Beli kriminal

Građevinski poduhvati odlazećeg ministra zdravlja i drugi nesvršeni poslovi

 

Kome je Tomica zidao milione

 

Posledice skandaloznih pljački kroz multimilionske investicije u srpskom zdravstvu biće dugoročne, a kredit će otplaćivati još nerođene generacije Srba. Tabloidovi izvori detaljno su istražili kako je odlazeći, a još nekažnjeni ministar zdravlja u četiri mandata Tomica Milosavljević pokušao da ova nezapamćena nedela pripiše gradskom sekretarijatu za zdravstvo Beograda, ali i nekim drugim institucijama i lokalnim samoupravama

 

Milan Glamočanin

 

Tokom sva četiri mandata odlazećeg ministra zdravlja Tomice Milosavljević uporno se govorilo o projektu jačanja kapaciteta Ministarstva zdravlja da sprovodi zdravstvenu reformu, uključujući i pripremu za implementaciju kredita Evropske investicione banke od 50 miliona evra za rekonstrukciju 21 bolnice, kao i kredita EIB od 200 miliona evra za rekonstrukciju četiri Klinička centra u Srbiji.

Tokom 2002. i 2003. godine na to je utrošeno približno tri miliona evra.

 Projekt je zahtevao formiranje Projektne implementacione jedinice Ministarstva zdravlja i njeno osposobljavanje za pripremu tenderske dokumentacije i sprovođenje.

Šta je proisteklo iz takve pripreme? Katastrofalno stanje rekonstrukcije samo na primeru beogradskih kliničko-bolničkih centara koje traju godinama, s enormno potrošenim sredstvima iz Nacionalnog investicionog plana i sredstvima Grada Beograda. Tu je ostao dug od 50 miliona evra koji će i naši potomci otplaćivati.

 Možda sve to ne bi bilo više toliko važno da nije realne bojazni da će sličan scenario biti i kad je u pitanju rekonstrukcija četiri klinička centra u Srbiji, koja će tek uslediti i za koju će država Srbija uzeti kredit od 200 miliona evra (samo za rekonstrukciju!) koju će kasnije opet otplaćivati naši potomci.

 

Ministar pljačka, Beograd plaća

 

U martu 2004. godine u Narodnoj Skupštini Srbije ratifikovan je kredit EIB i tako je otpočeo projekat Hitna rekonstrukcija 20+1 bolnica u Srbiji delom finansiran kreditom Evropske investicione banke u visini od 50 miliona evra. Sklopljen ugovor sadrži u sebi čl. 11 Zakona o nadležnosti, gde se navodi da je Ugovor regulisan zakonima Velikog Vojvodstva Luksemburga i da se svi sporovi moraju predati Sudu pravde Evropske unije!

Na rekonstrukciju KBC Zvezdara i KBC Zemun utrošeno je skoro sedam miliona evra. Svi radovi su enormno kasnili, probijeni su rokovi, i to sve zbog loše projektne dokumentacije, a za to je bio odgovoran investitor (Ministarstvo zdravlja), jer nije dao valjane projektne zadatke.

Između ostalog, novac iz kredita EIB i NIP-a koji je bio predviđen za jednu vrstu radova utrošen je za sasvim druge.

Republičko ministarstvo zdravlja (RMZ) preko svoje tzv. Projektne implementacione jedinice je suprotno Zakonu o investicionoj izgradnji, dakle, protivzakonito, davalo nalog za naknadne radove u KBC Zvezdara i KBC Zemun, iako nije prethodno obezbedilo sredstva, pa je taj iznos vrednosti radova  naknadno prebačen na Grad Beograd, tj. na Sekretarijat za zdravstvo, čime je umanjen i oštećen Gradski budžet za skoro 115 miliona dinara, što je evidentno na osnovu ugovora između RMZ kao investitora i Grada Beograda kao osnivača, koji su sklopljeni po prebacivanju osnivačkih prava za te zdravstvene ustanove na Grad Beograd

To je sve obavljeno u dogovoru bez prethodno obezbeđenih sredstava za izvođenje tih radova, pa se  zato moralo odustati od izvođenja radova po osnovnom ugovoru, od kojih su neki radovi bili neophodni - npr. prilazna saobraćajnica u krugu bolnice da bi objekat mogao da bude tehnički primljen.

