Feljton

Slučaj Pukanić: Ubistvo sa potpisom države (5)

 

Iranci kupili hrvatske policajce i obaveštajce

 

Koje su najmračnije tajne u poslednjih 20 godina na Zapadnom Balkanu? Ko je likvidirao Ivu Pukanića, vlasnika hrvatskog lista Nacional, i kakve veze njegova likvidacije ima sa ubistvom Zorana Đinđića? Kako je kriminalni klan Osmani preuzeo balkansko kriminalno podzemlje? Ovo su neka od pitanja čiji se odgovori nalaze u knjizi Slučaj Pukanića - Ubojstvo sa potpisom države, autora Domagoja Margetića, novinara iz Zagreba, a u nekoliko nastavaka prenosi ih Tabloid

 

Domagoj Margetić

 

Gregurić je Hrvatsku, još od 1980-ih godina, transformisao u zemlju mafije, čija je osnovna uloga bila u pranju novca i davanju logistike međunarodnom krijumčarenju, pri čemu je vodeću ulogu imalo krijumčarenje droge. Postepeno su se ove dve funkcije odvojile jedna od druge, pa su u jednoj grupi bili tzv. "Dečki iz Hennessya", koji su kontrolisali banke i privredni sistem Hrvatske, i preko toga prali novac, a u drugoj grupi su bili logističari trgovine heroinom. Ovi logističari koncentrisali su se u tajnoj službi, koju je Gregurić transformisao u servis međunarodne heroinske mafije.

Međutim, nije se samo Sanaderov kabinet iznutra dezintegrisao.

Gregurić je iza sebe ostavio niz banaka i velikih privrednih sistema čije deonice uzajamno kontroliše jedna grupa ljudi, i u kojima već godinama postoje "nedodirljive" uprave društava.

Nepostojanje jednog jakog centra koji bi ih držao na okupu, dovelo je do toga da pojedine uprave banaka počinju da funkcionišu kao potpuno nezavisni lobiji, koji iz svoje perspektive počinju da grade svoje vlastite, nezavisne strategije, pri čemu se više ne konsultuju i ne sinhronizuju sa drugim grupama, što su do jula 2008. godine morali da čine, jer je njihove strategije određivao Gregurić sa nekolicinom ljudi oko sebe (Mikša, Vedriš, Škegro, Barbić).

Tako se bankarski lobi u Hrvatskoj više ne pokazuje kao jedna jedinstvena organizacija, već kao milje, koji je kao milje u sukobu sa Sanaderom, ali je pri tome sastavljen od niza međusobno nezavisnih i međusobno neusklađenih centara moći.

 

Smirivanje lokalnih bosova

 

Hrvatska je do sada funkcionisala kao potpuno centralizovano društvo, pa se centralizacija manifestovala i kao centralizacija po funkcionalnoj osnovi (npr. bankarski sistem kontrolisala je jedna grupa ljudi), tako i po teritorijalnoj osnovi, pa je jedna grupa ljudi imala jednaki - gotovo apsolutni - uticaj u svim regijama Hrvatske.

Kako je taj centar ostavkom Gregurića prestao funkcionalan, i kako Sanader nije uspeo preuzeti kontrolu nad tim sistemom, dezintegracija sistema vidi se i po funkcionalnoj osnovi (npr. u bankarskom sistemu svaka uprava banke postaje "svoj gazda"), tako i po teritorijalnoj osnovi.

Tako se vidi da u pojedinim regijama, naročito u Istri i Rijeci, te u Osijeku (o kojem će kasnije biti više riječi), lokalni bosovi počinju voditi samostalnu politiku, koja više nije koordinirana sa jednim centrom u Zagrebu.

Ovo je počelo u Istri i Rijeci, gdje je Gregurić već tokom prošle decenije imao probleme u smirivanju ambicija lokalnih bosova, koje je početkom ove decenije bio primirio novcem tuneliranim iz Riječke banke, kojom prilikom je iz banke nestalo 98 miliona američkih dolara, čime je ta banka bila dovedena pred stečaj, i potom sanirana državnim novcem.

No ovaj trend feudalizacije Hrvatske će se nastaviti, te poznavatelji prilika u zemlji očekuju formiranje odvojenih političkih centara moći po regijama.

