Dežurna

Počeo je svetski energetski rat!

Sabotaže na gasovodima „Severni tok 1 i 2“ označile su početak svetskog energstkog rata u kome će biti napadani svi ključni energstki koridori u svetu. Čitava slika ličiće na ranije ratove u kojima su se presecali glavni trgovački putevi i vršile blokade morskih luka kako bi se protivnik iznurivao i tako primorao na kapitulaciju. Konačni ishod ovog rata odlučiće ne toliko snaga već u najvećoj meri izdržljivost i sposbnost naroda i država da se prilagode i iz svojih domaćih resursa, prirodnih i ljudskih izvuku makismum. Nažalost, Srbija ovaj globalni sukob dočekuje na kolenima na koje je bačena delovanjem mafijaškog režima Aleksandra Vučića, nespremna da se izbori sa bezbednosnim izazovima i u opasnosti da nestane sa istorijske scene, zaključuje kolumnista dr ing. Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Kao neko ko se već dve decenije, što kroz školovanje što kroz praktičan rad, bavi temom energetike, pokušaću da zbog čitalaca na jednom mestu na jedan, nadam se razumljiv, način dam pregled aktuelne globalne situacije kao i poziciju Srbije u svemu tome. Moj osnovni motiv da se obratim na ovakav način je iz razloga što je gotovo nemoguće do građana dopreti zbog šume deziformacija i propagandnog rata koji se vodi, a koji upravo i služi da svi budu sluđeni i da se u takvoj situaciji vuku pogrešni potezi.

U Srbiji sluđenost ima i dodatnu dimenziju imajući u vidu da je na čelu svih institucija jedan čovek koji je uzurpirao sve i sada diktira lekarima kako da leče, inženjerima kako da projektuju, seljacima kako da seju. Tužno, ali još uvek dobar deo onih koji sebe nazivaju stručnjacima ćute zadovoljni sitnim priviligeijama koje im je uzurpator nažih života dao. No, takvima je namenjen poseban krug pakla jer biti neutralan u ovako krupnom vremenu najveći je smrtni greh.

Krenimo od sektora nafte. Od početka rata u Ukrajini desio se nagli skok cena sirove nafte i taj trend je bio na snazi sve do kraja avgusta meseca kada se tržište stabilisalo da bi u septembru cena sirove nafte pala na vrednost od pre rata. Svi pokušaji Sejdinjenih Američkih Dražava da Rusiju izbace sa globalnog tržišta su propali pre svega zbog toga što države članice OPEKA (glavni proizvođači nafte u svetu) nisu htele da povećaju svoju dnevnu proizvodnju, čak su na nedavno održanom sastanku donele odluku da proizvodnju dodatno smanje pošto imaju logičan interes da manje troše svoje rezerve i da pri tome zarađuju isto ili čak više.

Odgovor SAD bi se delom mogao očitavati kroz pokušaj revolucije u Iranu koji je očigledna mera pritiska ne samo na ovu državu, već i na sve zemlje tog regiona bogatog naftom. Sa druge strane, Rusija je uspostavila veoma bliske veze sa gotovo svim dominatnim proizvođačima nafte u svetu (tu pored arapskih zemalja treba navesti i Veneceuelu) i deluje da će uspeti da se suprotave svim pokušajima političkog zapada da diktiraju trendove u ovoj oblasti. Naravno, ne treba zanemariti mogućnost različitih sabotaža na sistemima za proizvodnju i prenos nafte u raznim krajevima sveta.

Ono što je takođe uočljivo je da su se u malom broju država u svetu cene naftinih derivata u maloprodaji vratile na nivo iz januara, tako da se slobodno može reći da je trenutno na delu ozbiljno ratno profiterstvo koje je diktirano od strane vodećih naftnih kompanija.

U tom smislu, Srbija spada u šampione jer je u januaru cena evrodizela bila 173 dinara da bi sredinom avgusta to bilo 207, sredinom septembra 2017, a danas 2013 dinara. Dakle, trideset dinara po litri plaćamo više nego u januaru dok je istovremeno cena sirove nafte na svetkom tržištu na istom nivou i kreće se oko 84 dolara po barelu.

Ključni razlog za ovo je taj što je Vučićevm režimu očajnički potreban novac koji se dobija od bezobarzno visokih akciza i PDV-a, a što je veća cena to se više naplati državnih nameta. Takođe, visoke cene naftinih derivata doprinose veštačkom pumpanju BDP-a što je Vučiću sa jedne strane potrebno zbog demagogije i lažnih priča o privrednom rastu, a sa druge strane treba mu zbog mogućnosti dodatnog zaduživanja u svetu pošto kreditori gledaju BDP kao jedan od parametara pri odlučivanju o tome da li i koliki kredit da daju.

