 'Oni ili ja'. Skupština Srbije je ubrzo donela neustavnu Odluku o našem uklanjanju sa Univerziteta, ali nam nikada nisu dali rešenja, jer nisu mogli, bez navođenja prava žalbe, a na skupštinske zakone se ne možete žaliti."

Ljubomir Tadić, ugledni marksistički filozof, od početka uključen u rad poznatog kritičkog časopisa Praksis. Kritičko pisanje, istupanje protiv Titovog kulta i odluka da kao profesor Beogradskog univerziteta podrži studentski protest 1968. godine (jedan od autora naziva Crveni univerzitet Karl Marks) razlozi su zbog kojih je svrstan u grupu disidenata komunističkog režima. Nakon izbacivanja s fakulteta, zajedno sa Mihailom Markovićem pokrenuo jeu Engleskoj 1981. Praxis International, dok u zemlji sa Dobricom Ćosićem pokušava da utemelji nezavisni časopis za socijalna i kulturna pitanja Javnost (po ugledu na istoimeni časopis Svetozara Markovića) i tim povodom organizuje peticiju koju potpisuje 125 intelektualaca. U jednom intervjuu o tadašnjim idejama praksisovaca Tadić kaže: "Moje kolege i ja zalažemo se za ostvarivanje jednog plebejskog nedogmatskog i antibirokratskog socijalizma, u kojem će narod, široke narodne mase zaista odlučivati o svemu. Iako smo mi jedina demokratska socijalistička levica u ovoj zemlji, ovdašnji režimski propagandisti nas čak nazivaju desnicom, što je apsurdno! To je radio još Staljin optužujući Lava Trockog, tu dinamo mašinu Oktobarske revolucije i najbližeg Lenjinovog saradnika za desničara. Naše iskustvo me je naučilo da kritička inteligencija ima prvi zadatak da sa svojom rečju i delom na svakom koraku se suprotstavlja strahu i sudbini koje seju i razmnožavaju u svetu osioni velikaši i vlastodršci." Na primedbe da su, kao disidenti, i dalje primali državne plate (1975-1981), Tadić je odgovorio: "Mi smo nezakonito, protiv svoje volje i bez ikakve vlastite krivice, izbačeni sa radnih mesta na kojima smo pošteno i marljivo radili decenijama. I šta sad, zar treba da umremo od gladi? Ja, recimo, ne tražim da se po svaku cenu vratim na Univerzitet. Spreman sam da se zaposlim u svojoj struci, bilo gde na teritoriji Beograda, ali me, nažalost, nigde ne primaju. Lični dohodak je dva puta manji u odnosu na moje kolege koje su ostale da rade na Univerzitetu."

Filozof Svetozar Stojanović postavlja pitanje zašto su praksisovci u Beogradu imali težu sudbinu od istomišljenika u Zagrebu, iako su oni pokrenuli Praksis. Smatra da je prelomna tačka nastupila već 1967. i godinu dana kasnije "kada je na sastanku partijskog aktiva nastavnika Filozofskog fakulteta u Beogradu, na kojem sam predsedavao, Ljubomir Tadić kritikovao odredbu po kojoj je Josip Broz izuzet od ograničenja mandata za predsednika republike". Tito je o ovome bio obavešten, pa je Gradski komitet Saveza komunista dobio nalog da izvrši istragu i preduzme odgovarajuće mere: "Jedva smo se nekako izvukli, to je zataškano, ali smo tad bili zapisani i otpisani... Kasnije 1971. održao sam kritički referat o harizmatskom vođi (bez pominjanja imena) na Korčulanskoj letnjoj školi, a takođe sam se pojavio kao veštak iz oblasti etike na suđenju i pomogao sudiji Ivkoviću da odbije zahtev javnog tužioca u jednom političkom procesu da se kao krunski dokaz koristi magnetofonski snimak na kojem se čuje da je okrivljeni psovao najviše rukovodstvo. Jedina zagonetka mi je zašto i nas nisu uhapsili, poput mnogih naših studenata. Progon je samo podstakao i ubrzao moju intelektualnu revoluciju od komuniste do liberalnog demokrate, od revizionističkog marksiste do postmarksiste..."

