Postdemokratija

NIJE MALI, NIJE MALI...

Zbog problematičnog bekraunda i sugestivnog prezimena, Siniša Mali bi mogao postati sinonim jednog sistema i vremena u kojem se mali ljudi predstavljaju mnogo većim nego što jesu, svoje male uspehe proglašavaju najvećim ikad, a male probleme sa kojima se suočavaju velikim i obrnuto, velika bezakonja koja čine malim greškama. Simbol tog naopakog sistema je mali Alek, koji se samoproglasio velikim vođom koji navodno brine o malim ljudima i njihovim čak i najmanjim problemima (od klozeta po seoskim školama, do kaldrme u prestonici). Oko sebe okuplja sitne duše koje proglašava za velike stručnjake i patriote, a objektivno malu opoziciju najvećim neprijateljima naroda i države. Moglo bi se reći da je to sistem koji od muve pravi magarca, kad ne bi bilo očigledno da pokušava sve da nas namagarči, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, bivši potpredsednik u Vladi Zorana Đinđića i ambasador Srbije u Tel Avivu.

Piše: Mile Isakov

U prošlom broju sam pogrešio sa datumima i tako skratio rok za konačan sud o plagijatu doktorata Siniše Malog, tako što sam za dan D, umesto 4. Novembar, proglasio 4. Oktobar. Čista autosugestija.

Prelistavajući novine lepo sam video da piše novembar ali sam, nestrpljiv, čitao oktobar. Ta moja greška, zbog koje se izvinjavam čitaocima, dala mi je obavezu da se vratim toj temi, ali i priliku da održim živom već zaboravljenu studentsku inicijativu da se to konačno reši, jer u pitanju je mnogo značajniji izazov od jednog doktorata sa mnogo većim posledicama od onog što sugeriše prezime njegovog autora.

Nije to mali problem i nije problem Mali, problem je režim koji proizvodi, favorizuje i štiti takve, okrećući naglavačke sistem vrednosti u društvu tako da obrazovanje, istinoljubivost i ljudska čestitost, ne samo da nisu na ceni nego, ni poželjne osobine, a afirmiše se snalažljivost pod parolom cilj opravdava sredstva.

Dakle, sve što je u funkciji vlasti i njene dugovočnosti je ne samo dozvoljeno, nego i poželjno. Sve vrste prevare i laži, lopovluk, siledžijstvo, maltretiranje i žigosanje neposlušnih, korupcija, ucene i pretnje, recept su za uspeh u Srbiji, dok oni koji na to ne pristaju mogu samo da je napuste i potraže svoju šansu negde drugde u belom svetu.

Ovaj režim više to ni ne krije, pa kad nariče nad biološkim nestajanjem nacije, uopšte ne žali zbog sve masovnijeg odliva mozgova u čije obrazovanje je država uložila neprocenjivo bogatstvo, ne samo u novcu. Naprotiv, kao da se vlast raduje što odlaze oni koji nešto znaju i pamte, pa isključivo vape za većim natalitetom, uvereni da će ih mnogo manje koštati i bolje slušati neki novi klinci koji, kad budu propušteni kroz Vučić jugent sa pranjem mozga na ruke, neće imati pojma šta je poštenje, čast i dostojanstvo.

Vučić sad više to ne pominje, jer mu je očigledno neko skrenuo pažnju da se tako ofira, ali oni koji su vaspitani na staromodan način ne mogu da zaborave kako je na početku svoje vladavine otvoreno govorio kako treba promeniti svest građana Srbije, preporučujući za uzor protestantsku veru i Nemce, koji su pola prošlog veka gazili sve koji nisu bili njihove krvi i vere, bukvalno istrebljujući sve one koji nisu bili spremni da im priznaju primat više rase.

Već sama činjenica da sam, sa uverenjem da je, posle šest godina, za odluku o falsifikovanom doktoratu dovoljno petnaest dana, prevideo rok od mesec i po, potvrđuje da Siniša uopšte nije mali izazov za društvo ogrezlo u laž i korupciju, za državu čije su institucije okovane velikim zloupotrebama vlasti. Pri tom nije on bitan kao ličnost, zapravo on ni nema personaliti, jer da je ima odavno bi sam prekinuo tu farsu sa doktoratom koji ni sam nije ozbiljno shvatao. Hteo je samo da se pravi važan, a moglo mu se.

Njemu ta titula, koju je verovatno mogao steći i sasvim regularno, uopšte nije potrebna jer očigledno nikad nije imao nameru da se bavi naukom. A, dovoljno je obrazovan, sposoban i uspešan i bez toga, tako da je ladno mogao da povuče tu sramnu disertaciju, koju, siguran sam, nije on ni pisao, odnosno prepisao. On je samo naručio i platio, jer ga je mrzelo, a imao je i preča posla.

To su uradili neki momci, moglo bi se reći profesionalci resavske škole sa kompjutera, koji lepo zarađuju od štancovanja diplomskih radova, magistratura i doktorata, po porudžbini. Naravno, to ne umanjuje njegovu odgovrnost što je to potpisao i predstavio kao svoje delo, ali kada bi sve tako i priznao bio bi pošteđen bar bruke i sramote, a kod mnogih, koji ga zbog svega sad preziru, možda bi stekao i neke simpatije ili bar nešto veću toleranciju.

Razmislite kako biste i sami reagovali da je Mali malo pocrveneo i izašao u javnost sa izjavom da je bio mlad i uspaljen, ponesen uspehom u munjevitoj karijeri, pa pomislio da bi mogao da se zakiti i doktorskom titulom, za koju je bio siguran da poseduje i znanje i sposobnost.

