Kako čitati Makijavelija (4)

Vladalac je roman o diktaturi

Nikolo Makijaveli je bio italijanski politički filozof u vreme renesanse. Njegovo najpoznatije delo je knjiga Vladalac. Izdata nakon njegove smrti, knjiga je imala ogroman uticaj na potonja vremena. Mnogi je smatraju uputstvom za vladanje, odnosno priručnikom za vladaoca. Knjiga je zagovarala teoriju da „cilj određuje sredstvo", što se smatra ranim primerom realpolitike. Uobičajena je pogreška da se kaže da cilj opravdava sredstvo, što Makijaveli ni u jednom svom spisu nije napisao. Makijaveli je prvi mislilac koji je uočio da politika ne podleže etičkim principima, jer opravdati nešto znači to učiniti etički ispravnim. Tokom istorije Makijaveli je čitan na razne načine, kako je kojoj epohi odgovaralo. Izraz makijavelistički ima pežorativno značenje i vodi mnogim nepravilnim shvatanjima Makijavelijeve filozofije. Makijaveli je čitan više politički nego naučno. U tekstu koji nudim čitaocima Tabloida predstavljam neka od tih čitanja (Moris Žoli, Slobodan Jovanović), sa ciljem da pokažem kako jedno delo često zavisi od načina kako je pročitano.

Ivan Ivanović

U čemu je problem istorijskog čitanja Makijavekija?

Paradoks je da je čovek koji nije bio pristalica monarhije nego je radio za republiku, Nikolo Makijaveli, sekretar Desetorice u Firenci, tvorac firentinskog ustava, napisao najbolji rad o monarhiji u kojem je istakao mehanizme ove vladavine. Profesor Slobodan Jovanović kaže da je „Vladalac" u stvari roman i da samo tako moramo da ga čitamo. Makijaveli je napisao roman o diktaturi, ali nije bio pristalica diktature nego demokratije. Imao je tu nevolju da su njegovi savremenici, ali i generacije posle njega, u „Vladaocu" videli uputstva za uspostavljanje i održavanje diktature, koja Makijaveli daje „prestolonasledniku" Lorencu II Medičiju. Istorija je htela da ovaj autor zbog toga bude proglašen najnepoželjnijim misliocem ljudske istorije.

Da pogledamo kakva su Makijavelijeva politička ubeđenja, odnosno iz koje pameti je došao do „Vladaoca". Svoj politički stav ovaj pisac je izložio u delu „Razmatranja prvih deset knjiga Tita Livija". Profesor Slobodan Jovanović se na ovome posebno zadržao, da bi pokazao da u „Vladaocu" Makijaveli nije izneo svoja politička ubeđenja nego je dao realističku sliku postojećeg sveta. U prvom delu imamo „pozitiv" Makijavelija, u drugom delu njegov „negativ".

U „Razmatranjima..." Makijaveli analizira nastajanje, uspon i pad Rimskog carstva. U prvoj knjizi govori kako se država organizuje i dobija osnovne zakone. U drugoj knjizi kako se država širi i uvećava ratom i osvajanjem. U trećoj kako se država kvari i propada.

„Država postaje, odnosno osniva se, kad dobije svoje osnovne zakone. Najbolje je da oni budu delo jednog zakonodavca: Romul je dao zakone Rimu, Likurg Sparti, Solon Atini. Makijaveli ne veruje u zakonodavne sposobnosti naroda i traži jednog zakonodavnog diktatora. Jedan pametan čovek može imati više sposobnosti nego ceo narod."

Zanimljivo je kako Makijaveli rangira velike ljude u odnosu na državu. Na prvom mestu dolaze osnivači vera; odmah posle njih osnivači država; ovima sleduju velike vojskovođe; na poslednjem mestu ove serije su veliki književnici. Italijanski narod je imao tu nesreću da je posle pada Rimskog carstva ostao razjedinjen.