Takođe, Srbija ima veliki problem što dopremanje sirove nafte trenutno ide samo preko naftovoda izgrađenog u bivšoj SFRJ, a koji počinje od hrvatske luke Omiš, što nas čini ranjivim. No, imajući u vidu da države OPEK-a sarađuju sa Rusjom jasno je da će se naći dobra supstitucija i da neće biti problema sa snabdevanjem ovim energentom iako će naravno Vučić sve vreme dramiti.

Što se tiče sektora zemnog gasa tu je situacija dosta kompleksnija u odnosu na naftu imajući u vidu da se ovaj energent našao u samom epicendru geopolitičkog obračuna između SAD i Rusije. Praktično već punih dvadeset godina traju pokušaji da se spreči dublje energetsko povezivanje Evropske Unije sa Ruskom Federacijom.

U tom pogledu EU je bila prinuđena da ne prihvati fer ponudu Vladimira Putina iz 2008. godine o tome da se formira energetska unija u okviru koje bi se udružili ruski resursi sa evropskim kapitalom i tehnologijama. Ovo bi naravno bila uvertira u kasnije dublje povezivanje i stvaranje ozbiljne političke osovine Pariz - Berlin - Moskva, što bi na kraju dovelo do realizacije ideje Šarla De Gola o Evropi od Lisabona do Vladivostoka.

Pošto nije htela (tj. smela EU) u realizaciju projekta energetskog povezivanja krenula je Nemačka kroz realizaciju projekata „Severni tok 1 i 2“. Gerhard Šreder je svoju političku karijeru žrtvovao i podredio je realizaciji prvog gasovoda, a Angela Merkel drugog što samo po sebi govori koliko su oni značajni za Nemce. Otuda ne treba da čudi što se desila sabotaža čime su rusko - nemačke energetske veze praktično potpuno prekinute jer je još proletos zaustavljen transport preko gasovoda „JAMAL“ koji gas iz Rusije vodi preko Belorusije i Poljske do Nemačke.

Tako da su trenutno u operativnoj upotrebi jedino gasovodi preko Ukrajine koji se nalaze u ratom zahvaćenom području i „Balkasnki tok“ koji gasom snabdeva Bugarsku, Srbiju i Mađarsku uz neke viškov kojima bi mogli da se podmire Hrvatska i Bosna i Hercegovina. Čitava ova situacija doprinela je drastičnom porastu cene zemnog gasa, a čemu najviše može da se raduje Amerika imajući u vidu da samo kroz veliki porast cene i fizičke nemogućnosti dopremanja ruskog gasa njihova tehnologija tečnog gasa postaje konkurentna. Kratkoročno ovo odgovara i Rusiji jer se kroz cene kompenzuju smanjene količine koje se trenutno dopremaju.

Ono što se može očekivati je da će sada fokus pritiska biti prebačen na gasne veze Rusije i Turske, a „Balkanski tok“ je jedan od krakova te veze. Otuda se u Srbiji već priprema teren za kampanju kriminalizacije čitavog gasnog aranžmana između Srbije i Rusije. Glavni tok napada ićiće u pravcu dokazivanja da je Gasprom oštetio državu Srbiju za ogromnu količinu novca prilikom izgradnje gasovoda kroz naduvane vrednosti cene opreme i radova. Stim u vezi već se spremaju i zaštićeni svedoci koji će svedočenjem protiv ruskog partnera platiti sopstvenu slobodu.

Naravno, ne treba isključiti ni mogućnost sabotaža nalik na one koji su bili na „Severnom toku“. Zato su Vučić i ekipa dobili nalog da užurbano kreću sa realizacijom alternativnih ruta za snabdevanje tako da se sada gradi interkonekcija sa Bugarskom preko koje bi u Srbiju trebao da dolazi gas iz Azerbejdžana i gasnog terminala u Grčkoj.

Međutim, ti kapaciteti su mali kako u pogledu onoga što može da se dopremi do samog ulaza u našu zemlju, tako i u pogledu mogućnosti da se taj gas transportuje sa juga zemlje ka severu gde je dominatna potrošnja. Shodno tome, umesto da se fokus baca na alternative koje to nisu treba tražiti nove dogovore sa Gaspromom u pogledu daljeg razvoja energetskih projekata jer sem ako ne bude nuklearnog rata u svim drugim opcijama ova kompanija će ostati u Evropi i neće biti pod sankcijama.

Takođe, nikada ne treba smetnuti sa uma da kako je urađena sabotaža na ruskim gasnim instalacijam, tako isto može da bude izvršena i na američkim ili bilo čijim drugim pa shodno tome nema sigurnosti za bilo koga, te je i to još jedan argument zbog čega se bolje držati već postignutih dogovora i strateških partnerstava.

