Feljton

Rat u Hrvatskoj iz pera obaveštajca (21)

Smene u Srpskoj vojsci Krajine

Obaveštajac bivše JNA objavio je knjigu ''Iz dnevnika jednog obaveštajca'', koja je potom, po tvrdnjama Kupindoa povučena iz prodaje. Objavljujemo delove iz ovog dnevnika, bez navođenja imena autora. Knjigu feljtoniziramo, da se mlađi naraštaji podsete kako je bilo. I da se više ne ponovi

Piše: ''Nestor''

Sastavljanje kabineta sa Borisavom Mikelićem na čelu

Ja sam iz Knina dobio zadatak, da na Plitvičkim jezerima u vili koju sam koristio, pripremim uslove za nesmetan rad gospodinu Mikeliću u izboru kandidata za ministarska mesta. Rečeno mi je da računam na oko 40 gostiju i neutvrđen broj onih koji će doći nepozvano, da celokupna aktivnost treba da ostane u diskreciji, a ja da ću dobiti svu potrebnu pomoć da ta aktivnost protekne bez problema.

Već isti dan iz Petrinje je došao kod mene Dragan Čičić sa grupom novinara. On je osmotrio ambijent i prihvatio ga kao primeren događaju i ličnostima, ali je imao i primedbe. Prva je bila na broj osvetljenih mesta. Vila je imala oko 300 sijaličnih mesta, a mi smo koristili manji deo, pa rasveta nije bila adekvatna. Odmah je reagovao i uputio vozilo u Petrinju da donese sijalice i sve drugo što je smatrao potrebnim. Druge primedbe smo otklonili u hodu.

Nešto posle Čičića došao je iz Gline Dragan Vujičić "Bego" koji mi je predstavljen kao šef obezbeđenja budućeg premijera. Vujičić je dao objašnjenje kako bi ceo skup trebao da protekne, bezbednosne okvire za obezbeđenje objekta i ljudi, te da ne sumnja da ću sve to dobro da uradim. Naglasio je da će celokupne troškove snositi Vlada Krajine. Da bi sve proteklo u najboljem redu, zamolio sam direktora Nacionalnog parka Iliju Drakulića za pomoć. Naglašavajući potrebu za diskrecijom, rekao sam mu o čemu se radi i da od njega očekujem pomoć u ljudstvu i svemu što se tiče posluženja. Odmah iza toga on je poslao svoje najbolje ljude sa Milom Šuput na čelu da otpočnu sa uređenjem prostora i neposrednim drugim pripremama.

Sve smo spremili kao za izložbu. U isčekivanju dolaska glavnih gostiju imao sam vremena za ćaskanje sa pojedincima, a posebno interesantan je bio Dragan Čičić. Interesovanje za njega sam ispoljio najviše zbog priča koje su upućivale da se radi o kontraverznoj ličnosti, velikom privredniku i odanom borcu za prava stanovnika Krajine. Sve što je do tada stekao, opisivano je kao plod teškog rada tokom više godina, a da on nema nikakve bliže veze za nekim prljavim aktivnostima tokom rata. U to vreme je već bio izmestio svoju proizvodnju iz Krajine na prostor Srbije, u Kraljevo, a manji deo i u Beograd. Pored tih pogona uz njegovo ime je vezivano vlasništvo nad pilanom u selu Hrtkovci u Sremu, gde se uglavnom prerađivalo hrastovo drvo posečeno u šumama Istočne Slavonije.

Po jednoj priči, pilanu je morao da kupi po nagovoru Željka Ražnatovića Arkana, jer je on bio nosioc seče šume u Slavoniji i trebao mu je saradnik nad kojim će imati punu kontrolu, a po drugoj priči, Čičić je sam iskoristio stanje napuštanja te teritorije od strane građana hrvatske nacionalnosti, koji su bežali pod pritiskom Vojislavca Šešelja i SRS i od nekog kupio pod povoljnim uslovima tu pilanu. Nisam ulazio u pojedinosti, jer me nisu ni interesovale. Izašli smo na terasu vile. Iz daljine su se čuli šumovi slapova na jezerima, koji su u prolećnim mesecima bogati vodom, pa je time i zvuk izraženiji.

