Govoreći otvoreno

U sumrak odlazećeg režima: Vučićeva poslednja isplata poveriocima

DRUGOVI I DUGOVI

Izgubljen je u milijardama evra i dolara dugova koje je napravio na štetu države i naroda, opsednut je megalomanskim idejama, uveren je da će otići u istoriju kao faraon, uplašen je smrtno da će posle njega „Srbija stati", a ustvari zaleđen od straha da će njegov lažni, šareni svet nestati, da će lanac njegove pljačke biti prekinut. To je A. Vučić, predsednik države Srbije, koji se nikad nije držao Ustava, ni podele vlasti na sudsku, zakonodavnu i izvršnu. Pozivao je na „jedinstvo vlasti" i tako uveo diktaturu. Sad je na kraju te avanture. Iza sebe ostavlja haos i dugove. Pred njim je težak slom.

Nikola Vlahović

Sa dužeg spiska prestupnika, kriminalaca, mafijaških grupa i mafijaških „bosova", koji su od osnivanja Srpske napredne stranke ulagali novac i druga sredstva u „projekat Vučić", u političko uspenje te slabe, nemoralne i poremećene ličnosti (što je bio svojevrstan „poslovni rizik") većina njih su i danas „poverioci" vladajućeg režima i njegovog „vođe".

Ono što je budućeg diktatora preporučilo mafiji, to je njegov kukavičluk i podanički karakter, koji su „žestoki momci" sa lakoćom prepoznavali. Tako su se, među istaknutim „investitorima" (osim onih stranih koji su čitav „projekat" pokrenuli), našli i danas dobro poznati „poslovni ljudi" sa kriminalnim pedigreom, Zvonko Veselinović i Milan Radoičić.

Stariji brat Vučić (Andrej) sa Veselinovićevim je postao najbliži prijatelj, a prema saznanjima dobro upućenih lica (službenih i neslužbenih), njih dvojica su zajedno postavljali direktora fabrike za municiju i oružja, "Bezbednost i složeni sistemi".

Veze Veselinovića i državnog vrha, i bliski privatni i poslovni odnosi sa Andrejom Vučićem, nisu nepoznati javnosti.

Međutim, Veselinović i njegov kum Milan Radiočić, potpredsednik Srpske liste s Kosova, i dalje se u krugovima nekoliko zapadnih obaveštajnih službi, smatraju odgovornim (ili „među odgovornima") za ubistvo srpskog političara iz Kosovske Mitrovice, Olivera Ivanovića.

Veselinović i Radoičić, već duže su pod sankcijama SAD. Detaljniji razlozi za to su opširniji od onoga što je u domaćim medijima objavljeno.

„Treći čovek" koji je sa Zvonkom Veselinovićem i rođenim bratom Aleksandra Vučića viđen u druženju na Kopaoniku u zimu 2014. godine, bio je izvesni Goran Bojović, kolega Andreja Vučića iz Zavoda za izradu novčanica i član upravnog odbora SDPR-a, ključne državne firme za izvoz naoružanja i vojne opreme.

Kad su istražni organi SAD našli šta su tražili, Veselinović je osim ilegalne trgovine robom i narkoticima, stavljen pod sankcije vlade SAD i zbog trgovine oružjem.

Veselinović, u saradnji sa Andrejem Vučićem i Bojovićem, postavio je „svoga" direktora fabrike za municiju i oružja. U pitanju je javnosti nepoznati Ognjen Oliverić, direktor ćerke firme SDPR-a, "Bezbednost i složeni sistemi". Oliverić je suvlasnik firme "Invictus media", koja je Aleksandru Vučiću i Srpskoj naprednoj stranci uplatila milione u predizbornoj kampanji 2014. godine. U prostorijama te firme su se takođe fotografisali Veselinović i Andrej Vučić.

Lagao je Aleksandar Vučić tvrdeći da je finansiranje tadašnje kampanje SNS bilo u skladu sa zakonom. Agencija za sprečavanje korupcije je pokrenula prekršajni postupak protiv SNS za kampanju iz 2017. godine, i to zbog sumnje za pranje novca.

