Preko pune linije

Aleksandar Vučić je od Srbije napravio bure baruta oko koga pali vatru, izaziva eksploziju i građanski rat

Sudiće mu pomrčina

Za normalne ljude rat je rat, za Aleksandra Vučića rat je brat. Sve što ima - novac, nekretnine, moć i politički status - sve je stekao sukobima, nasiljem i tuđom nesrećom. Na isti način brani stečeno. Da bi sačuvao vlast, stvorio je atmosferu linča, koja svakog časa može da se otme kontroli. Vučić je od Srbije napravio bure baruta oko koga svakodnevno baca varnice, kao da jedva čeka eksploziju.

Predrag Popović

Građanski rat u Srbiji traje već sedam i po godina. Dolaskom na vlast, Vučić je kartel okupljen oko Srpske napredne stranke iskoristio za okupaciju države.

Okružio se pohlepnim političkim konvertitima iz svih stranaka, zainteresovanim samo za to da prigrabe što veći deo plena.

Iza tih parazita, koji na sceni igraju svoje sablasno smešne uloge, iz senke vladaju Vučićevi rođaci, kumovi i poslovni ortaci.

Piramidu zla štite eskadroni batinaša, u koje su regrutovani kriminalci svih vrsta. Za prikrivanje tragova zločina zaduženi su policija i pravosuđe, kao i režimski mediji. Tako formirana okupatorska vlast s velikim uspehom vodi rat protiv svakog građanina ponaosob.

U obračunu s narodom, Vučić je primenio sva sredstva. Neustavnom odlukom da otme 10 odsto stečene imovine izvršio je „tihi genocid" nad penzionerima. Oteo je i državno zemljište, reke, firme i ljude, sve što može da se unovči. Radnike je iznajmio kao robove tzv. stranim investitorima, a mlade i obrazovane proterao u inostranstvo, da ne smetaju i ne zauzimaju mesto njegovim sendvičarima i internet botovima. Opljačkao je sve što je mogao, ali još veću štetu napravio je ponižavanjem naroda.

Vučić je, u malom, ali odabranom društvu, pre tri godine u Beču proslavio osvajanje prve milijarde evra. Sledeće godine je, kao što priliči, na istom mestu svečano obeležio drugu milijardu, dok je slavlje povodom treće organizovao u Majamiju.

Sa statusom najbogatijeg politikanta u savremenoj istoriji Evrope, žrtve svojih razbojničkih pohoda optužuje da su siromašni i bedni zato što su lenji, primitivni i glupi. Muškarci su lezilebovići bez radnih navika, a žene, iako mogu konju rep da iščupaju, više vole da uživaju na teret države, od dečjih dodataka, nego od realnog rada.

Iskvarena su i deca, naročito ona od 14 ili 15 godina, koja umesto da crnče kod nekog naprednjačkog tajkuna, za platu od 150 evra, žele da uče i pripremaju se za evakuaciju iz Srbije.

Tortura je uspela, dala je željene rezultate. U strahu za golu egzistenciju, čak i normalni ljudi pristali su da pogaze vlastitu inteligenciju i dostojanstvo. Kako to u praksi izgleda, videlo se nedavno ispred Osnovnog suda u Ivanjici, pred početak suđenja Radošu Milovanoviću, generalnom direktoru državne fabrike oružja „Milan Blagojević - Namenska" iz Lučana, koji je optužen za teško krivično delo protiv opšte sigurnosti kad su, 14. jula 2017. godine, poginula dva radnika.'

Rukovodstvo i sindikat „Namenske" ''spontano'' su organizovali dolazak oko 800 radnika ispred suda, da vređaju roditelje stradalih kolega. Da se ne bi zamerili optuženom direktoru i ostali bez plate kojom hrane svoju, pristali su da pljuju na grobove tuđe dece.

Taj, ekstremni, primer nije jedini. Slabi se uvek oslanjaju na jake. Sirotinja nema izbora, pristaje da za jednu crvenu ili paketić s flašom ulja i dve paštete prodaje glas stranci koja ih pljačka. Narod, slomljene kičme, povija se pred razbojnicima. Strah od gladi je jači od solidarnosti i potrebe za istinom, pravdom i životom dostojnim čoveka. Zato nema otpora izvršiteljima, koji okruženi s pedesetak policajaca, predstavnicima lokalne vlasti i lekarima, iz kuće izbacuju teško bolesnu staricu, u poodmaklom stadijumu raka.