Ovom trendu pogoduje i to što pojedine regije inače imaju istorijsko i kulturološki naglašene posebnosti, koje će lokalni bosovi, nakon što se zagrebački centar moći koji ih je kontrolisano ugasio, koristiti za jačanje vlastitih pozicija.

Trend dezintegracije do juče monolitne kriminalne strukture, ide i dalje, do potpune "atomizacije" mafijaških struktura i haosa.

Ovo se vidi na primeru najjače banke u Hrvatskoj, Zagrebačke banke.

Deonice te banke, osim bolesnog Gregurića, drže njegovi nekad najbliži saradnici, među kojima su: Nikica Valentić, Branko Mikša, Mladen Vedriš, Franjo Luković, Dragutin Drk, Jakša Barbić, Ratimir Adrijanić, Ivan Čermak, Tomislav Badurina, Berislav Kutle, Zlatko Mateša, Ivan Majdak, Ivan Tarle, Željko Čović, Ante Vlahović i Milan Artuković, od kojih su banku, već skoro dve decenije, operativno vodili trojica od ove sedamnaestorice, i to: Franjo Luković, Jakša Barbić i Tomislav Badurina.

Ova trojica su sada u svađi, pa su na jednoj strani Jakša Barbić sa svojom "ekipom", u koju spada nominalna javni notes Iva Hanžeković-Živković (kojoj se zaposlenici banke već više od dvadeset godina "javljaju na raport", i kojoj "idu sve informacije") i član uprave Tomica Pustišek, dok su na drugoj strani Franjo Luković kao predsednik uprave, Tomislav Badurina kao "šef kancelarije predsednika uprave", Sanja Rendulić i Igor Tepšić, sada nominalni savetnik Franje Lukovića.

Već je ranije navedeno da je projekt Sanaderovog preuzimanja mafije bio konceptualno osuđen na propast, i to zato što je ekipa Gregurićevih najbližih saradnika sačuvala netaknutu finansijsku moć, koja se kretala u iznosu od sedam do deset milijardi dolara "sigurno pohranjenih" u inostranstvu.

Međutim, osim tog razloga, postojao je još jedan razlog - trgovina heroinom.

 

Osmani na vrhu

 

Naime, Gregurić je Hrvatsku, još od 1980-ih godina, transformisao u zemlju mafije, čija je osnovna uloga bila u pranju novca i davanju logistike međunarodnom krijumčarenju, pri čemu je vodeću ulogu imalo krijumčarenje droge.

Postepeno su se ove dvije funkcije odvojile jedna od druge, pa su u jednoj grupi bili tzv. "Momci iz Hennessya", koji su kontrolisali banke i privredni sistem Hrvatske, i preko toga prali novca, a u drugoj grupi su bili logističari trgovine heroinom.

Ovi logističari koncentrisali su se u tajnoj službi, koju je Gregurić transformisao u servis međunarodne heroinske mafije. Ova grana hrvatskog organizovanog kriminala, koja je organizaciono bila integrisana u hrvatske tajne službe, nije stvarno prihvatila Sanadera kao svog novog šefa.

Taj deo organizovanog kriminala potpuno je integrisan u međunarodne strukture organizovanog kriminala, koji imaju svoje autoritete i svoje zakone, koje je Gregurić - koji je decenijama sa tim bio povezan - poznavao i poštovao.

Sanader ovaj deo organizovanog kriminala nije poznavao, sa njim nije bio posebno povezan, a nije ni pokušao da ga staviti pod kontrolu, ili pak da suzbije.

Na taj način je krijumčarenje droge, kao najprofitabilnija organizovana kriminalna aktivnost u Hrvatskoj, padom Gregurića, ostala je bez efektivnog domaćeg autoriteta kojeg bi prihvatila, te je zaštitu potražila u inostranim centrima tog biznisa.

Pri tome su od ključnog značaja bile veze sa Sirijom.

Te veze je razvijala komunistička Jugoslavija kroz decenije, te su jugoslovenske i sirijske tajne službe u međusobnoj saradnji stvorile arhitekturu današnjeg organizacije transporta heroina za Evropu, te distribucije heroina po Evropi.