U krugovima oko Aleksandra Vučića je „nepristojno" pitati „odakle je taj novac?". Važno je da ga ima, koliko god treba. Ali, baš takav novac je i doveo odlazećeg diktatora u situaciju da ga gore pomenuti „poverioci" (i mnogi drugi, manje poznati ili javnosti potpuno nepoznati), prate kao „deveri" kad prate mladu na venčanje. A, Vučić se jeste „venčao" za mafiju, može biti i u nadi da to bude „brak iz koristi", koji može brzo da raskine, ali...

Život sa podzemljem i nije život, to je trajna veza, pogrešan je izbor i put u „nigdinu". Pašće Vučić, možda i mali deo mafije sa njim, ali ne i čitavo podzemlje. To je „paralelni svet", sa svojim pravilima, i čitavo društvo, najmanje jedna generacija treba da promeni odnos prema sebi, da bi to zlo otišlo na marginu. A, Vučić i njegovi „investitori", samo su deo tog antisistema. Vučić njima duguje, oni su nešto naplatili, nešto i dalje potražuju. Kad „vođa" kaže „ne dam ovoga!" ili, „ne dam onoga!", on zapravo nudi zaštitu kriminalu, „prebija" dugovanja, „smanjuje obavezu" i slično.

Privatni dugovi Aleksandra Vučića malo su poznati široj javnosti, a i on ih je „zaboravio" ili ih je „namirio" proteklih jedanaest godina njegove lične diktature, kroz razne koruptivne „kompenzacije", „imenovanja", ali i druge kriminalne poslove. Kako se ovaj sumanuti čovek, od siromašnog potrčka Vojislava Šešelja pretvorio u šefa političko-finansijske mafije, koji duže od jedne decenije neometano teroriše, pljačka, korumpira, i zastrašuje Srbiju? Kako su on, njegova familija, kumovi i prijatelji, za deset godina postali milijarderi? Kako je čovek koji nije imao novca da plati mesečne račune, postao onaj koji danas diktira „cenu svega" i kompletan život u zemlji koju je za tuđ račun porobio?

A, počeo je kao pozajmljivač. Dugovi su se gomilali, strahovi takođe.

Kad se 2012. godine dokopao apsolutne vlasti, spisak onih koji su „uložili" u njega, bio je znatno duži od onog za koga se zna, gde ima tek nekoliko multimilionera, takozvanih „tajkuna", među kojima je bio i Miroslav Mišković, koga će kasnije strpati u zatvor i američki ambasador Vilijam „Bili" Montgomeri, koji mu je davao novac iz „crnog fonda" američkih obaveštajnih službi.

Svi drugi koji su mu davali novac, a bili su „ispod radara", kao anonimni „darodavci", za svoje novčane priloge nisu za početak dobijali ništa osim eventualnih funkcija u stranci. Ali, i to se kasnije ispostavilo kao „kurentna roba", naplativa u lancu korupcije koji se širio kao katolički „lanac Svetoga Antuna". Zato su danas među najbogatijim ljudima Vučićevog mafijaško-političkog preduzeća, njegovi bivši poverioci, često i klasični „zelenaši", čije „firme" i „kompanije" danas haraju Srbijom i čitavim regionom.

Zbog nekih od tih „zelenaša" koji „po prirodi posla" nikada nisu dovoljno „namireni", Vučić i danas ne spava kako treba, i onih par sati za koje tvrdi da spava. Oni koji ga dobro poznaju iz ranih perioda Srpske radikalne stranke tvrde da je dobio oblike „insomnije", bolesti „nespavanja", zbog stalnih dugova koje je imao.

Neposredno uoči dolaska njegove „srećne zvezde", kad je pala odluka anglo-američke obaveštajne zajednice da „pripitome" radikale (osim Šešelja), kako bi sa nekom novom „narodnjačkom" strankom, navodno „rešavali pitanje Kosova", osvanuo je veliki naslov u jednom beogradskom dnevnom listu, gde je pisalo: „Vučić dužan 150.000 dinara za telefon - Petnaest meseci nije plaćao!"