Da je sad svestan da je odabrao pogrešan put kad je, zauzet ozbiljnim poslovima a svestan prakse u kojoj se doktorati dele šakom i kapom, poverovao da i on može tako. Da ga je sramota što se nije više lično angažovao u pisanju disertacije i nije proveravao izvore koji su za to korišćeni. Da je tako otvoreno i ljudski nastupio, ispao bi prava faca a za mnoge postao i heroj, jer bi na taj način spasao dušu i doprineo ozdravljenu sistemu obrazovanja i čitavog društva.

Ovako, samo je pokazao koliko je zaista mali, bez šmeka, muda i obraza. Činom odricanja od doktorata koji mu ništa ne znači, ništa ne bi izgubio, a mogao bi nešto dobiti, dok odbijanjem da se suoči sa nečim što će ga kad tad svakako stići, pokazao je ne samo da nema savesti nego ni pameti. Umesto prestupnika sa potencijalom, predstavio se kao opasno društveno zlo sa ambicijama za koje ništa nije sveto. Kad je u stanju da laže o tako očiglednoj stvari, na šta li je sve spreman.

Činjenica da šest godina ugledni Univerzitet sa časnom tradicijom nije u stanju da zauzme stav i saopšti javnosti prostu naučnu istinu, najbolji je dokaz da je u pitanju plagijat, jer da je stvar čista, da doktorat nije falsifikovan, davno bi to već saopštili javnosti.

Dakle, jasno je da je problem u tome što je njegov doktorat prepisan i to ne samo sedam posto, kao što je već ustanovila jedna od komisija, mada je i to dovoljno da se dotičnom ne prizna akademska čast. To sad već prećutno priznaju i Vučić i Brnabićka, koji više ne brane njegovu disertaciju nego samo njegovu funkciju ministra, braneći zapravo sebe i svoje pozicije.

Ali, mnogo veći problem od toga da li će Mali moći da se i dalje kiti tuđim perjem, jeste ono što se tim povodom belodano pokazalo, da je ovo društvo potpuno izgubilo kompas, da i njegovoj eliti, među priznatim doktorima nauka i profesorima Univerzitet, kao i u vlasti, ima previše malih ljudi koji do istine, časti i morala drže koliko do lanjskog snega, čiji će lični interesi uredno potkopavati javno dobro dokle god budu u prilici da odlučuju, o bilo čemu.

To se vidi i na takozvanim pregovorima između vlasti i opozicije koji su, uz posredovanje Evropske unije, upravo počeli u Narodnoj Skupštini, po Žan Mone format, ma šta to značilo. Kažem takozvani jer zaista ne vidim kako se može nazvati ozbiljnim pregovorima o sudbini jedne države nešto u čemu na svim stranama učestvuju trećerazredni političari, sve neki mali od kužine isto tako malih šefova.

Izaslanici sada već bivših čelnika Evropske unije su takođe bivši parlamentarci, a vlast će predstavljati sirota Maja Gojković i neki još jadniji likovi. Jedino ako stvar ne reši gospodin Palma, koji je pri ulasku na prvi sastanak izjavio da nema pojma o čemu se tu radi. Naravno demokratski, po kratkom postupku i Palminom formatu, gospodinu dve hiljade, gospodji tri. Sa druge strane, opoziciju će zastupati oni koji u njoj nemaju nikakav autoritet i uticaj, a još manje poverenja građana. Tu je i brat Siniše Malog po falsifikovanom doktoratu, Aleksandar Šapić, kojem je već oduzeta ta titula. Ne mislim ni da su u pravu oni iz opozicije koji odbijaju svaki dijalog, jer ne vidim da imaju bolje ideje, ali bar su dosledni.

Tri loša ubiše Miloša

Posebno impresionira pojava na pregovorima trojice naslednika Zorana Đinđića, Tadića, Čede i Živkovića, koji nisu bili u stanju da bar delimično nadomeste nedostatak ubijenog premijera i šefa njihove stranke. Njih "tri na jednog", došli su na pregovore samo zbog toga da Evropskoj uniji pokažu da su još živi, ne bi li ih se setila u nekim kombinacijama.

Kada se, neposredno posle atentata, u DOS-u razgovaralo o tome ko bi odmah mogao da stane na čelo vlade, najviše je pominjan Nebojša Čović, koji se u tom trenutku zatekao na dužnosti dežurnog potpredsednika i uspešno preuzeo stvari u svoje ruke, ali su se usprotivile Demokrate, tvrdeći da mesto premijera pripada njihovoj stranci. A kad su se svi, teško ali ipak sa time načelno saglasili i zatražili njihovog kandidata, saopštili su da ga još nemaju ali da će ga dati.

Nekoliko dana kasnije, umesto jednog izašli su sa dva kandidata, Živkovića za predsednika vlade, a Čedu Jovanovića za potpredsednika, uz obrazloženje da Zorana ne može da zameni samo jedan čovek. Tim manevrom, uzeli su jedno važno mesto više u vladi u kojoj su imali premijera samo zato što je to bio Đinđić.

Vrlo brzo se pokazalo da iz njihovih redova Zorana Đinđića ne mogu da zamene ni dvojica, pa čak ni trojica. Naime, u bitci za lidera stranke prvu dvojicu pobedio je treći pik, Boris Tadić, koji je onda postao i predsednik države. Znamo kako se sve to završilo. Ako sad njih trojica ne reše problem Srbije, najvećim delom nastao njihovom zaslugom, niko neće. Baš kao što su Nikolić, Vučić i Maja Gojković, rešili probleme nastale devedesetih kada su njih troje sedeli u vladi.