Sektor električne energije je trenutno van zone fizičkih sabotaža i najverovatnije će i biti izuzet od toga imajući u vidu da je makar na evropskom nivou elektroenergetska mreža upetljana i postoji realana opasnost da bi se cela i urušila ukoliko bi došlo do nekog ozbiljnijeg poremećaja. Međutim, cene na tržištu električne enrgije su eksplodirale i može se očekivati da će svoj pik imati na zimu. Ovakva situacija je u prvi plan izbacila dva velika energstka lobija jedan je onaj koji promoviše obnovljive izvore energije, a drugi je nuklearni lobi.

Promoteri obnovljivih izvora energije u visokoj ceni električne energije vide šansu za značajniji upliv njihovih tehnologija u proizvodni miks većine evropskih država. Ovo nije neracionalno i u velikoj meri ima smisla iskoristiti domaće resurse i potencijale imajući u vidu da su OIE mahom lokalnog karaktera (vetar, sunce, biomasa i sl.) i shodno tome njihovo korišćenje smanjuje potrebu za uvozom, a ujedno povećava energetsku sigurnost i bezbednost. Sa druge strane, nuklearni lobi je uspeo da progura da se ovaj vid proizvodnje električne energije smatra „zelenim“ iako je većina pokreta za zaštitu životne sredine nastala upravo na protivljenju nuklearkama.

Takođe, doneseni su i propisi po kojima se kupovina nuklearnog goriva ne smatra uvozom energije. Sve ovo daje ozbiljnu (veštačku) konkurentnost nuklearnim elektranama, a ako se tome doda to da su za većinu evropskih zemalja praktično zabranjene ruske i kineske tehnologije više je nego jasno da će u narednom periodu američke i zapadne multinacionalne kompanije imati veliki upliv u sektor evropske nuklearne energetike čime će se Evropa još više politički vezati u evroatlantske integracije bez mogućnosti alternative.

U čitavom sistemu štrči Mađarska koja je odlučila da uprkos pritiscima nastavi sa realizacijom projekta nuklearne elektrane Pakš koju gradi sa ruskom Rosatomom, a za šta je dobila brojne benefite i može se očekivati da će dobiti i još neke pogodnosti zbog lojalnosti. Što se tiče Srbije, delovanjem Vučićeve strujarske mafije naš elektroenergetski sistem je opljačkan i potpuno devastiran. Ova ekipa razbojnika je u poslednjih desetak godina isisala više stotina miliona evra i dovela elektroprivredu u situaciju da umesto ozbiljnog izvoznika postane uvoznik.

Do proleća 2023. šteta zbog uvoza skupe električne energije iznosiće više od milijardu evra, a uopšte nije nemoguće da ukoliko bude hladna zima ova cifra bude blizu dve milijarde. Sa druge strane, da smo izvozili struju za šta smo imali kapacitet i što smo radili sve do 2020. godine na ovim cenama smo mogli da zaradimo bezmalo milijardu evra što bi bilo dovoljno da u potpunosti obnovimo naš elektroenergetski sistem. No, očito Vučić i njegova strujarska mafija nisu imali taj zadatak već upravo suprotno, njima je i naloženo i dozvoljeno da kradu kako bi se slomila kičma moderne srpske državnosti što je naš elektroenergstki sistem predstavljao.

Inače, ta strujarska mafija je ubedljivo najorganizovanija i najjača kriminalna grupa u zemlji jer je povezana sa raznim mnogo moćnim lobijima u svetu. I praktično dok god policija ne bude stavila lisice na ruke toj ekipi gotovo da ne postoji nikakva nada da će Srbija moći da se podigne i vrati na onaj nivo energetskog suvereniteta koji smo imali u sektoru elektroenergetike tokom osamdesetih, devedesetih i dvehiljaditih godina.

Na kraju, postavlja se pitanje šta raditi u ovako složenom vremenu? Prvo, potrebno je ojačavati već postojeća partnerstva bez obzira šta ratna propaganda priča. Primer Mađarske i Rosatoma to pokazuje tako da nema razloga sumnjati u svrsishodnost dotanih dogovora Srbije i Gasproma. Drugo, neophodno je krenuti u korišćenje svih dostupnih domaćih izvora energije.

Najlakše i najbrže se mogu praviti projekti bazirani na obnovljivim izvorima energije kao i na energetskom iskorišćenju otpada. Treće, neophodno je započeti realizaciju mera povećanja energetske efikasnosti kako bi se na taj način manje rasipala energija.

Ovakve aktivnosti ujedno doprinose i povećanju zaposlenosti jer je građevinska operativa neophodna za energstku sanaciju zgrada koje su glavni rasipnici energije u Srbiji.

I konačno, nulta tačka u rešavanju svih srpskih problema jeste rušenje korumpiranog mafijaškog režima Aleksandra Vučića, jer bez toga se ništa normalno u ovoj zemlji ne može uraditi.