Istorijska nevolja italijanskog naroda je u tome što ga je katolička crkva, čije sedište je na njegovoj teritoriji, više razjedinjavala nego ujedinjavala. „Odveć slaba da sama ujedini italijanski narod u jednu državu, katolička crkva je dovoljno jaka da spreči svakoga drugoga da to učini."

Drugi narodi, udaljeniji od papske stolice, mogli su bez uplitanja vere da stvore svoje države, na taj način što je najjači grad-država apsorbovao manje gradove-državice. Tako su Španci i Francuzi stvorili svoje nacionalne države, koje su postale jače od razjedinjene Italije. Makijaveli traži od svoje Firence da odigra ulogu staroga Rima i stvori ujedinjenu italijansku državu. Na njegovu žalost, republika Firenca, na čijem čelu je bio Soderini, kojoj je Makijaveli služio, pokazala se nemoćnom da zaustavi oligarhijsku porodicu Mediči da ovoj varoši-državi nametne svoje partikularne ciljeve. Mediči su težili da ovladaju Firencom a ne da naprave italijansku državu. To su bili razlozi zbog kojih se Makijaveli razočarao u republiku.

Makijaveli je u istoriji Tita Livija našao dovoljno materijala da opiše rimsku državu. Stari Rim je bio osvajačka država iz čega je Makijaveli izvukao zaključak da je država pre svega „ratno preduzeće".

„Makijaveli je video u državi poglavito, ako ne isključivo, vojnu ustanovu. Njegova je država osuđena na stalno ratovanje, na stalnu ofanzivu, jer mora napadati ako neće da bude napadnuta. Vojna misija države ne samo da je ispunila sav njen život, nego ispunjava i najveći deo života njenih podanika, koji se moraju stalno vežbati u ratnoj veštini. Makijavelijeva država jeste jedan kvantum organizovane ratne snage, koja postoji radi toga da što više zemalja i naroda stegne u svoj gvozdeni obruč. Sa nje su zderani pravni i kulturni atributi, ona je pre svega gola sila." (Svi citati su iz Slobodana Jovanovića.)

Makijaveli je razmatrajući Tita Livija pre svega tragao za moćnom državom kakva republikanska Firenca nije umela da bude. Firenca se više ugldala na Spartu nego na Atinu. Stoga je on pretpostavio vojničku Spartu demokratskoj Atini. U carskom Rimu video je srećan spoj ove dve antičke države. Bio je razočaran što savremena Firenca nije kopirala stari Rim, nego se davila u raskošnom životu trgovine i blagostanja, kakav su oličavali Mediči. Kao i Savonarola, čiju lomaču je gledao u mladosti, koga je tako malo razumeo, i on se gnušao i gnevio na pokvarenost svoga vremena. I on je vatreno želeo moralni preporod crkve i društva, kao Savonarola, ali nije imao razumevanja za individualizam proistekao iz renesanse. Odveć veliko blagostanje i kultura onesposobljavaju ljude za službu otadžbini. Njegovi savremenici, Italijani iz renesansa, bili su tipovi varoškog života u doba trgovine i napretka nauke i umetnosti.

„Naviknuti na luksuz, s razvijenim estetičkim osećanjem, podložni bezverju, hladno radoznali za sve tajne duše i za sve tajne tela; potpuni individualisti koji misle samo na lično razvijanje i usavršavanje, imajući za ideal svestranog čoveka (homo univerzale) koji sve zna i sve ume; epikurejci, diletanti, i virtuozi - Makijavelijevi savremenici bili su nesposobni da služe otadžbini do potpunog zaborava svoje ličnosti i da joj bace na žrtvu svoj ugodni skupoceni život i svoju umetnički negovanu individualnost. Osećanje društvene celine bili su skoro sasvim izgubili - i u političkom životu više su tražili lično odlikovanje i ličnu slavu nego opšte dobro.

