Dežurna

Da li brutalnim obaranjem Donalda Trampa nestaju američki san i slobode

Zatvaranje usta u “otvorenom društvu”

Juriš na Kongres za Bajdena je isto što i paljenje Rajhstaga za Hitlera. Nepostojeća pandemija je za naslednike Merkelove isto što i Crni četvrtak 1929. za fašiste. Istorija se obavezno ponavlja, posebno onima koji je ne pamte. Simbolično, kada je Tramp 20. januara ugasio poslednju svetijku pred svoj izlazak iz Bele Kuće, utulio se i kod nas u Evropi poslednji žižak slobode, mada ovaj proces već dugo traje. „Ropstvo je sloboda" stajaće uskoro na svim bilbordima.

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

Istorija će jednog dana dati svoje mišljenje o Donaldu Trampu, ali je već sada jasno da će njegov mandat ostati upamćen kao prekretnica iz relativne demokratije u otvorenu diktaturu. Pri tome je trenutno od drugorazrednog značaja koliko je tome doprineo sam odlazeći američki predsednik, jer su različiti razlozi koji se u svetu poturaju kao uzroci ovakvog razvoja. Negde je to histerija oko pandemije koja postoji samo u glavama nekolicine virusologa i političara. Na drugom mestu je privredna kriza koja je proistekla iz virtuelne pandemije. Ima zemalja u kojima se politička kriza uzima kao razlog za drastično ograničavanje ljudskih prava.

Ko god želi da bude iskren mora da oda priznanje narodu Srbije na tome što se u okupiranoj Evropi, okupiranom svetu prvi 7. jula 2020. digao na pobunu protiv represalija zbog izmišljene pandemije. Iskra se preko tradicionalno slobodarski nastrojene Francuske odmah prenela na Nemačku, ali na samo nekoliko gradova koji su oduvek umeli da cene slobodu.

Celo leto su oči svih slobodoljubivih Evropljana bile uprte u Berlin i neprekidne kolone koje su marširale protiv maski i zatvaraja. Tih protesta više nema, Nemci su se prisetili svoje glavne osobine - discipline. Vlast je pozvala na pridržavanje mera i vakcinaciju i mi krotko izvršavamo naređenja. „Izvršavaj, ne razmišljaj", stara pruska uzrečica.

Početak 2021. označile su i odavno očekivane cenzorske makaze navodnih društvenih medija. Jedan za drugim gase se profili i video kanali odlazećeg američkog predsednika Trampa, kao što se polako gase svetla u bioskopskoj sali pred početak filma.Samo, u ovom slučaju film će biti horor.

Trampu svako od nas sme i treba da ima sopstveno mišljenje. Možemo sa njim da se slažemo ili ne, ali i on mora da ima pravo da iznese svoje mišljenje ma koliko ono nekome išlo na nerve. To je osnova zapadne demokratije kakvu poznajemo još od vremena engleskih „Okrugloglavih" vojnika Olivera Kromvela, ili čak i ranije - iz doba 95 teza Martina Lutera..."Ne slažem se sa Vašim mišljenjem, ali ću se do zadnje kapi krvi boriti za Vaše pravo da svoje mišljenje slobodno iznosite." Više od dva veka ovo je bio kredo naše vere, a onda su došli korona, Merkelova, Gejts, Zakenbeg, Bajden, krupmi kapital...

Prvo je ugašen Trampov nalog na Tviteru, zatim na Fejsbuku, pa onda redom na svim „društvenim" mrežama. Konačno mu je ugašen i kanal na platformi Jutjub. Odmah posle toga krenulo je gašenje naloga njegovih najbližih saradnika. Krugovi se šire, na kraju će samo akcionari kompanija koje stoje iza ovih projekata smeti da se oglašavaju.

Jedini „greh" Donalda Trampa bio je što je kritikovao rezultate izbora u SAD nazivajući ih pokradenim. Kakva je to parlamentarna demokratija u kojoj ne sme da se kritikuje ishod, pa i sama regularnost nekih izbora? „Bajdenova doktrina", možda jednog dana bude naziv za ovaj nemogući spoj „otvorenog društva" i zatvorenih usta.

Nije trebalo dugo čekati na odjek iz na slepu poslušnost prema Velikom bratu s one strane Atlantika uvek spremne Nemačke. Kod nas ima još više meseci do izbora, ali zašto opšte oduševljenje hapšenjem političkih protivnika u Americi ne iskoristiti da se makar za milimetar celo društvo ne pomeri u pravcu jednoumlja - zapitao se kabinet Angele Merkel.

Gospođa Merkel, koja je jednom pri napadu hakera ponela ime „Prasica" (igra reči u nemačkom, od Merkel do Ferkel - prase, prim. prev.), do juče je bila najusamljenija osoba na svetu. Odavno je poznato da više neće biti kandidat svoje stranke na predstojećim izborima, već i da nema apsolutno nikakav uticaj na izbor sopstvenog naslednika.

Kao duh po škotskom zamku tako je i ona lutala praznim odajama Kancleramta, zvaničnog sedišta kancelara u Berlinu. Primala je goste čija imena nije više mogla da popamti, a kao posebnu nagradu bi joj bilo dozvoljeno da pred poslanicima Bundestaga pročita govor koji su drugi napisali. Postala je „Zaboravljena kancerarka".

Onda joj je potonuće Sjedinjenih Amreičkih Država u vrtlog jednoumlja pomoglo da neočekivano vaskrsne. Perjanice kontrarevolucije jednoobraznog mišljenja u Americi su Nensi Pelosi, „Spikerka" (predsedavajuća) donjeg doma Kongresa (za koju se zna da joj je ovo poslednji mandat) i Džo Bajden koji ni sam ne može da razume kako se obreo u Beloj Kući. Dakle, dva potrošena imena.

