EPIZODA
17
Nismo mi od juče
Zoran Milojević
Dočekasmo i Srpsku
2010. godinu. Najveselije su je dočekali oni koji se potpisuju
latinicom, oni koji svoje krsne
slave proslavljaju u kafanama,
oni čije su firme napisane
na stranom jeziku i imaju
strano značenje, oni koji misle
da su na
Kosovu polju ratovali Kosovari protiv Turaka, oni čije su
žene rođene u Ovči, Borči ili
Krnjači, a hvale se da su "rođene
Beograđanke", oni koji smeju na
masovna okupljanja jer su vakcinisani.
Zvezde dočeka u svim ugostiteljskim objektima bile su razvedene svastike organa i oponenata,
kao i neodoljive
spisateljice ljubavnih vikend romana. Pevali su im
stare srpske pesme, ali samo po
strofu, jer oni koji su
im pevali i ne znaju više. Pio se viski sa
ledom, jelo se pečenje sa renom.
Sat posle ponoći muške goste
je hvatalo podrigivanje na beli luk,
a njihove gospođe su bolela stopala
od oteklih nogu i visokih
inostranih štikli. Ostali srpski narod
je bio u kućama, razveseljen "Grandovim narodnim veseljem". Narod nije podrigivao.
Valjalo je sutra na posao, autobusom, sa toplim obrokom
i regresom u mislima.
Dinar i evro
igraju ruski rulet. Meci završavaju u glavama onih koji nemaju
ni dinar, ni evro. To im je kazna za neplaćene račune i
neplaćene novčane kazne koje
Srbi ionako ne plaćaju. Moj
kum Gavra predlaže da naša
valuta bude "probušeni dolar".
Kroz dolar se sve u svetu gleda
i vidi.
Predlažem rezoluciju Narodnoj skupštini
Srbije o genocidu nad Srbima iz
Srbije, i ovako bi glasila: "U Srbiji niko nema
prava da umre od gladi.
Zato je protivustavno terati u smrt gladne
Srbe. Obavezuju se organi da svakom
Srbinu na umoru obezbede dva jaja, litar
mleka i dvesta
grama sira i da se to postavi
na humku, kako bi posetioci humke mogli da
se posluže za dušu upokojenog"!
Na Kosovu ništa novo! Rat je bio bolji. Ljudi sa
četiri prsta čekaju da im
izraste i peti prst. Ljubav
i smrt i
gluvi barut pričaju ispod zmajevih
krila. Daleko je sunce!
U Srbiji se sprema izgradnja jeftinih stanova. Za to vreme u našim selima samuju
višespratne kuće krečene u belo. Bolje četrdeset kvadrata u Beogradu, nego četiristotine u Donjem Krupcu. Bolje biti gladan
u Beogradu sa jednim detetom, nego biti bogat
u selu i sa četvoro dece.
Bolje da ti je žena spremačica
u NIS-u, nego bogata gazdarica na selu.
Bolje da ti deca budu
perači sudova u Kanadi, nego berači
plodova u Donjem Krupcu. Tako će nam biti i
u 2010. godini.
Opraštamo se od
odlazećeg predsednika Hrvatske Stjepana Mesića. On je često odlazio na
mesta gde ima MRTVIH Srba: Medački Džep, u Jasenovac, u Jadovno, na Kosovo. Bio je omiljen u beogradskim intelektualnim krugovima. Kako i ne bi? Ima sve
odlike "modernog"
srpskog intelektualca: šarmantan je, priznaje nezavisnost Kosova, govori engleski, oženjen je Srpkinjom, više voli Crnu Goru
nego Republiku Srpsku i ima
sva Krležina dela. Želim Stjepanu
Mesiću dug, popločan Srbima, put od mirovine do Mirogoja.
Zadržite osmeh na licu, sve
ostalo je nepotrebno zalaganje.