Nema empatije prema pojedincima koje vlast hapsi i progoni jer učestvuju u opozicionim protestima. Cele porodice, čak i majke, ćute i skrivaju vest da im je uhapšeno dete, da se ne zamere režimskim dahijama i ne izazovu još veću muku. Svako brine za sebe, nadajući se da će mu ćutanje pomoći da se provuče, da izbegne opasnost. Nada je uzaludna, diktator i njegove dahije zavlače ruke u svačiji džep, ugrožavaju budućnost svih i svakoga.

Tomas Man je, kao jedan od dokaza Hitlerovog ludila, isticao gubitak kontakta s realnošću. Hitler nije mogao da shvati ni svoje pobede, nije znao da se zaustavi i prestane s nepotrebnim uništavnjem već poraženog nemačkog naroda.

Tako ni Vučić ne ume da prikoči, da stane. Ne da mira ni sebi, ni drugima. I sam je šokiran uspešnom okupacijom Srbije, koju je izveo s bulumentom beznačajnih, alavih i primitivnih agresivaca.

Bez otpora je zaveo diktaturu i promovisao se u vanknjižnog vlasnika države i naroda. Iz dana u dan krši Ustav, zakoni su mu važni koliko i izbledela članska karta Srpske radikalne stranke, komanduje vojskom, policijom, pravosuđem, skoro svim medijima, samovoljno odlučuje o svemu, a nema ko da ga zaustavi, ne pomažu čak ni lekovi. Uveren da mu je sve dozvoljeno, igra se vatrom.

U političkim avanturama, flagrantno krši Ustav, trguje Kosovom i Metohijom, za koje otvoreno tvrdi da više ne pripada Srbiji. Veleizdajničke poteze opravdava pričom da su Srbi pridošlice na Balkanu, da Kosovo ranije nije pripadalo njima, pa se sad, eto, sve vraća u prvobitno stanje. Vučić s lakoćom, bez ikakvih moralnih obzira, prekraja istoriju i izmišlja izgovore za prevare koje se zasnivaju isključivo na lukrativnim interesima.

Iza politikantstva, koje skupo plaća cela Srbija, krije se njegovo poslovno partnerstvo s albanskim ratnim i posleradnim ortacima. Poslednjom, najkrupnijom i najunosnijom, prevarom prodao je rudnik Trepču Ramušu Haradinaju i Hašimu Tačiju.

Pre dva meseca, kad je kosovska skupština usvajala zakon kojim je Srbiji oduzeto pravo na Trepču, poslanici Srpske liste bili su uzdržani. Da su glasali protiv ili da nisu prisustvovali sednici, lažna albanska država ne bi mogla da prisvoji rudnik.

Vučiću su, od nacionalnih, mnogo važniji bili finansijski interesi. Računica je jednostavna. Investicija od 140 miliona evra omogućila bi ostvarivanje godišnje dobiti od oko 500 miliona evra godišnje, dakle 10 milijardi evra za 20 godina.

Vođe zločinačkog udruženja su se lako dogovorili oko podele tog plena. Haradinaj je u poslednji čas uspeo da pripremi zakon, čije izglasavanje su omogućili Vučićevi drugari iz tzv. Srpske liste.

Strane investitore trebalo je da privuče Edi Rama, kriminogeni premijer Albanije, a cenu da podigne Tači lažima o mogućoj podeli Kosova. Prvi deo scenarija već je realizovan, ostalo je samo da se rudnik iznajmi nekoj stranoj kompaniji, verovatno iz Amerike ili Ujedinjenih Arapskih Emirata, pa da se pljačka privede kraju.

Doduše, malo je zapelo oko isplate prvog dela tala. Tri ortaka - Vučić, Tači i Rama - eliminisali su iz igre Haradinaja, pa on sad kuka u medijima.

- Zaustavio sam pljačku od 10 milijardi evra, koja bi se realizovala kroz plan podele Kosova. To je bio tajni ekonomski cilj u planu razmene teritorija između Kosova i Srbije. Tači, Vučić i Rama bili su partneri u realizaciji ove šeme. Ali, zaustavio sam ovu pljačku i rudnik Trepča danas pripada samo Kosovu - rekao je Haradinaj za prištinske medije, a preneo je i beogradski list Danas.

