Otkrića
Geni: naučne
nedoumice koje menjaju stvet
Pa Indijci su ustvari mi
Umesto da se suoče sa otkrićima dr Kljosova, profesora sa Harvarda, i da ih, ako imaju naučne argumente demantuju ili prihvate, srpski istoričari ćute ignorišući ona naučna otkrića koja se ne uklapaju u interese stranih mentora
Milan Malenović
Negde između 1113. i 1118. godine, u ruskom manastiru Vidubickij nastao je iz više
različitih izvora letopis Povest minulih leta. Autorom je dugo smatran monah Nestor, po kome je ova hronika i dobila
svoje drugo ime. Nestorova hronika počinje sa:
Evo povesti minulih leta:
Otkud je pošla Ruska zemlja,
Ko u Kijevu poče prvi da knezuje i
Otkad je postala Ruska zemlja
Odmah posle toga, autor daje istoriju ruskog naroda od biblijskog Jafeta,
sina Nojevog, do njegovih dana. Na jednom mestu, međutim,
autor piše kako su se Jafetovi potomci naselili prvo u donjem toku Dunava, današnjoj
Srbiji, da bi zatim neki od njih otišli na sever.
Ruska istoriografija je ove podatke oduvek uzimala za ozbiljno, pa se u
ruskim školama učilo kako su oni došli "s one strane Karpata". Za njih su "one strane
Karpata" ovaj deo gde danas žive Srbi, koji su, u eri
ljubavi sa Sovjetima, ovu lekciju iz istorije doslovno prepisali i preneli u
svoje udžbenike. Za Srbe, međutim, Nestorove "one strane Karpata" treba da glase "ove strane
Karpata". Taj deo ovde nikada nije shvaćen.
U međuvremenu se pojavila jedna mlada nauka - genetika. Ona istražuje
poreklo pojedinaca, a samim tim može da istražuje
i poreklo celih naroda. Kako je to jednostavnije i jeftinije, za uzorak se
uzima muški Y hromozom i preko njega se utvrđuje poreklo muških
predaka.
Određeni gen se, naime, prenosi isključivo sa oca na sina i to
skoro bez ikakvih izmena. Ovo "skoro bez izmena" znači
da do mutacija, ipak, dolazi, ali polako. Prve se statistički
pojavljuju posle 40 godina, odnosno posle dve generacije, ali su zanemarljive.
One nešto značajnije nastaju posle prosečno - 450 godina. Ta promena naučnicima
pokazuje starost jednog od markera (delova gena koji mutira), jer što
je više registrovanih promena, to je veća i vremenska razdaljina od
prvog zajedničkog pretka (onog od koga su potekli svi ispitani potomci).
Srbi
arijevci
U dinarskim predelima bivše Jugoslavije primećena
je velika učestalost gena koji je, zbog svog nalazišta, među
laicima poneo ime "ilirski". Stručnjaci su mu, međutim, dali dosta suvoparan naziv I2a2-dinarik (ovo se zove
haplogrupa, skraćeno hpg). Na osnovu ovog laičkog naziva ("Ilirski gen"), muftija Zukorlić se
zaleteo i počeo da tvrdi kako su Bosanci naslednici Ilira, jer je na njihovom području
ova hpg najzastupljenija.
Posle toga se otkrilo da je isti taj I2a2 u istoj meri zastupljen i
u Ukrajini. Nordvejd, najveći današnji
stručnjak za hpg I2a2 utvrdio je, na osnovu postojećih
mutacija, da je ukrajinski rođak stariji od ovog našeg.
Po njemu se prvi nosilac
I2a2 na ove prostore doselio pre otprilike 2.600 godina. Znači: ništa od Ilira
koji bi nosili ovu haplogrupu.
Doktor nauka
Anatolij Aleksejevič
Kljosov je predsednik naučne konsultantske uprave Međunarodnog geneološkog biroa
i profesor biologije na Harvardskom
univerzitetu. Najveći je živi stručnjak
za hpg R1a1 koja je tipična za sve Slovene. Ova haplogrupa je u većoj ili manjoj
meri zastupljena među svim slovenskim
narodima, ali u značajnoj meri i među najvišim kastama u Indiji.
Na osnovu postojećih mutacija,
koje je veoma studiozno proučavao, Kljosov je došao do zaključka da svi
Sloveni potiču sa Balkana. I to ne bilo gde sa
Balkana, već iz današnje
Srbije i Bosne. Starost naših
primeraka R1a1 je - 12.000 godina. Od tada smo, znači, mi na ovim prostorima.
Starost
primeraka R1a1 kod najviših indijskih kasta je daleko mlađa -
negde oko 3.850 godina, što odgovara vremenu dolaska arijevaca na te prostore. Kljosov dalje
zaključuje da su arijevci, u stvari, Sloveni koji su sa područja
Srbije stigli do Indije.
