Feljton

"Tri pisca", delo književnika Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog disidenta (5)

Život u nasilničkoj i korumpiranoj državi

Tri najznačajnija pisca Južne Srbije s kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka, Stevan Sremac, Radoje Domanović i Borisav Stanković, bili su povod da Ivan Ivanović, naš ugledni pisac, disident u svim vremenima i profesor književnosti, opiše u deset predavanja na niškom Filozofskom fakultetu, svoj doživljaj njihovih ličnosti i karaktera, iz posebnog ugla književno-istorijskih istina. Ova predavanja, uobličena u višeznačnu književnu formu, slika su zaboravljenog vremena i društvenih prilika koje su tada vladale. Tu epohu i savremena književna i društvena zbivanja, Ivanović je spojio u svom delu pod naslovom "Tri pisca", koje Magazin Tabloid ekskluzivno priređuje za svoje čitaoce

Ivan Ivanović

Od svih profesora u kragujevačkoj Gimnaziji Radoje Domanović se zagrejao samo za jednog: za profesora crtanja Živka Jugovića. Jugović je bio slikarski obrazovan, kao pitomac mitropolita Mihaila proveo je neko vreme u Kijevu učeći ikonografiju, zatim u Moskvi učeći slikarstvo. Zatim je boravio u Italiji, odakle je otišao u Minhen. Jugović je umeo da u đacima izazove interesovanje za svoj predmet, a u Radoja i oduševljenje. Stoga je Domanović hteo po završetku gimnazije da studira slikarstvo, ali se Miloš sa tim nije složio, jedno što bi ga to skupo koštalo, a drugo što mazala nije cenio. Ipak, Radoje je rado slikao kao slikar-amater, ali je od njegovih radova malo sačuvano.

Sve u svemu, Radoje Domanović iz gimnazije nije izneo neko naročito znanje, a nastava ga je više razočarala nego privukla. Ipak, voljom oca bio je prinuđen da upiše Filološki odsek Filozofskog fakulteta na Velikoj školi, gde je hleb bio sigurniji.

„...Svršivši srednju školu, Domanović je iz nje izneo u prvom redu ono što je doneo iz sela i što je samo intenzivno raslo u njemu pri svakom dužem ili kraćem boravku u Jarušicama." (...) „Vaspitanje u gimnaziji nije, ustvari, razbilo u njemu onaj idejni život i svet u kojem je tada živelo šumadijsko selo i šumadijski seljak. Naprotiv, ogorčilo je to malo, buntovno i šeretsko seljače" (Vučenov).

Miloševa kuća u Jarušicama bila je više seljačka nego učiteljska. Domanovićevo uporište više je bilo selo nego grad, i to će tako ostati do kraja njegovog života. Njegova etika bila je seljačka, patrijarhalna. Ja bih rekao da je njegov bunt, ponajveći u srpskoj književnosti, bio pobuna sela protiv grada.

Kao i Stevan Sremac, i Bora Stanković je bio gradsko dete. Istina, između Sente i Vranja postojale su velike razlike u tom vremenu. Mile Pavlović opisuje Sentu kao evropski grad, sa „širokim, čistim i pravim ulicama sa prostranim tgom na sredini varoši, na kojem se dižu hrišćanske bogomolje, opštinski dom i najveći broj državnih nadleštava". Stanovištvo je izmešano - Srbi i Mađari. Vranje je bilo više orijentalni grad, čiji je povoljan geografski položaj doveo „otmenije" Turke da se tu nastane i igrade mnogobrojne džamije, konake i hamame. Sa širokim seoskim zaleđem, turskim spahilucima, Vranje je bilo trgovački centar, a vodeći Srbi u njemu govorili su turski i arapski jezik i nalazili načina da sa otomanskim gospodarima blisko sarađuju.

Međutim, posle 1878. godine, kada je iseljavanje muslimana iz Južne Srbije bilo masovno, Vranje menja izgled, ruši se tursko a uspostavlja srpsko. Seljaci iz okolnih sela dolaze u grad i uzimaju napuštene turske kuće. Stare ugledne gradske porodice propadaju, a dižu se nove došljačke sa sela.