Priča počinje porukom koja se čula sa Vučićevog kućnog (fiksnog) telefonskog broja: „Broj koji ste pozvali nije dodeljen pretplatniku". Zapravo, broj tadašnjeg generalnog sekretara SRS Aleksandra Vučića (i tadašnjeg zamenika šefa poslaničke grupe Srpske radikalne stranke u republičkom parlamentu), više nije bio u funkciji. Šta se zapravo dešavalo? Naime, „Telekom Srbija" je oduzeo kućni telefonski broj Vučić Aleksandra zbog neizmirenog telefonskog računa u iznosu od tadašnjih 150.758 dinara, koji nije platio od januara 2003. godine. Sa neplaćanjem je nastavio i u 2004. sve dok mu „Telekom" u martu te godine nije potpuno demontirao telefonsku liniju.

Zanimljiva je i izjava tadašnjih „Telekomovih" službenika, koji su u izjavi za medije naglašavali da se radi o „ekstremnimslučajevima, koji su veoma retki, jer treba da prođe više od tri meseca da bi oni nekome oduzeli telefonski broj".

Tadašnja direktorka Sektora za razvoj klijenata, Natalija Jegdić, pričala je da se „Telekomu" javljaju mnogi korisnici koji trenutno nemaju novac da plate račun i da se sa njima uvek postigne dogovor da taj račun isplate u nekoliko rata, bez isključenja linije. Ali, ne i sa Vučić Aleksandrom.

Jegdić je, objašnjavajući „slučaj", dodala i ovo: „Ponekad dogodi da neka firma ili osoba naprave ogroman račun, ali sa većinom njih postignemo dogovor. Aleksandar Vučić nas na ignoriše, tako da smo morali da primenimo redovan postupak."

Oglasio se tada i imenovani „visoki funkcioner SRS", navodeći kao razlog neplaćanja telefonskih računa „veoma niska primanja" u Skupštini Srbije. A, prećutao je da je u dug upao zbog kampanje za parlamentarne izbore koja mu je propala.

Ipak, Vučić se trudio da objasni: „Reč je o dijaspori. U nekoliko navrata sam zvao Čikago, pa sam napravio ogromne račune, ali i Republiku Srpsku, mnogo mobilnih telefona", žalio se Vučić u javnosti. Ali, niti je dobio „pare iz Čikaga i R. Srpske", niti je imao čime da nadoknadi minuse u kućnom budžetu. Bili su to teški dan za njega, naviklog još od sredine devedesetih da mu „stranka plaća" ili „sponzori", „budžet Skupštine" i slično.

Pričao je na sve strane kako „poslanička plata mesečno izađe na 38.000 dinara, a plata 25.000 dinara i uz dva paušala dođe do 38.000 dinara, a to nije dovoljno jer poslanici imaju mnogo veće izdatke nego ostali građani, a plate nisu dovoljne da ih pokriju. I drugi poslanici imaju slične probleme, ali, eto, baš sam ja isplivao".

Navodno je te godine učestvovao u eksperimentu koji je podrazumevao da mesec dana živi od prosečne plate u Srbiji - tada 12.000 dinara, pa je izjavio: „Tek tada nisam imao od čega da platim, ali se bar nisam folirao kao neki da je moguće živeti sa 12.000".

Ubrzo mu je finansijska situacija bila dodatno otežana jer mu je na sednici Administrativnog odbora potvrđena i opomena zbog koje je morao da plati još 3.000 dinara.

Ali, uskoro će doći njegovo „spasenje". Već 8. septembra 2008. godine, Tomislav Nikolić sa nekoliko desetina dotadašnjih članova SRS formira poslaničku grupu „Napred Srbijo", iz koje je nastala Srpska napredna stranka, a u koju je Vučić prešao mesec dana po njenom formiranju. Neposredno pre toga, on i Nikolić su, na jednim sastanku u kabinetu tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića i njegovog šefa kabineta, „sive eminencije" Miodraga Rakića, te američkog ambasadora Vilijema „Bilija" Montgomerija, „prešli crtu" i ušli na budžet evroatlanskih obaveštajnih fondova. Kako tada, tako i danas. Tadić to danas neće reći, ali je tih dana bio pozvan iz Brisela (na sugestiju iz SAD) „da preda vlast".