Vojnih vrlina bili su sasvim lišeni; tvrd logorski život padao je teško njihovom mekuštvu. (...) Prema svojim savremenicima koje su bogatstvo, kultura i individualizam onesposobili za ratovanje, Makijaveli je osećao ono preziranje kakvo obično imamo prema otmenim ženama koje neće i ne mogu da rađaju. On je video u Švajcarskoj jedan brđanski narod, prost i neuglađen, kome je četovanje tako bilo prešlo u krv, da je ratovao za račun sviju kraljeva i naroda koji su hteli da mu plate. On je čitao da su stari Rimljani bili grub seljački narod, koji je ostavljao plug da ide da ratuje. To što je video kod Švajcaraca, to što je čitao o Rimljanima, sve to zajedno, a ne samo ovo poslednje, stvorilo je kod Makijavelija uverenje da narodu ne treba dati da se obogati; bogatstvo donosi kvarež; suvišna kultura raslabljava patriotizam; samo sirova narodna masa daje dobre vojnike..."

Ovo su razlozi iz kojih Makijaveli nije hteo da razume Savonarolin moralizam. Sekretar Firentinske republike je pre svega od svoga grada-države tražio da izvrši misiju ujedinjenja Italije, što republika Firenca takva kako ju je on video nije mogla.

„U „Razmatranjima..." Makijaveli se javlja kao patriot i republikanac starog rimskog kova. U jednom vremenu političkog izmetanja, kad je individualizam oteo maha, i kad se svaki više starao o svojoj posebnoj ličnosti nego o društvenoj celini, Makijaveli propovoda ljubav prema otadžbini i budi građanske vrline. U jednoj sredini luksuza kulturne presićenosti, slastvenog mekuštva, on veliča vojnički život, ratna junaštva, slavno umiranje na bojnom polju. (...) Kao i Savonarola, Makijaveli se gnuša i gnevi na pokvarenost svoga vremena; i on vatreno želi moralni preporođaj; ali vrline koje je rad uskrsnuti nisu smerne hrišćanske vrline, nego junačke vrline rimske. Kao propovednik rimskog patriotizma i rimskog junaštva on izgleda politički moralniji od svojih savremenika, čovek drugog, boljeg doba".

Problem je u tome što je Makijaveli shvatio da Savonarolina žrtva nikuda ne vodi. Moralne vrline nisu državotvorne. Firenci je potrebna jaka ličnost, novi Cezar ili Avgust, koja će silom vladavine da izvrši taj preporođaj. Kad su Firencom zavladali „amoralni" Mediči, Makijaveli je odbio da stane uz njih, jer oligarsi su držali samo do svog lukrativnog interesa. Makijaveli nije hteo da vidi ulogu ove porodice u renesansi i njen doprinos razvoju umetnosti, uzimao je samo to da Mediči nisu državotvorni vladaoci.

Videli smo da je Makijaveli jedno vreme sve nade polagao u papinog sina Čezara Bordžiju, koji je za razliku od Savonarole bio „oružani prorok" i bio na putu da stvori novo Rimsko carstvo. No kad je vojvoda Valentino propao, Makijaveli nije imao kud do da se prikloni Medičijima, od čije milosti mu je zavisila egzistencija. U novim okolnostima shvatio je da istorijsku misiju ujedinjenja Italije može da izvrši samo jedan odlučan i okrutan vladalac, koji će cilj da pretpostavi sredstvu i neće prezati ni od zločina da ga ostvari. Iz tih novih pozicija je nastao „Vladalac". U „Vladaocu" će Makijaveli izgledati drukčiji nego u „Razmatranjima..." ; biće mislilac svoga doba, koji je „prisvojio" svu političku pokvarenost savremenika, sa svima njenim „zaraznim i otrovnim klicama".