Videli smo da je u Vranju otvorena srpska gimnazija 1881. godine i da je u njoj Bora Stanković svršio sedam razreda. Za razliku od Domanovića, koji je sa sedam razreda gimnazije u Kragujevcu dobio svedočanstvo velike mature i mogao da upiše Veliku školu u Beogradu, Bora je morao da izuči još jedan, osmi, razred u Nišu. Tako je Domanović došao na studije 1890, a Bora 1896. godine. (Pretpostavljam da je ova razlika nastala što je Radoje kod svog oca učitelja pošao ranije a Bora kasnije u školu. Nijedan nije ponavljao razred.) Sremac je u to vreme bio profesor gimnazije u Beogradu.

Borin biograf Dragoljub Vlatković kaže da Stanković nije pokazivao veliku ljubav prema školi, a što je ipak završio gimnaziju, „ima da zahvali upornosti baba Zlate i uviđavnosti svojih nastavnika, naročito tadanjeg direktora vranjske Gimnazije Milivoja Simića, koji su ga puštali u stariji razred i kad nije potpuno zadovoljio na ispitu". U školskim knjigama stoji da je Bora Stanković u šestom razredu polagao popravni ispit iz latinskog jezika. Treba reći da je Bora, kao siromašan đak, dobio od države stipendiju (tad se govorili blagodejanije). Zabeleženo je i da je podučavao đake iz nižih razreda, držao kondicije. Vlatković kaže da je na Borin uspeh uticala rana ljubav prema devojci Pasi iz komšiluka, ali o tome ću kasnije.

Bora Stanković je sklonost prema literaturi pokazao još u gimnaziji, a to je nasledio od babe i oca. Baba Zlata je u Vranju bila poznata po svom pripovedačkom daru. Bila je gradskog porekla, iz ugledne i osiromašene porodice, a kod nje su se skupljale žene iz uglednih kuća da im pripoveda o „pustom turskom". Bila je poznata u Vranju po svom pripovedačkom daru. Nema sumnje da je Bora od nje slušao priče o „starom Vranju" koje je tako uspešno utkao u svoju literaturu i kojima se predstavio književnom Beogradu. Baba Zlata je znala veliki broj pesama napamet, umela je lepo da peva. Od oca, koji je bio izuzetan pevač, poznat po nadimku Pevac, nasledio je „umetničku dušu" koja ga je orijentisala na literaturu.

Svakako da su na mladog Stankovića uticali i profesori koji su mu predavali u gimnaziji. Vlatković pominje Iliju Vukićevića i Jašu Prodanovića. Imao je podršku i od profesora istorije Draže Pavlovića, a naročito od Svetislava Simića, koji će postati istaknuti političar i književnik, jedan od osnivača Srpskog književnog glasnika. U niškoj Gimnaziji osvojio ga je profesor istorije Milivoje Bašić.

Da kažem nešto o Borinim profesorima.

Ilija Vukićević je došao u Vranje iz Beograda, „po potrebi službe". Predavao je prirodnjačke predmete i pisao pripovetke.

Jaša Prodanović je, kao istaknuti član Narodne radikalne stranke, bio proganjan za vreme Obrenovića. Kao profesor književnosti, slat je u novooslobođene krajeve, u Vranje i Pirot, što se onda smatralo kaznom. Veoma je zaslužan za razvoj Bore Stankovića i Radoja Domanovića, s kojim je službovao u Pirotu.

Kralju veran Titu odan...

Kad je, posle Majskog prevrata 1903. godine, Radikalna stranka došla na vlast, bio je ministar prosvete u Vladi Kraljevine Srbije, kao član Samostalne stranke koja je bila u koaliciji sa radikalima. Godine 1910, kao ministar narodne privrede sproveo je kroz Narodnu skupštinu Zakon o radnjama, kojim su stvorene radničke i druge komore, i uvedeno zaštitno radničko zakonodavstvo. Godine 1919. bio je jedan od osnivača Demokratske stranke, a već iste godine zajedno sa Ljubom Stojanovićem, izdvaja iz nje Republikansku stranku, oko razlaza po pitanju državnog uređenja - demokrate su priznavale monarhiju kao faktičku realnost, dok su se republikanci čvrsto zalagali za promenu državnog uređenja u Republiku. Zalagao se za federalističko uređenje i suprotstavio se diktaturi kralja Aleksandra Karađorđevića. Kad su komunisti po završetku Drugog svetskog rata došli na vlast, podržao ih je i ponovo bio ministar. Dozvolite mi da za njega kažem epitaf, s tim što ne znam ko je njegov autor: Kralju veran, Titu odan - Ovde leži, Jaša Prodan.

