Negativna energija

EPS: igre bez granica

 

Zaslužili su da im se pusti struja

 

   Ono što se u nekim TV serijalima poslednjih dana moglo videti i čuti u vezi sa Kolubarom (čije direktore optužuju za probijanje budžeta za 50 miliona evra u periodu od 2004. do 2008) nije ništa prema ovome što se sada dešava

 

Insajder E-7

 

  U termoelektrani Nikola Tesla revitalizovan je blok A6 po ceni od 118 miliona evra, a trebalo je da bude - 60 miliona. Kostolac, blok B2, košta oko 100 miliona, a počelo se od 70 miliona evra.

Dakle, samo na ova dva projekta, u jednoj godini (2010) budžet je probijen za neverovatnih 80 miliona evra. Ali, TENT A6 bar radi, a Kostolac B2 kasni već više od tri meseca, a neće biti završen ni do kraja februara. To znači da je EPS tokom zimskim meseci, zbog loše procene i organizacije posla, morao ili će morati da uvozi struju tri zimska meseca. Mesečna proizvodnja ovog bloka je približno 170.000 MWh, uz cenu od 50 evra/Mwh daje 25 miliona evra nepotrebnog uvoza i sedam miliona evra izgubljenog izvoza (početkom oktobra i u drugoj polovini februara). To je ukupna šteta od 25 + 7 = 32 miliona evra.

Pitanje je i ko je doneo odluku o ulasku u remont Kostalca B2 kada se znalo da je rok kratak, a na to se nadovezala i loša organizacija posla.

U vezi sa Kolubarom, u prošloj 2010. godini je za eksproprijaciju Vreoca potrošeno 30 miliona evra, a početak iseljavanja se ne nazire. Najzad, u 2010. godini pare su potrošene, a rezultati se ne vide.

Posle pisanja Tabloida (br. 214) o tenderu za brojila došlo je u EPS-u do svojevrsnog pregrupisavanja. Direktor Marković menja predlog tima za sprovođenje tendera za brojila i u njega ne uključuje nijedno ime pomenuto u tom Tabloidovom tekstu. U tim nije uključen niko ko je do sada radio na pripremi ideje, pisao materijale. Dakle, potpuni prekid sa dosadašnjim ljudima. Isključeni su i ljudi koji su obučavani i koji odlično poznaju proceduru međunarodnih banaka, kao što su Nikola Rakić, Milenko Jevtić i Dejan Ostojić, a koji bi po prirodi stvari trebalo da bude u timu. Iz dešavanja je isključen i Životije Jovanović, direktor Direkcije za distribuciju.

Rešenjem broj 512/1-11 šef tima je Miroslav Lutovac, koji je kao kadar SPO, pošto je izgubio mesto direktora EDB - javna rasveta, na mesto pomoćnika direktora direkcije za strategiju došao pre 2-3 meseca. Na nagovor Zorana Manasijevića (Markovićev pomoćnik za tehniku ostao na tom mestu samo zbog toga što Lutovac nije želeo njegovo mesto) pokušava da ubaci ljude u tim kako bi iza kulisa kontrolisao aktivnosti, pošto Lutovac, kao i svaki novopridošli u EPS, nije poželjan i izložen je izolaciji.

U tome delimično uspevaju i u tim ubacuju Dragana Ilića, zvanog Mali, koji za Manasijevića predstavlja njegove oči i uši, čovek koji ne sme da donese odluku i koji je sklon stalnom preispitivanju i vraćanju unazad, te idealan za talasanje. Ubacuju i Dragoslava Cicovića, uglađenu arogantnu neznalicu i ulizicu, koji, po sopstvenim rečima, ima za cilj da postane generalni direktor EPS-a. Cicović je iz Elektrodistrubucije Beograd, gde je bio dispečer prebačen u EPS, a kolege nisu žalile pošto nije bio od koristi u dispečerskoj službi, gde se neznanje i neoperativnost brzo pokažu.

Marković zadržava u timu Radovana Stanića, pomoćnika direktora Direkcije za distribuciju, koji mu je veran, zadržava odanog Zorana Panića, novopridošlu Milu Milenković. Tu je i Danilo Lalović, angažovan u projektu telekomunikacija, koji je pod apsolutnom kontrolom direktora projekta telekomunikacija Slavoljuba Lukića, a time i pod kontrolom Markovića. Lukić je u EPS došao 2001. godine kao prijatelj Bože Đelića i Gorana Novakovića, ministara u DOS-ovoj vladi.

Sada je kao blizak prijatelj Radeta Simovića (opisanog u Tabloidu 214) ušao u Upravni odbor EPS-a, a pre dolaska u EPS je bio deset godina zamenik Voji Mitiću, dok je Mitić bio direktor EI Niš. Sa Mitićem se zbližio i Nikola Litvinenko (Markovićev poverljivi čovek unutrašnje kontrole) dok je bio direktor Elektrodistribucije u Nišu, tako da su Litvinenko i Lukić jedna ekipa.

Pitanje je kako je Marković uopšte dopustio da mu se SPO ubaci u tim. SPO je vršio pritisak da i on ima deo kolača, i to je potkrepio pozicijom Lutovca koji je zadužen za investicije u elektrodistribucijama. Marković nije smeo mnogo da se buni, jer mu je on dao to rešenje i jer je Lutovac, kada nije želeo da zameni Manasijevića, tražio mesto direktora strategije, mesto koje je Marković držao pre dolaska na mesto direktora EPS-a. Sada ne želi da ga popuni, jer tako kontroliše strateške projekte (a izgovara se da ga čuva za Ljubu Maćića, direktora Agencije za energetiku Srbije, koji je to postao kao član DS-a u vreme vlade DSS-a samo zato što je omiljeni lik ekipe sa Ekonomskog instituta. Vreme je pokazalo da je Marković dobar taktičar samo u stvarima koje ga interesuju, a nikakav strateg, jer da je bio dobar strateg i dalje bi imao kompaktan tim.

Sada u vezi sa tenderom za brojila imamo Vladu Šekrevskog (vidi Tabloid 214), koji stoji iza konsultanta i koji je Markovićeva siva eminencija i njegov višegodišnji mentor, zatim Markovićev (DS) deo tima i Lutovčev (SPO) deo tima. Međutim, osim što će kolač morati da se deli na više zainteresovanih i što ima povređenih ličnih sujeta, to neće uticati na sprovođenje tendera i na krajnjeg pobednika. Pobednik će biti onaj ko kontroliše Šekrevskog, DS, Markovića (iako DS igrač lobija), i SPO. Ali o tome u sledećem nastavku.