Ove veze su, na operativno-obaveštajnom nivou održavali Greguriću bliski ljudi, i to: nominalni trgovac autobusima, Fahim Sejari iz Minhena i Željko Dobranović iz Zagreba, te obaveštajni centar Kemala Buzaljka iz Zagreba, kojeg je u međuvremenu operativno preuzeo K.M., inače bivši pripadnik Hrvatske vojske.

Pri tome je u ovom trijumviratu Sejari bio direktno vezan na sirijsku vladu, Dobranović lično na Gregurića, a Kemal Buzaljko i njegov naslednik K.M. na "sivu eminenciju" bosanske obaveštajne službe, Hasana Čengića.

Međutim, ove obaveštajne službe nisu direktno trgovale drogama, već su operativno nadzirale tu trgovinu. Sama trgovina drogama organizovana je prvenstveno preko albanske heroinske mafije. Pri tome su vodeće strukture te mafije regrutovane iz šiitske manjine među Albancima, tj. pripadnicima sekte Bektašita, koja se pak smatra sufijskim (mističnim) ogrankom šiitske sekte Alavita, koja je na vlasti u Siriji.

Tako su po sektaškim vezama vrhovi sirijske države i vrhovi albanske heroinske mafije povezani.

Jugoslovenski komunistički režim oslanjao se od kraja 1960-ih godina na sektu Bektašija, iz nje je regrutovao i vodeće ljude komunističke vlade u pokrajini Kosovo. Komunistička tajna služba Kosova školovala se u Zagrebu, a na Kosovu ju je vodio Seljim Broša. Brošaj je 1970-ih i 1980-ih razvijao krijumčarenje heroina, koje je operativno vodio Bedžet Pacoli.

Premda je Pacoli živeo u Zapadnoj Evropi, njegove lične veze sa Brošajom su bile tako frekventne, da je trebalo izmisliti opravdanje za tu frekventnost. Ono je nađeno u fabrikovanim pričama o tome da je Pacoli mlađi rođak Brošaja, u koju priču su poverovali i mnogi pripadnici albanske mafije.

Pacoli je na kraju dao da se ubije Brošaja, te je preuzeo kadrove tajne službe na Kosovu koji su ostali iza Brošaja.

Tokom 1990-ih godina Pacoli je bio "apsolutni autoritet" među Albancima. 

Osim albanske mafije, sirijske i jugoslovenske službe usko su sarađivale i sa kurdskom mafijom, koju su sirijske tajne službe regrutovale od pripadnika kurdske etničke manjine u Turskoj, a koju mafiju su, kao i sirijsku vladu, vodili pripadnici sekte Alavita.

Na taj način su albanska i kurdska mafija, po sektaškoj pripadnosti svojih vodećih ljudi, te po nastanku, bile usmerene na međusobnu saradnju.

U Hrvatskoj se kurdska mafija specijalizovala za međunarodno krijumčarenje ljudi, koje u Hrvatskoj, za kurdsku mafiju vode Hrvati.

Reč je o organizaciji koju je osnovao bivši nemački obaveštajac Marko Erceg, koji je svojevremeno vodio operacije nemačke spoljne obaveštajne službe BND za Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu, a čije je operativno sedište na području Duge Rese.

Albansku mafiju, od kraja 1990-ih godina, tj. od kad se Bedžet Pacoli na slučaju "obnove Kremlja" sukobio sa novim političkim strujanjima u Rusiji, od Pacolija dogovorno preuzima klan Osmani iz Hamburga.

Pri tome Pacoli zadržava "strateške" funkcije, tj. korupciju na višim nivoima po Evropi, dok transport i distribuciju heroina operativno preuzima Hamburški centar kojeg vode braća Ćazim, Burim, Baškim i Bekim (Eroglu) Osmani.

Šef organizacije je najstariji brat Ćazim Osmani, zvani Felix, kojeg još nazivaju i "nemačkim kraljem heroina", odnosno Don Hamburgo.

Njegov mlađi brat Baškim "zadužen" je za Hrvatsku, u kojoj ima lične prijateljske kontakte sa Stjepanom Mesićem, Amirom Muharemijem, Osmanom Muftićem, Tomislavom Karamarkom, Milanom Bandićem, Željkom Dobranovićem, K.M., i ekipom krijumčara ljudi koji rade u službi kurdske mafije.

