Stav
Izbori
Decenijama se zalažem da
izbori budu učestali. Predlagao sam da se održavaju svakih 15 meseci. U našem
tranzicionom društvu to bi bio jedini i pravi spas za ozdravljenje društva.
Političari bi imali godinu dana da pokažu šta znaju. Nakon završnog računa,
održavali bi se izbori. Završni računi bi brojkama opravdavali uspeh ili
neuspeh tekuće politike. Sva marketinška spinovanja bila bi promašena. Minusi u
završnom računu ruše svaku politiku. Takva politika biva kažnjena od birača.
Plusevi u završnom računu prijaju dobroj politici. Dobra politika se ne plaši
učestalih izbora. Naprotiv, dobroj politici gode učestali izbori. Zato tražim
učestale izbore. Dovoljno je dve nedelje kampanje. Naravno, zakonom bi se
odredila nova pravila u izbornim kampanjama.
Doneo bi se i zakon o političarima. I novi zakon o izborima. Zabranjena
bi bila lažna obećanja, potkupljivanje birača i manipulacija državnim
institucijama. Građani bi se svake godine slobodno izjašnjavali. Bez pritisaka
i bez stresa. Bez uslovljavanja i plašenja. Građani bi slobodno odlučivali... I
tako bi nagrađivali ili kažnjavali političare.
Piše: Branko Dragaš
Najomiljeniji sprski
političar Rasim Ljajić, koji je u vrhu vlasti od petooktobarske
kontrarevolucije, izašao je u javnost sa idejom da su za današnje katastrofalno
stanje u društvu krivi učestali izbori koji se održavaju i političke stranke
koje učestvuju na njima. Iskoristio je priliku i da sebe okrivi, zato je i
naomiljeniji političar, da je i on kriv za takvo stanje, jer je godinama u
samom vrhu vlasti. I šta dalje? Ništa.
Najomiljeniji srpski političar je rekao svoje
i nastavio da vlada u zemlji u kojoj je društvo bankrotiralo. Ali, uprkos
kritici i samokritici, kao vešt političar odmah je otpočeo pripreme za nove
izbore da se, kojim slučajem, ne bi dogodilo da izbori budu raspisani iznenada
i da on, najomiljeniji srpski političar, ostane nespreman i nepripremljen za te
nove izbore, što bi, daleko bilo, dovelo u opasnost da on više ne bude
najomiljeniji srpski političar. I to je ta dvoličnost naše političke
stvarnosti. I to je dovelo do trovanja društva u celini. Poznavajući političare
godinama, mogu da kažem da oni jedno misle, drugo govore, treće rade i
da se ta njihova šizofrena raspolućenost prenela i na društvo. Otuda dolazi mentalna
bolest našeg društva u tranziciji i tu treba da tražimo uzroke naše propasti.
Tek kada uspemo da promenimo tu i takvu politiku, promeniće se i stanje društva
u celini.
Ovde mi je svakako
najinteresantnija teza omiljenog srpskog političara o štetnosti učestalih
izbora, teza koju uporno decenijama ponavljaju svi vlastodršci, bez obzira na
ideološke razlike, jer nikome ko se tek ustoličio na unosnoj vlasti ne
odgovaraju učestali izbori i nesigurnost koju oni neprekidno donose. čemu
izbori kada su se partijski feudalci dobro razmestili i kada su ogradili svoj
feud i otimaju sve što se oteti može? čemu izbori kada se sve to može, u
nestabilnom biračkom telu, preko noći brzo izgubiti? Otuda krik očajnika protiv
učestalih izbora. Ne trebaju nam izbori u ovom trenutku, jer izbori mogu da
ugroze našu demokratiju i svetli put ka evropskim integracijama. To je danas
nova demagogija reformatora, koji, po svaku cenu, hoće da zadrže svoju vlast,
jer svaki dan vlasti donosi ogromna materijalna bogatstva koja im više nikada,
kada padnu sa vlasti, neće biti dostupna. I koja će im biti oduzeta novim
zakonom o nacionalizaciji imovine koja je stečena na privilegijama i korupcijom
u godinama tranzicije.
Političko iskustvo nam
govori: da li na vlasti bili lažni nacionalisti ili lažne demokrate, bez obzira
na to kakav predznak imali, svi pričaju istu priču - ne trebaju nam izbori!
Zašto je to tako? Zašto se svi naši političari na vlasti isto ponašaju? Zašto
dok su opozicija traže izbore, a na vlasti ne daju izbore? Zašto se naši
političari ne modernizuju i ne demokratizuju? Zašto su zatucani?
