Polemike

Pravoslavni jeretik (2)

Odvratnost prema gospodarskom životu

Šta je jeres? Najjednostavnije rečeno to je pobuna protiv dogme.Nemački pastor i filozofski mislilac Valter Nig napisao je knjigu „Knjiga o jereticima" u kojoj iznosi jeretičku misao da su u stvari jeretici spasili crkvu od učmalosti. On smatra da se hrišćanske vrednosti moraju preispitati. Za Niga je Isus Hristos prvi veliki jeretik. Isus je prema Starom zavetu zauzeo stav jeretika, odbacio jevrejsku isključivost i internacionalizovao svoje učenje. Njegova pobuna je opšte čovečanska. Svi su ljudi Božja deca, braća u Hristu. Isus se vatreno obraća predstavnicima jevrejske crkve: "Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što zatvarate carstvo nebesko od ljudi, jer vi ne ulazite niti date da ulaze koji bi hteli." Čovek ne može da čita saslušanje Isusa optuženog za bogohuljenje a da u tome ne vidi prototip svih suđenja jereticima. Taj Isus nagoveštava buntovnički odnos prema jevrejskoj okoštaloj tradiciji. Samo takav Isus je uspeo da osvoji dobar deo čovečanstva i stvori najmoćniju religiju ljudske istorije.

Ivan Ivanović

Političkim zatvorenicima je ushićena i Kaćuša Maslova. "Takve divne ljude ... ona ne samo da nije poznavala, već nije mogla ni da zamisli." Pošto je i sama bila "čovek iz naroda", potpuno je saosećala sa političkim. "Razumela je da su svi ovi ljudi bili za narod i zato ustaju protiv gospode; i to što su ti ljudi i sami bili gospoda, pa su žrtvovali svoja preimućstva, slobodu i život radi naroda, nagonilo ju je da naročito ceni ove ljude i bude ushićena njima." Tolstoj veoma uspešno gradi dva lika revolucionara, Marju Pavlovnu i Simonsona; Marja će postati Kaćušina duhovna učiteljica, a Simonson emotivni izabranik.

Marja je bila poreklom iz bogate generalske kuće, lepo se obrazovala, govorila tri jezika, ali je sve to dragovoljno napustila da bi postala najobičnija radnica. "Postala je revolucionarka zato što je od detinjstva osećala odvratnost prema gospodskom životu, a volela život prostih ljudi; uvek su je grdili zato što je bila u devojačkoj sobi, u kuhinji, u štali, a ne u salonu." Posle fabrike živela je na selu, a kad se vratila u grad, policija je u njenom stanu pronašla ilegalnu štampariju. Maslova i Marja su se zbližile i po stavu o polnoj ljubavi. "Maslova je mrzela polnu ljubav zato što je iskusila sve njene strahote, Marja pošto je nije doživela gledala je na nju kao na nešto nerazumljivo i jednovremeno s tim odvratno i uvredljivo za ljudsko dostojanstvo."

Simonson je bio od onih ljudi koji uvek slušaju glas svog razuma. "On je sve proveravao, rešavao razumom a ono što je rešio to je i činio." Još kao gimnazijalac se odrekao imovine svog oca, bivšeg intendantskog činovnika, i tražio da se ona podeli narodu. "Zaključivši da celokupno postojeće zlo proističe iz neobrazovanosti naroda, on se, napustivši univerzitet, zbližio s narodnjacima, primio na selu dužnost učitelja i smelo propovedao i učenicima i seljacima sve ono što je smatrao da je pravično, a odricao ono što je smatrao da je lažno."

Zbog toga je dobio progonstvo u Sibir. Tu je otkrio panteizam, religiju koja vidi boga u svemu. "Zato je on smatrao da je zločin uništavati išta živo: bio je protiv rata, pogubljenja i svakog ubijanja ne samo ljudi, već i životinja". Taj Simonson se u Sibiru zaljubio u Maslovu. "Maslova se ženskim osećajem vrlo brzo dosetila toga i svest o tome da je ona mogla da pobudi ljubav u tako neobičnom čoveku, podiže je u vlastitim očima. Njehljudov joj je nudio brak iz velikodušnosti i zbog onoga što se ranije desilo; a Simonson ju je voleo onakvu kakva je bila sada i voleo je prosto zato što ju je voleo."