Gregurić je decenijama imao dobre veze s albanskom mafijom, tako da je sa Selimom Brošajem i Bedžetom Pacolijem sarađivao od 1970-ih godina, te je sa Pacolijem ostao u dobroj vezi sve do svoje "abdikacije". Stoga je Gregurić albanskoj mafiji najavio svoj odlazak, te je prilikom njegove "abdikacije", početkom jula 2008, u Zagreb došao "šef svih šefova" albanske mafije, Ćazim Osmani.

Tom prilikom se Ćazim Osmani susreo sa Mesićem, Muharemijem i Karamarkom, te u kraćem odvojenom susretu sa Bandićem. Nakon sastanka u predsedničkoj palati u rezidencijalnoj zoni Pantovčak, Osmani se u koloni luksuznih automobila vozio kroz Zagreb, pri čemu su pripadnici njegove pratnje povremeno pucali u vazduh iz vatrenog oružja. Ova parada označila je "uspešan ishod" verovatno najvažnijeg sastanaka organizovanog kriminala na Balkanu u zadnjih dvadesetak i više godina, na kojem su dogovorene preraspodele zona uticaja raznih klanova organizovanog kriminala u nekoliko zemalja regije.

Tako se pokazalo da operativni centar albanske mafije nije ni u Prištini ni u albanskom Durresu (Draču), već u Zagrebu. U svakom slučaju, na ovom sastanku je Osmani preuzeo organizaciju trgovine drogama u Hrvatskoj, i njegovu logistiku - hrvatsku tajnu službu SOA. Sastanak je održan u predsedničkoj palati na Pantovčaku, a Sanadera i njegovih snova o njegovoj kontroli nad Hrvatskom u toj priči nije bilo.

Međutim, ovo se poklopilo sa većim sukobom klana Osmani i nemačkog pravosudnog, policijskog i medijskog sistema.

U trenutku kad je Ćazim Osmani otišao u Hrvatsku na "reorganizaciju" balkanskog podzemlja, u Nemačkoj se protiv njega vodilo nekoliko sudskih kaznenih postupaka, a nemačke novine su gotovo svakodnevno o njemu i njegovoj organizaciji pisale kao o pretnji nemačkom društvu i poretku.

Već sam napisao kako se hrvatski bankarski sistem temelji na pranju novca. To pranje novca uključuje i stalno napumpavanje bilansnih vrednosti, kako bi se u "magli izmišljenih knjigovodstvenih vrednosti" lakše sakrio protok "prljavog" novca, tj. novca od međunarodne trgovine heroinom i krijumčarenja ilegalnih imigranata.

 

Prelaz u muslimansku veru

 

Ćazim Felix Osmani ostavio je trgovinu heroinom u Hrvatskoj svojem operativcu Amiru Muharemiju, koji je izuzetno blizak bivšem šefu SOA-e Tomislavu Karamarku. Zato je dogovoreno da Karamarko preuzme  policiju, tim više što je tadašnji direktor policije počeo saradnju sa zapadnim policijskim i tajnim službama na borbi protiv organizovanog kriminala.

Ova smena direktora policije pokušana je prvo preko organizovanja javnog konkursa, a kad to nije uspelo, Karamarko je postavljen na čelo bezbednosnog sistema nakon ubistva mlade zagrebačke pravnice Ivane Hodak, koje je poslužilo kao dokaz nesposobnosti policije i kao izgovor za smenu dotadašnjeg direktora policije.

Pri tome je Karamarko preuzeo celokupnu policiju, te zadržao kontrolu nad tajnom službom.

Sanader je ovu smenu podržao, (čime se i lično upetljao u slučaj ubistva Ivane Hodak), a Karamarko je formalno prihvatio Sanaderovo "vrhovništvo" i obećao mu lojalnost i potčinjenost.

Iz izvora bliskim nemačkim obaveštajnim službama saznaje se da je Sanader ozbiljno poverovao u to da je "Karamarka stavio pod kontrolu".