Objašnjenje se nalazi u
karakteru politike koja se vodi u Srbiji. Naime, politika se ne doživljava kao
javna delatnost koja treba da donese dobro zajednici, nego se politika
doživljava kao unosan biznis za političku stranku i političare. Politika se
doživljava kao borba na život i smrt. Jer ako niste u politici, niste niko i
ništa i sva vaša beznačajnost postaje javno ruglo. I tu je osnovni problem naše
politike i naših političara. I tu se ništa nije promenilo već decenijama. I to
svi građani znaju. I otvoreno o tome pričaju. Ali, nažalost, nemaju hrabrosti
da se odupru takvoj primitivnoj politici i onda, verujući da nemaju nikakvog
drugog izbora, izlaze na izbore. I uvek glasaju za pogrešne. Jer im se nudi
uvek jedna te ista politika. Politika koja je državu i naciju dovela do
propasti. Bez obzira na to kako se zvala stranka u kojoj su bili, svi današnji
političari bili su na vlasti i direktno su učestvovali u uništavanju države i
naroda. Kako mogu oni koji su nas već upropaštavali i pljačkali, koji su nam
pretili i cenzurisali, koji nisu davali izbore i monopolizovali su medije, kako
mogu oni da nas danas izbave iz ove katastrofe. Gospodo građani, to nije
moguće.
Ti ljudi su nesposobni i
nedorasli istorijskom trenutku. Oni misle samo na sebe i svoje interese.
Dokaz za to je opšte
osiromašenje naše zajednice i najvećeg broja pripadnika te zajednice, dok
političari, zajedno sa njihovim tajkunima, predstavljaju najbogatiji sloj u
društvu. I tu se decenijama ništa ne menja. Samo su prvi sve siromašniji, dok
su političari i tajkuni sve bogatiji.
I to je svetski problem.
I zbog toga je izbila planetarna kriza, koja se ne može rešiti dok je takav
nesklad u društvu. Planeta je ugrožena zbog pohlepe, bahatosti i diletantizma
političara. Ako bi se izbori ostavili da se održavaju samo svake četvrte
godine, onda bi se umrtvio politički život.
Dakle, najomiljeniji
srpski političar je protiv učestalih izbora. Nije jasno kako bi se prekidala
vlast neuspešnih? Da se čeka četri godine? Da se ništa ne preduzima? Da se
zabija glava u pesak? Kako da se spreči dalje pljačkanje i uništavanje društva?
Na koji način da građani izraze svoju volju? Revolucijom? Državnim udarom?
Nekim novim totalitarizmom? Kako dalje? Kako ka boljem društvu? Kako ka
slobodnom i pravednom društvu? Kako odbraniti zajednicu?
Istina je upravo
obrnuta: učestali izbori su jedini spas za društva u kojima institucije nisu
zaživele. Učestali izbori su jedino rešenje da se razbiju monopoli političkih
stranaka. Učestali izbori ogoljavaju našu političku scenu i pokazuju da su svi
političari isti. Da svi na isti način kradu, lažu, muljaju, petljaju i
obmanjuju javnost. Nema više nikakve ideologije. Svi savezi u pljačkanju države
i nacije su mogući i dozvoljeni. Svako sa svakim može. Sve kombinacije su
dozvoljene. Nema više nikakvog morala u politici. šta će moral u politici? Kome
je do morala neka ide u crkvu. Ta pogrešna teza je bila pogubna. Umesto morala,
važno je usaglasiti partijske i lične interese. Interese koji su uvek na štetu
opštedruštvenog interesa. I to prokletstvo naše politike treba prekinuti. Kako?
Samo održavanjem - učestalih izbora.
Decenijama se zalažem da
izbori budu učestali. Predlagao sam da se održavaju svakih 15 meseci. U našem
tranzicionom društvu to bi bio jedini i pravi spas za ozdravljenje društva.
Političari bi imali godinu dana da pokažu šta znaju. Nakon završnog računa,
održavali bi se izbori. Završni računi bi brojkama opravdavali uspeh ili
neuspeh tekuće politike. Sva marketinška spinovanja bila bi promašena. Minusi u
završnom računu ruše svaku politiku. Takva politika biva kažnjena od birača.