Koristeći najnovija naučna saznanja iz genetike, profesor Kljosov zaključuje
da su se pre oko 4.800 godina praevropljani iz podunavlja podelili. Oni koji su
pošli na istok postali su kasnije Sloveni, oni koji su krenuli na zapad
postali su govornici takozvanog kentum jezika nekada zajedničkog
indoevropskog govornog područja.
Ovaj metod
je omogućio da se ubedljivo pokaže kako nisu
"indoevropski jezici"
prvobitni, već praslovenski, arijevski, tvrdi Kljosov, i nastavlja u istom
stilu: "Indoevropski jezici" - taj eufemizam je svojevremeno nastao usled neshvatanja
šta to povezuje sanskrit i njegove
varijante, s jedne strane, i evropske
jezike, s druge. Sada je to postalo sasvim jasno. Arijevski
jezici predstavljaju osnov i evropskih
jezika, i sanskrita, i "indoevropskih" iranskih jezika. Na Dnjepru, Donu i reci
Ural nisu živeli "narodi koji su
govorili na iranskim jezicima". Sloveni su tamo
živeli, prasloveni, arijevci, i to je bio njihov jezik. To su oni svoj
jezik doneli u Indiju, Iran, Avganistan.
Vinčanci prvi
Ako je R1a1 osnovna slovenska haplogrupa, za očekivati je da su prasloveni imali istu tu
haplogrupu. Ako su prasloveni postojali pre 10.000 godina, dakle daleko pre nego što su nastali
indoevropski jezici, kako smatra današnja nauka, onda
znači da su se ovi jezici
razvili iz slovenskog prajezika, smatra Kljosov.
Ovaj njegov
stav naizgled je u koliziji sa dosadašnjim teorijama, koje je prva postavila
Marija Gimbutaš
uvodeći kategoriju
Staroevropljana koje su pokorili Indoevropljani.
U suštini, Marija Gimbutaš je govorila o nosiocima kurgan kulture, a tek su kasniji istoričari
ove "Kurgance" zamenili Indoevropljanima konfrontirajući ih sa Staroevropljanima.
Ako se prihvati
mogućnost da su i
jedni i drugi
imali isto kulturološko poreklo
i sličan jezik, ali dva
različita oblika društvenog organizovanja
nastala specifičnim potrebama u različitim okruženjima, vidi se da Kljosov ne demantuje
Mariju Gimbutaš, već je dopunjuje.
Kljosovljeva saznanja
imaju uporište i u radovima
jednog od najvećih lingvista
prošlog veka, Svetislava
Bilbije, koji je koristeći svoja
poznavanja različitih slovenskih jezika uspeo da prevede
Zlatne pločice
iz Pirga pisane na etrurskom
jeziku. Do tada se smatralo da etrurski
ne spada u indoevropske jezike, već da
je ostatak staroevropskog.
Istovremeno je Bilbija
dokazao da su Etrurci koristili
slova prvi put upotrebljena u vinčanskoj kulturi. Profesor dr Radivoje Pešić je bio prvi koji je tvrdio da je pismenost nastala na prostorima
Srbije mnogo pre sumerskog alfabeta i da su
simboli pronađeni na mestu neolitskih
naselja iz Vinčanske kulture u stvari prva slova
koja su ljudi
u istoriji koristili.
Ovim dokazima kompletna svetska istorija pada u vodu. Srbi, po tome, ne
samo što se nisu doselili u VII veku na ove prostore, nego su, štaviše,
preci onih istih arijevaca u čije je ime Hitler ubijao
milione Slovena. Doktor Pešić, koji je tvrdio da je
celokupna svetska kultura ne samo potekla iz Vinče, već da
ju je po svetu raširio isti narod koji ovde i dan-danas živi, ovim posthumno dobija čvrstu
naučnu potporu.
Isto kao i kod otkrića profesora Pešića, koji je svoju naučnu karijeru morao da nastavi u inostranstvu, na univerzitetu u Padovi koji
je najmerodavniji za istraživanje Etruraca, jer je u tadašnjoj
Jugoslaviji bio proganjan od vladajuće kvazi-naučne
elite, tako se u domaćoj javnosti ne pridaje nikakav značaj ni poslednjim radovima
dr Kljosova. Otkrića i jednog i drugog ovde se guraju pod tepih, jer se ne uklapaju u sliku
istorije onih koji preko sumnjivih donacija finansiraju rad članova
SANU.
Posle 200 pokolenja
Po Kljosovljevim zaključcima nosioci R1a1 na Balkanu su živeli još pre nekih 12.000 godina. Posle nešto više od dve stotine pokolenja oni odatle izbijaju na istočnoevropsku ravnicu, gde se pre 4.500 godina pojavio predak savremenih Rusa
i Ukrajinaca roda R1a1.
Pola milenijuma kasnije ovi
prasloveni stižu do južnog Urala, a 400 godina kasnije kreću na Indiju, gde danas živi oko 100 miliona njihovih potomaka. Jedna grupa tih balkanskih
Praslovena uputila se na Bliski istok, gde se takođe i danas nalaze nosioci hpg R1a1. Starost njihovih gena Kljosov datira na
4.000 godina.