U Vranju su profesori bili: Ljuba Davidović (direktor Gimnazije), Draža Pavlović, profesor istorije, i Svetislav Simić. Ne znam da li su Bori predavali, ali Bora je svakako dolazio u kontakt sa njima. Svetislav Simić je bio poznati književnik i političar, jedan od osnivača Srpskog književnog glasnika, u kojem će Bora štampati svoje radove. Realna je pretpostavka da je ovaj profesor znao za Boru u gimnaziji i da mu je Bora pokazivao svoje rane pesme, bar na literarnim sastancima.

Da zaključim. U novoosnovanaj vranjanskoj Gimnaziji Bora Stanković je imao značajne profesore od kojih je imao šta da nauči i koji su ga uputili u književnost.

Nisam našao ništa o Borinim školskim drugovima. U nedovršenom romanu „Pevci" Bora daje likove bogataških sinova, moguće je da ih je slikao po modelu nekih svojih drugova? Uostalom, u jednom predavanju Bora je objašnjavao da je svoje književne junake konstruisao na osnovu ličnog doživljaja i priča koje je slušao, integrišući više ljudskih sudbina u jednu. Da pogledamo te Borine junake u „Pevcima".

To je jedno šareno društvo, koje se skuplja po kafanama i u mahali Odžinci, gde šenluče. „Skupe se da šenluk čine, a ni paša, ni kajmakam, a nekmoli vladika da im je štogod mogao. Istina, bilo je tursko, ali je trebalo samo njih videti, pogledati pa da se odmah vidi šta su oni i kakvi." Stanković iz tog čaršijskog društvu izdvaja dvojicu: Sarajdara i Čuklju. Prvi je čorbadžijski sin, razmeće se novcem, na saborima, svadbama, slavama, sva ora on je vodio i plaćao. „Nije bio jak i zdrav (kao drugi vranjanski momci), već malo bled, kao zbog bogatstva".

Njegov otac, zbog čuvenog bogatstva, bio je uzet čak u Medžlis i do paše sedeo. Sarajdar se oblači gospodski. „Ukusom, bogatstvom odela, raskošju, rasipanjem, kao da je hteo da prkosi i samim begovima."

Imam utisak da Bora u njemu slika one bogataške sinove koji će se školovati u inostranstvu i sa prezrenjem gledati na siromašne vranjanske momke. Čuklja je, međutim, sasvim drugi tip. Došao iz sirotinje, izdržavao se koljući živinu i svinje po bogataškim kućama.

„Mali, zdepast, uvek u kožuhu, masan, umrljan od klanja stoke, navek je bio u razmiricama, boju, bilo sa momcima iz drugih mahala, bilo sa Turcima, naročito sa zaptijama, noćnim čuvarima".

Čuklja nabavlja Cigane svirače, bez kojih se ne može zamisliti nijedan važan događaj u Vranju. Svuda su oni bili prvi. Rado su primani na saborima i svadbama, naročito zbog Sarajdara, koji je vodio i plaćao kola, čak i za druge. U to društvo dođe i Stojan, Zlatin sin, siroče bez oca, šegrt kod obućara majstor Arse. Istina, on nema ni Sarajdarove novce, ni Čukljinu snagu, ali je obdaren umetnošću pevanja i tako se nameće vranjanskom elitnom društvu. Njegov talenat je zapazio vladika i uzeo ga da praznikom peva u crkvi. Zahvaljujući Stojanu, njegova majka Zlata stiče ugled u čaršiji i nema više tretman udovice, nego postaje tetka Zlata, svuda rado viđena i primana.

Da li Bora Stanković, slikajući društvo svog oca, pevca Stojana, prikazuje svoj gimnazijski krug?