Dakle, kad se Makijaveli latio da napiše „Vladaoca" bio je u poziciji razočaranog republikanca, koji je shvatio da se Italija ne može obnoviti bez čvrste ruke, odnosno „diktatora" kako su to nazivali stari Rimljani. Ne može se reći da je sve nade za ostvarenje velikog cilja obnove italijanske države polagao u mladog Lorenca, ali je hteo da ga posavetuje kakav treba da bude ako shvati svoju istorijsku ulogu.

Stoga, ako „Vladaoca" čitamo kao roman - za šta se ja zalažem, poput Slobodana Jovanovića - ne smemo da poistovetimo Makijavelija sa svojim literarnim junakom. Njegov vladalac je odraz postojećeg stanja stvari, nikako Makijavelijeva projekcija poželjnog društva. Sam Makijaveli u Žolijevoj drami za sebe kaže: „Moj jedini zločin je što sam govorio istinu, ne moralnu, nego političku istinu. Ljudska priroda, a ne ja, rađa tu nauku..." „Jesam li ja stvorio svet što me okružuje? Takav sam jer je i svet takav."

Ne možemo Makijavelija osuditi zato što je bio prorok. Svi vladaoci - i prošli i budući - sadržani su u Makijavelijevom spisu. „I ne znate koliko je makijavelizam zarazan - kaže Makijaveli Monteskijeu u drami - u svakom ogranku vlasti biće ništarija, pravih malih Makijavelija, što smišljaju lukavstva, pretvaraju se, hladnokrvno, i nepokolebljivo lažu. Istina nigde neće moći da se probije."

Da pogledamo izbliza kako izgleda taj Makijavelijev vladalac. Pošto mu je Makijaveli dodelio uzvišeni čin da stvori jaku državu, vladalac mora da upotrebi sva raspoloživa sredstva da bi ostvario taj cilj. Otuda, Cilj opravdava sredstvao. Jedno je jasno: vladalac ne sme da bude moralan (kao što je bio Savonarola), nego odlučan i amoralan (kakav je bio Čezare Bordžija). Da bi ostvario cilj stvaranja jake države, vladalac ne treba da preza ni od ubistva i zločina. Jer, država je iznad pojedinca i njoj mora svako da služi.

Makijaveli ističe tri osobine koje mora da ima dobar vladalac: on mora da bude tvrd, svirep i veroloman. Obrazlažući ovaj stav, Makijaveli kaže da „vladalac mora da bude pola lav a pola lisica". „Ako bude samo lav, neće osetiti zamke koje su mu nameštene. Ako bude samo lisica, neće se moći braniti od kurjaka koji nasrnu na nj". To znači da vladalac mora da upotrebi silu i lukavstvo da nadmaši svoje protivnike. Ako on ne pobedi druge, drugi će njega, jer nijedan vladalac nije moralan. Bez ove hipokrizije, vladalac je prosto nemoguć.

U čemu se sastoji vladaočeva hipokrizija? On mora da ima dva lica, jedno za javnost i narod a drugo za tajnost i državu. Pred narodom treba da se predstavlja kao čovek častan i čestit, pun hrišćanskih vrlina. U suštini mora da bude odlučan i surov, bez milosti prema svojim protivnicima. Ovo prvo vladalac mora da zastupa da bi pridobio narod da u njemu vidi svog idola; drugo - da bi stvorio državu.

Pored jedne teorije o monarhiji, „Vladalac" daje još i jedan psihološki portret vladaočev. Taj portret nije imaginaran, nego snimljen s prirode. Italijanski tirani iz renesansa bili su uglavnom onakvi kako Makijaveli opisuje svog vladaoca: spajali su u sebi lava i lisicu, bili ljudi od mača, s jedne strane, - veliki veštaci u laži i prevari, s druge strane. Makijaveli navodi kao uzor Frančeska Forcu u Milanu, koji je bio najamnik milanske republike da bi je pretvorio u diktaturu upotrebivši protiv nje vojsku kojom je komandovao.

