Postdemokratija

 

Nije politika za svakoga

(i nije sve što rade političari politika)

 

Politika je definitivno kurva, ali nije svako kurvanje politika. Drugim rečima, svaka profuknjača može biti političar, ali to čime se oni bave nije politika. Srbija živi u iščekivanju da vidi koga će u vlast uzeti Vučić, a odgovor je vrlo jasan- uzeće sve političke prostitutke i možda ponekog čestitog naivčinu, koji će ubrzo odustati ili biti najuren, zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu

 

piše: Mile Isakov

 

U Izbornoj kampanji obično se kaže: Birajmo najbolje! Šta to znači? U čemu najbolje? Za čega najbolje? Za vlast? Ako biramo najbolje političare, onda to sigurno nisu najbolji ljudi, ni najbolji stručnjaci. Takvi ne postoje u politici. Ljudi od integriteta, dokazani u svojoj struci i uvaženi u društvu, sa idejom i vizijom, a racionalni i praktični, koji drže do sebe, a ipak skromni i čestiti, ne ulaze u politiku. Takvi ne vole da se sami hvale i nude. Ispod časti im je, a i ne umeju. Oni ne žele u političku klasu, jer već su uspešni i uvaženi u svojoj, pa im ne pada pamet da prolaze kroz izbornog toplog zeca. Drže do sebe i ne pristaju da budu tema za prežvakavanje baš svakog, da ih svaka šuša ocenjuje.

Imaju svoje dostojanstvo i mesto u društvu, gledaju svoja posla, ali ne odriču se prava da to društvo kritikuju, čak to smatraju svojom obavezom.  Ali, to ne znači da imaju ambicija da te stvari preuzmu u svoje ruke. Znaju oni dobro da politika nije za njih, da nemaju ni stomak, ni obraz za takve rabote. Ako drugi misle da bi baš takvi mogli biti od koristi svima, morali bi debelo da ih ubeđuju da se late tog posla. Ima i takvih koji se prevare i poveruju da je tako, ali brzo se uvere da politici oni nisu potrebni da bi nešto uradili za opšte dobro, nego samo da bi popravili njenu krvnu sliku, da posluže kao ukras, kako bi na grupnom portretu sa njima i političari lepše izgledali. Tako postaju alibi za sve političke marifetluke, a vremenom, ako ostanu u tome, i saučesnici u organizovanom kriminalu koji se zove politika. I kada se eventualno pobune, već je kasno, jer niko im više ne veruje, pošto su već percipirani kao političari, a to znači korumpirani, lažljivi i prevrtljivi. 

Za politku važi ona narodna - Dinar da uđeš u kolo, dva da izađeš. Jednom političar, uvek političar. Nema nazad. Samo sa štitom ili na njemu. Kao Boris Tadić ili Rasim Ljajić. Uzimam baš njih dvojicu za primer jer važe za jedne od najpristojnijih  i najčestitijih na našoj političkoj sceni. Uz Koštunicu, koji je i zbog toga sa nje upravo sišao. Kad pokažem kako su čak i oni korumpirani, onda se može zamisliti kakvi su tek ostali, na koje nije vredno ni trošiti reči.  

Za Koštunicu svi veruju da nije otimao i krao, ali da je to tolerisao nekim svojim saradnicima, što ga čini saučesnikom. Neki su skloni da mu to previde, a neki ne, ali su i oni saglasni da je postao gubitnik zato što je politički bio najdosledniji i najmoralniji. Do zatucanosti. Tako je sačuvao obraz, ali nije oprao ruke od svega što je urađeno, ili nije učinjeno,  u njegovo vreme i njegovo ime. Iz politike se jednostavno ne može izaći čist. Između ostalog i zato je većina spremna na sve da bi u njoj opstala. 

Boris Tadić je, posle njegove svevlasti u kojoj je procvetala korupcija, iz političke arene iznet na štitu, ali nije shvatio da je to za njega kraj. Nastavio je da se ponaša kao da se ništa nije dogodilo i doživeo da postane predmet sprdnje, prezira, pa i sažaljenja, čak i onih koji su ga do juče obožavali. Samo zato da bi ostao deo političke klase, jer više ne ume da živi kao sav normalan svet, pristao je da uz pomoć bivših radikala on bude taj koji će razbiti svoju sopstvenu stranku, koja ga je stvorila i koju je dugo vodio u propast. Tako je postao je kulisa u nekom drugom filmu, koji je najavio. Zapravo samo rekvizit u amterskim filmovima o nekim novim pobednicima, koji će se sad slikati sa jednom nogom na njemu, kao ono Tito sa odstreljenim jelenom kapitalcem. Ili to beše neki medved. Upravo to će sad uraditi Vučić, kad ga kao trofej uzme u vlast.

Prosto je neverovatno kako je čovek sa tako pristojnim političkim obrazovanjem i vaspitanjem, koje poseduje Tadić, tako malo razumeo šta ga je snašlo kad ga je šopila vlast. I kad ga je ostavila.

Rasim Ljajić, pak, potpuno je druga priča. On je, mada se školovao za lekara a ne politiku,  najbrže i najbolje razumeo suštinu moderne politike, bez politike. Da je politika zapravo samo zanat, odnosno biznis. Da i politici, kao i svakoj drugoj robi, cenu određuje tržište i odnos snaga na njemu. Otkrivajući to, on se najveštije snalazio na talasima koje su donosile promene, pa štit nije koristio za juriše na vetrenjače, nego za surfovanje. Iz svake političke bure, on je izlazio sa štitom ispod miške, kao kakav jahač na talasima. Svestan svog manjinskog položaja, a time i ograničenih mogućnosti, realno je procenio svoje mesto u politici i tu svoju slabost pretvorio u svoju prednost. Da nije on taj koji talasa, nego onaj koji treba na njima da pliva. Da politika nije junaštvo, niti jedna bitka na život i smrt, nego veština večitog prilagođavanja i zaobilaženje prepreka. I nije to nikakav kukavičluk, nego mudrost realpolitike, koja se, dakako, razlikuje od mudrosti uopšte. Ali ni to ne može svako.