Kad je Sremac dobio srpsko državljanstvo

U psihologiji je poznato da čovek u mladosti smisli gotovo sve ideje koje će ga voditi kroz život, u zrelom dobu pokušava da ih ostvari, a u starosti najčešće ih upropasti. Sva tri naša pisca su imala na vreme koncept svoje literature. Radoje i Bora u mladosti, Stevan u zrelom dobu. (Zato je Sremčev koncept najbolje utemeljen.) Pojavili su se u literaturi gotovo u isto vreme, u poslednjoj deceniji Devetnaestog veka. Radoje gotovo da nije dočekao zrelo doba, rana smrt (35 godina) sprečila ga je da se literarno još više razmahne. Međutim, njemu se desilo još nešto što ga je literarno ubilo: njegovi su došli na vlast! (Posle Majskog prevrata 1903. godine, Radikalna stranka je preuzela državu.

Radoje je bio njen član, iako otcepljen od nje.) Nije imao više šta da piše! Sasvim je izvesno da ne bi napisao naše „Mrtve duše", čak i da ga je zdravlje služilo. Stevan se razmahao kao malo koji pisac u Srpskoj književnosti, politika ga nije sprečila da napiše ne samo kvalitetno nego i obimno delo. Ali i njega je pokosila, prevremena smrt, neki kažu glupa smrt. (Imao je 51 godinu, moguće je da ne bi imao šta više da piše, ali bi svakako uživao u slavi velikog pisca.) Borin slučaj je najkomplikovaniji: prihvaćen u mladosti, odbačen u starosti. (Nije bio star kad je umro, imao je 52 godine.) Nije završio dva romana, od kojih je „Gazda Mladen" mogao da bude snažan socijalni roman, isto onako kao što je „Nečista krv" bila jak psihološki roman.

U ovom predavanju baviću se njihovim sazrevanjem tokom fakultetskog školovanja. (Sva trojica su završila Veliku školu.)

Kad govorim o Stevanu Sremcu moram da se pozivam na njegovog biografa Mileta Pavlovića Krpu, kome čak i sveznajući Pavle Popović priznaje da je za Sremca kompetentniji od njega.

Mile Pavlović kaže da je Stevan, pre nego je stupio na Veliku školu, znao čemu će da se posveti i šta će da upiše. Njemu je put trasirao ujak Jovan Đorđević, velika srpska nacionalna ličnost, njegovo je bilo samo da ide tim putem. Dok su se drugi lomili, Stevan je još na kraju gimnazije bio opredeljen da život posveti istim ciljevima kojima i ujak, dakle, istoriji i književnosti. Stoga je na Velikoj školi upisao Istorijsko-filološki odsek. (Velika škola se baš tad podelila na dva smera, na Istorijsko-filološki i Prirodno-matematički odsek i na njima su otvorene nove katedre, jedna za istoriju i književnost, na kojoj se Sremac upisao.)

Već sam rekao da je Sremac učio i studirao u generaciji Ljubomira Nedića i Stevana Mokranjca. Prvi će postati začetnik naše moderne književne kritike a drugi tvorac naše nove muzike. Ja ću za podatke o Sremcu u vreme njegovog studiranja da se pozovem na sećanja njegovog školskog druga, Sretena Pašića, kasnijeg znatnog gimnazijskog profesora. (Nije u srodstvu sa Nikolom Pašićem.)

Pašić je ispričao da je Stevan bio omiljen među svojim drugovima, ali da se nije u potpunosti saživeo sa Beograđanima. Iako je kod ujaka stanovao u centru Beograda i imao pristup u Narodno pozorište kad zaželi, osećalo se da u njemu još uvek živi mali Senćanin. Odlikovao se time što je bio najnačitaniji u klasi i što je bio druželjubiv. Ali velike skupove, zborove, nikako nije podnosio. Imao je saosećanje za siromašne đake odnosno studente, jer je u ranoj mladosti osetio nemaštinu u roditeljskoj kući (dok ga ujak nije preuzeo).

Tako su imali jedan mali krug koji se sastajao u stanu jednog siromašnog učenika. Beograđani, tatini sinovi, su bančili i pijančili po kafanama i preuzimali sve važnije funkcije u Velikoj školi, Stevan se toga klonio.

