Druga strana
IMAGINE
Bivši načelnik Resora državne bezbednosti Srbije
Goran Petrović, dugogodišnji analitičar i kontraobaveštajac zadužen za američki
sektor, prvi beograđanin koji je stao na čelo te Službe, specijalno za Tabloid,
u ovom nastavku završava serijal o dosijeima građana i potrebi za lustracijom
Goran Petrović
''Imagine'' pevao je pokojni Džon
Lenon, ''Zamisli život u ritmu muzike za ples'' pevao je Jura
Stublić frontmen legendarne grupe Film. Ja neću ništa pevati ali ću reći
hajde da okončamo ovu našu priču o lustraciji, doušnicima i dosijeima a da bi
smo je okončali onako kako dolikuje moramo, naravno opet za potrebe malog
eksperimenta odnosno teorijskog razmatranja, da zamislimo ni manje ni više nego
da je bivši predsednik Srbije Boris Tadić bio saradnik recimo Vojne obaveštajne
službe i to onaj najgori najomraženiji po kategoriji unutrašnjeg neprijatelja?
Što baš Boris Tadić? A što da ne? Kad može
Milovan Brkić da bude ''zamorče'' može i Boris. Šalu na stranu postoje i mnogo
ozbiljniji razlozi za ovo zamišljanje od želje da odamo priznanje Milovanu na
istorijskom učešću u ovom serijalu i nagradimo ga zasluženim odmorom a to je ne
samo moja želja već i naučna potreba da u ovakvim eksperimentalnim uslovima
kreiramo ekstremnu situaciju koja će pomoći da se cilj eksperimenta dočara i
shvati na pravi način.
Dakle, ja znam mnoge novinare, urednike
dnevnih novina i nedeljnika, radija i televizija koji su drugovali sa službom,
mnoge pisce, glumce, direktore, ambasadore pa ako hoćete i ministre koji su
bili saradnici, ali sumnjam da bi na nekoga od vas to ostavilo preterano veliki
utisak i pored toga što bi ste bili radoznali da čujete i poneko ime. No, to
nije poenta ove priče, poenta je da zamislimo da je baš najveći i najvažniji državni
činovnik, a to je svakako Predsednik republike to jest države, bio taj omraženi
i problematični doušnik. A jel' Boris bio jedini Predsednik? Nije, naravno, ali
i za to postoji objašnjenje...
Složićemo se da bi bilo smešno da
zamišljamo da je Milošević bio saradnik službe i pre a kamoli u vreme svoje
vladavine. Ne bi nas preterano dojmilo ni da su to bili recimo Milutinović i
Lilić. Dakle, potrebno je da saradnik bude neko ko je bio predsednik posle
demokratskih promena a sa službom se družio pre toga. A, pošto je Boris bio
Predsednik u dva mandata to jest osam godina, i pošto se njegovo
predsednikovanje skoro poklapa sa važenjem Zakona o lustraciji, drugog
kandidata gotovo i da nije bilo!
Što baš Vojne obaveštajne službe? I još
jednom, a što da ne? Što bi svi morali da budu saradnici OZN-e, UDB-e, SDB-e,
RDB-e, BIA-e kad postoje i druge službe koje su potpuno nepravedno skrajnute sa
javne, političke i istorijske scene, kao te meni posebno drage vojne. Ovu
kontraobaveštajnu nekada znanu kao KOS a danas kao VBA neko još pomene tu i
tamo ali onu Obaveštajnu danas poznatu kao VOA, osim mene gotovo niko, a o njoj
se, verovali ili ne, ima mnogo toga za reći. Ne samo o ideološkoj ostrašćenosti
već i o višedecenijskom bezakonju u njenom radu, kriminalu i korupciji svih
vrsta i velikih razmera kao i praćenju onoga što se dešava na domaćoj političkoj
sceni kroz veći broj obrada po unutrašnjem neprijatelju od onoga koji je imala
civilna služba to jest UDBA.
Iznenađeni? OK verovali ili ne, i
sivomaslinasti su se pored svih drugih stvari koje su im bile u nadležnosti i
onih koje nisu, bavili i takozvanim unutrašnjim neprijateljima i shodno tome i
za gotovo sve lidere DOS-a imali podebele dosijee. To što oni to nikada nisu i
neće priznati i što su dosijee uništili a za takve stvari neosnovano optuživali
RDB mene ni najmanje ne uzbuđuje jer ja u svom malom eksperimentu u svojoj
kolumni mogu da radim šta hoću.