Kao čovek koji je za potrebe republike radio na stvaranju narodne vojske, Makijaveli savetuje svog vladaoca da učini to isto, da stvori narodnu vojsku kojom će sam komandovati. Čezare Bordžija je propao jer se služio najamnom vojskom, koja je nepouzdana jer će biti uz onoga ko je bolje plati. Kad je umro njegov otac, papa Aleksandar VI, Čezare je ostao bez para i njegova misija stvaranja velike države je propala. Stoga Makijaveli savetuje svog vladaoca da se ugleda na Sforcu a ne na Valentina, da ima svoju vojsku. Njegova država mora da bude pre svega vojna organizacija, kakva je bila prvo Sparta a posle Rim. Bez jake i odane vojske se ne može vladati, to je osnovni zakon svakog vladaoca.

Knjiga se završava Makijavelijevim zahtevom na Medičije - vladare Firence, da preuzmu primat nad Milanom i oni ujedine Italiju. Pošto se razočarao u njihovu plutokratsku vladavinu, Makijaveli savetuje mladoga Lorenca da zavede diktaturu. Bez diktature budući vladalac Firence neće moći ostvariti cilj velike Italije.

Vladalac ne bira sredstva da ostvari svoj cilj. Pošto je cilj uzvišen - ujedinjenje Italije - sva su sredstva dopuštena koja vode tom cilju.

Iako u suštini republikanac, Makijaveli u „Vladaocu" zagovara monarhiju. Treba reći da Makijaveli piše „Vladaoca" u vreme kad je feudalna aristokratija, čiji je interes republika, jer je u njoj svaki feudalac vladalac za sebe, silazila sa istorijske pozornice i vlast prepustila najsposobnijem, odnosno najlukavijem i najpokvarenijem, vladaocu između sebe, to će reći monarhu. Makijaveli nije mogao a da ne vidi taj istorijski proces. Samo tako možemo razumeti da se jedan republikanac zalaže za monarhiju i još savetuje monarha da bude diktator i tiranin. Slobodan Jovanović kaže: „U teoriji republikanac, Makijaveli je primao monarhiju samo iz praktičnih razloga, kao oportunist, bez pravog ubeđenja."

Kako Makijaveli vidi novog vladaoca? Pre svega kao jaku individualnu ličnost, sposobnu da zavede mase i da im određuje ponašanje. Njegov vladalac ne proizlazi iz naroda, nego mu se nameće. Narod je kao stoka, ide za svojim predvodnikom, sve dok je pobednik. Protiv njega se okreće tek kad postane gubitnik. Stoga vladar mora nenormalno da razvije svoj politički intelekt na štetu moralnih osećanja. U istoriji traju samo pobednici, teško pobeđenom vladaru. Makijaveli je sve ovo predočio mladom Lorencu, neka zna kako se vlada. Tek kad uspostavi jaku državu, kad stvori institucije sistema, kad „vaspita" mase da državu više vole nego sebe - tek tad može da se govori o republici i demokratiji.

Tirani velikog stila, jedan Sforca, jedan Bordžija, drže svoje rđave strasti u stezi kao lovačke pse; izgladnele i besne oni ih puštaju na protivnike samo onda kad u tome nalaze nekog računa; oni su i verolomni i svirepi, ali uvek po unapred utvrđenom planu. „Njihov um nije bio pomračen njihovim strastima; oni su radili sa suviše računa da bi mogli biti strasni zločinci. Kod njih je bila nastupila hipertrofija političkog intelekta, koja je smetala ne samo razvijanju njihove moralnosti, nego i razvijanju njihove pokvarenosti."

Makijavelijev vladalac mora da se uzdigne nad svojom vlastitom pokvarenošću kao neko više, olimpijsko biće, koje po sebi nije ni dobro ni rđavo. Makijaveli je spas Italije očekivao pre svega od vladaočeve neskrupuloznosti. Kao što je rekao Leopold Ranke, „Makijaveli je smatrao političko stanje Italije tako očajnim da je prepisivao otrov kao lek".