Njehljudov, zbliživši se s revolucionarima, takođe menja mišljenje o njima. Ranije je, kao oficir, bio, u skladu sa svojim pozivom, protiv revolucije, ali je u Sibiru shvatio da je to bila njegova zabluda. Ti revolucionari, narodovoljci, pobunili su se protiv države zato što su je smatrali nepravednom i neljudskom. "Sudbina svih ovih, često čak i sa Vladine tačke gledišta nevinih ljudi, zavisila je od samovolje, dokolice i raspoloženja žandarmskog, policijskog oficira, špijuna, tužioca, sudskog islednika, gubernatora, ministra." Najveći broj njih su postali revolucionari zato što su iskreno smatrali sebe obaveznim da se bore protiv postojećeg zla. Ali bilo je i drugih, koji su u svemu tome videli avanturu, želju za opasnošću, za isticanjem, što je bivšem oficiru i ratniku bilo poznato. Njehljudov je shvatio da su prvi "obrasci retke moralne visine", a drugi obični avanturisti. "Tako je neke od svojih novih poznanika Njehljudov ne samo poštovao, već i zavoleo iz sveg srca, a prema drugima je ostajao više nego ravnodušan."

Među osuđenicima su i istinski revolucionari, nastavljači ideja dekabrista. Među njima je i poznati revolucionar Novodvorov (istorijska ličnost?), "čija se delatnost sastojala u pripremi ustanka u kom je trebalo da on prigrabi vlast i da sazove sabor". Njehljudov, kao i Tolstoj 1905. godine, nije spreman da se pridruži socijalnim revolucionarima koji se bore samo za vlast. On nije bio spreman da odbaci Boga, što je njihova ideja. "Mi se prepiremo o tome šta je bolje", govori jedan od njih, "da li da prvo obrazujemo narod, a zatim izmenimo forme života, a zatim kako da se borimo: mirnom propagandom ili terorom?" Njehljudov odbacuje ideologiju revolucionara. (Kakav je bio stav Tolstoja po ovom pitanju može se videti ne samo iz njegovih članaka, nego i iz drame o piscu koju je napisao Stefan Cvajg.)

On razmišlja: "Kao da je bio postavljen zadatak kako da se na najbolji i najsigurniji način pokvari što više ljudi. Stotine hiljada ljudi dovođeni su svake godine do najvišeg stupnja pokvarenosti, a kad bi se potpuno pokvarili puštali su ih na slobodu da bi rasejali pokvarenost koju su primili po zatvorima u celi narod." I dalje: "Ljudi koji su poživeli u zatvoru saznavali su celim svojim bićem da su, sudeći po onome što se vrši s njima, svi ti moralni zakoni poštovanja i samilosti prema čoveku koje propovedaju i crkveni i moralni učitelji, ustvari poništeni, pa prema tome ne treba ih se ni pridržavati".

Tolstojeva pobuna, kroz Njehljudova, protiv carističke prakse daleko je veća od pobune revolucionara, jer sadrži pre svega moralnu kategoriju. Junak "Vaskrsenja" ne može da primi shvatanje revolucionara da se rusko društvo može promeniti samo terorom. On odbacuje Ničeovo učenje da je sve dozvoljeno a ništa nije zabranjeno, koje se širi najpre među zatvorenicima, a zatim po celom narodu.

Kao i u "Ratu i miru" i "Ani Karenjinoj", Tolstoj u "Vaskrsenju" vidi spas za Rusiju u ruskom narodu. Kao što Pjer Bezuhov na frontu sreće Platona Karatajeva, tako Njehljudov sreće starca skeledžiju. Prosto shvatanje života i religije ovog starca je nova filozofija plemića koji se dobrovoljno odrekao svoje klase. Starac je u progonstvu zato što veruje samo sebi: on nalazi Boga u svom duhu. "Svaka vera sama sebe hvali", govori skeledžija Njehljudovu. "Vera ima mnogo, a duh je jedan. I u tebi, i u meni, i u njemu.

Znači, nek veruje svaki svom duhu, pa će, eto, svi biti sjedinjeni. Biće svako za sebe, i biće svi ujedno." Starčeva ispovest pred Njehljudovom je kvintensencija Tolstojeve filozofije. "Kako su Hrista progonili tako i mene progone. Hvataju pa u sudove, pa kod popova - knjižnika fariseja vode; u ludnicu su trpali, al ništa ne mogu da učine, jerbo sam slobodan.