Plusevi u završnom računu prijaju dobroj politici. Dobra politika se ne plaši
učestalih izbora. Naprotiv, dobroj politici gode učestali izbori. Zato tražim
učestale izbore. Dovoljno je dve nedelje kampanje. Naravno, zakonom bi se
odredila nova pravila u izbornim kampanjama. Doneo bi se i zakon o
političarima. I novi zakon o izborima. Zabranjena bi bila lažna obećanja,
potkupljivanje birača i manipulacija državnim institucijama. Građani bi se
svake godine slobodno izjašnjavali. Bez pritisaka i bez stresa. Bez
uslovljavanja i plašenja. Građani bi slobodno odlučivali... I tako bi
nagrađivali ili kažnjavali političare. Političari bi imali samo godinu dana da
pokažu svoje sposobnosti. Period od četri godine je poguban za mlade
demokratije, jer direktno utiče na porast korupcije u društvu. Kada znaju da
pred sobom imaju duge četri godine vladavine, naši političari se opuste
i tako dobro ušeme da ih niko više ne može skinuti sa funkcije. Tako
nastaje parazitizam u politici. Parazitizam u politici ubija politiku
kao javnu delatnost. U društvu u kome nastaje parazitizam u politici dolazi do
atrofiranja institucija i stagnacije društva u celini.
To se nama danas
dogodilo. I zbog toga smo propali. Parazitizam u politici je doneo truljenje i
nesnosan smarad. To je privuklo političke lešinare. Ali to političko vonjanje
je oteralo zdrave, slobodne i pravedne ljude koji, upravo zbog tog nesnosnog
političkog parazitizma, ne žele da uđu u politiku i ne mogu da postanu
lešinari. Jednostavno, oni nemaju želudac za takvu politiku. I ne mogu da idu
protiv sebe, jer je to jače od njih. Nema ozdravljenja društva bez ozdravljenja
politike. Iz tog razloga treba uvesti učestale izbore. Uostalom, razvoj srpske
demokratije u periodu 1903-1914. jasno je pokazao da učestali izbori vode
ozdravljenju društva. Taj period u našoj istoriji je bio period najveće
ostvarene demokratije. Tako istoričari govore.
Ponoviću za one zaboravne
političare i za najomiljenijeg srpskog političara, da je u tom periodu od 11
godina održano pet izbora i da je bilo 18 vlada, tako da je vlada u proseku
opstajala 7,3 meseca. A kada se pogleda kraći period 1903-1906, vidimo da je
bilo šest vlada i da je prosečno trajanje tih vlada bilo 165 dana.
šta nam svi ovi podaci
govore?
Moje zalaganje da izbori
budu svakih 15 meseci, dvostruko je duži period od perioda kada su se vlade
učestalo menjale i kada je bilo procvat demokratije.
šta nam, dakle, treba?
Učestali izbori.
To je jedini način za
brzo ozdravljenje našeg bolesnog društva. To je jedini način da se moral vrati
u politiku i da dobijemo politiku kao odgovornu javnu delatnost. To je jedini
način da se provetre augijeve štale. To je jedini način da politika više ne
bude unosan biznis i da političari rade u interesu građana koji su ih birali.
Drugi srpski političar,
Tomislav Nikolić, koji je, kako sam ističe, predsednik najveće opozicione
stranke, najavljujući vanredne izbore za mart naredne godine, izjavio da je
došlo vreme da se ukrupni politička scena u Srbiji i da se naprave dve partije
koje će se u izbornim godinama smenjivati na vlasti. Ova teza me neodoljivo
podseća na sličnu tezu koju je izgovorio, na sastanku bankara iz 1987. godine,
tada prvi čovek komunista Beograda, politička zvezda u usponu, kako su mi
objašnjavali, Slobodan Milošević, tvrdeći da Srbiji trebaju dve banke.
Bio sam zaprepašćen.
Javno sam ga pitao. ko određuje koliko će banaka biti u Srbiji? Tržište ili
Gradski komitet komunista? Kako su došli do baš dve banke treba da budu u
Srbiji? Zašto ne tri ili četiri? Ili jedna? Možda je i jedna banka višak? Možda
nam uopšte ni ne treba bankarstvo? šta će nam banke? Odgovora nije bilo. Osim
zaprepašćenosti ulizica i mekušaca da neko sme da se usudi Vođi nacije da
postavi takva pitanja. Isti slučaj je danas i sa tezom o dve političke stranke
u Srbiji. Kako je Nikolić došao do te matematike? Zašto dve? Zašto ne tri ili
četiri? Zašto ne samo jedna? Ili da ukinemo i tu jednu? Uostalom, već se
najpopularniji političar u zemlji izjasnio da nam ne trebaju učestali izbori.