Ni u Nemačkoj niko od onih koji bi da nastave političku karijeru nije hteo da se poturi kao barjaktar pokreta za smanjenje ljudskih prava. Letos je propuštena prilika da se upad grupice demonstranata na stepenište Bundestaga iskoristi na isti način kao juriš demonstranata na Kapitol Hil u Vašingtonu. Sada se podgreva sećanje na taj događaj, ali je neposredni povod za stavljanje lisica na ruke cele nacije nađen u nepostojećoj pandemiji.

Još početkom jeseni je Fejsbuk počeo da ograničava (ne i ukida) naloge onih koji su bili veoma popularni i koji su osporavali postojanje nekog po čovečanstvo opasnog virusa.

Poslanici Bundestaga su takvu praksu osudili, a kompanije iz Nemačke su značajni sponzori Marka Zakenberga i njegovog Fejsa, pa se sa takvom praksom zastalo. Tada je u Beloj Kući još bio Donald Tramp, skeptik u pogledu smrtonosnosti korone i potrebe za vakcinacijom.

U međuvremenu, restriktivne mere koje je uvela vlada odlazeće kancelarke imaju, za divno čudo, sve više pristalica u Nemačkoj. Propaganda je učinila svoje. Čak sve manje i sve ređe se mogu čuti virusolozi i epidemiolozi koji osporavaju korist „zatvaranja". Narod je počeo da uživa u strahu. Jednoumlje na društvenim mrežama doživljava renesansu.

U Nemačkoj je do pre samo nekoliko nedelja bilo nezamislivo i pomenuti obaveznu vakcinaciju. Masovna propaganda je odradila svoje i sada se uveliko vode diskusie o tome. Naravno, politički mrtva Merkelova je glavni zagovarač, ostali su samo njeni „saborci" koji ponekad, istina stidljivo, umeju da iznesu i poneku kritiku. A mediji i sloboda medija, to je već tema na koju niko od političara na vrhu ne obraća pažnju.

U skoro svakom TV dnevniku ispred kamera prodefiluju zabrinuti građani koji se žale na stanje nastalo zahvaljujući koroni i izražavaju nadu da će mere zatvaranja, socijalne distance i vakcine doneti spas. Imunizacija je počela, ali istovremeno se najavljuje produžetak restriktivnih mera (trenutno važe do početka februara) sve do početka, moguće i do sredine marta. Vakcine tu ništa ne menjaju, ali su neophodne kako bi farmako-industrija i berzanski špekulanti zaradili još neku milijardu evra.

Kao omađijani Nemci prihvataju ćutke sve ovo. „Samo da ostanem živ" teše se potpuno nesvesni činjenice da je korona virus izuzetno bezopasan. Broj zaraženih je visok, to je tačno, ali je zato broj umrlih izuzetno nizak. A pri tome još ne postoje nedvosmisleni naučni dokazi kako su pacijenti preminuli isključivo usled delovanja tog virusa.

U SAD je juriš na Kapitol uzdignut na nivo paljenja Rajhstaga, a u Nemačkoj je to histerija oko virusa. Matrice iz prošlosti su veoma vidljive. Hitler je iskoristio paljenje Rajhstaga kako bi eliminisao svako drugo mišljenje. To se sada dešava sa upadom demonstranata u Kongres.

Kada su posle 1941. Savezici sve češće bombardovali nemačke gradove nanoseći civilnom stanovništvu sve strašnije gubitke, nemački narod je sve više podržavao Hitlerovu politiku totalnog rata - rata do istrebljenja. Tako je i sada: što restriktivne mere i vakcine manje deluju, to je sve više njihovih pristalica.

Tek je glas razuma nemačkog Lekarskog udruženja uspeo da makar za trenutak zaustavi ovu pomahnitalu mašineriju i da narodu pruži neophodnu pauzu kako bi se presabrao.

Prvo je kabinet Merkelove prihvatio predlog minisra zdravlja Jensa Špana da vakcine moraju da budu obavezne za medicinsko osoblje i negovatelje u staračkim domovima. Onda su se pobunili lekari. Oni koji su zahvaljujući obrazovanju i poslu kojim se bave najbolje informisani ne samo o stvarnim razmerama epidemije, već i o efikasnosti vakcina, uopšte nemaju nameru da se masovno podvrgnu imunizaciji.

Španova inicijativa o obavenoj vakcinaciji zato je kod njih naišla na žestok otpor, a argument je lako pronađen. Kabinet je u obrazloženju svog predloga obavezne imunizacije određenih grupa naveo kako je to neophodno da bi se zaštitilo zdravlje drugih osoba. Lekari su uzvratili kako ne postoje nikakvi naučno relevantni dokazi da vakcinisana osoba ne može da bude prenosnik virusa.

Kao odgovor, krenula je nova kampanja jednoumlja u kojoj su drugačiji tonovi ne samo nepoželjni, već i zabranjeni. Zvanični, mejn strim mediji uopšte više ne prenose mišljenja skeptičara vakcinacije, već još masovnije narod bombarduju tendeciozno izvučenim podacima, a sve su glasniji i oni koji pozivaju na primenu paragrafa o zaštiti javnog zdravlja kojom bi se ućutkali svi protivnici vakcinacije i oni koji sumnjaju u smrtonosnost virusa.

Možda ćemo živeti u strahu i okovima, ali ćemo bar živeti, govore pobornici ove politike.

Koliko god da osporavamo Trampa moramo ipak da priznamo kako njegov odlazak predstavlja početak medijskog mraka i umiranja civilizacije kakvu smo do danas poznavali.

Možda to nije zaslužio, ali ostaće u istoriji zapamćen kao poslednji demokratski izabrani predsednik SAD protiv koga su mediji smeli da izveštavaju.