Mihailo Marković, ugledni filozof, ocenjuje kako je slučaj praksisovaca bio veliki međunarodni i kulturni skandal, kakav sve razborite vlade žele da izbegnu jer, po pravilu, više nanose štete njima nego progonjenim intelektualcima. Uviđa da je slučaj specifičan u odnosu na slične progone u drugim zemljama, u pitanju je bio ne pojedinac, nego izdvojena grupa, koja se čvrsto držala sve vreme. Progon je, po njemu, pokazao, s jedne strane, da autoritarni ideologizirani režimi, makar i nosili izvesnu masku slobodoumlja, nisu u stanju da tolerišu nikakvu doslednu, sistematsku kritiku. S druge strane, da intelektualci, ukoliko im je stalo do istine i morala, a ne do privilegija i promocija, imaju dobre štete da se održe u sukobu s vlašću. "Suštinski je sukob između vlasti koja se otuđila od naroda, ideologije koja traži izvor svoje legitimnosti i dosledne kritičke društvene misli koja razara svaku ideološku mistifikaciju i koje se ne da zaplašiti pretnji silom..."

Miladin Životić, pripadnik iste filozofske grupe smatra da je slučaj "osam profesora" ipak moralna pobeda Filozofskog fakulteta i svih koji su se borili protiv represije "novog kursa". Filozofski fakultet je sedam godina odolevao pritiscima birokratskih moćnika da umesto njih obavi "samoupravnim putem" ekskomunikacije svojih kolega (na način sprovođenja na Pravnom fakultetu). "Ova moralna pobeda je nasleđe koje omogućava borbu za povratak autonomnog univerziteta, oslobođenog od birokratske kontrole i manipulacije... Nama je, istina, nuđeno drugo zaposlenje, ali isključivo uz prekvalifikaciju. Neki od nas, međutim, imaju i po 60 godina, pa je kasno da se sada prekvalifikuju za neku drugu profesiju. Meni je lično nezvanično nuđen posao bez prekvalifikacije, ali ne i nekim drugim kolegama."

Zagorka Golubović, na optužbe da se profesori bave politikom, odgovara da je suština samoupravnog oblika društvene organizacije, upravo u tome da svi građani imaju pravo da se bave političkom delatnošću, jer ono društvo koje tvrdi da ima političku opoziciju, a tu opoziciju progoni, nalazi se "ispod nivoa koje je čovečanstvo dostiglo sa građanskom revolucijom osamnaestog veka". Smatra da je ovaj slučaj "potvrdio da je jugoslovensko društvo blisko društvima realnog socijalizma po tome što država, ili bolje reći, partija, ima moć da kroji sudbine ljudi, da odlučuje o sudbini nauke, literature i kulture uopšte, iako se većinom radi o nekompetentnim osobama koje donose odluke."

Trivo Inđić, krajem 60-ih napadan zbog javne kritike ideološkog slepila prema intelektualcima i drugačijem mišljenju, ocenjuje da je nevažno što zauvek u ovom sistemu ostajete moralno- politički nepodobni, već je najgore saznanje da u ovom društvu postoji aparthejd (ideološki i politički) i da je kao takav i ozakonjen. Inđić ipak smatra da se praksisovci samo uslovno mogu nazvati grupom, s obzirom na generacijske, pa i određene ideološke razlike koje su se kasnije ispoljile.

Nebojša Popov zaključuje iz kasnije perspektive da slučaj "grupe profesora" nije ispunio očekivanja i namere režima jer je ona sve vreme pružala otpor nasilju i time "doprinela ohrabrivanju sličnog odnosa prema samovolji vlasti. Faktički otpor ostaje bez odgovarajućih institucionalnih uporišta, pa on, stoga, izgleda kao nešto što vlast toleriše, umesto da akumulirani otpor postane pouzdana polazna osnova za društvene promene o kojima se govorilo kao o prekoj životnoj potrebi."

Praksisovci su dugo ostali "tvrdi" za saradnju i sa ostalim disidentskim grupama u SFRJ, odbojni prema nacionalizmu aktivista hrvatskog proleća, a još više prea reakcionarnim i kontrarevolucionarnim koncepcijama desnice, bivših ravnogoraca i političkom emigracijom, pa čak i građanske levice poput Đilasa i Mihajlova. U polemikama o karakteru disidentstva često ih kritičari nazivaju i poludisidentima, pri tom im se zamera, osim njihove netolerancije spram ostalih i "polovično stradanje" kao jedna o važnih odrednica disidentstva. Neki od njih bili su rezervisani prema političkom višestranačju i više su naginjali pluralizmu u okvirima iste ideologije i socijalističkog društvenog sistema. Put izlaska iz krize Svetozar Stojanović je tada video u reformama socijalizma, pre svega u "izlasku radničke klase na političku scenu".