Od svega se odrekoh: nemam ni imena, ni mesta, ni otadžbine - ničega nemam. Ja sam svm za sebe." Starac nema ni oca ni majku. "Nemam ni oca ni matere, osim Boga i Zemlje. Bog je otac, Zemlja mati." Starac nema odnos ni prema caru. "On je sebi car, a ja sebi car!" Kad na kraju skele Njehljudov ponudi starcu novac za prevoz, ovaj odbija. Njega ni novac ne interesuje.

Na kraju romana Tolstoj priređuje ručak (kao Tajnu večeru!) kod generala-gubernatora, na kojoj učestvuju: Njehljudov kao novi Isus, Englez novinar koji proučava progonstvo i sibirske zatvore i obaveštava o tome demokratski svet, trgovac vlasnik rudnika zlata koji protežira engleskog novinara (seljački sin, evropejac, čovek liberalnih ubeđenja koji je držao do humanitarnih ciljeva, u kome Toslstoj vidi "potpuno nov i dobar tip obrazovanog kalema evropske uglađenosti na zdravoj seljačkoj divljici"), generalov zet ("liberalni kandidat moskovskog univerziteta, skroman i pametan", koji je boravio u Sibiru zbog "domorodaca koje je izučavao, voleo i nastojao da spase od izumiranja". Njehljudov je upravo od generala-gubernatora dobio pomilovanje za Maslovu. Englez je posetio sabornu crkvu i fabriku, traži od gubernatora da mu omogući da poseti zatvor, jer "bez zatvora se ne može razumeti Rusija".

General to odobrava, pa Njehljudov i Englez odlaze u kazamat: Njehljudov da bi Maslovoj saopštio radosnu vest o pomilovanju, a Englez da bi dopunio materijal za svoje tekstove. Međutim, misija Njehljudova kod Maslove je potpuno propala, ona odbija pomilovanje. Nekadašnja prostitutka više nije tražila stari život, u zatvoru je otkrila novi, revolucionarni, i odlučila je da se veže za revolucionara Simonsona i deli njegovu sudbinu. Ceni šta je uradio Njehljudov za nju, ali je svesna da će mu, ako se veže za njega, upropastiti život kao što je nekad on upropastio njoj. Ona ga u potpunosti oslobađa da se vrati svom svetu, a ona je otkrila novi svet.

Ispostavilo se da je Englez, osim jednog cilja svoga putovanja - opisivanja progonstva i zatvora u Sibiru, imao još i drugi cilj - propovedanje spasenja verom i iskupljenjem. Na tom planu su se Englez i Njehljudov našli. Ali i Englez ne nalazi razumevanje u svojoj misiji kod zatvorenika. Njima Jevanđelje, koje propoveda ljubav, samilost, "ako te neko udari po jednom obrazu a ti mu podmetni i drugi", ne znači baš ništa. "Svugde je bilo jedno te isto: svugde su se isti, hladni, gladni, pusti, zaraženi bolestima, osramoćeni zatvoreni ljudi prikazivali kao divlje zveri."

U jednoj ćeliji zatvora Njehljudov zatiče starca - skeledžiju koji ga je prevezao preko reke. Starac odbija da se povinuje upravnikovom naređenju da ustane pred posetiocima. Odbija da poštuje zatvorski zakon. U posetiocima vidi Antihrista, koji je "pokupio ljude, zaključao u kavez čitavu vojsku".. "Zakon! Taj koji je pisao zakon najpre je sve opljačkao, svu zemlju, sve bogatstvo od ljudi oduzeo, sebi prigrabio, potukao sve što su protiv njega išli, a zatim zakon napisao da ne pljačkaju i ne ubijaju.

Prvo je taj zakon trebalo da napiše." Kad Englez pita kako onda postupati sa istinskim lopovima i ubicama, starac odgovara: "Kaži mu da on sa sebe Antihristov žig skine, onda ni za njega neće biti lopova i ubica. Sam sebi budi vlast, onda ni vlast neće trebati." Starac odbija dalje da odgovara na pitanja novinara, pa Englezu ostaje samo da svoje Jevanđelje pokloni Njehljudovu.

Tosltoj završava roman Njehljudovljevim čitanjem Jevanđelja, Hristovog govora na Gori. Jedino je u Jevanđelju video utehu, jer čovek nema nikakvu mogućnost ne samo da pobedi zlo, nego i da shvati kako se to može učiniti. "U njegovoj su uobrazilji nicale u zakuženom vazduhu te zatvorene stotine i hiljade osramoćenih ljudi koje su zatvarali ravnodušni generali, tužioci, upravnici zatvora... I staro pitanje o tome da li je on, Njehljudov, lud, ili su ludi ljudi koji sebe smatraju za razumne, a čine sve to, s novom snagom se postavi pred njim i zahtevaše odgovor." (Nema sumnje da je Tolstoj sebi neprekidno postavljao to pitanje u čitavoj drugoj polovini svog života.)