U međuvremenu se ovaj „projekat" takozvane „zapadne alijanse" pokazao izuzetno uspešan, pa je bez ikakvog rata, bez vojne intervencije, Srbija poražena na svaki način, pre svega ekonomski i politički. Zadužena je kao nikada u svojoj istoriji.

Današnji ukupan dug Srbije, „spolja i iznutra" prešao je 70 milijardi evra sa daljom perspektivom zaduživanja i stoprocentnom „tapijom" stranih banaka i raznih „klubova poverilaca", na svaki pedalj države

A, samo deceniju ranije, Nikolić je pričao o 100 milijardi evra investicija „u narednih deset godina", da bi se ispostavilo da je u tom periodu Srbija stigla skoro do 100 milijardi evra duga. To su suštinski rezultati Vučićeve politike i politike koju je preko njega sprovodila evroatlanska alijansa, ali arapski i kineski ideolozi „širenja na Zapad" preko svojih banaka i fondova, koje će, u ovom slučju, generacije Srba, dok ih bude bilo, otplaćivati.

Smatra se da su privatni „poverioci" Aleksandra Vučića i njegovog režima znatno opasniji od „regularnih" poverilaca sa finansijskog tržišta.

Danas, na kraju 2023. godine, najveći poverioci javnog duga Srbije su investitori u evroobveznice koje je emitovala država i njima se duguje oko 10 milijardi evra, što i zvanično pokazuje najnoviji izveštaj Uprave za javni dug Srbije. Drugi na listi najvećih poverilaca su investitori u državne dugoročne hartije emitovane u dinarima, a to će u momentu dospeća biti blizu 10 milijardi evra javnog duga. Srbija, po kreditima stranih vlada, duguje oko 5,5 milijardi evra, a Kineskoj Eksport-Import banci (Export-Import Bank of China) 2,518 milijardi evra. Ali, ovo je samo „vrh tabele".

Doslovno svaka „pomoć" koju građani Srbije dobijaju direktno dolazi iz tih i drugih zaduženja, a time se finansiraju i svi veliki projekti koje ova vlast realizuje, od izgradnje puteva, do ludosti zvane „Beograd na vodi", Nacionalni stadion (i drugi stadioni). A, kako izgleda, i sadašnja kupovina glasova koja je u toku, koštaće blizu 800 miliona evra. Ko ne veruje neka izračuna koliko je to novca „za đake i studente" odobreno, i odakle, pa pomnožiti sa brojem đaka i studenata u Srbiji. Uz to svakako sabrati novac kojim će Vučić da plati svaki glas u Srbiji. Pa se onda postavlja pitanje, da li je građanin Srbije najkorumiraniji građanin Evrope? Postoji li još neko (osim „braće" u regionu) koji su spremni da prodaju „veru za večeru" i to u ovolikom broju? Za koga? Za diktatora, beskrupuloznog, iskompleksiranog, osvetoljubivog, podmuklog i opasnog.

Kad ne bi živeli u strahu, i kad bi mogli da se izjasne iskreno, ljudi u Srbiji žele normalan život, sa pristojnim platama i penzijama, umesto državne pomoći, život u normalnoj zemlji bez podivljale inflacije, nasilja, kriminala i korupcije. Bez Vučića i njegove mafije, bez lažnih udbaških stranaka, bez bolesne propagande i bez opasnosti da će ih neko proganjati što žele samo normalan život.

Da bude jasnije, javni dug nastaje kada država ima rashode koji su veći od prihoda, a Vučićev režim je uspeo za nepunih 12 godina da zaduženje Srbije poveća za neverovatnih 127 odsto!

Uz otplatu nekih dugova, on je dramatično, za skoro 100 odsto (preciznije, 98,87 odsto) veći nego 2012. godine.