Haradinaj više nije bitan. S političke scene ide na hašku, na suđenje za ratne zločine, s koje dugo, dugo neće da se vrati. Kosovske vlasti će do proleća, neposrednom pogodbom, naći tzv. stranog investitora, koji će omogućiti eksploataciju rudnika, što će dodatno napuniti džepove Vučića, Tačija, Rame i, ako bude kooperativan, Aljbina Kurtija. Na njihovu nesreću, male su šanse da će uživati u opljačkanim parama, pošto će svi završiti u zatvoru.

Po starom radikalskom receptu, Vučić razbojničke akcije prikriva medijskim dimnim zavesama, populističkim parolama i dizanjem nacionalnih tenzija. Da bi poglede srpskih nacionalista i patriota skrenuo s Kosmeta, podržava separatističke pokrete u Vojvodini.

Pre nekoliko dana, u vreme burnih protesta u Barseloni, organizacija "Mlada Vojvodina" je ceo Novi Sad oblepila plakatima sa zastavom Katalonije, s jasnom porukom - kao što Katalonija treba da bude nezavisna od Španije, tako i Vojvodina od Srbije.

Nisu proverljive informacije da je akcija "Mlade Vojvodine" finansirana iz naprednjačkog crnog fonda, ali to ne bi bilo čudno, pošto plakate niko ne skida ni sa saobraćajnih znakova. S druge strane, za cepanje Vučićevih postera sudovi ekspresno izriču novčane kazne, kao što se videlo u slučaju Branislava Seničića, aktiviste kraljevačkog Lokalnog fronta, koji je osuđen na kaznu od 10.000 dinara. Kako god bilo, trik je uspeo. Dok se Vojvođani dele na patriote i separatiste, ni jedni ni drugi nemaju vremena da se bave time ko je i po kojoj ceni prodao Trepču i sve ostalo što vredi na Kosovu i Metohiji.

Ako ni u čemu drugom nije dobar, Vučić je izuzetno vešt u izazivanju podela u društvu. Zavadio bi dva oka u glavi, kao Anđelka i Fahrija, a kako ne bi parazite iz svog kartela i normalan svet.

Ko god je pristao da mu služi, svejedno da li zbog ucene ili mita, može da računa na mrvice sa carske trpeze. Svi ostali samo smetaju, što Vučić sam kaže - sekiraju ga, pozivaju se na zakone, traže poštovanje ljudskih prava, medijskih sloboda i ostalih tričarija.

Svako ko više veruje svojim očima, nego Vučićevim lažima, proglašen je neprijateljem napretka i agresivnim mrziteljem, a protiv takvih destruktivnih elemenata dozvoljena je upotreba svih vrsta nasilja. Naprednjaci hapse, linčuju, tuku, pucaju, spaljuju kuće i ljude, otimaju i ubijaju, a pritom za sve to optužuju svoje žrtve.

- Krajnje je vreme da institucije u Srbiji počnu da rade svoj posao i zaštite građane od raspojasane rulje i njihovog neonacističkog terora. U protivnim, pitanje je dana kada će građani početi sami da se brane, a ne treba biti previše promoćuran, pa razumeti u šta to može da se pretvori - tvrdi Milenko Jovanov, potpredsednik SNS-a, koji je, dok je bio u DSS, za fašizam optuživao Vučića.

Jovanov ne preti u prazno. Njegovi šefovi, braća Vučić, formirali su paravojne jedinice za sve vrste dejstava i na komandna mesta postavili ljude od poverenja. Medijskom artiljerijskom pripremom upravljaju specijalci Željko Mitrović, Milomir Marić i Dragan J. Vučićević. Kad im maršal Aleksandar Vučić odredi trenutni cilj, tuku iz svih oruđa.

Najprljavijim lažima, protivnike gađaju s bezbedne udaljenosti. Mitrovića i Vučićevića od fizičkog kontakta s targetovanim ljudima štite telohranitelji, a Marića ljigavost, kojom kod normalnog sveta izaziva gađenje, pa niko na njega ne želi da potroši ni pljuvačku.