Njehljudovu ništa drugo ne preostaje nego da čita Jevanđelje koje mu je Englez poklonio. "Tako mu je sada postalo jasna misao o tome da je jedino i nesumnjivo sredstvo spasenja od užasnoga zla od kojeg pate ljudi samo u tome da ljudi uvek priznaju da su krivi pred Bogom i da su zato nesposobni da kažnjavaju i da ispravljaju druge ljude." (...) "Svi ti koristoljubivi i oskudni ljudi napravivši sebi profesiju od tog prividnog kažnjavanja i ispravljanja ljudi, sami su se pokvarili do krajnjih granica i bez prestanka kvare one koje muče." Odgovor na ovo Njehljudov je mogao da nađe samo u odgovoru koji je Hristos dao Petru, a on se sastojao u tome da se "prašta uvek, svima, beskonačno mnogo puta da se prašta, zato što nema takvih ljudi koji sami ne bi bili krivi, pa bi zato mogli da kažnjavaju i da ispravljaju".

Tako je Njehljudov odgovor o smislu ljudskog života našao jedino u Jevanđelju. A Tolstoj?

Da se vratimo Valteru Nigu i njegovom tumačenju najvećeg pravoslavnog jeretika. Tolstoj se u "Knjizi jeretika" javlja kao bespoštedni kritičar carizma i pravoslavne crkve. "U novoprobuđenoj religioznosti Tolstoj nije napadao samo crkvu, čija metafizika, kako mu se činilo, skreće pažnju sa etike, nego ga je primorala da joj suprotstavi drugo poimanje hrišćanstva."

Tolstoj je, dakle, stvorio svoju veru, otkrio svoje poimanje Boga, konstruisao svoje hrišćanstvo. "U tom drugom poimanju hrišćanstva pojavljuje se Tolstojevo unutarnje lice, kome su svojstvene večna istina i lepota."

Tolstojevo poimanje hrišćanstva razlikuje se od onog koje imaju i pravoslavna i zapadna crkva. Dok Tolstojeva etika ima izrazito katarske odlike, njegova biblijska lektira veoma je bliska jeretičkim valdezima. (Katari ili Albižani su važili u Srednjem veku za najopasnije protivnike crkvenog hrišćanstva. Oni su odbacivali smrtnu kaznu i bili protiv ratova. Prema njihovom shvatanju, nije bilo dozvoljeno da se nasiljem odgovori na nasilje, filozofija koju je usvojio Tolstoj. Pošto su bili protiv ubijanja, postali su vegetarijanci. Njihov strogi način života, težnja za povećanom pobožnošću, nastojanje da budu bolji, čestitiji, miroljubiviji... od u to vreme potpuno zapuštenog i izopačenog klera na čelu sa papom, učinio ih je glavnim neprijateljem rimokatoličke crkve.

Crkva je protiv njih povela krstaške ratove, poznate kao albižanski ratovi. Krstaši su napali njihovo sedište u Provansi i pobili sve živo, od nevine dečice u kolevci do nemoćnih staraca. Tokom dugotrajnog krvavog rata visoka kultura Provanse (pesnici trubaduri) pretvorena je u gomilu ruševina. Valter Nig kaže da "čovek ne može da shvati da jedan hrišćanin može da divlja tako vandalski protiv drugog". On pravi poređenje sa Melvilovim romanom "Mobi Dik": "Naposletku se nameće metafizička ideja da je sve borce u ime duha, koji su krenuli u pohod da unište zlo, na kraju progutalo zlo - kao što je beli kit progutao Ahaba". Valdezi (po Petrusu Valdesu) su takođe bili neprijatelji papstva i tražili povratak crkve Hristovom Jevanđelju. Nig ih naziva svedocima isitne. Za divno čudo, oni su uspeli, i pored svih progona, da prežive i inkviziciju i lov na veštice i danas imaju univerzitet u Rimu.)

Od svih Jevanđelja, Tolstoju je najvažniji Isusov govor na Maslinovoj gori. "Propoved na Gori je za Tolstoja bila Magna karta hrišćanstva". (...) "Svojevrsnom religioznom preciznošću, ovaj ruski pisac postavio je u središte zbivanja ovaj Isusov govor, koji sadrži divne blagoslove, snažno sučeljavanje Starog zaveta i isusovske parole "a ja vam kažem", kao i valjaniju pravdu, zabranu suđenja itd." Od kada je taj čovek iz Jasne poljane vratio ovo svetlo na istaknuto mesto, nenasilni stav se ponovo bori za ulazak u savest hrišćanstva.