Tomislav Karamarko započeo je karijeru kao operativac jugoslovenske tajne službe, koji je, kao nominalni arhivar, uništavao određenu dokumentaciju po Zadru, krajem 1980-ih godina.

Zadar je, naime, bio značajan u međunarodnoj trgovini kokainom, a značaj su mu dali ljudi rođeni u okolini Zadra, koji su u Latinskoj Americi, u trgovini kokainom "postali značajni".

Zato je o tome trebalo sakriti tragove, što je Karamarko uspešno odradio, te je nagrađen mestom šefa kabineta Franje Gregurića početkom 1990-ih, kad je Gregurić bio, prvo potpredsednik, a potom predsednik Vlade Republike Hrvatske.

Nakon toga je Karamarko bio jedan od vodećih ljudi tajne službe, a potom i dugogodišnji šef tajne službe, te najzad ministar policije, koji kontroliše i ujedinjuje policijski i obaveštajni aparat Republike Hrvatske sa međunarodnom trgovinom heroinom.

Karamarko je bio veran svom mentoru Franji Greguriću, pri čemu ga je Gregurić smatrao talentovanim, sistematičnim i disciplinovanim.

   Tako je Karamarko već 1992. godine igrao, za Gregurića, ulogu glavnog operativca u međunarodnom krijumčarenju urana (međunarodnoj nuklearnoj proliferaciji), kada je putovao Evropom i navodno organizovao krijumčarenje urana i plutonijuma za ilegalnu izgradnju nuklearnog oružja, i to navodno pod pseudonimom Marijan Sokolović.

Gregurić je Karamarku i dan-danas svojevrstan "član prodice", te ga je, nakon "abdikacije", Karamarko ostavio kao ličnog savetnika. Međutim, osim vernosti Greguriću, Karamarko svoj uspon duguje činjenici da se oženio Enisom Muftić, u privatnom životu ćerkom Osmana Muftića, koji je već tridesetak godina jedan od vodećih muslimanskih intelektualaca balkanskog poluostrva, i koji je bio izuzetno blizak proiranskom režimu Alije Izetbegovića 1990-ih u Bosni i Hercegovini.

Muftić je tokom 1990-ih bio hrvatski ambasador u Teheranu, te je povezivao Bosnu i Hercegovinu i Hrvatsku sa Iranom, pri čemu je upravo Muftić osnovao operativni obaveštajni trougao: Teheran - Sarajevo (Hasan Čengić) - Zagreb (Muftićev zet Tomislav Karamarko).

Ove porodične veze učvršćene su Karamarkovim prelazom na muslimansku veru, koji prelaz se dogodio u drugoj polovini prošle decenije.

Karamarko je pri tome blizak ranije spomenutom Amiru Muharemiju, pa je na taj način Karamarko povezan i sa albanskom heroinskom mafijom, preko Muharemija i sa iranskim uticajem na Balkanu, preko Muftića.

Pri tome je značajno da je Iran, još od 1990-ih godina, na Balkanu sistematski gradio zonu uticaja, što je deo njegovih širih ambicija za stvaranjem regionalnog uticaja na Bliskom istoku i istočnom Mediteranu.

U tom svom širenju Iran je uspeo preuzeti dominaciju nad Sirijom, a time je dobio i uticaj nad sirijskim tajnim službama, a preko njih i nad trgovinom heroinom, te nad albanskom heroinskom mafijom i kurdskom mafijom.

S ovim kriminalnim aktivnostima preko Balkana usko je povezan i finansijsko-ekonomski sistem Hrvatske.

Hrvatski bankarski sistem temelji se na pranju novca.

To pranje novca uključuje i stalno napumpavanje bilansnih vrednosti, kako bi se u "magli izmišljenih knjigovodstvenih vrijednosti", lakše sakrio protok "prljavog" novca, tj. novca od međunarodne trgovine heroinom i krijumčarenja ilegalnih imigranata.

Zato je sastavni deo tog naduvavanja bilansa bila tzv. "hrvatska finansijska čigra", u kojoj se novac iz Hrvatske kriminalnim putem stalno izvlačio iz zemlje i u nju vraćao prikazan kao strano kreditiranje.

Na taj način je izmišljen finansijski balon od neverovatnih trideset i četiri milijarde dolara izmišljenog - fiktivno knjiženog stranog duga.

