Uvodnik
(Pr)osudite sami
U boj junaci svi
Milovan Brkić
Priajtelji me svakog
dana pitaju da li se plašim zbog tekstova
koje ispisujem i koje odobravam,
pominjući ključne ljude srpske
propasti.
Opet citiram jednu staru arapsku
anegdotu... Pošao mrav na hodočašće
u Meku. Ostali mravi počnu da
mu se smeju, i odvraćaju od
tog nauma. Umrećeš, a do Meke stići
nećeš! Mrav im odgovara da on to zna, ali da
će, za razliku od njih, on ipak
umreti na svetom putu. A koji je njihov put, pitao ih je odvažni
mrav.
Zla godina orla naterala, pa se danas sve više čuje teških,
preteških reči na račun
dikatora Borisa Tadića, i njegove
kamarile.
I dok se prokonzuli
konsultuju sa svojim vladama, da li da
podrže Dragana Đilasa, prvog potpredsednika
Demokratske stranke, i aktuelnog gradonačelnika
Beograda, kao čoveka koji je u politiku, i ovu
stranku ušao kao prilično bogat
čovek, a pokazao se kao pragmatičan, ili ministra odbrane
Dragana Šutanovca, čoveka kome je prvo
zaposlenje bili mesto: pomoćnik
ministra unutrašnjih poslova-pripravnik, i koji je, dok
je na državnim funkcijama, opelješio državu Srbiju,
stekao kapital od preko 550 miliona
evra, a Srbiji naneo nenadoknadivu štetu, glad, bedu i siromaštvo,
divljanje cena i prazan budžet,
pa konačno i razaranje svoje političke koalicije.
Dikator se ne oglašava.
Glavno pitanje
kojima se deo opozicije bavi, a drugi deo uopšte o tome ne vodi računa, niti ga
sudbina građana zanima, jeste da
li demonstracije moraju protiv režima
da budu tihe,
molbene, da se dikator ne uvredi.
Moj odgovor
je, da citiram Njegoša: strah čoveku često obraz
kalja.
Istorija nas uči da su
naši pesnici
pevali da "Volovi jaram trpe,
a ne ljudi''. Da ne citiram stihove - Narod je ovdje umirati sviko, u svojoj smrti da
nađe lijeka...
Možemo li, uniznim molitvama, sedenjem na stiroporu,
umoliti tiranina da raspiše izbore,
na kojima bi on bio oduvan, a njegova sudbina bila tragična.
I da li tiranin,
bez saglasnosti svoje kamarile, kojoj takođe život
visi o koncu (ali i stotine miliona
opljačkanih evra), i pretnja da
ostatak života provedu u Zabeli, može ustuknuti, a da na to ne bude
prisiljen.
Gostujući u emisiji radio Fokusa, jedan slušalac
me je pitao: da li se slažem sa
njegovom konstacijom da je 5. februara Tomislav Nikolić mogao bez ispaljenog
metka da uđe u zgradu Predsedništva ili u zgradu
Vlade Srbije, jer su svi
oni, koji znaju koliko su
im ruke i
prljave i krvave, tog dana bili u blizini granice, smremni da uteknu.
Odgovorio sam da se slažem sa
njegovom konstatacijom, navodeći da
lično poznajem sve te skotove,
još od mladosti.
Za razliku od pravih diktatora,
poput Ben Alija i Hosni Mubaraka, koji su imali
vojničke karijere, generalske činove, i višedecenijsko iskustvo u ubijanju svojih građana, njihovom hapšenju i ograničavanju sloboda, a sve pod izgovorom da zato
postoje važni geopolitički razlozi, i da su
imali jake podrške svojih
saveznika iz inostranstva, naše fukare su bile isključivo opsednute pljačkanjem, uvereni da će doživotno vladati Srbijom, kao miljenici Vašingtona, Brisela ili drugih centara
moći, od kojih su, i
šakom i kapom
uzimali pomoć i kredite, trošeći ih na
sebe i svoje
kamarile.
Kucnuo je čas. Sad ili
nikad. Oterajmo zločince. Pokažimo da nismo kišne
gliste, da smo ljudi, i
da želimo da živimo uspravno.