Davanjem naloga za naknadne radove utrošeno je više sredstava nego što je bilo predviđeno osnovnim ugovorom pa je zato od Grada Beograda zatraženo da finansira blizu 60 miliona dinara sa PDV-om za KBC Zemun i KBC Zvezdara.

Nalog je dao investitor, tj. Ministarstvo zdravlja, a plaćao Grad Beograd, tj. Sekretarijat za zdravstvo prebacujući novac građevinskoj firmi "Ratko Mitrović", tj. izvođaču.

 To je postao projekat gde sada tri strane imaju međusobne relacije: 1. Investitor (RMZ) je Nalogodavac i Nadzor (Projektna implementaciona jedinica RMZ tzv. PIU na čelu s bliskim saradnikom sada bivšeg ministra, Vojinom Vukovićem), 2. Osnivač (Grad Beograd)  koji po nalogu Investitora, tj. RMZ samo isplaćuje novac za radove izvođaču, i 3. Izvođač GP "Ratko Mitrović".

 To je nakon višemesečnih rasprava po prebacivanju osnivačkih prava sa Republike, tj. Ministarstva zdravlja na Grad Beograd bio (prema mišljenju Ministarstva zdravlja kao investitora) "jedini način da se nastavi rekonstrukcija i završi u nekom momentu u budućnosti."

No, sve se to u jednom momentu menja: nakon prozivke bivše gradske sekretarke za zdravstvo Dragane Jovanović zbog katastrofalnog stanja rekonstrukcije dva KBC-a, koja je napravila uvid u dokumentaciju u Sekretarijatu za zdravstvo ispostavlja se da odjednom može da se menja način finansiranja (Aneks 4 ugovora)!

 Po novom, Aneksu 5 ugovora, isplaćuje se od strane Ministarstva zdravlja suma od pola miliona evra direktno KBC-u Zemun, a ne izvođaču radova, čime se naknadno, u stvari, "troši" sav novac po osnovnom ugovoru koji je bio preostao kad su zbog navodnog nepostojanja, tj. potrošenih sredstava prebacili finansiranje i već završenih naknadnih radova na Grad Beograd.

Dakle, po pomenutim Ugovorima (čl. 5 u ugovoru o rekonstrukciji KBC Zvezdara i  čl. 6 u drugom ugovoru koji se odnosi na KBC Zemun), između Ministarstva zdravlja (potpisnik Tomica Milosavljević kao predstavnik investitora) i Grada Beograda svu odgovornost upravo snosi potpisani tadašnji ministar zdravlja Tomica Milosavljević jer "Ministarstvo zdravlja u potpunosti odgovara Gradu Beogradu za obim, kvalitet i cenu ugovorenih radova na rekonstrukciji oba KBC-a".

Stoga se postavlja pitanje krivične odgovornosti Tomice Milosavljevića za štetu nanetu gradskom budžetu i građanima, kao i za tešku zloupotrebu službenog položaja.

 

Mesečina na Zvezdari

 

Osnovnim ugovorom za rekonstrukciju KBC Zvezdara, II faza, sklopljenim u julu 2006. godine na iznos od 3.978.982 evra (sa PDV-om), predviđen je bio rok od šest meseci za završetak radova.

U  svom konačnom izveštaju, tj. analizi stanja rekonstrukcija KBC Zvezdara, urađenom na zahtev Sekretarijata za zdravstvo, CIP navodi:

Nažalost, prema izveštaju CIP-a na zahtev Gradskog sekretarijata za zdravstvo Beograda, Ministarstvo zdravlja kao investitor nije sagledalo realne potrebe za rekonstrukcijom, što je prouzrokovalo odustajanje od osnovne projektne dokumentacije i izradu nove projektne dokumentacije u toku izvođenja radova! To je izazvalo veliki procenat naknadnih radova čiju je cenu bilo teško kontrolisati.

Aneksom 1 ugovora između Ministarstva zdravlja kao investitora i građevinskog preduzeća "Ratko Mitrović" kao izvođača radova, usvojene su 22 ponude za izmene i dopune radova iz osnovnog ugovora na iznos od 840.304,43 evra sa PDV-om.