U vreme kampanje protiv liberalizma i napada na profesore praksisovce, Savez studenata Filozofskog fakulteta održao je 21. decembra 1973. vanrednu skupštinu na kojoj je zaključeno sledeće: "Smatramo da je Filozofski fakultet humanistička ustanova sa čvrstim komunističkim predeljenjem i da nijedan član tog fakulteta ne može biti diskvalifikovan kao neprijatelj samoupravnog socijalizma. Stoga smo oštro protiv toga da se tzv. grupa profesora izdvaja iz celokupne politike Fakulteta. U skladu s tim, ne može biti ni govora o uklanjanju bilo kog člana s Filozofskog fakulteta." Ovaj stav podržale su i studentske skupštine filozofskih fakulteta u Zagrebu i Ljubljani. Predstavnici tri fakulteta održali su sastanak 30. januara 1974. u Ljubljani i pokrenuli inicijativu za osnivanje Saveza studenata Filozofskih fakulteta Jugoslavije, koji bi usvojio Nacrt Rezolucije o prilikama u zemlji. U ovom nacrtu, koji odiše zaklinjanjem u socijalizam, samoupravljanje, marksizam i Program Saveza komunista Jugoslavije, na indirektan način se kritikuje režim sa pozicija levice i osuđuje politička represija usmerena na rušenje autonomije univerziteta. Rezolucija je brzo sudski zabranjena, a autori osuđeni na kaznu zatvora (septembar 1974), dok je Savez studenata ukinut kao samostalna organizacija.

Vlast je bila naročito osetljiva na "horizontalno" povezivanje disidenata i stoga je brzo reagovala. Pred Okružnim sudom u Ljubljani, u prvoj polovini 1974, uslovno su osuđeni studenti Vinko Zalarj i Darko Štrajn iz Ljubljane, zatim Lino Veljak i Mario Rubi sa Filozofskog fakulteta u Zagrebu i Zoran Đinđić i Miodrag Stojanović sa beogradskog Filozofskog fakulteta. Optuženi studenti Stojanović i Đinđić su pred sudom, 7. marta 1974, po savetu advokata, odbili da iznesu svoju odbranu. Osuđeni su na po 10 meseci za krivično delo "neprijateljske propagande" i "udruživanja protiv države i društvenog uređenja", da bi im viša instanca po žalbi umanjila kaznu na šest meseci, na čije izdržavanje nikada nisu ni otišli. U isto vreme je, na sličnu kaznu, uslovno pred sudom u Beogradu, osuđen student Jovo Vukelić, ali je ipak najgore prošao Vladimir Palančanin iz Sombora, student Filozofskog fakulteta u Beogradu, koji je kasnije osuđen na godinu dana zatvora pred sudom u Novom Sadu jer je javno pročitao sudsku zabranu Nacrta Rezolucije o prilikama u zemlji. Jedini je kaznu i odležao, dok je ostalima progledano "kroz prste", najverovatnije što se tada spremao udar na profesore praksisovce.

Advokat Srđa Popović uočava još dve zanimljivosti na ovom procesu. Najpre, da je istinitost tvrdnji u Nacrtu Rezolucije utvrđivana upoređivanjem sa partijskim rezolucijama, a ne stvarnim činjeničnim stanjem i, drugo, da identična kritika koja se iznosi u zvaničnom partijskom diskursu postaje kažnjiva ako je izgovori neko drugi. Služba bezbednosti je to nazivala "krađom tuđih leđa". Jedan od idejnih tvoraca Nacrta Rezolucije Zoran Đinđić se, posle suđenja u Ljubljani, potpuno povukao iz svake političke aktivnosti i, samo zahvaljujući tome, dobio je 1978. pasoš, preporuke i stipendiju za odlazak u Nemačku na specijalizaciju, gde se oformio kao liberal i demokrata i kao takav ponovo uključio u politički život po povratku u zemlju u drugoj polovini 80-ih, kao jedan od osnivača Demokratske stranke.