Za ulične obračune nižeg intenziteta, uglavnom verbalne, zaduženi su mentalno poremećeni kriminogeni nesrećnici poput Miše Vacića i Sime Spasića. Vacić gađa šire. Pseudopolitičkim sadržajem, punim pretnji nasiljem nad neistomišljenicima, zastrašuje građane. Ponekad svoje drogirane i jurodive sledbenike nahuška na opozicionare, da prekidaju skupove i izazivaju incidente. No, u takvim aktivnostima uspešniji je Spasić, koji ne propušta priliku da urla, psuje i vređa.

Dok Vacić preti da će lično mobilisati decu političkih protivnika, Spasić hoće da decu nabija na kolac. Ti profesionalni provokatori već dve decenije iznajmljuju usluge braći Vučić.

Poslednju marketinšku akciju Vacićeve tzv. Srpske desnice, kojom su ulice na Novom Beogradu okićene ogromnim bilbordima s parolom "Srbi, mobilizacija", osmislio je Andrej Vučić, a finansirao Zvonko Veselinović. Spasić luduje za platu, koju dobija u Ministarstvu za rad i socijalna pitanja. Iako ih građani doživljavaju kao obične maskote naprednjačkog režima, oni nisu bezazleni. Naprotiv, obojica su osuđivani.

Vacić je zatvorsko iskustvo stekao zbog posedovanja nelegalnog oružja, a Spasić zbog silovanja pod pretnjom nožem. Takvi, kao vođe raspojasane naprednjačke rulje, u svakom trenutku mogu da izgube kontrolu i izazovu ozbiljnije sukobe.

Samo magarac se ne menja, rekao je Aleksandar Vučić. On je promenio parole, ali ne i način ponašanja. Kad je prvi put bio na vlasti, kao radikalski ministar protiv informisanja, u progonu nepodobnih medija koristio je opskurne ličnosti poput Bratislave Bube Morine, tadašnje direktorke Kancelarije za izbeglice, i izvesnog Milorada Radevića, predsednika Patriotskog saveza Beograda.

Njih dvoje su podnosili tužbe protiv Slavka Ćuruvije i njegovih novina, a Vučić je obezbedio sudije i presude. U ono vreme, kad je tortura počela, mnogi su se smejali Morini i Radeviću i navodima iz njihovih besmislenih tužbi. Kad su objavljene presude, kojima su Dnevni telegraf, magazin Evropljanin, Ćuruvija i Dragan Bujošević (sada penzioner na funkciji generalnog direktora Radio-televizije Srbije) kažnjeni s više od četiri miliona maraka, smeh se zaledio. Policija i Vučićevi privatni batinaši odneli su stvari iz redakcije, a zaplenjena je i pokretna imovina nesrećnog Bujoševića. Progon je završen na Uskrs 1999, kad je Ćuruvija streljan sa 18 metaka.

Danas se u ulogu Bube Morine uživeo Jugoslav Petrušić, zvani Dominik. S autoritetom bivšeg francuskog legionara i psa rata, koji je ostavio krvave tragove širom Balkana, Afrike i Azije, Petrušić je bio hapšen pod sumnjom da priprema atentat na Slobodana Miloševića, a sam se hvalio kako je pušku Hekler-Koh, kojom je ubijen Zoran Đinđić, u Srbiju doneo baš on.

Zatrpan sudskim predmetima i uplašen mogućim povratkom u zatvor, Petrušić je pristao da se stavi na raspolaganje Vučiću. Već zbog činjenica koje je sam iznosio u medije, trebalo bi da mu bude zabranjeno nošenje oružja, a on se ne odvaja od pištolja. Sa čovekom takve biografije, karaktera i morala nikad se ne zna kad će upotrebiti oružje protiv bilo koga ko zasmeta braći Vučić.

Dok je Petrušić organizovao ubistva, aktuelni komandant naprednjačkih eskadrona smrti Zoran Milojević Zelja radio je na benzinskoj pumpi u selu pored Leposavića. Nedostatak ratnih referenci kompenzovao je totalnom brutalnošću. U svakoj izbornoj kampanji, Zelja predvodi razbojnički karavan džipova bez registarskih tablica u kojima se nalaze stranački batinaši.