Vrednost dodatnih ponuda je kompenzovana odustajanjem Ministarstva zdravlja kao investitora od šeme br. 2 u kompletnom iznosu od 355.008. evra, a delimično od šema br. 5 i br. 6, tj. za br. 5 u iznosu od 83.684. evra i za br. 6 u iznosu od 273.429. evra.

Potom Ministarstvo zdravlja je na Grad Beograd prebacilo osnivačka prava, a time i obavezu Grada Beogradu, tj. Sekretarijata za zdravstvo o plaćanju novih nepredviđenih i naknadnih radova u iznosu od 60.993.883,40 dinara od čega je vrednost već izvedenih naknadnih i nepredviđenih radova iznosila 55.855.594,37 dinara a neizvedenih samo 5.138.286,02 dinara.

Dakle, Ministarstvo zdravlja je suprotno Zakonu o investicionoj izgradnji davalo nalog za naknadne  radove iako prethodno nije obezbedilo sredstva, pa je taj iznos radova (55.855.594 dinara) prebačen na Grad Beograd, tj. Sekretarijat za zdravstvo, čime je umanjen i oštećen gradski budžet.

 Prema preliminarnom izveštaju CIP-a od 31. 1. 2009. godine i izveštaju Nadzorne službe, dinamika izvođenja radova i cena izvedenih radova nije ostvarena prema uslovima osnovnog ugovora. 

Očigledno je postojao nesklad između izvedenih radova i ispostavljenih situacija po aneksima ugovora, tj. ne slažu se ni količine, tj. obim radova, niti ugovorene cene.

 Imajući u vidu član 5 Ugovora između Ministarstva zdravlja (potpisnik Tomica Milosavljević) i Grada Beograda, koji kaže da Ministarstvo zdravlja u potpunosti odgovara gradu za obim, kvalitet i cenu ugovorenih radova na rekonstrukciji KBC Zvezdara, takođe treba postaviti pitanje odgovornosti bivšeg ministra za štetu nanetu građanima, čiji je novac uložen.

Dakle, zbog neadekvatne projektne dokumentacije u startu došlo je do kompletnog odustajanja od pojedinih šema, a te pare su prebacivane za izvršenje radova na drugim šemama koji su se pokazale neophodnijim, prioritetnijim u datom trenutku.

U tom prebacivanju od šeme na šemu odustalo se od radova koji su neophodni za dobijanje upotrebne dozvole. Osim toga, nisu paralelno pribavljene građevinske dozvole za projekte koji su rađeni pa ti radovi nisu ni mogli da budu uknjiženi, niti se za njih mogla dobiti upotrebna dozvola.

 Zbog svega toga došlo je do enormnog probijanja rokova izgradnje čime su direktno oštećeni građani kao pacijenti, jer su čitave službe bile dugo isključene iz funkcije ili radile u minimalnom opsegu.

 

Ko je potrošio pola miliona evra za 22 dana

 

Ugovor za rekonstrukciju KBC Zemun bio je potpisan 3. 7. 2006. godine na iznos od ukupno 2.965.365,42 evra.

  U toku realizacije uočeno je da radovi ne mogu da se izvode po tehničkoj dokumentaciji pa je na osnovu toga došlo do dopunjenih ponuda izvođača na osnovu kojih su potpisani Aneksi.

  Aneks 1 je obostrano potpisan 28. 9. 2007. godine, a predmet je preraspodela sredstava sa Šeme 1 (finansira se iz NIP-a) na Šeme 2 i 3 i naknadne radove Šeme 1.

Da bi to bilo jasnije, treba reći da je na osnovu 17 ponuda sastavljen Aneks u vrednosti od 223.919,39 evra, tj. 189.762,19 evra bez PDV-a.

  U tom trenutku neiskorišćena sredstva po osnovnom ugovoru bila su iz sredstava NIP-a 523.861,71 evra bez PDV-a. Ako se ova vrednost umanji za vrednost Aneksa 1, ostaje još 334.099,52 evra, ili  394.237,43 evra sa PDV-om, plus 292.340,05 evra iz sredstava EIB, što ukupno iznosi 686.577,48 evra.

  Aneks  2 je potpisalo Ministarstvo zdravlja 25. 12. 2007, a izvođač 26. 12. 2007. godine. Predmet Aneksa su dodatni radovi koje finansira Grad Beograd na iznos od 60.827.412,02 dinara sa PDV-om.