Dragoljub Ignjatović, književnik i novinar, jedan od istaknutijih pripadnika "beogradske ultralevice", od 1962-1969. urednik Književnih novina, objavio je četiri knjige poezije. Bio je član Udruženja književnika Srbije i u tom svojstvu učestvovao na književnim i filozofskim skupovima. Njegova shvatanja su bila mešavina trockizma, anarhizma i neolevičarskih ideja globalne revolucije američkog filozofa i politikologa Herberta Markuzea. "Po svojim shvatanjima ja sam, uslovno rečeno, ultralevičar ili komunar, ali nikako komunista. Zalažem se za pluralizam levih snaga u svakom, pa i u našem društvu. U našoj zemlji Socijalistički savez radnog naroda otpočetka je bio mrtvorođenče, a SKJ okoštala birokratska i prevaziđena struktura." Simpatisao je doslednost i entuzijazam "gradske gerile" kakve su bile italijanske Crvene brigade ili zapadnonemačka grupa Bader-Majenhof, ali ne i njihove nasilne i terorističke metode: "Ja mislim da su zapadnoevropski gerilci istinski revolucionari, mada u ponečemu preteruju i zastranjuju... Kod nas bi gerilska borba bila besmislena, za najviše 24 sata bi nas pohvatali, pošto nas sve imaju u evidenciji i prate nas i brzo bi nas uništili i eliminisali. Verovatno nas ne bi hvatali žive, a onda izvodili pred sudove, već bi nas jednostavno brutalno pobili, pa onda rekli da su morali to da učine jer smo pružili otpor. U svakom sluačju bismo uludo žrtvovali svoje živote, a da baš ništa ne postignemo..." Bio je jednako kritičan prema tadašnjoj "samoupravnoj" društveno-političkoj stvarnosti, ali i prema zapadnoj liberalnoj demokratiji.

U filozofskoj diskusiji na Divčibarama 8. februara 1974, u istoimenom hotelu, na Četvrtim zimskim filozofskim susretima u organizaciji Srpskog filozofskog društva, Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i časopisa Filosofija na temu Kultura i revolucija, Ignjatović je otvoreno kritikovao jugoslovenski režim kao staljinistički, vlast kao totalitarnu, koja sistemski ograničava slobode pojedinca, te da joj se treba suprotstaviti organizovanim otporom "carstvom ilegalne stvaralačke slobode, širokim prostorima podzemnog umetničkog delovanja". Stvaralačka inteligencija je, po njegovom mišljenju, suočena sa političkom akcijom da joj se oduzmu "stvaralačke slobode", a društveno-ekonomski trenutak je u "stanju tavorenja". Samo nekoliko dana nakon istupa, 6. marta 1974, našao se u pritvoru, a okružni tužilac u Valjevu je protiv njega 19. marta podigao optužnicu zbog toga što je u svom izlaganju "zlonamerno i neistinito prikazivao društveno-političke prilike" u zemlji, osporavajući "tekovine revolucije, ulogu radničke klase i SKJ..." Ignjatović je, prema optužnici, oštro kritikovao režim zbog neuspeha privrednih reformi, imovnog raslojavanja, množenja birokratije i sa pozicija kršenja osnovnih ljudskih prava i totalitarnih tendencija jugoslovenskog društva: "Mi živimo stvarnost poraženih socijalističkih revolucija, nalazimo se na granicama dva sveta, oba nemoguća: jednog kapitalističkog, kojem je nemoguće da postoji i drugog socijalističkog, kojem je nemoguće da se rodi." Tvrdnje je izrekao u prepodnevnom delu zasedanja, kada je predsedavajući bio praksisovac dr Mihailo Marković, kojii se na suđenju pojavio kao svedok, mada je Ignjatović priznavao i sam potvrđivao sve što je na tom skupu izneo. Zanimljiva je strategija odbrane, koju je osmislio advokat Srđa Popović, koji je, za iznete tvrdnje, tražio utemeljenje u zvaničnim statističkim podacima i državnim institucijama. Sud je ove predloge branioca odbio, a optuženi ubrzo (9. aprila 1974.) osuđen od veća kojim je predsedavao M. Ristivojević za krivično delo "širenja lažnih vesti" i "neprijateljske propagande" na tri godine i šest meseci zatvora. Posle protesta domaćih disidenata i međunarodnih nevladinih organizacija (intervencije PEN-a čija se konferencija pripremala u Ohridu), Ignjatović je februara 1975. ipak uslovno oslobođen. Nakon intervencije Hajnriha Bela, Ignjatoviću je nuđeno da potpiše zahtev za pomilovanje. Međutim, on je to principijelno odbijao, tako da je na kraju bukvalno isteran iz zatvora jer njegovo zdravstveno stanje nije dozvoljavalo dalje izdržavanje zatvorske kazne. Zanimljivo za ovaj proces je to da je njegov advokat Srđa Popović ubrzo optužen jer se "identifikovao sa tvrdnjama svog branjenika". Suđenje nije u toj meri medijski propraćeno, poput ranijih osuda Lazara Stojanovića (1972), Mihajla Đurića (1972) i Ivana Ivanovića (1973) najverovatnije zbog vremenskog i političkog konteksta. Ignjatoviću je oduzet pasoš, budući da su smatrali da bi u emigraciji nastavio političko delovanje među sve brojnijim ekonomskim emigrantima. Po izlasku sa robije postao je urednik nezavisnog samizdat književnog časopisa Časovnik, kojeg je pokrenuo zajedno sa Mihajlom Mihajlovim, Milovanom Đilasom i Momčilom Selićem, a koji je odmah zabranjen. Tako je 14. oktobra 1979. Ignjatović ponovo uhapšen i kažnjen sa mesec dana zatvora prekršajno zbog širenja "neprijateljske propagande", ali je i dalje, po izlasku iz zatvora, nastavio sa disidentskim aktivnostima potpisujući razne peticije za ljudska prava. Tokom 1981. priključio se disidentskoj grupi pod imeno Akcija, čija je delatnost, između ostalog, bila usmerena na borbu protiv zloupotreba psihijatrije, sve do 1983, kada se iz ličnih razloga povuka.