S uticajem, pozajmljenim od vrhovnog komandanta Aleksa, on preti političkim protivnicima, ali i državnim službenicima. Opijen moći, ponekad se zaleti, pa laje više nego što sme. Onog dana kad je ubijen Oliver Ivanović, u januaru prošle godine, Milojević je jednom zemljaku s Kosmeta poručio: "Ti si sledeći". Hteo je da se mangupira, da se pred drugarima iz klana pokaže kao neustrašiv i opak. Od kakvog materijala je sazdan videlo se malo kasnije, kad mu je "sledeća meta" uzvratila istom merom.

- Nisam ti pretio, brate. Dece mi, nisam, ne bih nikad - zavapio je čemerni Zelja, svestan da batina ima dva kraja.

Kakav je Zelja, takvi su i braća Vučić. Stariji brat, Aleksandar, na konferencijama za medije, junački poziva na fizički obračun sve opozicionare. Neka dođe njih deset ili dvadeset, nema problema. Neka ponesu palice i noževe, samo ne vatreno oružje. S njima će lako izaći na kraj, kaže. Opaki fajter dosad se isticao prebijanjem supruga, prvovenčane Ksenije i aktuelne mučenice Tamare. Svaki put, a to je bilo samo na radikalskim mitinzima, kad se našao u incidentnim situacijama, plakao je kao curica.

Tako je bilo i krajem jula 2008, na protestu povodom hapšenja Radovana Karadžića. Protest na Trgu Republike završen je opštom tučom. U haosu, policajci su ispalili nekoliko gumenih metaka. Jedan je pogodio u čelo Slavišu Kokezu, koji se nalazio pored Vučića. Kokeza je, obliven krvlju, odmah pao, a pored njega se, u suzama, stropoštao i Vučić. Policajci su odmah prišli i pružili prvu pomoć povređenom radikalu. Kokeza je brzo došao sebi, pa je, zajedno s policajcima, počeo da teši uplakanog vođu.

Kad su ga, njih četvorica, podigli s betona, Vučić je dugo ostao presaldumljen, oslonjen na kolena, skrivajući suze.

Kasnije je lagao da su ga policajci udarali pendrecima po leđima, zato je plakao. Da se to ne bi ponovilo, sada Vučić na stranačke hepeninge, među svoje, dolazi okružen sa devet pripadnika Kobri, samo u prvom prstenu, tik uz njega. Još dvadesetak je raspoređeno u blizini, da čuvaju div junaka od naroda kojim vlada.

Ništa veći heroj nije ni mlađi brat, Andrej Vučić. Pre nekoliko dana, Andrej je završio pregovore s jednim bivšim naprednjakom. Za ćutanje i obnovu saradnje nudio je povratak na funkciju i učešće u određenim poslovima. Kad je shvatio da od dogovora nema ništa, Andrej mu je zapretio: "Pazi šta radiš, Velja Nevolja je ljut na tebe".

- Jebaću u dupe i tebe i Velju - odgovorio mu je bivši stranački kolega.

Možda Andrej to nije shvatio kao upozorenje, nego kao obećanje. Kako god, samo se kiselo nasmešio, iznenađen činjenicom da postoje ljudi koji se ne plaše njegovog osvetničkog besa, pa ni Veljka Belivuka, huligana iz navijačke grupe Janičari, poznatog po brutalnom nasilju i optužbama za razna krivična dela, među kojima je i ona za ubistvo.

Napoleon Bonaparta pametno je konstatovao da "više vredi vojska magaraca koju vodi lav, nego vojska lavova koju vodi magarac".

U srpskom slučaju, vojsku naprednjačkih magaraca predvodi magarac. Koliko, tako jadni i bedni, zaista vrede, videlo se nedavno u selu Topli Do na Staroj planini.

Meštani su se suprotstavili izgradnji mini hidroelektrane na Toplodolskoj reci, koja bi uništila ekosistem i ugrozila egzistenciju svih ljudi u tom kraju.

Posle više manjih incidenata, početkom oktobra došlo je do ozbiljnog sukoba meštana i privatnog obezbeđenja investitora Dragana Josića. Investitorovi plaćenici probili su barikade i napali babe koje nisu htele da se pomere s mosta.

U obračunu nije korišćeno vatreno oružje, ali jesu kamenice i biber sprej. Povređeno je desetak seljaka i isto toliko napadača. Policija je jedva uspela da spreči žešći sukob.