  Postavlja se pitanje zašto je finansiranje dodatnih radova prebačeno na Grad Beograd ako sredstva po osnovnom ugovoru još nisu bila potrošena.

  Potom su MZ (31. 1. 2008) i izvođač radova (4. 2. 2008) potpisali Aneks 3 na iznos od 62.964,26 evra.

 Aneks 4 je potpisan bez finansijskih sredstava! Menja se način plaćanja!

 Novac odjednom može naknadno da se od RMZ prebacuje KBC-u Zemun, a ovaj sada može da plaća izvođača!

 Što se tiče Aneksa 5, na osnovu njega je iznos od 502.072,67 evra prebačen bolnici  9. 12. 2008. godine sa rokom od 30 dana za završetak radova! Predmet su bile izmene i dopune radova na Šemama 1, 2, 3, 4, 6 i 7 (samo 2 ponude za 6 programa!).

Ko je to bio tako sposoban da potroši ravno 502.072,67 evra za 22 dana?

Naravno, projektni zadaci nisu sadržavali neophodne elemente, a projekti nisu obuhvatali ni realno početno stanje objekta i instalacija. Investitor, Ministarstvo zdravlja nije dalo valjane projektne zadatke pa su morali da se menjaju. Međutim, u tom trenutku ne postoji saglasnost projektanta na izmene projektnog zadatka. A još gore je to što su radovi izvođeni bez overene dokumentacije (dakle, bez građevinske dozvole) pa samim tim upotrebnu dozvolu nije bilo ni moguće dobiti. 

Ugovor za rekonstrukciju bolnice je podrazumevao podelu na sedam šema. Od nekih šema se tako odustalo iz nepoznatih razloga kao, na primer, od šeme 5 (rekonstrukcija prilazne saobraćajnice) iako je ta šema uslov za dobijanje upotrebne dozvole objekta. Bilo je neophodno izgraditi saobraćajnicu puta u krugu bolnice da bi objekat mogao da bude tehnički primljen, a to je i preduslov kako za ulazak/izlazak  pacijenata, tako i za protivpožarni put.

Dakle, novac je bio predviđen za jednu vrstu radova, a potrošen je u druge svrhe! A naloge za rad je protivzakonito davalo Ministarstvo zdravlja i Projektna implementaciona jedinica (PIU), koja je imala zakonsku obavezu nadzora na čelu s izvesnim Vojinom Vukovićem.

 To je obavljeno u dogovoru ili nametnuto rukovodstvu bolnice bez obezbeđenih sredstava za njihovo izvođenje. Zato se onda moralo odustati od izvođenja radova po osnovnom ugovoru, a neki su bili neophodni, kao što je to prilazna saobraćajnica.

U proleće, a nakon prozivke sekretarke za zdravstvo, ubrzano su završavani radovi u KBC Zemun, te su  tek u maju 2009. godine okončani. Ali, trebalo ih je legalizovati.

 Stoga je na izričiti zahtev Vojina Vukovića ispred Implementacione jedinice ministarstva zdravlja,  tadašnji v.d. direktor KBC Zemun ubeđivan da mora da napiše dopis Sekretarijatu za urbanizam i građevinske poslove, tj. Zahtev za izmenu i dopunu Rešenja o odobrenju za izgradnju, kao i za izmenu i dopunu Potvrde o prijemu dokumentacije.

Međutim, on je, slušajući savet tadašnje gradske sekretarke za zdravstvo, taj dopis stornirao. Inače, u samom zahtevu se doslovno navodi:

"Izvođenje radova je započeto u septembru 2006. godine, međutim, došlo je do izmena za koje nije blagovremeno, a iz meni nepoznatih razloga, zahtevana dopuna i izmena Rešenja o odobrenju za izgradnju... Da investitor KBC Zemun odustaje od izvođenja radova na rekonstrukciji prilazne saobraćajnice... Shodno navedenom, a u cilju donošenja izmene i dopune Rešenja o odobrenju za izgradnju, primorani smo da sada podnesemo ovaj zahtev..."