Makijaveli je umro pre nego što je objavljen „Vladalac", verovatno nije ni slutio kakve će efekte da izazove njegovo delo. Već oko polovine XVI veka o „Vladaocu" se govori kao o „najnemoralnijem spisu posle Hrista".

U ovome se slažu i jezuitski i protestanski pisci, koji se inače ni u čemu drugom ne slažu. I za jedne i za druge to je „bezbožna knjiga pisana đavoljim prstima, puna naopakih saveta, koja kvari i razvraća svakoga ko se iz nje uči politici". Ne samo „Vladaoca" nego i sve druge Makijavelijeve spise papa stavlja na spisak zabranjenih knjiga koje treba uništiti. Jezuitski pisci krive Makijavelija i njegovog „Vladaoca" za nemoral koji je zavladao u katoličkim zemljama, koji su oni nasiljem hteli da iskorene, stoga su osnovali najmračniju intituciju čitave istorije - Inkviziciju.

Protestanski pisci naročito krive Makijavelija za vartolomejske pokolje, koji su bili delo Katarine Mediči, a koja je kći onog Lorenca Medičija kome je „Vladalac" posvećen. Tako je davno mrtav firentinski republikanac proglašen uzročnikom svih crkvenih pokvarenosti koje su Hristovi sledbenici izvršili. Kao protivnika religije i hrišćanstva, ovi pisci su Makijavelija proglasili crnim đavolom: „Makijaveli je bio čovek koji je od politike načinio jednu vrstu crne magije; učio političare da gubitkom duše dolaze do uspeha; zatrovao politički život svojim idejama; izazvao u njemu dotle neviđeno klijanje i bujanje poroka i zločina".

Ali u XIX veku menja se opšta slika o Makijaveliju. Novi istoričari su odbacili jezuitske dogmate i istakli da je Makijaveli živeo u jednom pokvarenom vremenu i pokušao da ga verno opiše. „Sav greh Makijavelijev je u tome što je brižljivo proučio i opisao veštinu i metode italijanskih tirana." Nije Makijaveli kvario svoje vreme jer je ono bilo već pokvareno. On nije ništa izmislio što već nije postojalo. Kako je mogao da „kvari vreme" čovek koji nije imao nikakvu vlast?

Interesantno je da jezuiti nisu napadali svoje pisce koji su zagovarali drastičnije mere vladanja nego Makijaveli. Stvar je u tome što su oni svoju beskrupuloznu politiku dovodili u vezu sa religijom i njenim interesima. Crkvi mora svako da se pokori, samo je njeno tumačenje Hrista ispravno. Makijaveli nije spadao u poslušnike. Jeziti su čak dozvoljavali kraljeubistvo, ali samo onda kad bi se kralj ogrešio o religiozne propise i došao u sukob s crkvom.

Mnogo pre Makijavelija nalazimo u Srdnjem veku religiozne pisce koji blagosiljaju politički zločin, ako je u interesu crkve. Tako, engleski episkop Džon Solzberi pokušava da pravda kraljeubistvo. U Makijavelijevo vreme, Paulo Sarpi u jednom memoaru, pisanom za mletačku inkviziciju, daje savete vladaocu koji su nemoralniji nego Makijavelijevi. On preporučuje mletačkoj aristokratiji da svoje protivnike istrebljuje ubistvom, pogotovo trovanjem, jer ono najviše otežava otkrivanje počinioca.

Iako su ovi crkveni pisci otišli dalje u političkom nemoralu od Makijavelija, crkva satanizuje samo Firentinca. Postavlja se pitanje zašto? Mislim da je stvar u tome što Nikolo Makijaveli nije bio crkveni mislilac, nego je proistekao iz sveopšte istorije, koju je pomno studirao. Njegova misao je više filozofska nego religiozna. Crva nije dozvoljavala nikome da misli drugačije od nje, one koji bi se to usudili proglašavala je jereticima i spaljivala na lomači. Da je Makijaveli poživeo posle objavljivanja „Vladaoca", verovatno bi doživeo sudbinu Đordana Bruna ili Jana Husa..