- Neću nogom kročiti ni u Pirot, a ne u Topli Do. Da gledam kako lipti krv iz glava mojih radnika, meni da lome ruku, a da nemamo nikakvu zaštitu, ne pada mi na pamet. Prvo ću da tužim policiju, a onda ću tražiti nadoknadu od države za izgubljenu dobit i nadoknadu štete - izjavio je ogorčeni Josić.

Uzalud mu je podrška braće Vučić, svemoćnog kuma Nikole Petrovića, gazde Nenada Kovača i ostalih ortaka iz naprednjačkog kartela, Josić je morao da podvije rep i pobegne pred seljacima iz Toplog Dola. Moć diktatorovog mehanizma sile bila je slabija od odlučnosti seljaka da brane svoje.

- Nije dobro, hoće da nam uzmu vodu, pobiše pet-šest naših, išćoraviše ih. Šta ćemo? Bićemo se! Šta traže na moju imovinu? Sramota da ih je, došli tu da nas biju. Će da rade motke! - rekle su toplodolske babe posle pobede nad režimskim dahijama.

U Beogradu nisu radile motke, a ni biber sprej. Ipak, naprednjaci su bežali Knez Mihailovom ulicom. Posle promocije "Knjige o Beogradu" u palati Progresa, tzv. autor Goran Vesić zbrisao je pred naletom književnih kritičara iz opozicije. Na povike "Vesiću, lopove", zamenik gradonačelnika je odavno navikao, ali sad se prvi put našao na pravoj muci.

Da nije bio brži od Usaina Bolta ne bi dobro prošao. Snimak njegove izbezumljene face vrlo plastično ilustruje ono što čeka i njegovog vođu Aleksandra Vučića i najavljuje mogućnost da se obistini pretnja sociologa Jove Bakića: "Lovićemo naprednjake po ulicama".

Sve što ima, a ima mnogo, Vučić je stekao huškanjem na rat. Svaki njegov stan, vinski podrum, auto, odelo ili skupi sat, sve je stečeno parolama kojima je druge ljude, bolje od njega, nagovarao da ubijaju i ginu. Sve ratove je izgubio. Drugi su ginuli, on se obogatio. Nikad nije odgovarao za zločine koje je sam izvršio, a kamoli za one na koje je podsticao svoje saborce. Iako ga realnost upozorava da se ne igra vatrom, karakter mu je jači od inteligencije, pa opet preti krvoprolićem.

Pre 11 godina, kad je izvršio puč u Srpskoj radikalnoj stranci i formirao svoj novi kartel, Aleksandar Vučić je tvrdio da Srpska napredna stranka nastavlja tradiciju predratne Napredne stranke. Istoriju Napredne stranke čitao je samo do dela u kome se pominje da je dva puta bila na vlasti. To mu se svidelo. Da je imao snage i volje da istražuje do kraja, shvatio bi kakvu pretnju predstavlja ta paralela. O tome šta je rodonačelnike naprednjaštva zadesilo posle drugog pada s vlasti, 1887. godine, opisano je u njihovom glasilu Videlo.

- Ubistvo Jovana Žujovića, pisara u opštini Bobova, izvršeno je na jedan način koji buni svest i nateruje crven stida na obraz. Pošto su ga bili u mehani, gomila je vodila kolo, a kad je Jovan počeo obamirati, onda su ga izneli napolje, bacili ga pred mehanu, polili vodom i povratili u život. I tu je igralo kolo. Pošto su u tome uspeli, uneli su ga u mehanu i nanovo tukli, uz svirku i igru. Ovo je ponavljano više puta. Kad je Jovan umro, onda su mu odsečene uši i nos, a razvraćena donja vilica, a onda je bačen na drum - navodi se u tekstu iz Videla.

U devetogodišnjem progonu ubijeno je 377 naprednjaka, 140 u Beogradu. O tim događajima pisao je Rajko Nikolić u istraživačkom delu "Kamena kuća predaka".

- Pomrčina je sudila i kolac je pucao - navodi Nikolić.

Da je to čitao, možda bi Vučić shvatio da mu nije pametno da priziva ponavljanje istorije. U građanskom ratu koji trenutno vodi protiv normalnog dela Srbije, Vučić otima imovinu, progoni političke protivnike, gazi ljudsko dostojanstvo i ponižava svoje žrtve. Pomućene svesti, diktator uvlači državu i narod u pomračinu, a kad se to desi kolac može da pukne i po njegovim leđima.