Savremena politika u svetu je prosto posao u kojem ne postoji ni prošlost, ni budućnost, već samo večna sadašnjost. Prmenjujući to u praksi, Rasim je postao obrazac za uspeh u srpskoj politici u kojoj je najvažnije da ne budeš Srbin. Ne samo metaforički. Srpski političar, ako želi da potraje, baš kao Rasim u srpskoj politici, treba da bude svestan svoje malenkosti, svoje limitiranosti i zavisnosti od brojnih faktora, spoljnih i unutrašnjih, te da shodno tome pronađe svoje mesto i mesto Srbije na evropskoj i svetskoj političkoj sceni. Ništa ideologija, ništa busanje u nacionalne grudi, ništa čojstvo i junaštvo, ništa hrabrost i drčnost, ništa obraz i dostojanstvo. Samo udvaranje, narodu i velikim silama, daje rezultate. Samo popustljivost prema jačima i nemilosrdnost prema slabijima, servilnost prema gazdama i beskrupuloznost prema podanicima i protivnicima.

Dakle, ne može se reći da je Rasim lopov i kriminalac, kao većina u politici, ali ne može se više reći ni da je moralan, kao što je bio. Posle toliko godina u vlasti prosto nije moguće ostati pošten i čista obraza. Ne znam tačno koliko je poslova kome namestio i ko mu se i kako za to odužio, ali jasno je da je i to morao raditi, jer da nije ne bi opstao toliko dugo. Ne bi izdržao ni finansijski, jer stranka je skupa igračka, što manja to skuplja za lidera, niti bi ga koalicioni partneri trpeli kao svedoka, ako nije i saučesnik. Nemoralno je, takođe, da sa strankom od jedan posto podrške 15 godina drmaš zemljom. Takvi, naravno treba da postoje, da kevću i budu korektori u igri, ali njihovo učešće u vlasti ima smisla samo ako mogu da utiču. Ako nisi bar neki moralni faktor u vlasti, onda si nemoralni klimoglavac i sluga svakakvih interesa. Samo prostitutke mogu sa svima i samo u politici to se smatra kvalitetom i naziva se dobrim koalicionim kapacitetom.     

Rasim Ljajić je najbolji primer koliko su kod nas pobrkani pojmovi o politici i političarima.

Praktično bez stranke (nikad nije izašao samostalno na izbore), dve decenije figurira kao političar i kao takav je postao nezamenljiv ministar u svim vladama od 5.oktobra, do danas. I opet će. I neka bude, jer on je već profesionalni ministar, ali to što on radi, očigledno uspešno,  nije politika. Mnogi se pitaju kako je moguće da je on toliko univerzalni stručnjak, pa da može da bude i ministar za ljudska prava i manjine, i za rad i socijalna pitanja, i za trgovinu i telekomunikacije, i za Hag, i za Kosovo i jug Srbije, i sad za privredu ili štagod. Možda bi bili u pravu kad bi se govorilo o istinskoj demokratiji i ekspertskoj vladi. Ali, kako je u svetu danas odomaćena praksa političkih, odnosno partijskih vlada, onda ministarska funkcija ne podrazumeva stručnost u određenoj oblasti, nego političku podobnost i veštinu upravljanja tim resorom u skladu sa interesima vladajućih partija.

Ako može da bude premijer svaki biolog, sociolog, novinar, pravnik, samo zato što je predsednik pobedničke partije, zašto lekar opšte prakse, ne bi mogao biti ministar opšte prakse. Sve je to manje više isto, jer u pitanju je tako shvaćena politika, a ne struka. Ako ćemo pošteno, šta bi jedan, makar i najbolji trgovac, na primer, mogao više od njega da uradi kao ministar te oblasti,kad ne odlučuje on? Uostalom, šta je uvaženi ekonomista Radulović uradio u privredi ili brojni umetnici koji su se decenijama smenjivali na mestu ministra kulture?

Politika je postala zanat u kojem postoji utvrđena tehnologija kako se šta radi, to je profesija, u kojoj postoje standardi i pravila, kojih se moraš pridržavati. Kao što profesor biologije, ma koliko verovao u Boga, mora decu učiti da su nastali od majmuna. I obrnuto, pop, ma koliko uvažavao darvinističku teoriju, mora da popuje o bezgrešnom začeću i pravljenju Eve od Adamovog rebra. Da li ih to čini lošim, nemoralnim ljudima? Da, ali ne obavezno i lošim profesorima ili sveštenicima.

Rasim Ljajić je postao profesionalni praktikant vlasti, sa iskustvom i praktičnim veštinama u njenom funkcionisanju,  koje mu omogućavaju da bolje obavlja tu funkciju od bilo kog stručnjaka u bilo kojoj oblasti. On je majstor tog zanata, najstarijeg posle onog najstarijeg. On je najbolji profesionalac među političarima i najbolji političar među profesionalcima vlasti, a zapravo nije ni jedno ni drugo. On je ministar po zanimanju. Samo ne treba gajiti iluziju da je to politika.