Do koske
Zašto Srbiju već četvrt veka vode oni koje
posle obavljenog posla zapad smakne
Vođe na određeno vreme
Usled zastrašujuće propagande i monopolom
nad medijima, povampireni režim iz devedesetih sebe danas predstavlja kao lučonošu
demokratskih promena, kao sinonim pravne države i kao nezaobilazni faktor u
strategiji spoljne i unutrašnje politike. Ali, treba znati i to da su Ivica Dačić
i Aleksandar Vučić, kao personifikacije ovakvog stanja, samo privremene alatke
u rukama evroatlanskih planova na ovom delu Balkana. Kad završe šta im je dato
u zadatak, biće to i njihov kraj. I lični i politički.
Milica Grabež
Rastakanje Socijalističke
federativne republike Jugoslavije počelo je dolaskom Slobodana Miloševića
na vlast, a poslednju federalnu republiku razbiće njegov partijski
naslednik Ivica Dačić. Miloševićeva otuđena komunistička klika, zgađena
''perestrojkom'' Mihaila Gorbačova, a potom opčinjena svojim drugom Zjuganovim,
uspela je da Srbiju ostavi bez ijednog saveznika na planeti!
Već šest meseci na čelu srpske vlade je
Ivica Dačić, koji u potpunosti oponaša svog pokojnog vođu, mada se odrekao prošlosti
i partije i vođe. Nastojeći da umiri svoje partijske drugove, gospodin Dačić je
održavao odnose sa Moskvom, ali na isti način kao i Milošević. Sa pogrešnim
ljudima u ruskoj državnoj hijerarhiji. Sklapajući saveze sa deputatom
ruske Dume, Aleksandrom Mihailovičem Babakovim, predstavnikom parlamentarne
partije Pravedna Rusija, Ivica Dačić je najpre osigurao svoje lične interese.
Počev od novčanih, do statusnih. Prevario
je partijske d rugove, a isto kao i Babakov, koji je šurovao u Ukrajini sa
zastupnicima antiruskih interesa, a u korist svog džepa, snažno se okrenuo
protiv Srbije, rasprodajući, trajno, njene interese, najpre se otvoreno, skoro
bestijalno, odričući od Kosova, pretnjama građanima da je on sve dogovorio u
Briselu, i da ima podršku u inostranstvu.
Kriminalna delatnost gospodina Dačića
dosegla je nepodnošljive razmere. On se otvoreno suprotstavio i predsedniku
Srbije i njegovom planu za Kosovo, koji je manje štetan od Dačićevog, samo da
bi kod zapadnoevropskih zemalja gospodin Dačić osigurao svoje interese i
imovinu.
Srpskom premijeru snažnu podršku, na planu
razgradnje države, i potpunom nestanku Srbije sa zemljopisne karte, pruža, na
svoj način, i Aleksandar Vučić, koji sprovodi plan Miodraga Rakića da se Srbija
zgazi zauvek. Zanimljivo, i Dačić i Rakić potiču iz istog mesta, iz Žitorađe.
Ali, ono što svakoga u Srbiji danas mora
da zabrine je činjenica da su Dačić i Vučić i u svetu i u regionu prepoznati
kao "recidiv devedesetih", odnosno kao politička elita koja je nanela
nesagledive štete celom Balkanu, a ponajviše sopstvenoj domovini. Činjenice
neumoljivo govore: Aleksandar Vučić je skoro dve decenije bio jurišnik Vojislava
Šešelja i praktično je odrastao u ideologiji nacionalne i političke isključivosti.
Njemu niko na Zapadu ne veruje da je za samo godinu i po dana promenio svoja
uverenja, ali evroatlanskim licemerima odgovara to što je Vučić osvedočeni ''vođa''
sa misijom, dakle, klasični egomanijak koji veruje da sprovodi svetsku mirovnu
misiju u ime Vašingtona i Brisela. Jer dobro obavlja poverene mu zadatke. Jer
je svoj ekstremizam nastavio, ali u drugom pravcu! Samo je u svoja kola
upregnuo bivše poslušnike Demokratske stranke u tužilaštvu, sudovima i
medijima, a sve uz podršku svoga idola Miodraga Rakića, bivšeg šefa kabineta
bivšeg predsednika Borisa Tadića.
Sa druge strane, Ivica Dačić je čovek koji
je u praksi pokazao da mu ništa nije sveto, pa čak ni njegov nekadašnji voljeni
vođa, kome nije ni na sahranu došao. Pojedine istaknute strane diplomate u
Beogradu zgrožene su njegovim "estradnim" ponašanjem, njegovim pevačkim
nastupima, i gomilom idiotskih izjava koje nemaju ništa zajedničko sa ozbiljnim
državničkim izjavama. Poslednji veliki Dačićev "solo" nastup je
njegova pregovaračka misija sa kosovskim Albancima, koja je potpuno neusaglašena
(negde i u potpunoj suprotnosti) sa verzijama "platforme o Kosovu"
i "Rezolucije o Kosovu" koje su nastale na inicijativu
predsednika Srbije Tomislava Nikolića.
Takođe, zastrašujuća nekompetencija i haos
koji vladaju u Srbiji na prelazu između 2012. u 2013. godinu,
vidljivi su na svakom koraku: Ivica Dačić kao ministar unutrašnjih poslova, vrši
posao ministra spoljnih poslova, a Aleksandar Vučić kao ministar vojni vrši dužnost
Eliota Nesa i hapsi po Srbiji bez dokazane krivce, trpajući u memljive i
prepune zatvore ljude u odmaklim godinama čija teška bolest ne dozvoljava da
postupak teče pravilno i za koje, očigledno, ne važi pretpostavka nevinosti.
Ovakva "elita iz devedesetih"
dovela je Srbiju do najgore moguće pozicije na spoljnopolitičkom planu.
Ruska vlada sa svojim strateškim planovima
na Balkanu i u Srbiji, veruje samo činjenicama. Verolomna politika koju
sprovode Dačić i Vučić nikako nisu garancija za otvorene i srdačne pozdrave iz
Kremlja. No, Rusi će svoj plan sprovesti do kraja sa njima ili bez njih, jer su
vlade prolazne a projekti epohe dugoročni. Zapad je takođe odredio ulogu
obojici: moraju napraviti niz protivustavnih radnji, moraju da plate za grehe
iz devedesetih, pa kad to obave, onda se mogu nadati da će ih na đubrište
istorije, u zaborav, poslati sa blažom kaznom od one koja je uobičajena sa
proameričkim autokratama širom sveta.
Ipak, u nečemu se lična i politička
sudbina Dačića i Vučića razlikuju. Vučić nezadrživo ide u sunovrat svojom
opsednutošću istorijskom misijom i pitanje je okolnosti kada će se hajka koju
je pokrenuo okrenuti protiv njega. Jer, on još uvek nije javnosti objasnio kako
to da se doslovno ostrvio na Beograd a da Vojvodinu ni dirnuo nije, niti njene
najistaknutije pljačkaške institucije poput Fonda za kapitalna ulaganja,
Razvojne banke Vojvodine ili, na primer, kompaniju MK grupu Miodraga Kostića,
gde nije teško dokazati da je Kostić recimo, uzeo od Fonda za razvoj Srbije 135
miliona evra, a da nije vratio nijednu ratu!
Dačića čeka drugačiji kraj. U sopstvenoj
stranci, u porodici, među prijateljima...