I na kraju da rešimo i poslednju dilemu - što
baš saradnik po unutrašnjem neprijatelju? Pa zato što, kao što već rekoh, želimo
da stvorimo ekstremnu situaciju. Ne onu u kojoj je saradnik pozitivac koji
druka strane špijune, teroriste i kriminalce već onu drugu u kojoj druka svoje
prijatelje i partijske drugove. Možda čak i sopstvenu ženu jer smo i takve primere
gledali u nekim filmovima. Dakle, ne saradnika protiv kakvog ni predsednik i
dvostruki premijer Voja Koštunica nema ništa protiv, već drukaru sa kojom niko
ne bi poželeo ni da popije kafu a kamoli da ga izabere za predsednika države.
Šta bi se, dakle, posle ovog podužeg ali
neophodnog uvoda desilo da je Boris Tadić stvarno bio taj omraženi saradnik
Vojne obaveštajne službe, koji je godinama drukao svoje partijske drugove i
predsednike svoje stranke, vođen ne patriotskim osećanjima i brigom za bezbednost
države već onim najnižim banalnim? Zavišću, ljubomorom, kompleksima manje
vrednosti i željom da zauzme njihovo mesto, i kao takav se odmah nakon donošenja
Zakona o lustraciji i formiranja Lustracione komisije kandidovao za predsednika
Srbije 2004. godine. Stvarno šta bi se desilo?
Baš ništa! Barem po mom skromnom mišljenju.
Ali, krenimo redom...
Da je Boris Tadić stvarno bio
najuspešniji projekat Vojne obaveštajne službe ona to ni Bogu ocu a kamoli
nekakvoj lustracionoj komisiji nikada ne bi ni priznala ni potvrdila. Da je
komisija tražila od svih državnih organa i svih službi informaciju o tome da li
postoje podaci o tome da je predsednički kandidat Boris Tadić kršio nečija
ljudska i građanska prava ili o njegovoj nedostojnosti za ovu kandidaturu
garantujem životom da od vojne obaveštajne službe ne bi dobili ništa. Što je
sasvim razumljivo, jer koja bi to služba, ruku na srce, javno raskrinkala svog
saradnika koji treba da postane predsednik države? A da neki insajder iz VOA
progovori i kaže da mu je Boris bio saradnik? Ne zanosite se, takve junake JNA
ipak ne rađa, a i da rađa bila bi to reč jednog hrabrog vojnika naspram reči
Vrhovnog komandanta.
A kako bi se
ponašali članovi njegove partije ako bi se proneo glas da je njihov
predsednik i kandidat za predsedika države bio sve ono što smo naveli i radio ono što
smo eksperimentalno zamislili? Da li bi se od njega javno distancirali, da li
bi formirali internu partijsku komisiju, zahtevali vanredanu sednicu predsedništva,
glavnog odbora ili pak neki vanredni kongres kako bi rešili ovo pitanje? Da li
bi ga na kraju smenili sa mesta predsednika stranke ili iz nje možda čak i isključili? Malo morgen. Mislim,
sudeći po onome što znamo, jer za vreme osmogodišnjeg predsednikovanja Borisa Tadića Demokratskom strankom, nikada niko, ni na kakvom skupu
ili sastanku nije smeo da pita ni da li može u WC, a kamoli da
pokrene bilo kakvu ozbiljnu inicijativu, postavi zgodno ili nezgodno pitanje
ili kritikuje rad predsednika, bilo kog funkcionera ili organa stranke.
A neke druga
stranka ili druge stranke koje su sa DS u nekoj predizbornoj ili postizbornoj
koaliciji, vladi? Možda neki poslanici u skupštini ili neki odbor za bezbednost
ili ''mandatsko imunitetska pitanja''? Neka
druga državna institucija, bilo koji organ ili nevladina organizacija? Zaštitnik građana, Poverenik za informacije od javnog značaja, da smo ih tada imali. Ma, znate i sami da ne bi...
Da bi svi ćutali kao zaliveni i pravili se
da je sve u redu i da bi Tadic kao i što jeste uprkos svemu bio
izabran za predsednika . Zato što ni kao društvo ni kao pojedinci nismo imali i nemamo ni svest o
neophodnosti donošenja određenih istorijskih odluka ni hrabrosti da se suočimo sa ''avetima prošlosti'' i nekim
neprijatnim istinama. Zato što smo, da još jednom citiram pokojnog Branka Sbutegu, tokom svoje istorije
uvek bili više podanici nego građani!
Zato, nakon
svega napisanog na ovu i na ove teme, bez straha da će me budućnost demantovati, mogu reći i lustraciji i neotvorenim dosijeima i neraskrinkanim saradnicima:
ZBOGOM ZAUVEK.