Naš razgovor je počeo Draganovim direktnim pitanjem, kako ja vidim kasnije uređenje Krajine kada se rat okonča i kada u novom poretku zauzmemo nove pozicije u društvu? Bio sam iznenađen da me to pita, tim pre što je bilo neizvesno kada i pod kojim okolnostima može doći do prekida ratnih operacija, kakav će biti postignut dogovor sa Hrvatskom i hoće li međunarodna zajednica pristati na međusobne dogovore. Sve sam mu to rekao izražavajući sumnju u skori završetak rata zato što se ništa ne čini na diplomatskom planu da se rat okonča, a ni naša, ni Hrvatska vojska neće same od sebe prekinuti operacije. Sa pozicije dobro obaveštenog čoveka, koji ima vidan društveni status zasnovan na bogatstvu, počeo je da priča, kako pouzdano zna da će rat biti okončan najkasnije do kraja godine, da već postoje projektovane ideje oko njegovog okončanja, da u sukobljenim stranama neće biti pobednika i poraženog, da će preovladati ideja stvaranja društva na osnovama nekakve "male jugoslovenske zajednice" u kojoj bi Hrvatska imala dominantnu ulogu, a mi Srbi i muslimani uz njih, rame uz rame i sl.

Za sebe je rekao da u svim političkim opcijama on ostaje u kategoriji onih koji će raditi i uživati u blagodetima života, da će u nadolazećem vremenu one biti protkane i vrednostima koje nastaju u ovom vremenu i da ni njemu ni meni niko to ne može osporiti. Tu je video okosnicu svoje buduće aktivnosti i egzistencije. Kasnije ću na više mesta i od različitih lica čuti ista ili slična razmišljanja, koja su se svodila na očekivanje proglašenja "zaslužnih" pojedinaca, koji su trebali da otpočnu sa naplaćivanjem svog političkog i ratnog angažovanja. Pozicija odabranog ili novog prvoborca podrazumeva i određene društvene privilegije, a to je siguran put da se naplati i preko onog što je očekivano.

On nije opisivao političku asocijaciju koja će nastati, ali je o Hrvatskoj govorio kao naprednoj zemlji uz koju i mi iz Krajine imamo perspektivu i da će naša privredna aktivnost biti usko vezana za privredu Hrvatske. Ovaj razgovor sam razumeo kao nekakvu pripremu tla za širenje ideja o pomirenju, da će te ideje krenuti kada zvanično Mikelić preuzme dužnost i da, verovatno na relaciji Zagreb-Beograd, postoje neki dogovori u vezi s tim.

Bunila me je uloga Milana Martića u svemu tome, jer je on s jedne strane, bio živa legenda i simbol otpora Hrvatskoj, a sada je trebao da bude u drugoj ulozi, ulozi mirotvorca. Znao sam da politika može svašta da iznedri, da nastanu kombinacije kakve se gotovo ne mogu zamisliti, pa sam ostavio rezervu ne izjašnjavajući se ni za, ni protiv. Nisam hteo da kažem da Martić u podeli uloga ne može biti mirotvorac, jer je to ime predodređeno za nekog drugog, nekog znatno moćnijeg. Sumnjao sam da se takva politička ličnost može naći na prostorima bivše Jugoslavije i ako su se u tome nadmetali i Franjo Tuđman i Slobodan Milošević.

Po planu i zamisli Mikelića iz Like kao pokrajine u Krajini u novi kabinet trebalo je da uđe ministar trgovine i turizma, ministar poljoprivrede i šumarstva, pomoćnik ministra odbrane i jedan potpredsednik vlade. U jednom periodu bilo je postavljeno pitanje razdvajanja ministarstva trgovine i turizma na dva, posebno trgovina, a posebno turizam. Kao mogući ministar turizma spomenut je Milan Guteša, koji je pre rata bio pomoćnik direktora NP, a živeo je u Beogradu. Samo zbog toga što je otišao iz Krajine bio je oglašen neprijateljom. Da je ostao u Krajini svaki dan njegov život bi visio o koncu, jer je bilo i suviše onih koji su sami tužili i presuđivali. Kazne su uglavnom bile smrtne, a blaži oblik kažnjavanja bio je uništenje imovine osumnjičenog.

