(H)umorna
priča
O
gripu, vakcini, štrajkovima i važnosti redovne ishrane
Zavrtanje
rukava
Hteli su da pelcuju tri
miliona ljudi, a javilo se 160.000. Odlična procena. I još smo mi krivi što nećemo da se pelcujemo. Mislim da su spremili i
Predlog zakona o obaveznom nošenju majica i košulja kratkih rukava, kako bi nas
lakše pohvatali i bocnuli nam ovu vakcinu
Piše Nebojša (čita onaj koga još nisu navatali da
se pelcuje)
Da li spavam ili sam budan? Možda sanjam?
Ne, nije. Šta mi se to događa? Kako je moguće
da dva puta živim isti život? Odem u kupatilo, umijem se,
pogledam u ogledalo. Ja sam! A opet, nisam ja! Šta se događa?
Sve se isto desilo i pre godinu dana! Ili sam možda
tada sanjao, a sada se san ostvaruje. Doduše, to mi se
često
događalo
u poslednjih dvadesetak godina. Pomešao sam san i javu. Počinjem
da snimam neki novi film. Dođe mi da psujem. Duvam u pištaljku.
Udaram glavom o lonac. Ali, žao mi lonca, treba još u njemu nešto skuvati.
Došao mi čovek u
posetu iz neke druge države. Pričam mu šta
se ovde događa. Samo odmahuje glavom. Ne veruje. Pa to je već
bilo, kaže.
Ma znam, odgovaram mu, u tome i jeste problem što ja ne
znam dal' ova vlast odlazi ili tek dolazi!
Ako odlazi ne valja, a ako tek zapravo dolazi onda
smo najebali, komentarišem glasno.
Onaj zdravstveni ministar i njegov epidemiološki
ađutant se upljuvaše objašnjavajući kako su pare za vakcinu bile prava i dobra
investicija (naročito za njih); šta drugo čovek da pomisli kad nas oni bez
trunke griže savesti i dalje ubeđuju da treba da zavrnemo rukav.
Super, hteli su da pelcuju tri miliona ljudi, a
javilo se 160.000. Odlična procena. I još
smo mi krivi što nećemo da se pelcujemo. Mislim da su
spremili i Predlog zakona o obaveznom nošenju majica i košulja kratkih rukava,
kako bi nas lakše pohvatali i bocnuli nam ovu vakcinu. Mislim da ovaj zakon neće
biti prihvaćen, jer zna se - čim su
rukavi kratki ili zavrnuti, mora i da se radi, a to u Srbiji ne prolazi.
Znaju li oni da firme ne rade? Dakle, radnici se ne
okupljaju. A i ono malo što se okupi ne skuplja se da zavrne rukave i radi,
nego da štrajkuje. Znači, ni ovde nema šanse da se grip raširi. A i radnici,
okupi se nekoliko desetina njih, zovu televiziju da se slikaju i čini
mi se da svi traže neke pare. Malo njih traži i da radi.
Ispada ovako: ako je loš program na televiziji, onda
je veći broj štrajkača. A ako je prenos nekog fudbala, onda na dežurnoj
štrajkačkoj straži ostaju oni koji preferiraju rukomet ili košarku.
Kažu tamo, mislim da je u Navipu, radnicima
koji štrajkuju: gazda ne dozvoljava da od kuće donose hranu u krug firme.
Mislim da je čovek u pravu. Imaju topli obrok pa neka to jedu. Doduše
nisu, koliko sam razumeo, ni platu dobili nekoliko godina, a kamoli topli
obrok. Šta su radili do sada? Ćutali! Čekali da im Dinkić, Mrkonjić,
Cvetković... stave koricu hleba u usta, ispečenu od silnih obećanja. Uostalom,
oni su akcionari najveće prodate državne
firme. Oni nisu radnici, oni su vlasnici akcija, dakle, dela neke firme.
Sramota je da štrajkuju
protiv sebe. Ili oni to ne razumeju ili ja namerno pogrešno
sve to tumačim.
Uostalom, neka žive od
akcija i dividendi koje im je ministar obećao. A taj čovek,
eto, opet se usudio da progovori i obeća kako će privredni
problemi prestati u aprilu. Ili sanja ili sluti da u aprilu možda neće biti na
toj funkciji pa niko neće moći da ga pita šta je sada obećao. Da radi u
Hidrometeorološkom zavodu, zbog svojih loših prognoza davno bi ostao bez posla.
Ovako kao ministar opstaje već godinama. Što bi moja
baba rekla: a što je znao lepo da laže, to niko
nije tako umeo!
I dok Dinkić prognozira izlazak iz krize, ministar
trgovački laže još više. Milosavljević obećava pojeftinjenje goriva. Od kada je
on to obećao
pre desetak dana, benzin i ostali prirepci poskupeli su tri puta.
Kad lažu, što se bar
ne dogovore kako će i koliko lagati. Ili je po sistemu jebo lud
zbunjenog. Ko je lud već se vidi.
A predsednik se ne upušta u tako trivijalne stvari
kao što je život i kako se živi u Srbiji. On ima da raščisti neke međunarodne
stvari. Po familijarnoj liniji preko Krađorđevića sa Crnom Gorom, a sada može i
ostavljenom Mesiću, izlapelom starcu, kojem ni u Lijepoj njegovoj ne odaju
počasti, pa je morao po njih da ide čak u Prištinu, sve kaže u brk i bradu
preko Saveta bezbednosti. Mudra međunarodna politika, nema šta. Njemu je
izgleda jedini cilj da se nađe u istorijskim čitankama u kojima bi deca mogla
da sagledaju i izuče lik i delo našeg vrlog predsednika.
I dok se mi ovde zajebavamo sa životom, neki baš
umeju da uživaju.
Čim su ga skinuli sa crne liste, Dačić se
brže-bolje
dočepao
Amerike. I pravo na doručak! Ne boji se šećera
i holesterola. On neće da štrajkuje i traži
plate unazad.
A Vuka su poslali u Etiopiju. Sav srećan javio nam
se odande da ova afrička zemlja neće priznati južnu nam pokrajinu. Imaju oni pametnija
posla, moraju da rade kako bi se gladni narod nahranio. Oni ne moraju da zavrću
rukave kad rade, tamo je toplo. Nose odeću kratkih rukava. Dušu dalo za ekipu
Milosavljević - Kon.
Kažu, Dačića je u Njujorku primio i jedan policijski
narednik, vođa pozorničke patrole, koji nadgleda jedan kvart sa osam miliona
ljudi. Posle srdačnog razgovora odveo ga je na ručak u jednu
hamburgeriju gde se ova patrola hrani.
Hteo sam nešto više da napišem i o tome kako Javni
servis podstiče kocku i otima narodu pare i o tome da pad domaće valute, za
samo dva dinara u odnosu na naš evro, pravi gubitak srpskoj privredi u korist
države 40 milijardi dinara.To su uradili prošle godine, to su nam opet uradili.
Tesna ova strana, a i ceo Tabloid za sva sranja koja nam ova vlast, pojačana
guvernerom, agencijama i javnim preduzećima pravi.
Pitali jednog ministra da li zna koja je razlika
između
bidea, kade, lavaboa i WC šolje. Odgovorio je da ne zna.
Mislili smo da je on jedina neznalica, ali nije sam. Ima ih više.
Toliko u ovom broju. U drugim novinama ništa od
ovoga što piše u Tabloidu nećete pročitati, jer pola su ih zatvorili, a
ostalima oni komanduju.