Kako se u svetu tokom 2008. godine bankarski sistem počeo da urušava, strane banke koje su učestvovale u ovom pranju novca ponudile su domaćoj bankarskoj mafiji povoljnije uslove pranja novca, tj. pranje u većem obimu za manje provizije.

Naime, te strane banke već su bile u teškoćama s likvidnošću, te im je priliv novca silno trebao.

Na ovo se domaća elita polakomila (ovo se podudarilo sa Gregurićevom abdikacijom), te se tokom leta 2008. "hrvatska finansijska čigra" intenzivirala, pa se velika količina novčane mase našla u inostranstvu.

U tom času je, krajem avgusta i tokom septembra 2008. godine, međunarodni bankarski sistem kolabirao, te se hrvatska novčana masa jednostavno našla zamrznuta u inostranstvu.

Zato se celokupan sistem u Hrvatskoj tokom septembra i oktobra 2008. godine počeo urušavati.

To su bili dani kada je panični Sanader izjavio: "U banani smo, visimo o niti."

 

Iranski uticaj

 

Međutim, Hrvatska nije finansijski propala, jer je u ovaj finansijski kolaps uskočila Islamska Republika Iran, te je u nekoliko navrata finansijskim injekcijama osigurala funkcionisanje državnog proračuna, pa je osigurala minimum likvidnosti banaka.

Za protivuslugu je Iran tražio potpunu vojnu, obaveštajnu, diplomatsku i finansijsku lojalnost.

Ovo su forsirali Muftićev zet Karamarko i Muharemi preko predsednika Stjepana Mesića, ali je na ovo pristao i bankarski sistem, jer je bio suočen sa pretnjom kolapsom, te Sanader, a što je i formalizovano kroz tajni hrvatsko-iranski ugovor, koji je potpisan u Topuskom krajem novembra 2008. godine.

U skladu sa tajnim ugovorom, hrvatske obaveštajne službe, preko Muharemija, kao Mesićevog šefa kabineta i čoveka bliskog Tomislavu Karamarku, referisale su na dnevnoj osnovi tadašnjem ambasadoru Islamske Republike Iran u Zagrebu Mohamadu Huseinu Fadaifardu.

Međutim, ovim paktom Hrvatske i Irana Sanader je, kao "nemački čovek", izgubio praktično sve adute, dok je Karamarko silno ojačao: nakon preuzimanja policije, Karamarkov međunarodni zaštitnik - Iran - preuzeo je finansijski patronat nad Hrvatskom.

Pri tome je i nemačka kao sila izgubila gotovo sav uticaj u Hrvatskoj, a što se podudarilo sa teškom krizom njenog finansijskog sistema i implozijom njenog izvoza.

Stoga su mogućnosti Nemačke, kao regionalne sile, na intervenciju u svojem dvorištu - u Hrvatskoj, danas, u uslovima teške krize u Nemačkoj, vrlo skučene.

Posmatrači razvoja situacije već su tada zaključili da su Nemci i Sanader izgubili bitku, i da će se Sanader ili pokoriti, ili će obaveštajno i kriminalno podzemlje na čelu sa Karamarkom ići na njegovo rušenje.

Bolji poznavaoci Sanaderove ličnosti, međutim, isključivali su tada još uvek bilo kakvu mogućnost da on lično odustane od svoje, gotovo paranoidne fiksacije na ideju da bude "hrvatski vođa", te su smatrali da "Sanader neće odstupiti", a "naročito ne pred Karamarkom, kojeg lično prezire".

Međutim, iranskom uticaju na Balkanu smetao je premijer koji nije njihov, već nemački čovek.

Budući da Sanader u početku nije imao nameru da odstupi, u kuloarima stranih diplomatskih predstavništava u Zagrebu sve se otvorenije govorilo o mogućnosti Karamarkovog rušenja Sanadera.

Ovo je tim više bilo jednostavno izvesnije, jer su "oko Sanadera bili ljudi koji bi ga prodali za nekoliko hiljada evra".

Pri tome, policiju i tajnu službu kontrolisao je Karamarko kao "iranski čovek", odnosno "čovek albanske heroinske mafije".

                                                 Nastaviće se