Kada sam čuo da spominju Gutešu i da se o njemu razgovara razumeo sam da su došla nova vremena, da je sa ekstremizmom verovatno završeno i da bi moglo biti onako kako mi je Čičić pričao. Međutim, to su ipak bili samo razgovori i na to mesto izabran je Mile Bosnić sa Korduna. Milan Šuput, komandant korpusa iz Korenice je izabran za pomoćnika ministra odbrane, a Grbića iz Vrhovina nismo mogli čitav dan pronaći po putevima i šumama u Lici jer je on trebao da dođe na razgovor zbog plana da popuni mesto u ministarstvu poljoprivrede i šumarstva.

U takvim uslovima nemogućnosti normalne komunikacije telefonima ili drugačije, morali smo postavljati zasede po putevima kroz Kapelu i Plješivicu da bi smo nekoga pronašli i sa njim razgovarali. Prvo sam čestitao Šuputu. On pomalo ne veruje i misli da se s njim šalim. Sve ostalo ostalo je nerešeno, bile su potrebne dodatne konsultacije posebno oko nekih imena koja nisu imala "visoku cenu" u Krajini.

Smena na čelu GŠ SVK

Paralelno s ovim aktivnostima došlo je i do smene komandanta SVK. Milan Martić je, po ranije datom obećanju, smenio generala Milu Novakovića i na mesto komandanta postavio pukovnika Milana Čeleketića. Pre samog saopštavanja dekreta o postavljenju. Martić je unapredio Čeleketića u čin general-majora. U jutro oko 07,30 časova, pre sednice kolegija komandanta, sedeo sam kod generala Novakovića u kancelariji. Komandanti korpusa su se redom javljali, pa tako i Čeleketić. Na pitanje Novakovića, koje su mu težišne obaveze za taj dan, Čeleketić je odgovorio neodređeno, uglavnom da će biti u jedinicama korpusa.

Negde oko 12,00 časova Čeleketić je, napustivši korpus, došao u Knin na poziv predsednika Martića, a da prethodno o tome nije obavestio generala Novakovića. Tako je čovek koji nije iz Krajine, koji ne poznaje dušu krajišnika, koji nije jeo tvrdi krajiški hleb, smenio dete Krajine, najboljeg kojeg je Krajina imala. Zašto? Zbog sujete i narcisoidnosti koja je obuzela Martića još dok je bio ministar policije. Iz vremena dok je Mile bio komandant, a on ministar policije, datiraju nesporazumi. Zvanične verzije su, da Martić osporava stručnost Novakoviću i to potkrepljuje gubitkom Maslenice, Medačkog džepa i nekim manjih prostora na Dinari, Velebitu i Kapeli. Pozadina nesporazuma je u neverovatno velikoj intelektualnoj razlici u korist Novakovića i Martićev inferioran položaj prema njemu u ulozi Vrhovnog komandanta vojske. Novaković je čovek koji razmišlja i nijedno naređenje nije izvršavao slepo verujući autoritetu koji naređenje izdaje. Takav komandant nije bio po volji Martiću. Tražio je drugi profil ličnosti, onoga koji će zarad vlastitog položaja biti spreman da izvrši svako naređenje. Treba mu onaj koji će kao vojnik da broji dane u varljivim vremenima, trudeći se da gazdi udovolji, i očekuje nagradu u narednom unapređenju. Čeleketić je i to dočekao. Kada je izgubio Zapadnu Slavoniju dobio je naredni čin, kako bi se razlikovao od generala koje unapređuje Milošević.