Valter Nig u središte stavlja Hristove reči: "Čuli ste da je rečeno oko za oko, i zub za zub. A ja vam kažem da se ne protivite zlu." Na prvi pogled ovo deluje nemoguće: biti ovca među vukovima (u "Vaskrsenju" zatvorenici odbacuju ovaj stav). Nig kaže da je ova filozofija gubitnička na kratki ali pobednička na dugi rok, kao što je pokazalo Gandijevo učenje, koji važi za najvažnijeg Tolstojevog učenika. Tolstoj ne propoveda oblomovštinu i ne prihvata neminovnost zla, samo zna da se zlom zlo ne iskorenjava. (Suprotna je filozofija marksizma, odnosno lenjinizma.)

Gorostas iz Jasne poljane - kako mnogi nazivaju Tolstoja, ne samo da nije ćutao nego je dizao svoj glas protiv ratova, protiv pogroma Jevreja, protiv smrtne kazne. Stao je na stranu seljaka i radnika, solidarisao se sa političkim osuđenicima, podržavao jeretičke pokrete. Rečju, Tolstoj se aktivno suprotstavljao nasilju nenasiljem. Njegovi "Pozivi" predstavljaju potresan znak na zidu hrišćanstva. Ako se hrišćanstvo ne promeni, na kraju će doći do raspada naše civilizacije, slično egipatskoj, vavilonskoj, grčkoj ili rimskoj. "U njegovim snažnim protestima budila se hrišćanska savest, što je ovaj istočni jeretik izrazio kao niko drugi. Hrabro je pozivao u borbu protiv antihrišćanskog karaktera strašnog stanja u svetu."

To ga je načinilo svecem van crkvene organizacije. "Jasna poljana nije uzalud postala mesto hodočašća za ljude iz mnogih zemalja, privlačila ih, kako kaže Leskov, kao novo "svetilište na zemlji". Kad je Tolstoj umro, 1910. godine, Romen Rolan je napisao: "Svetlo koje se ugasilo sa Tolstojem je u našoj generaciji bilo nešto najjasnije što je obasjavalo našu mladost. U gustom sumraku s kraja Devetnaestog veka bio je zvezda koja je donosila utehu, čiji je lik privlačio naše duše i pružao im mir".

Tolstoj nije pozivao na barikade, kao Marks, ali je budio savest usnolog čovečanstva. Tolstojeva propoved o nenasilju uzdrmala je temelj svih vlada. "Ali za svakog poštenog i ozbiljnog čoveka našeg vremena jasna je nespojivost istinskog hrišćanstva - učenja o poniznosti, opraštanju uvreda, ljubavi - sa državom, njenim uvećanjem, smrtnim kaznama i ratovima. Ispovedanje istinskog hrišćanstva ne samo da isključuje mogućnost priznanja države nego razara i njene temelje." Mereškovski je zapisao: "Ceo Tolstojev život nije ništa drugo nego večna pobuna, večna unutarnja revolucija".

U temeljnom načinu na koji je Tolstoj negirao sudski sistem, kritikovao militarizam, borio se protiv velikoposedništva itd. sadržan je ruski jeretički pokret, koji će da pripremi revoluciju. Ali Tolstojva revolucija nije Lenjinova. Štaviše, Tolstoj i Lenjin su antipodi: prvi se oslanja na veru, drugi na silu. Te dve ideje ne mogu zajedno.

Sa svoje strane, caristička Rusija je oštro reagovala na Tolstojevo učenje. Pisac je morao da trpi učestale policijske pretrese svoje kuće, a cenzura je zabranila njegove jeretičke spise. Ipak, car se nije usuđivao da likvidira drugog cara, možda i zato što je Tolstoj postao slavan u celom svetu. Njegova hrišćanska revolucija se širila i prešla ruske granice. Taj potez je učinila pravoslavna crkva.