Podsećanja radi, javni dug je na kraju septembra iznosio oko 35,2 milijarde evra, dok je 2012, kada su naprednjaci došli na vlast, on bio 17,7 milijardi. U odnosu na 2012. godinu kada je spoljni dug iznosio 25,6 milijardi evra, u martu 2023. godine stigao je 43,6 milijardi evra, što je rast od oko 18 milijardi evra u poslednjoj deceniji! Za poslednjih godinu dana, samo od prvog tromesečja prošle do prvog tromesečja ove godine spoljni dug je povećan blizu 7 (sedam!) milijardi evra. Dakle, to će u martu 2024. godine, tim tempom, dostići 15 milijardi evra! Za samo dve godine.

Srbija je „oglodana do kosti". Užas koji je čeka otkrivanjem svih Vučićevih „investicionih" ludila, megalomanskih zaduženja i stvarnog stanja stvari, rasteraće iz ove zemlje još najmanje pola miliona stanovnika, koji već danas ne mogu da podnesu troškove osnovnih potreba za život.

Zagrebački dnevnik, Jutarnji list, a i neke televizijske stanice u Hrvatskoj, prenele su ovih dana ogorčene izjave bivšeg potpredsednika Đinđićeve vlade, dr. Žarka Koraća, koji je rekao: "Znam ko Vučića finansira (a nisu Rusi") i kako proživljava predizbornu kampanju. Izgubiće Beograd! To što Vučić radi je protivno Ustavu, on više nije predsednik svoje stranke pa se postavlja pitanje zašto je u kampanji stranke čiji nije predsednik. On čini nešto što do sada nije radio, on deli novac, svakom srednjoškolcu nešto manje od 100 evra, penzionerima 170 eura, a mnoge penzije su manje, i socijalnim slučajevima 90 evra. Niko ne zna kako, a nije predsednik Vlade".

Trenutak je da se pogleda kako je Vučić sa lakoćom uspeo da korumpira i Vojislava Šešelja, svog „političkog Stvoritelja", te kako ga je, uprkos godinama, bolestima i potrošenoj destruktivnoj energiji, uvrstio u „koaliciju" SNS-SPS.

Naime, Vojislav Šešelj je po povratku iz haškog zatvora bio spreman za obračun sa „izdajnicima" iz svoje stranke, Nikolićem i Vučićem ali ga je „dobra ponuda" sprečila u tome. Brzo se „utišao", pa je čak i hvalio Vučića, kao „sposobnog" i „veštog sa medijima".

Vučić je brzo shvatio da mu je Vojislav Šešelj najopasniji poverilac, jer osim svojih „potraživanja", mogao je da okupi oko sebe čitav „konzorcijum" onih kojima je dužan. Pre svega, kriminalne grupe, batinaše koji su mu se našli na usluzi kad je trebalo paliti američku u nemačku ambasadu u Beogradu, ali i kad je trebalo prebijati na ulicama Beograda „Tadićeve pedere", i kad je trebalo tući na stadionima svakoga ko skandira „Vučiću pederu!"

Tako je Šešelj odmah namiren sa nekoliko miliona evra, a onda i „redovno", koliko treba.

Od tada do danas se svašta desilo. Zahvaljujući Vučićevoj „nesebičnoj" pomoći, Šešeljev sin Aleksandar je postao i član Evropskog parlamenta, kao „narodnjačke" političke struje iz Srbije. Novac je učinio svoje pa je Šešelj „omekšao".

A, ne tako davno, nakon dolaska iz Haga, ovako je govorio: „...Tomislav Nikolić je bio častan i pošten čovek. Vučić je bio skroman i pošten čovek. Nisu uvek bili ovakvi kao danas. Kada su bili sa mnom bili su neuporedivo drugačiji. Čovek je po svojoj prirodi kvarljiva roba. Prema njima je prvo počela ofanziva, ljubaznost i laskanje.