Dolaskom Čeleketića na mesto komandanta počeli smo svi da osećamo njegovo loše ponašanje uvijeno u oblandu nasmejanog i srdačnog čoveka. Ja sam s njim dosta vremena proveo pre rata u istoj jedinici. Ja sam bio načelnik organa bezbednosti, a on komandant oklopnog bataljona, a kasnije načelnik štaba brigade u kojoj je komandant bio Mile Novaković. Zajedno smo bili na mnogo zadataka i naša bliskost bila je veća zbog činjenice da je do 1980. godine Čeleketić bio u gardijskoj brigadi angažovan na zadacima neposrednog obezbeđenja Josipa Broza Tita. Kategorija oficira iz garde i organa bezbednosti je bila u istoj ravni i zbog toga naši odnosi su bili vrlo prisni, međusobno smo se pomagali i lakše razumeli nego drugi. Nekoliko dana po njegovom postavljenju na dužnost komandanta SVK u Hrvatskoj su neke novine počele da pišu o njemu, pa su u tome spomenuli da je on bio saradnik organa bezbednosti JNA ističući taj podatak kao posebno interesantan.

U Drnišu komandant brigade bio je pukovnik Vladimir Davidović, koji nije bio posebno po volji Čeleketiću. On mu je zamerao zbog Davidovićevog ponašanja još iz 1987. godine kada mu na poligonu nije dao vozilo da ode do Slunja. Kada sam to čuo od Čeleketića nisam mogao da verujem koje sve detalje pamti i ljudima zamera nešto preko čega bi svako od nas prešao. Slučaj je hteo da je svoj problem rešio na način da sam mu ja tada dao vozilo i to me je činilo različitim od Davidovića.

U samom početku Čeleketić je neskriveno očekivao da ću ja biti taj koji će mu davati podatke o stanju na teritoriji koje se ne piše u zvaničnim dokumentima i koji se kriju. Ja na to nisam pristao i onda je doveo svog poverljivog čoveka i postavio ga za načelnika veze kako bi tajno protivzakonito vršio prisluškivanje telefonskih razgovora neposredno potčinjenih i na taj način vršio procenu njihove odanosti i njihovih veza. Pored ovog, Čeleketić je našao još nekoga ko je tajno davao opise stanja u Krajini. Bilo je jasno kakvi su ti opisi i da su u najcrnjem svetlu opisani oni koji su bili bliski generalu Novakoviću. Kada sam ja bio u pitanju sve što je imalo prefiks izviđač, diverzant, punkt ili centar bilo je pripisano meni i ako ja u tom času nisam bio načelnik obaveštajnog odeljenja GŠ.

U takvim okolnostima pozvao me je Čeleketić da zajedno odemo na poligon Slunj i obiđemo 41. dobrovoljački diverzantski odred i njegovog komandanta Rainovića. Rainovića u jedinici nismo zatekli već neke starešine koji su bilio iz Pančeva iz sastava 72. specijalne brigade VJ. Posle pregleda prostorija i objekata seli smo napolje i on mi kaže, da hoće sve ove i slične sastave da rasturi. Da su to za njega paravojni sastavi čim on nema kontrolu nad njima. Pita me za punktove i sedište centra da ga detaljno upoznam, a pri tome ne zna da je to sve u mojoj nadležnosti. Detaljno sam mu pobrojao sve i ponudio da idemo od jednog do drugog mesta da se upozna sa radom, ljudima i dr. Na šta je on iznenađeno reagovao rečima, da o tome nije ništa znao. Što se tiče ovog i drugih odreda popunjenih dobrovoljcima uputio sam ga na komandante korpusa u čijoj su se nadležnosti nalazili.

Ja se lično nisam previše uznemiravao njegovom inspekcijom, jer kao da sam znao da takva vremena mogu da dođu, nisam sve ni stavljao na papir niti su se znali pravi načini rada. U trenutku vršenja inspekcije kao proširenog procesa prijema dužnosti i upoznavanja sa stanjem na teritoriji ja nisam znao pravu pozadinu čitave predstave. Kada je sve završeno usledila su kadrovska pomeranja, postavljeni su novi komandanti, a sa dotašnjim nije se više računalo. Posebno je negativno odjeknula smena komandanta korpusa na Kordunu Čedomira Bulata, koji je bio blizak saradnik Mileta Novakovića. Posle smene ostavljen je bez dužnosti.

