Zrenjanin

Kako se u teškim mukama, i bez lečenja, umire od raka pluća u Okružnom zatvoru u Zrenjaninu

Kriv si i što - živ nisi

Svaka upotreba sile je nasilje, a smrtni ishod osuđeniku „tovari" sva zla ovog sveta. Javnost, od medija „pažljivo samlevena", nema vremena da se bavi tragičnim sudbinama dece rasturenih porodica. „Servira" se uvek pogubna matrica: kriv je pojedinac, doveden u stanje raspamećenosti od strane umreženog sistema, koji „melje" slabe i neotporne. Pedantno se sakriva i bavljenje, uvek istih državnih službi, „uspešnim" rasturanjem „tipovanih" porodica putem ubačenih „muškarčina", „neodoljivih" žena ili „dušebrižnika", gde se, usput, pažljivo komada ogromna privatna imovina.

Zoltan Horvat

Smrt advokata Branislava Kenjića 6. jula ove godine u istražnom zatvoru, optuženog da je 4. februara 2011. godine ubio suprugu Jasminu u porodičnoj kući u Zrenjaninu (Štrosmajerova 37), jedan je od klasičnih primera odmazde sistema prema osuđeniku, „izbrisanom iz reda ljudi".

Pokojni Kenjić u istražnom zatvoru nije dočekao 12. avgust ove godine i presudu za krivično delo ubistva supruge Jasmine, majke njihovo dvoje maloletne dece, jer je samo par nedelja pre toga u istražnom zatvoru umro od najtežeg oblika raka pluća. Za najbližu rodbinu pokojne Jasmine „zaslužena kazna", smrt Kenjića je nastupila nakon njegove jednogodišnje uzaludne borbe da mu se, ozbiljno narušenog zdravlja, omogući adekvatan zdravstveni tretman. Zakonski okvir dozvoljava da se pritvoreniku pruži adekvatna nega u bolnici Centralnog zatvora, ali je ona u ovom slučaju, iz nepoznatih razloga izostala, pa je Kenjić umro u pritvoru Okružnog zatvora u Zrenjaninu. Kenjić je od nadležnih tretiran kao najobičniji simulant, i na jedvite jade dobio je Brufene i Bensedine kao jedine lekove, iako se njegov kašalj „orio" istražnim zatvorom.

Rodbina Kenjića, žigosana u javnosti „otpadničkim saučesništvom" u ubistvu, opet na jedvite jade, „uspela" je da „namoli" nadležne da se ponašaju u skladu sa zakonom, pa je okrivljeni ipak upućen na pregled u Institut u Sremsku Kamenicu. Dijagnoza, grozno stanje i neophodnost hitnog lečenja, na 9 meseci pre smrti, nije bio nikakav alarm za nadležne. Kenjić je umro u najgorim mukama, a kasnija klasična manipulacija od strane nadležnih njegovom decom u najtežem šoku, „čerupanje" imovine i otvorene pretnje smrću njegovoj rodbini, zatvaraju „krug pakla" u porodici gde je nasilje proizvelo smrtni ishod.

Kome su danas važni zdravstveni problemi osobe koja nije dočekala presudu od najavljenih 35 godina zatvora za ubistvo supruge? Javnost se „bolesno naslađivala" detaljnim informacijama o „krvniku, krvoloku, manijaku", koji usput, nikada nije priznao ubistvo. I u tragičnom slučaju porodice Kenjić, posledice su fatalne. Decu je nakon nekoliko časova od smrti majke odveo svojoj kući Simo Ćorović, brat blizanac pokojne Jasmine, a najbliža rodbina Kenjića je spas panično potražila u zgradi policije. Tamo su im ljubazno rekli da jednostavno moraju napustiti svoju kuću i da se, brže-bolje, kako god znaju i umeju, sklone. Policija je u ovom slučaju, preporučila Kenjićima bežaniju.

Po rečima najbliže rodbine Kenjića, nakon tragičnog događaja su se mesec dana skrivali daleko od kuće, da bi nakon povratka, usledila serija dolazaka Sima Ćorovića uz stalne otvorene pretnje. Njegovi nasilni upadi u stan Kenjićevih, za nadležne, "podrazumevajuće dozvoljen nekontrolisani izliv besa" brata žrtve, nisu sankcionisani. Njihov maloletni sin je na sudu, duboko potresen i u šoku, svedočio protiv oca, izjavivši da je „tata tukao najstrašnije mamu". Odbrana okrivljenog je ipak uspela da dokaže da nasilja u porodici Kenjić do kobnog 4. februara 2011. godine, nije bilo.

Sudije u postupku, kao po pravilu, nisu dozvolili da se kao svedoci odbrane saslušaju ni veštaci. Sudija Zoran Paripović nije uzeo u obzir ni molbe prve komšinice u Štrosmajerovoj 35, koja se tri puta obratila sudu sa željom da svedoči.