Crkva dugo nije znala šta da učini sa velikim piscem. U početku se zadovoljavala da klerikalnom cenzurom zabrani neka njegova dela i da u propovedima širom Rusije osuđuje njegovu jeres. Ali kako Tolstoj nije odstupao od svog hrišćanstva, ruska pravoslavna crkva se odlučila na ekskomunikaciju tada sedamdesetogodišnjeg pisca. "U naše vreme Bog je dozvolio nastup jednom novom učitelju krivog učenja - grofu Lavu Tolstoju. U svetu dobro poznati pisac, Rus po rođenju, pravoslavan po krštenju i vaspitanju, grof Tolstoj se, zaveden svojom intelektualnom nadmenošću, bezobrazno usprotivio Gospodu i Hristu i njegovom svetom nasleđu; i javno je, naočigled svih ljudi, odbacio pravoslavnu majku crkvu koja ga je podigla i vaspitala, i upotrebio je književno delovanje i Bogom dani dar da među narodom širi učenje kojim se odbacuje Hristos i crkva, u glavama i dušama ljudi uništava nacionalna vera koja je potvrđena od celog sveta, u kojoj su naši preci živeli i bili spaseni, i sa kojom se sveta Rusija održala i postala jaka. Zato ga crkva više ne smatra svojim članom i ne može ga smatrati dok se ne pokaje i ponovo ne uspostavi vezu s njom."

Sedamdesetogodišnji Tolstoj je fatalistički primio ovu ekskomunikaciju. Na njegovu sreću, vreme lomača je bilo prošlo, pa nije doživeo sudbinu kaluđera Avakuma. Izopštenje iz crkve samo je povećalo njegov ugled, a napad države ga je učinio drugim carem. Svojom nemoralnom vezom sa carizmom pravoslavna crkva se najteže kompromitovala, pa je u prvim godinama boljševizma zbog toga morala da otrpi žestoku kritiku. Na ekskomunikaciju, Tolstoj je odgovorio: "Da li moja verska opredeljenja nekog vređaju, zadaju mu brigu ili predstavljaju kamen spoticanja - ja ih mogu menjati u istoj meri u kojoj mogu menjati svoje telo. Ja moram da živim sopstveni život i moram sam da se susretnem sa smrću - i to uskoro - i zato ne mogu ni u šta drugo da verujem nego u šta ja, koji se spremam da idem onom Bogu od koga sam i došao, inače verujem.

Ne mislim da je moja vera važeća za sva vremena, ali ne vidim nijednu drugu koja je jednostavnija, jasnija ili može bolje da odgovori na pitanja mog razuma i mog srca. Kada bih takvu našao, odmah bi je primio, jer Bog ne zahteva ništa drugo osim istine. Ali, više se ne mogu vratiti onoj koju sam sa takvim patnjama napustio, isto onako kao što se ptica ne može vratiti u ljusku iz koje se izlegla". Hristos za Tolstoja nije bio samo mesija, nego uistinu i spasilac sveta, kako je nedvosmisleno napisao u svom delu "U čemu je moja vera".

Valter Nig je pokušao da opovrgne tvrdnju levičara da je Tolstoj pripremio Lenjina. Njegova kritika carizma je moralne a ne revolucionarne prirode. Onaj koji se pobunio protiv carističkog nasilja nikako ne bi mogao da prihvati komunističko nasilje. "Velikim naporom Tolstoj je pokušao da se izvuče iz aristokratskog mulja i probije do hrišćanske stvarnosti, često izgledajući kao otelotvorenje moćnog protopopa Avakuma. On pokazuje koliko je bogatim ljudima teško da vode ozbiljan hrišćanski život." Moguće je da Tolstoj nije pripremio Lenjina, ali Gandija jeste. Filozofija nenasilja proistekla je iz Tolstoja. Ipak, u "Vaskrsenju" Toslstoj otvara mogućnost za oba puta: tačno je da je Njehljudov, opredelivši se za Jevanđelje, predvideo Gandija, ali je Maslova, pristupivši revolucionarima, prizvala Krupsku.

Na kraju, Valter Nig se osvrće na Tolstojeve priče, "Priče iz Nove azbuke", za koje kaže da su obasjane sjajem ruske religioznosti i zaslužuju da budu stavljene blizu Jevanđelja. A Tolstojevo versko ludilo poredi sa ludilom koje je zahvatilo i Pavla, kad je razgovarao sa Agripom i kad mu je kralj rekao: "Zar luduješ, Pavle? Mnoge te knjige izvode iz pameti". Zapadni racionalizam to nije shvatio. To je ono isto božansko ludilo koje je navelo jednog Franju da dovede u pitanje srednjovekovnu kulturu, i ponovo se, na užas savremenog čoveka, razbuktalo u Tolstoju.