Videvši šta se dešava ja sam otvoreno pitao Čeleketića da vidim kakav je moj status i da li mogu nesmetano da nastavim sa radom. On je napravio neku vrstu uvoda pozivajući se na predratna vremena, opisujući mene kao radnika i oficira i da njemu niko ne treba da daje mišljenje o meni kada ga on ima formiranog. Zahvalio sam i objasnio mu u nekoliko rečenica moju poziciju i način rada. Istovremeno sam ga upoznao da moram na put u Beograd radi prethodno zakazanog sastanka sa vojnim atašeom jedne prijateljske zemlje. Rekao sam mu da nam je praksa bila, da ako ocenimo da je nešto posebno interesantno šaljemo telegram radi informisanja. Obzirom da je to bio moj prvi zadatak kod novog komandanta ja sam tako postupio i ako sam sadržaj nije bio posebno hitan.

U telegramu je stajao sledeći sadržaj: "Više izvora potvrđuje da se u Hrvatskoj vrše intenzivne pripreme za konačan obračun sa Krajinom. Spremni su na totalni rat i rat će se preneti na područja koja do sada nisu bila zahvaćena. Hrvatska diplomatija je intenzivirala svoje aktivnosti sa Turskom i Albanijom iz čega se može proceniti njihov konačni cilj u Bosni i Hercegovini. Sadašnje stanje u Hrvatskoj je neodrživo i oni ga moraju promeniti, pa se ne isključuje mogućnost da izvrše napad i u vreme samih pregovora. Hrvatska vojska je izvršila značajnu popunu oružjem i pored konvencionalnog, veliku pažnju je posvetila raketnim sistemima zemlja-zemlja, zemlja-vazduh i raketa za presretanje.

Hrvatska ima veliku pomoć od Austrije i SR Nemačke na diplomatskom i svim drugim poljima. Na prostoru ove dve zemlje vrši se mobilizacija vojnih obveznika za popunu ratnih jedinica HV, obavljaju se poslovi pri nabavci oružja, municije i ostale vojne opreme, prikuplja značajna pomoć za Hrvatsku, a jedna i druga zemlja besplatno angažuju svoje vojne i policijske istruktore u Hrvatskoj. Svi radnici koji odu u HV, a imaju zaposlenje u ove dve zemlje, potpuno su matrijalno obezbeđeni, primaju plate u firmama i svi su životno osigurani.

Rezolicija 981. Saveta bezbednosti UN neće se poštovati, a snage UNPROFOR-a u RSK već imaju naređenja kako da se ponašaju u slučaju napada. Njihov prvenstveni zadatak jeste da zaštite sostveno ljudstvo, a ne pomoć Krajini. Hrvatska troši značajna novčana sredstva u propagandne svrhe i angažovali su nekoliko profesionalnih agencija koje se tom delatnošću bave. Po njihovom mišljenju Srbi su izgubili medijski rat i sada se sprema konačni obračun. Grupa diplomata priprema plan - projekat konačnog statusa Krajine. Taj plan će se zvati Z-4 i nije potpuno prihvatljiv ni za Hrvatsku ni za Krajinu. U slučaju odbijanja Krajina bi mogla imati velike posledice. Po tačkama smo dobili procenu:

interesi Italije u Istri i Dalmaciji,

odnosi između Muslimana i Hrvata u Bosni,

stanje zaduženosti Hrvatske zbog kredita za vođenje rata, prodaja firmi strancima,

izražena kriminalizacija društva u procesu privatizacije,

napeti odnosi između Slovenije i Hrvatske,

unutrašnja politička polarizacija u Hrvatskoj i nezadovoljstvo načinom vođenja politike Vrhovnika Franje Tuđmana.

Na kraju je konstatovano da za Hrvatsku neće biti prepreka da se obezbedi politički konsenzus za plan napada na Krajinu, jer su sve političke partije u Hrvatskoj za samostalnu Hrvatsku u avnojevskim granicama."

Kada sam se vratio u Knin posle nekoliko dana, Čeleketić me je detaljnije pitao sa kim sam razgovarao i konstatovao, da ne treba nasedati stranoj propagandi i njihovim procenama koje su neutemeljene i da od toga nema ništa. Takvo nonšalantno ponašanje skupo će koštati mnoge u Krajini, koji i danas, umesto kod svoje kuće, tavore po kojekakvim kampovima i bunjištima. Kako se leto približavalo tako je bilo sve izvesnije da Fikret Abdić neće moći odoleti napadima jedinica 5. muslimanskog korpusa i da će Krajina imati velike probleme u prihvatu ogrmnog broja izbeglica. Procene su govorile da bi moglo da izbegne 30-40 hiljada ljudi pod oružjem, žena, dece i staraca.