Od ostalih disidenata donekle je akciono bio blizak sa "tvrđom strujom" - Đilasom i Mihajlovim, iako se od njih ideološki razlikovao, dok umerene srpske disidente, kako ih je nazivao, Dobricu Ćosića, Ljubu Tadića, Miladina Životića i druge praksisovce, nije u političkom smislu mnogo cenio nazivajući ih "salonskom opozicijom u rukavicama, koji u svojoj kritici i negaciji režima uopšte nije radikalna".

Progona anarholiberala bilo je sporadično i u drugim univerzitetskim centrima, ali u manjoj meri. Poznat je slučaj Božidara Jakšića, postdiplomca Filozofskog fakulteta u Sarajevu, učesnika Korčulanske letnje škole i saradnika Praksisa, koji je uhapšen 28. novembra 1972, zbog toga što je u časopisima Praksis, Filosofija i Naši dani "putem članaka i govora podsticao na protivustavnu promenu državnog i društvenog uređenja, te zlonamerno i neistinito prikazivao društveno-političke prilike u zemlji". Podizanje optužnice pada u vreme proklamovanja čvrste ruke i obračuna s liberalima i progona grupe praksisovaca na Beogradskom univerzitetu.

Sud u Sarajevu je 8. marta 1973. osudio Jakšića za krivično delo "neprijateljska propaganda" na dve godine zatvora, uslovno na četiri, s tim što mu se izriče i mera sigurnosti zabrane javnog istupanja od četiri godine. Jakšić je kritikovao vlast i političku praksu sa levičarsko-marksističkih pozicija. Presudom su kriminalizovani njegovi tekstovi od početka 1969. pa do početka 1972. Na teret mu se stavlja angažman u studentskom listu Naši dani, gde je 25. februara 1969. objavio tekst "Studentski pokret 1968", navodeći da se studenti nisu borili za svoje uske interese, već za revolucioarne društvene promene. U Domu kulture u Banja Luci je 28. februara 1969. održao predavanje o Studentskom pokretu 1968, gde ponavlja svoje stavove iz članaka. U časopisu Praxis 3-4 1971. objavio je članak "Jugoslovensko društvo između revolucije i stabilizacije", gde je utvrdio da je prisutna svest "o dezintegraciji jugoslovenskog društva", da je posle rata partija uspostavila politički monopol pošto je izašla iz rata kao pobednik i "...da su IV Plenumom pojedinci zatvarani i politički osuđivani, ali je sve učinjeno da se monopol političkog aparata očuva u celini, da je u raspravama o političkoj policiji prisutno puno magle... da se jugoslovensko društvo kao klasno sastoji od novog tipa buržoazije, radničke klase i seljaka..." Bila je sporna i diskusija na temu "Komunistička perspektiva i nacionalistička alternativa" i članak u listu Telegram, od 8. septembra 1972, pod naslovom "Kritika nije isto što i politika". U njemu je prozvao političke moćnike zbog progona saradnika časopisa Praksis koji se najviše angažuju u borbi protiv nacionalizma.

Razbijanjem šezdesetosmaškog studentskog pokreta, redakcija Studenta i Vidika, ukidanjem Saveza studenata kao samostalne političke organizacije, izbacivanjem profesora i asistenata sa Pravnog i Filozofskog fakulteta, hapšenjima i osudama intelektualaca, te zatvaranjem Korčulanske letnje škole i zabranama kritičkih časopisa (pre svih Praksisa i Filosofije), govoro je potpuno onemogućeno u ovom periodu javno političko i kritičko delovanje opoziciono nastrojenim intelektualcima, ne samo sa drugačijih ideološko-političkih platformi, već i sa pozicija marksističke levice.

(U sledečem broju: Nacionalisti i "ostaci klasnog i političkog neprijatelja")