Komšinica je na kraju, u pismenoj formi obavestila sud da njen suprug, inače nepokretan, nije mogao da pristigne u pomoć nesrećnoj Jasmini, kako je to tvrdio tužilac. Komšinica je decidirano saopštila da njen suprug usled nepokretnosti nikada nije kročio u njihovo dvorište, jer je to zbog njegovog zdravstvenog stanja, bilo nemoguće, pa samim tim, nikada nije ni mogao videti nasilje muža nad ženom. Ni ovakvo svedočenje, u korist okrivljenog, sudija Paripović nije uzeo u obzir.

Apelacioni sud u Novom Sadu ukinuo je ovu presudu, kao školski primer loše vođenog postupka. Ipak, i u ponovljenom postupku sudija Paripović, kome su presude padale kao zrele kruške, ostao je pri istoj kazni...Pre šest meseci on je izabran za sudiju Apelacionog suda u Novom Sadu! Predmetom je zadužen sudija Branislav Surla, ali ni njemu nije palo na pamet da smrtno bolesnog advokata prebaci u bolnicu, na lečenje. Dakle, reč je o očiglednom krivičnom delu koje je izvršio sudija, jer je ugrozio život pritvorenog lica.

Prećutnu pravdu, kao odmazdu, Simo Ćorović je ostvario dan nakon zločina. Imovina porodice Kenjić, gde je advokat jedini prihodovao, bila je „lak plen" za Ćoroviće. Kuću u Štrosmajerovoj, vrhunski opremljenu, Ćorovići su prvu „spakovali". Dva stana u Novom Sadu koje je advokat namenio deci, takođe su pod kontrolom Ćorovića. Iako su oba stana u celosti isplaćena od strane pokojnog advokata, „isplivao" je naknadno račun na kojem piše da je pokojna Jasmina navodno platila poslednju ratu. Time su, naravno, stvoreni uslovi da nepokretna imovina Kenjića dobije novog vlasnika, prezime Ćorović.

Spisak nekretnina koje je stekao Branislav Kenjić je poduži. Dve kuće sa voćnjacima u Mihajlovu, voćnjak kod Kleka, a samo Simo Ćorović zna gde je preostala imovina, počev od broda i novog automobila Audi 6. Revnosni i jedini „donosilac" brda para u kuću, Kenjić, imao je svakodnevnu „obavezu namirivanja apetita" u vidu keša i kupljenih stvari.

U slučajevima kada je kući dolazio praznih šaka, scene koje mu je priređivala supruga, bile su „zalivane" mešavinom Vermuta i Bensedina, kao upozoravajući znak, da stvari mogu da krenu i naopako. Četiri dana pre tragičnog događaja, 31. januara 2011. godine, pokojna Jasmina je ostvarila „pretnju", pokupila decu i sve stvari, i iselila iz kuće u Štrosmajerovoj 37. Kobnog dana, muž ju je zatekao u kući, nakon što je svratio sa posla da uzme nitroglicerin, koji je zaboravio tog jutra da uzme. Tragičan događaj usledio je nešto kasnije nakon žestoke svađe, tužilac je kao dokaze za ubistvo pominjao dva noža, a ubodne rane na leđima imao je i Branislav.

I Centar za socijalni rad, na čijem čelu je Julija Bobek, „zablistao" je u ovom slučaju. Nakon što je ekspresno dodelio decu Ćorovićima, majka Kenjića, do juče obožavana baka od unuka, postade najgori neprijatelj. U Centru za socijalni rad, „operisanom" od razlikovanja dobrog i lošeg za decu u porodicama nasilja, baki su prvo rekli da unuke ne može da viđa zbog teške situacije, ali da se strpi, jer Evropska obavezujuća konvencija nalaže da se sa decom organizuju viđenja u prostorijama Centra... Baka svoje unuke nije videla od tragičnog događaja, a Centar za socijalni rad je „poentirao" zahtevom da se Branislavu, u trenutku kada je bolest uzela maha, oduzme pravo na očinstvo. Već 26. marta ove godine, na predlog „proslavljenog" Centra za socijalni rad, otpočelo je suđenje za oduzimanje očinstva. Sutradan je sudskom presudom očinstvo oduzeto, ali je nakon žalbe Apelacionom sudu u Novom Sadu, 13. maja ove godine, presuda ukinuta i vraćena prvostepenom sudu na razmatranje.

Satiranju porodica, poput Kenjićeve, pod ogromnim pritiskom javnosti i uz „malu pomoć" nadležnih umreženog sistema, nema kraja. Deca trajno razvaljenih duša, trenutno su u „sigurnoj privatnoj kući". Crno-bela varijanta upiranja prstom na sve koji su u bilo kakvoj vezi sa osuđenicima, rađa trajnu kaznu

Ispaštaju duše na udaru bezdušnih, dobro plaćenih da vode brigu o sramoti pojedinaca.

Koliko košta pravda i sudije Višeg suda u Zrenjaninu,koji spadaju među najkorumpiranije u Srbiji, a koliko gospoda iz Centra za socijalni rad? Simo Ćirović je još uvek živi svedok.