I mi u Krajini smo živeli na rubu humanitarne katastrofe, a sada još dodatni pritisak. Ta situacija oko Cazinske Krajine zaokupljala je i nas i Republiku Srpsku, odnosno njen Glavni štab. Odlučeno je da se održi zajednički sastanak u Mrkonjić Gradu na kojem bi obe komande dogovorile polazne osnove za planiranje zajedničke napadne operacije na Cazinsku Krajinu. Do sastanka je došlo 17.06.1994. godine. Sastankom je rukovodio general Ratko Mladić. U prvom delu sastanka svi učesnici su upoznati sa tokom zbivanja u Cazinskoj Krajini, položaju snaga narodne odbrane AP Zapadna Bosna i predviđanja daljeg toka događaja. U zaključku je izneto, da u koliko se ne pruži pomoć snagama Fikreta Abdića poraz od jedinica 5. korpusa je neminovan.

General Mladić je dao okvire plana, a potčinjene jednice, detaljno da ga sačine i razrade. Planiranju je trebalo pristupiti odmah, ali nikakvi rokovi nisu određivani, niti je šta dramatično iskazano o našem položaju. Iz toga se moglo zaključiti da će komande raditi na planovima, ali da ti planovi neće stići na vreme niti će se ozbiljnije priteći u pomoć snagama NO. Iskreno govoreći, nama u Krajini se nikako nije išlo u otvorene sukobe sa jedinicama 5. korpusa zbog lošeg položaja prema neprijatelju, posebno na tom delu fronta koji je bio najslabije branjen prostor u čitavoj Krajini. Ta izražena crta oportunizma u ratu bila je lako uočljiva, pa je general Mladić činio velike napore da nas zavadi sa muslimanima iz Cazinske Krajine.

Na tom sastanku bilo je reči i o neverovatnim razmerama šverca sa muslimanima u čemu su učestvovale organizovane i brojne ekipe. Dan pre ovog sastanka objavljena je informacija o hapšenju oko 150 lica zbog raznih krivičnih dela koja su počinili na teritoriji Krajine uključujući ratno profiterstvo i trgovinu sa neprijateljom. U trenutku održavanja sastanka u Mrkonjić Gradu nije se znalo više, kao niti dalji pravci delovanja, podizanje optužnica i suđenje i sl. Odlazeći iz Mrkonjić Grada znao sam da ništa konkretno nije dogovoreno i da će biti velikih problema u Krajini. Nisam znao da će takvim ponašanjem i GŠ VRS sebi napraviti probleme na ovom delu ratišta.

Kada sam se naveče vratio u Vojnić čekala me je tužna vest. Siniša Lončar "Paraga" je tog jutra poginuo u Topuskom. Njegove "Crne pantere" su ostale bez komandanta, ja bez saradnika i druga, a Krajina bez ratnika koji nije štedeo ni sebe ni druge. Bio sam u potpunom šoku od te vesti. Mile Kosanović, jedan od mojih operativaca mi je to potvrdio, rekavši da je bio na identifikaciji. Do nesreće je došlo na način da je Siniša pomagao jednom timu UN da šlepuju njihovo vozilo do Topuskog. Kada su se zaustavili, Siniša je izašao iz svog vozila u nameri da otkači sajlu. Kada je ušao između vozila iz krivine je izletelo vozilo, udarilo u njegovo i pošto je bio u savijenom položaju, došlo je do pucanja kičme i trenutne smtri. Slučajnost ili ubistvo? Nikada ni pre ni posle nisam verovao u slučajnost, pa, ni ovog puta. Siniša je sahranjen narednog dana u svom selu uz najviše počasti i u prisustvu velikog broja rodbine, prijatelja i saboraca. Njegovom pogibijom prestala je da postoji i jedinica kojom je komandovao.