U to vreme nikako nije voleo kafanu (sa kafanom će se saživeti tek u Nišu, ali se ne pamti da se ikad opio!), a kartanje nije mogao da smisli, jer ga je podsećalo na oca koji je često u noći izostajao od kuće i provodio vreme za kartaškim stolom. Pašić još beleži da je Stevan voleo pesmu i svirku, ali da nije imao sluh. Ali zato je umeo izvanredno da crta. Dok su drugovi pevali, Stevan ih je karikaturisao. Pašić kaže da su njegove karikature bile dostojne jednoga Pjera Križanića, koji je u vreme dok je on to kazivao bio zvanični karikaturista Politike. (Moja opaska: Pjer je, kao i Jaša Prodanović, prišao Titu i nastavio da bude državni karikaturista, često je ismevao tzv. opoziciju, one koji nisu prihvatili komunizam, naročito Dragoljuba Jovanovića, koga je Tito poslao na višegodišnju robiju.)

Još jedan momenat iz života mladog Stevana Sremca ističe Sreten Pašić. Pored toga što je Stevan mnogo radio na duhu, radio je i na telu. Na mestu gde je kasnije sazidana zgrada Akademije nauka bio je prazan plac (Panđelin plac) sa gimnastičkim spravama na kojima su mladi Beograđani vežbali. Stevan je vežbao na vratilu i na razboju, a učestvovao je i u nadmetanju u bacanju kamena s ramena, koje je tada kao narodna igra u Srbiji bilo jako popularno.

Kao i u gimnaziji, Stevan Sremac je imao izuzetne profesore i na Velikoj školi. (Veliku školu je upisao 1874. a završio je 1878. godine.) U to vreme profesori su bili Đura Daničić za filologiju, Stojan Novaković za istoriju srpske književnosti, Stojan Bošković za opštu istoriju, Panta Srećković za srpsku istoriju. Pavle Popović je napisao da je Stevan Sremac postao Srbijanac i nije imao kompleks došljaka u Beograd. (Temu došljaka iskoristio je kasnije Milutin Uskoković, pa su njegovi „Došljaci" jedan od najboljih srpskih romana.) „Jedanput Srbijanac, on je to ostao stalno". Čim je postao punoletan, 1875. godine, Stevan Sremac je dobio srpsko državljanstvo. (Tad se govorilo podanstvo.) „Bio je - kaže se u njegovom Službenom listu - austrijski podanik do 1875, a od tada srpski".

Mile Pavlović je ovako opisao Sremca iz tih dana: „...Mlad, pun poleta i oduševljenja, kao i volje za rad, a imajući odlične nastavnike, Sremac je, kao i svi mladi ljudi, vedrim očima gledao u budućnost. U to vreme se i kod njega javljaju prvi pokušaji i ozbiljni planovi da se ogleda na naučnom i književnom polju. Drugovi su često činili zamerke što ne piše. Osećajući priznanje i dužnu zahvalnost prema svom ujaku, koji ga je podigao, on se uskoro predao samostalnom proučavanju istorije, i idući njegovim stopama trudio se da ga dostigne."

"...Unosno je postalo biti potkazivač"

Živeći i formirajući se u senci svog ujaka, mladi Sremac nikako nije bio siguran u sebe. Pavlović piše da je Prosvetni savet Kneževine raspisivao svake godine nagradne temate iz raznih oblasti. Te nagrade su dodeljivane o Svetom Savi pred mnogobrojnim gostima i studentima. Na Velikoj školi to je bio značajan događaj. Lično je knez Milan (još uvek maloletan) dolazio da preda nagrade pobednicima, a izgleda da je novac obezbeđivao Dvor. U drugoj godini studija, Sremac se odlučio da se takmiči za nagradu. Ne bi se na to usudio da ga na nije nagovorio drug sa grupe Sava Antonović.