Ako bismo „Vladaoca" čitali kao roman - što ovaj neveliki spis svakako jeste - onda bismo Makijavelija sudili kao umetničkog stvaraoca. Kao svaki veliki pisac, Makijaveli je imao jaku maštu i svog neimenovanog književnog junaka Čezara Bordžiju oblikovao umetnički, što će reći sa mnogo preterivanja. Ta mešavina stvarnog i fantastičnog, koja je u naše vreme umetnički legitimna, u Makijavelijevo vreme bila je nezamisliva i satanizovana. Moguće je da Makijaveli ne bi imao tu sudbinu da je svog vladaoca izneo u obliku drame, a pisac „Mandragole", koja se i danas nalazi na repertoaru svetskog teatra, posedovao je veliku umetničku veštinu.

Ali Makijaveli je svoju misao oblikovao u obliku spisa koji je čitan politički, stoga je poneo sve posledice ovog tendencioznog čitanja. Što je po njega ispalo najgore, on je identifikovan sa svojim književnim junakom; isapalo je da je pisac zagovarao beskrupuloznu autokratiju, iako se on u praksi protiv nje bunio. Kad se danas za nekog vladaoca kaže da je makijavelist, onda to ima negativnu konotaciju, pa se svi današnji autokrati svrstavaju u makijaveliste.

Što se tiče mog čitanja Makijavelija, ono je isto ili slično stavovima Slobodana Jovanovića. „Kao politički filozof Makijaveli ima vrlo visok rang. Od njega počinje renesans političkih nauka u Evropi. U Srednjem veku, država je stajala u zavisnosti od crkve, a politička nauka u zavisnosti od bogoslovije. Makijaveli je raskinuo vezu između politike i bogoslovije i načinio politiku svetovnom naukom. Njegova politika ne samo da nema veze s religijom, nego nema veze ni s moralom. Ona postoji kao samostalna nauka, sa svojim specijalnim istinama." Ipak, profesor Jovanović smatra da je Makijaveli u tome predaleko otišao kad je izbrisao granicu između morala i politike. Time je na sebe navukao istorijski gnev.

Da se vratimo Žoliju, kojim smo i počeli ovo razmatranje. Pošto je on u svojoj drami suprotstavio Makijavelija i Monteskijea i tražio od publike da se izjasni, odnosno da glasa za jednog ili drugog, ja se u potpunosti izjašavam za Monteskijea. Ali, kao realistički pisac ne mogu a da ne priznam da je istorijski tok događaja dao više za pravo Makijaveliju. Naše vreme obeležavaju doživotni diktatori, koje je ovaj predvideo. Bez veće elaboracije, vladaoci u dve najveće države sveta, Rusiji prostorno i Kini populaciono, su proglašeni doživotnim suverenima. Oni nisu oteli diktaturu, oni su je dobili od masa koje ih slede. Ja sam najveći deo svog života proveo pod doživotnim diktatorom, koji je ustavom dobio neograničeni mandat. U mojoj državi nije bilo mesta za Monteskijea.

To je razlog što sam u ovim tekstovima Makijavelija čitao književno a ne politički. „Vladalac" je realistički roman o istorijskim diktatorima koji su večni, kao vreme i prostor. Iluzija je očekivati da svet može da bude drugačiji. Makijaveli ih nije izmislio, on ih je samo opisao, i unazad i unapred. Naše vreme je glasalo protiv Monteskijea, koji je rezultat racionalnog, a za Makijavelija, koji je proizvod iracionalnog čovečanstva. Stoga, moram da priznam, kao pisac koji je demokratiju pretpostavio autokratiji apsolutno sam poražen.

SREMČICA, maj 202