Kako sam i razmišljao, od dogovora u Mrkonjić Gradu nije bilo ništa. Planovi su se radili, ali nije bilo nikakve koordinacije i sve je propalo. AP Zapadna Bosna je doživela poraz i više od 30 hiljada izbeglica se premestilo u Krajinu, najviše na Kordun. Formiraju se razni timovi i grupe koje proučavaju novonastalu situaciju, kao da je sve bilo iznenađnje, kao da se ništa nije znalo šta će se desiti. U to vreme moje privremeno sedište je bilo na Kordunu u Vojniću, a drugo u Kninu, pa je zbog toga Centar preseljen u Knin, a na Plitvičkim jezerima je ostala samo manja grupa operativaca koja je danonoćno bila na terenu.

Rečeno mi je da odem na Plitvice u hotel "Belvi" gde će doći predsednik Martić i delegacija iz Beograda, koju bi trebalo podrobnije upoznati sa situacijom u Cazinskoj Krajini. Na sastanak sam išao ja i pukovnik Veso Kozomara, načelnik artiljerije u GŠ SVK. Predsednik Martić je došao zajedno sa delegacijom iz Beograda. Nju su činili Jovica Stanišić, načelnik RDB Srbije i njegov pomoćnik Simatović Franko. Pored njih dvojice bilo je tu još nekoliko ljudi za koje pretpostavljam da su bili radnici Službe.

Posle upoznavanja sa stanjem u Cazinskoj Krajini, predsednik Martić je prilično teatralno objašnjavao šta za Krajinu znači pobeda nad snagama 5.korpusa. Ukidanje jednog fronta koji nam je odvlačio dosta snaga, otvaranje železničkog saobraćaja od Novog Grada do Knina i Benkovca, stvaranja mogućnosti za gradnju pruge Beograd - Benkovac i još koješta drugo što mi je bilo smešno u tim teškim i složenim vremenima. Međutim, sama činjenica da je u Krajinu došao neko poput Jovice Stanišića, jednog od najbližih saradnika Slobodana Miloševića, davalo mi je za pravo da počnem da verujem kako će se uskoro nešto dešavati i da će doći do većih aktivnosti. Noćni preleti transportne avijacije i helikoptera iz Hrvatske na aerodrom Čoralići bili su u porastu. Prevoženo je oružje, municija i drugi vojni matrijal, kao i hrana i druge potrepštine za stanovništvo.

U noći 16.08.1994. godine jedna naša jedinica PVO uspela je da obori avion u rejonu Čorkovače. Avion je bio vlasništvo Ukrajine, a pored posade stradali su trgovci oružjem, jedan iz Hrvatske, a drugi iz Austrije. Tog dana u Beograd je doletela vojna delegacija iz Ukrajine i bili smo u obavezi da informaciju o rušenju aviona zadržimo, kako njen sadržaj ne bi uznemirio ukrajince. Neko je proneo dezinformaciju da se u avionu nalazilo nekoliko miliona dolara koji su preuzeti za isporučeno oružje, pa je bilo velike muke da se zadrže svi oni koji su hteli da krenu u potragu za ostacima aviona. Ostaci aviona su pronađeni nekoliko dana kasnije. Ovo obaranje nije niko preživeo niti su pronađeni bilo kakvi tragovi ljudi u avionu. Polaganjem u zemlju delova aviona ujedno je obavljena i sahrana onih koji su poginuli u udesu aviona.

Komanda 5. korpusa A BiH je početkom oktobra 1994. godine krenula u ofanzivu istočno i južno od Bihaća. Koristeći faktor iznenađenja vrlo brzo su izbili na liniju Kulen Vakuf - Vrtoče i tu zaustavljeni. Dolina reke Une uzvodno od Kulen Vakufa je bila ugrožena kao i srpska naselja na obroncima Plješivice u Krajini. Nakon konsolidovanja linije odbrane, jedinice VRS su krenule u protivnapad početkom novembra meseca. Operacijom je komandovao general Manojlo Milovanović.

Dana 06.11.1994. godine nalazio sam se u Korenici u komandi korpusa kada sam dobio poziv od generala Mila Novakovića da dođem na Petrovu Goru. Pre odlaska na Petrovu Goru morao sam da odem u Donji Lapac na IKM GŠ SVK kako bih se upoznao sa najsvežijim informacijama na frontu.