Tako su Nikoliću počeli da govore da je pametan, sposoban i u jednom trenutku on jadan poveruje da je pametan i sposoban. Onda krenu velike pare. Pare su davali stranci, davao je Đukanović, davao je Mišković i mnogi drugi tajkuni. Tomislava Nikolića ranije nije imao ker za šta da ujede. Danas zida na sve strane, nema gde ne zida kuću ili stan. Crkva u Bajčetini košta 1.350.000 evra. Misli da će na taj način skinuti svoj greh. Bog se ne može podmititi. Takvi su ljudi ponikli iz naših redova i mene je zbog toga sramota. Nikolić i Vučić su pobedili jer su tako htele zapadne zemlje, ali su u ovom trenutku i njih dvojica odbačeni što se vidi iz nastupa stranih diplomata i pisanja štampe.

Vučić je potpisao Briselski sporazum. Tomislav Nikolić je došao do fakultetske diploma na kriminalan način, a da nikad nijedan ispit tamo nije polagao. Svako krivično delo koje izvrši predsednik je kršenje Ustava.

Vučićeva vlast nema nikakvu ekonomsku politiku. Za 12 godina vladavine DOS-a državni javni dug je stigao do 40 odsto BDP-a. Za dve godine Srpske napredne stranke stigao je na 60 odsto BDP-a. Oni su se za dve godine zadužili 50 odsto od onoga što su se "žuti" zadužili za 12 godina. Ako imate u vidu da su žuti prihvatili neke dugove SFRJ, onda je SNS zaduživanje bilo još veće.

2004. saznao sam da se Vučić sastajao sa Mortonom Abramovicem, američkim diplomatom koji je usko povezan sa CIA. To je bio početak Vučićevog vrbovanja.

Nikolić i Vučić išli su tajno kod Tadića. Još češće Nikolić nego Vučić. A Vučić je nabavio neku aparaturu za snimanje telefonskih razgovora od 35.000 evra i slušao telefone svih ljudi iz stranke. Tako je slušao razgovore Nikolića sa Tadićem, stavljao to na papir i svaki put mi to donosio da pročitam. Da li vam deluje neverovatno? To je bilo u leto 2008.

Dragan Šutanovac je posle pričao našim poslanicima kako je hteo da napravi šalu kad su Nikolić i Vučić sedeli u kabinetu kod Tadića pa je odmah sa vrata zabrinutog izraza lica rekao: Puštaju Šešelja, sad sam dobio informaciju. A ova dvojica kao da su u zemlju propala: Kako? Šta? Kao da su najstrašniju vest na svetu dobili, kao kometa da je negde udarila.

Dragan Todorović (bivši predsednik IO, SRS) je bio spreman da predsednička ovlašćenja prenese na Vučića, samo da ostane. I on je to meni rekao. Ja njemu odgovaram: jesi li ti lud, sada je prilika da se i Aleksandra Vučića otarasimo, a ne da ga zadržimo! On će nam odneti stranku za nekoliko meseci.

Vučić je preko Pinka i drugih televizija forsirao priču da je on ključni čovek koji se još nije izjasnio. Kao, on je ključni čovek. On uopšte nije bio ključni čovek. Ključni operativac je bio Boris Tadić i ovi iz američkih i drugih zapadnih službi.

U Vučiću ima nešto manično. On radi kao mašina, radi neprekidno. Stalno mu je telefon u ruci, prebacuje dva, tri telefona, zove ovoga, zove onoga, interveniše... I to mu je postao način života odavno."

Čovek koji danas živi u paničnom strahu i gleda u svojih devet monitora, čita „službine" intrige, gleda njihove doušničke podvige u „video produkciji", prebraja svakog dana broj glasača, gleda „rejting", već je uništen. Izgubljen i poražen. I to je sad glavno pitanje: hoće li Srbija imati koliko-toliko zdravstveno spremnog Aleksandra Vučića, kao bivšeg diktatora, da mu javno sudi za sva zla koje je naneo državi i narodu? Hoće li se sam braniti ili će mu biti potrebna četa advokata? Hoće li, kad dobije reč, izjaviti: „Časni sude, ja jesam lud, ali sam sve radio za dobro države i naroda!".