Sada nam se nude dve
partije. Koje bi se smenjivale na vlasti. Ali to smenjivanje istih ljudi na
vlasti imamo već tačno dvadeset godina. Uprkos potpunom krahu politike koju su
vodili, isti političari nam se nude da budu naši spasioci. Tačnije rečeno, svi
dosadašnji političari su bili na vlasti. I svi su bili neuspešni. I svi su
doveli da propadne država i nacija. I svi uporno pokušavaju da ponovo dođu na
vlast. I da nastave tamo gde su njihovi neuspešni prethodnici stali. Danas
čitam izjave Koštunice i ne mogu da verujem šta priča ideolog verbalnog
legalizma - govori kao da nikada on nije bio na vlasti. Kao da se u njegovo
vreme nije kralo, privatizovalo, delili stanovi i sedelo sa tajkunima, koji su
sve političare finansirali i kontrolisali. Zar se to zaboravilo? Zašto tako
brzo? Vidim da se i neki despotovi političari pripremaju da se vrate na
političko tržište? U kojoj od dve stranke će igrati? Pa, to je potpuno
svejedno.
Ako se budu dve stranke
stalno menjale na vlasti, postoji mogućnost da neki političar stalno menja
stranu i tako stalno bude na vlasti. U Srbiji je sve moguće. Zar Tadić nije
tvrdio da se neće vraćati u devedesete? Ipak, napravio je savez sa
Miloševićevom partijom. I napraviće savez i sa Nikolićem. To se danas jasno
vidi. Savez će objasniti borbom za Srbiju i njene interese. To će biti nova
prevara birača. Posle toga sve kombinacije su na političkoj sceni isprobane.
Ekonomska kriza će
kulminirati. Niko nema rešenja za izlazak iz krize. Možete, gospodo drugovi, da
napravite jednu ili dve partije, to vam neće pomoći. Srbija će bankrotirati.
Sve mere koje se preduzimaju su pogrešne. One samo dolivaju ulje na upaljene
vatre. Oktobarske vatre se nisu ugasile. One su samo tinjale i sada se
razgorevaju. Plameni jezici nezadovoljstva i siromaštva će zapaliti sve
političke nagodbe i kalkulacije. Vatra pobune će spržiti sve političke
predrasude i zablude. Građani Srbije više ne mogu da izdrže politička
konbinovanja propalih političara. Nama treba - nova politička ideja. I - novi
ljudi. Ljudi koji će da grade - novu politiku. Kako da dođemo do tih ljudi i
takve politike? Samo učestalim izborima i postavljanjem novih političkih
pravila. Pravila koja će da važe za sve. Bilo da su na vlasti ili u opoziciji.
Pravila koja će država braniti i neće dozvoliti političke manipulacije
političarima na vlasti. Treba nam državna i nacionalna politika koja će
otvoriti perspektive društvu do kraja ovog veka. Treba nam državna i nacionalna
strategija u XXI veku. Kako će država i nacija da izgledaju na kraju veka?
Koliko će da nas bude? Koje granice će nam biti? Od čega ćemo da živimo? Kakva
će biti naša pozicija u svetu? Na sva ova pitanja odgovore treba da pronađe
naša elita.
Iz tog razloga treba
pokrenuti održavanje crkveno-narodnog sabora, na kome će učestvovati naumniji i
najpošteniji predstavnici naroda i predstavnici univerziteta, akademici i
crkveni velikodostojnici. Oni moraju da pokažu put izbavljenja. Oni moraju
svojim primerom da pokažu da su elita ovoga naroda. Elita koja je spremna da se
žrtvuje za dobrobit svoga naroda. Isus Hrist je korbačem proterao trgovce iz
Hrama. Učestali izbori su najbolji korbač za neuspešne političare i pogrešnu
politiku. Vlada nacionalnog spasa može da bude prelazno rešenje ka uspešnim
vladama koje rade u interesu društva. Naravno, političari moraju da pokažu
svoju imovinu i da je založe kao garanciju za uspešnu politiku. Zašto da im
verujemo na reč? Neka založe imovinu. Ako njihova politika propadne, neka im se
uzme imovina. Tako će se politička scena uozbiljiti. Mnogi prevaranti i
špekulanti će ispasti iz politike. I otvoriće se prostor za dobre, poštene i
moralne ljude. Koji će raditi u interesu zajednice. I kada zajednica bude
bogata, neka i političari budu bogati.