Dogovorili su se da obrade jedno pitanje iz narodne istorije, nominovali su ga kao Društveno stanje Srba u Srednjem veku - prema pisanim spomenicima i narodnim pesmama. Stevan je u to vreme stanovao kod ujaka, koji se vratio iz Šapca da ponovo preuzme Narodno pozorište. Dobra okolnost je bila što su ova dva studenta mogli da koriste veliku biblioteku Jovana Đorđevića. Sremac je napisao uvod i obradio sliku našeg naroda u Srednjem veku po narodnim pesmama, a Antonović po pisanim dokumentima i spomenicima. Nagrada je iznosila dvadeset dukata i knez Milan je došao na proslavu, jer je hteo da vidi koji je to mladi čovek kome se dodeljuje njegova nagrada. Ali - nije ga video! Kad je rektor Velike škole pročitao ime Stevan Sremac i pozvao laureata da pristupi da mu knez uruči nagradu, Steve nije bilo u sali. Nemajući pouzdanja u sebe i plašeći se da će ga odbor zaobići, on je ostao kod kuće.

Kad je koautor rada Sava Antonović došao kod Steve, zatekao ga je kako leškari obučen na postelji, kajući se što je uložio toliki trud i prihvatio se posla kojem nije bio dorastao. Kad je Sava tresnuo šakom o sto i rasuo dvadeset dukata, Steva gotovo da je pao u nesvest. (Rukopis je očuvan i iznosio je 42 stranice.) Ova epizoda, koju je zapisao Mile Pavlović Krpa, pokazuje koliko je skroman bio Sremac i zašto je bio toliko omiljen kod drugova. Nije se golemio! - da kažemo niškim govorom.

No drugi je problem imao mladi Stevan Sremac. Naime, on se nije slagao sa jedim političkim pokretom koji je u to vreme zapljusnuo Veliku školu. „Omladinu je većim delom već bio zahvatio val demokratskih ideja, kojih je glavni nosilac bio Svetozar Marković."

Ovaj nesvršeni student tehnike, vratio se u Srbiju sa idejama socijalne revolucije, mahom usvojenih od ruskih revolucionara (Černiševski, Pisarev, Bakunjin), dopunjenih naučnim socijalizmom Karla Marksa. Upravo se bila dogodila Pariska komuna od 1871. godine, koja je imala za cilj da sruši buržoaziju i izmeni svet. Na Velikoj školi bilo je tada mnogo socijalista, učenika Svetozara Markovića, koji su zastupali revolucionarne ideje. „Većina velikoškolaca bila je ušla u nove ideje", zapisao je Jovan Skerlić u studiji o Svetozaru Markoviću. Šta je tražio Svetozar Marković? Da se diže „nova zgrada društva", da se u Srbiji sprovedu ekonomske reforme, „da se srpskom narodu dadu sve one ustanove, koje mu ujemčavaju neprekidan razvitak po pravoj liniji". „...Njegovo političko vjeruju vodilo je borbu protivu liberalnih dinastičara i dinastičkih liberala" (Pera Todorović).

Socijalisti su tvrdili da je u Srbiji narod zapušten, partije rastrojene i međusobno do krvi zavađene, država nasilnička, društvo korumpirano. Srbija je „činovnička i pandurska država". Unosno zanimanje je postalo biti potkazivač.

(Nastavak u sledećem broju)

Narudžbenica

Knjige Ivana Ivanovića koje možete naručiti preko ovog oglasa:

- Crveni kralj, roman; Kako se igrao fudbal u vreme komunizma; svojevremeno zabranjena knjiga; sedmo izdanje Izdavač Presing tel 064 / 637-90-78 mejl kr.presing@gmail.com cena 500 dinara + ptt

- Arizani, roman; Kako je srpski seljak nadživeo komunizam; jedan od najčitanijih srpskih romana; dvanaesto izdanje Izdavač Dosije studio tel 011 242 22 98 mejl dosije@gmail.com cena 500 dinara + ptt

- Sondiranje terena u Žitnom Potoku, sedam novela; dve o najvećem jugoslovenskom slikaru soc-realizna Boži Iliću; prvo izdanje Izdavač Dosije studio tel 011 242 22 98 mejl dosijeg@mail.com cena 500 dinara + ptt

- Pisac iz Kuršumlije, novela-esej; tragična sudbina najboljeg srpskog satiričara iz vremena komunizma, Spasoja Šejića, novog Domanovića; prvo izdanje Izdavač Presing tel 064 / 637-90-78 mejl kr.presing@gmail.com

cena 500 dinara + ptt