To očigledno ukazuje na to da je zahtev pisan pod pritiskom kao i da je nečija namera bila da se odgovornost investitora u tom momentu prebaci na KBC Zemun. Naredni direktor je u bolnici zatekao, kako je sam u jednom opširnom intervjuu Politici izjavio "katastrofalno stanje"!

 

Ima li među nama neutralnih

 

Najzad, treba otvoreno reći, projektna dokumentacija za sva četiri Klinička centra nije odmakla dalje od nivoa idejnog projekta! Na osnovu delimičnog uvida u projekte stiče se utisak da je kvalitet ovih projekata više nego problematičan, i to u pogledu funkcionalne organizacije, racionalnosti korišćenja prostora, poštovanja higijenskih i protivpožarnih standarda, optimalnih uslova za rad osoblja i za boravak pacijenata, itd.

Iz tih razloga, prema mišljenju stručne javnosti (one van politike), najhitnije bi trebalo obustaviti dalji rad na projektima i obrazovati neutralnu grupu inostranih eksperata (iz Austrije, Nemačke ili Švajcarske, jer su njihove medicinske službe po svojoj koncepciji najpribližnije našim).

U nameri da se napravi jasan pregled i ocena dosadašnjeg procesa sprovođenja rekonstrukcije Kliničkih centara, ali i onoga što je preostalo da se uradi, neko će jednom nekoj nezavisnoj i stručnoj komisiji morati da stavi na uvid obaveznu dokumentaciju za gradnju ovakvih objekata, bez koje je nemoguće završiti projekte. Ali, neko treba i da postavi niz nezgodnih pitanja.

-  Ko je i kada uradio projekat zdravstvene mreže u Srbiji, za sva tri nivoa zdravstvene zaštite (primarni, sekundarni, tercijarni), iz koga je trebalo da proistekne obim i sadržaj potreba u tercijarnoj zaštiti, kao i obim ambulantnog zbrinjavanja za potrebe nastave Medicinskog fakulteta?

-  Kako je rešeno sekundarno zbrinjavanje u Nišu, Kragujevcu i Novom Sadu, gde ono uopšte ne postoji?

-  Ko je i kada uradio: medicinski program izveden iz regionalnog plana, funkcionalni program kao uputstvo, želje investitora i korisnika (medicinskog osoblja), ali i politički koncept u funkcionisanju pojednih službi, arhitektonsko-građevinski program kao rezultat prethodna dva uz sve potrebne proračune koji utiču na broj, veličinu i grupisanje pojedinih prostorija i funkcionalnih jedinica?

-  Šta je sa studijom izvodljivosti iz 2004/2005. godine koju je finansirala Agencija za rekonstrukciju (EAR), koliko je koštala i da li su saznanja koja su dobijena tom studijom ikada iskorišćena u kasnijim fazama projekta?

-  Od februara 2006. godine firma Sofreco implementira prethodni projekat: s kojim rezultatom, za koju cenu, s kojom strukturom stručnjaka (kvalifikacije i iskustvo), da li postoji dokumentacija koja svedoči o obavljenom radu?

-  Zbog čega je odlučeno da se projektanti/konsultanti biraju putem tendera za javne nabavke, za koji se  u Zapadnoj Evropi (barem kada su u pitanju Skandinavija, Nemačka, Austrija i Švedska) smatra da je neadekvatan za takvu vrstu projekata, već je praksa da se raspisuju međunarodni arhitektonski konkursi, pri čemu izbor zavisi od podnetih projekata i njihovog kvaliteta?

To pitanje naročito dobija na važnosti, ako se posmatra sudbina takvih tendera u Srbiji. Kao primer  može da posluži iskustvo s projektom za rekonstrukciju Narodnog muzeja u Beogradu, gde je izgleda 2003. godine sličnim tenderom izabran projektant, ali ne i projekat!

 Kao rezultat takvog procesa, došlo se u situaciju da projekat, koji je doveden do faze glavnog i u koji je uloženo skoro milion evra, od strane međunarodnog ekspertskog  tima bude ocenjen kao štetan i neupotrebljiv!

