Tragom vesti

Srpska Vlada nezainteresovana za sudbinu svojih radnika u "Agrokor" korporaciji

Prodaće svu našu imovinu

Slovenija i Hrvatska su već donele posebne zakone kojima štite svoju privredu i radnike zaposlene u „Agrokoru", ali vlada Srbije o tome i ne razmišlja, iako je upravo Srbija pre nekoliko godina bila žrtva sličnog slučaja, kada je propala jedna od firmi koju je „Agrokor" otkupio. Ugroženo je trenutno najmanje 25.000 ljudi i članovi njihovih porodica, međutim to nije razlog za Vladu u Beogradu da pokrene mehanizme zaštite koji su joj na raspolaganju. Očigledno je da i od ove propasti vlast očekuje dobru zaradu za sebe.

Igor Milanović

Kompanija „Agrokor" sa sedištem u Hrvatskoj zapala je u finansijsku dubiozu i nalazi se na korak od stečaja, a što je najavljivano još 2016. godine kada se pročulo da vlasnik Ivica Todorić, ove godine za otplatu pristiglih rata kredita mora da izdvoji nekoliko milijardi evra kojih u firminoj kasi nema.

Hrvatska vlada je ubrzo po ulasku kompanije u finansijske probleme donela „Lex Agrokor", odnosno poseban zakon kojim je omogućila državne intervencije i pomoć u slučajevima kada velika privatna preduzeća od strateškog značaja dospeju u krizu. Istovetno je postupila i vlada Slovenije donošenjem zakona „Lex Mercator" kojim je uvela državni nadzor u kompanije od strateškog značaja (u konkretnom slučaju u slovenački „Mercator", deo grupe „Agrokor") kako bi se sprečilo da novac iz finansijski zdravih slovenačkih preduzeća bude prebacivan osnivačima u inostranstvu koji se nalaze u finansijskim problemima.

Slobodan transfer kapitala, posebno između pravnih subjekata koji su povezani vlasničkim odnosima, jedna je od glavnih tekovina Evropske Unije, kojoj pripadaju i Slovenija i Hrvatska, ali je vlada u Ljubljani ovu slobodu ukinula kako bi sačuvala radna mesta u Sloveniji.

„Agrokor" posluje i u Srbiji, gde zapošljava preko 11.000 radnika u više poslovnih lanaca. Najpoznatiji su „Mercator S" i „Idea", ali tu su još i „Grand Prom" (najpoznatiji brend „Grand kafa"), „Soko Štark", „Palanački kiseljak", „Dijamant" iz Zrenjanina, fabrika sladoleda i zamrznutih proizvoda „Frikom", „Kikindski mlin" i drugi.

Za razliku od Slovenije i Hrvatske, vlada Srbije nije donela nikakav zakon kojim bi se zaštitili kapital i radna mesta u Srbiji.

Princip poslovanja Todorića je da njegove kompanije postaju vlasnici prostora u kome posluju, umesto da isti iznajmljuju. Ovo znači da je svaki od nekoliko stotina prodajnih objekata i mesta u Srbiji gde posluje neka od kompanija iz zamršenog lanca „Agrokora" u vlasništvu te kompanije, odnosno da ona u Srbiji u nekretninama ima više stotina miliona evra.

Primera radi: „Merkator S" je u Srbiji kupio ili izgradio ukupno 25 prodajnih objekata različitih veličina, čija tržišna vrednost iznosi najmanje 27 miliona evra. Tu je i plac veličine 7,5 hektara u beogradskom naselju Kumodražu, koji je „Agrokor" stekao kupujući svojevremeno hrvatsku „Drogu Kolinsku" koja je bila vlasnik „Soko Štarka", kome pripada predmetno zemljište.

Upravo je svojevremeno mućkanje sa akcijama „Soko Štarka" inspirisalo slovenačku vladu da donese „Lex Mercator" i tako stvori zakonske preduslove da spreči odlivanje kapitala iz Slovenije. Naime, „Drogu Kolinsku" , koja je prethodno privatizovala „Soko Štark", bio je kupio slovenački „Istrabenc", koji posle nekoliko godina dospeva u finansijske probleme, pa „Drogu" kupuje„Atlantic Grupa" Emila Todeskua. U trenutku kada je trebala da plati 382 miliona evra za ovu kupovinu, „Atlantic Grupa" je vredela 120 miliona evra, sa nagomilanim poslovnim dugovima u vrednosti od 110 miliona evra. Uprkos tome, Evropska banka za obnovu i razvoj odobrava kredit Tedeskuovoj firmi za kupovinu „Droge Kolinske", ali se odmah upisuje kao založni poverilac i na plac u Kumodražu.

Po potrebi će ova, kao i ostale banke koje sve vreme finansiraju „Agrokor" i njegove poslovne prethodnike krenuti u prinudnu naplatu kroz prodaju nekretnina koje su uzele pod hipoteku. Ideja slovenačke vlade, koju bi zarad stabilnosti srpske ekonomije i tržišta rada morala da sledi i vlada u Beogradu, zasniva se na tome da hrvatski „Agrokor" jeste vlasnik „Mercatora" i njegovih zavisnih preduzeća u Sloveniji, ali da nema pravo da taj poslovni sistem urušava izvlačeći iz njega kapital kako bi spasao radna mesta u Hrvatskoj. Samim tim, ni poverioci zagrebačkog „Agrokora" ne mogu da prodaju imovinu zavisnih, a poslovno uspešnih preduzeća u Sloveniji.

Osim 11.000 zaposlenih u zavisnim preduzećima „Agrokora" u Srbiji od ovog urušenog hrvatskog giganta živi najmanje još toliko ljudi u firmama dobavljačima i njihovim zavisnim društvima. Ako poverioci „Agrokora" krenu u prinudnu naplatu, što po sadašnjim zakonima mogu, u Srbiji će bez posla, ali i bez sredstava koje im već duguju trgovinski lanci pomenutog vlasnika, ostati oko 25.000 ljudi, ako ne i više.

Prosečno vreme čekanja na naplatu proizvoda koje su dobavljači isporučili nekom iz prodajnog lanca „Agrokora" u ovom trenutku u Srbiji iznosi 200 dana, odnosno šest meseci. Pri tome, još se duže čeka na naplatu prodate robe „Agrokorovim" preduzećima u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, gde je rok isplate skoro godinu dana, a u pojedinim slučajevima i duže. U slučaju pokretanja stečajnog postupka dobavljači iz Srbije će ostati i bez novca koji im se duguje.