 

 

 

 

 

Kula od karata teška 6 miliona evra

 

Rekonstruisani Medicinski centar Studenica u Kraljevu je posebna priča o učinku "ministrovih dunđera" i neviđenim pljačkama. Nedavno je u dnevnom listu Politika o stanju te zgrade nakon zemljotresa svoje mišljenje dala i direktorka Republičkog seizmološkog zavoda, između ostalog i to "da neko mora da odgovara za projekat i/ili rekonstrukciju", jer je MC Studenica pretrpela u zemljotresu "neočekivana oštećenja". Nije teško zaključiti i zašto je to tako.

Naime, u rekonstrukciju MC Studenica je uloženo skoro šest miliona evra (kredit Svetske banke). Iz tog projekta je nadzidana zgrada Hirurgije (IV sprat) i rekonstruisan deo Interne klinike, Poliklinika DZ.

Nepoznato je kako su određivani prioriteti i kvalitet projekata/izvođenja rekonstrukcije, s obzirom na trusno područje, a što se jasno pokazalo u zemljotresu 2010. godine.

Izgrađen je IV sprat nadgradnja zgrade Hirurgije koji je fantomski: podignut je pre četiri godine na ravnom krovu, ima 46 prozora i prostire se na 1.500 kvadratnih metara, okrečen je. Ulaz je zazidan i sveže ofarban.

Zgrada Interne bolnice, bez dobre statike, od zemljotresa je postala neupotrebljiva i zatvorena. Dijagonalno ukrštene pukotine na mestima prozorskih međustubaca ukazuju na opasnost neposredno pred kolaps konstrukcije. Prethodno ojačanje i nadziđivanje nije korektno obavljeno. Zar nije bilo para da se pojača statika i rekonstruiše kako treba, a potrošeno je šest miliona evra?!

 

 

 

 

Ko zna da odgovori na ova pitanja

 

 

Poslednjih meseci 2010. godine u javnosti su se sporadično pojavljivale informacije o namerama za početak radova na kliničkim centrima u Beogradu, Nišu, Kragujevcu i Novom Sadu. Između ostalog, raspisana su i dva tendera za sanaciju - čišćenje kule stacionara u Beogradu i objekta u Nišu.

Ako se zadržimo samo na objektu u Beogradu nameću se sledeća pitanja:

-  Zašto se žuri sa započinjanjem radova na čišćenju kule stacionara kada je to moglo da se uradi uporedo sa sanacijom celokupne fasade i rekonstrukcijom podijumske zgrade?

-  Da li će useljeni delovi podijumske zgrade biti u funkciji i za vreme sanacije i dogradnje ili se planira izmeštanje funkcija - gde i kada?

-  Ako se ne planira izmeštanje funkcija, kako je moguće izvršiti neophodne radove na sanaciji fasade i zameni instalacija, kao i vođenje novih instalacija, kroz već useljene prostore bolnice koji se koristi?

-  Kako izgleda organizacija gradilišta u odnosu na zaštitu od buke, vibracija i elektromagnetnog polja, već useljenih delova bolnice, ali i u odnosu na korišćenje okolnih zgrada, za vreme građevinskih radova?

-  Kakav je stručni sastav i iskustvo članova PIU-a na tako kompleksnim poslovima da bi bili ravnopravni sagovornici "najboljim svetskim konsultatskim timovima", kako ih oni nazivaju?

-  Koliko košta PIU i kako se meri njen rad? Da li firma Sofreco ponovo čini tehničku asistenciju i u kom obliku, s kojim stručnjacima, po koju cenu, za  koje vreme? I ko to finansira?

-  Zašto je čitava pozicija projektovanja medicinske i civilne (pokretne i nepokretne) opreme kompletno izostavljena iz tendera za projektovanje kada je nemoguće uraditi glavni projekat bez prethodno predviđene medicinske opreme.

Tu je i još nekoliko pitanja u vezi s projekatom za sva četiri klinička centra.

-  Šta će biti realizovano u prvoj fazi gradnje, potpuno opremljeno i osposobljeno za korišćenje, i uz koju cenu?

-  Kakva je dinamika gradnje, kada će radovi biti završeni?

-  U kom obimu je rešen saobraćaj u okviru bolničkog kompleksa i način njegovog povezivanja s različitim vrstama saobraćaja u gradu?

-  Na koji način se investitor štiti od eventualne štete nastale greškom projektanata /konsultanata? Da li je sastavni deo ugovora i osiguranje za "greške od profesionalne odgovornosti", koji je u Evropi obavezan.