Dežurna

Narodni front protiv kriminala i korupcije!

Nalazimo se u vremenu velikih odluka od kojih će zavisiti naredne decenije naših života. Trenutno se vode oružani sukobi, diplomatski okršaji, teroristički napadi i sve sa ciljem određivanja budućih granica uticaja kao i koridora kojima će biti povezivani budući dominantni činioci međunarodnog poretka. Sada niko sa sigurnošću ne može da tvrdi kako će izgledati konačna konfiguracija sveta, ali ozbiljne nacije već uveliko razrađuju moguće scenarije pokušavajući da nađu najbolji model kako da sebi obezbede što bolje pozicije. Za razliku od ozbiljnih nacija kod nas se svaki dan razrađuju različite lažne vesti o tome na koji način neko planira da ubije Vučića, a čime se prikrivaju završne i konačne izdaje koje već uveliko sprovodi ova kriminalizovana vlast, zaključuje kolumnista dr ing Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta

Miroslav Parović

Analiza scenarija se već decenijama izučava i koristi kao veoma dobar alat prilikom donošenja različitih strateških odluka. Ova metoda se koristi u svim uspešnim kompanijama radi što boljeg pozicioniranja na tržištu, ali još mnogo više je koriste različiti stratezi koji prave planove po kojima se vode uspešne države.

Ovakve analize ne predstavljaju predviđanje niti proricanje budućnosti već ukazuju na različite mogućnosti koje postoje i koje se kao takve onda formiraju kao potencijalni scenario. Ključni razlog zbog kojeg je važno imati što više razrađenih scenarija je to da se može brzo i adekvatno reagovati u trenutku kada realnost postane takva da liči na neku već analiziranu mogućnost.

Na taj način se neki veliki sistem može lakše prilagoditi novoj situaciji i shodno tome napraviti ona često ključna početna prednost. Bez scenarijske analize i strateškog planiranja sistem odlučivanja se svodi na stihiju i u takvim situacijama se po pravilu donose pogrešne odluke jer se sve svodi na nečiji subjektivni osećaj, a ne na objektivne pokazatelje. Hajde sada da u najkraćim crtama i nešablonski napišemo tri moguća scenarija za poziciju Srbije u svetu koji će se uspostaviti nakon ovog globalnog sukoba.

Prva mogućnost je da ostanemo potpuno inertni i da čekamo kraj dešavanja, a onda da uzmemo šta nam dopadne i da sa time budemo zadovoljni. Ovakva mogućnost je najveća želja vlasti i to je sam Vučić definisao kroz onu priču da bi za nas nabolje bilo da se zavučemo ispod nekog kamena.

Za vlast je nečinjenje povezano sa potrebom da oni lično minimizuju svoje rizike po logici da sve što nisi uradio nisi ni pogrešio, a pod tim nekim kamenom oni bi novi svet čekali kao milijarderi sa nadom da će tim novcem moći sebi da kupe slobodu i pozicije. No bez obzira na javno iskazane želje vlasti postavlja se pitanje da li je i u kojoj meri moguće ostati potpuno po strani u ovim dešavanjima?

Odgovor je ne, jer kada si na takvoj teritoriji preko koje prolaze važni putevi onda si predmet interesovanja svih velikih igrača, a oni te nepogrešivo pronalaze i vade ispod svakog kamena pod koji se zavučeš. To na svojoj koži sada nabolje oseća sam Vučić koji se trudi da se što manje javno viđa sa onima koji su u međunarodnoj javnosti označeni kao sporni.

Međutim, onda ga u Vili Bokeljka ulovi izaslanik Ramiza Kadirova, navuče na njega gunj od ovčije kože, stavi mu šubaru u ruke i objavi tu sliku na društvenim mrežama. U suštini sam taj prizor Vučića u jagnjećoj koži jasno ukazuje da velike sile ne puštaju svoje dužnike da stoje po strani već da ih koriste za svoje interese. I konačno, imamo i istorijsko svedočanstvo zasigurno našeg najvećeg državnika, Jovana Ristića koji se razočaran vratio sa Berlinskog kongresa na kojem su se u devetnaestom veku delile karte i koji je rekao da bi za nas kao narod bilo najbolje kada bi mogli da Srbiju uprtimo na leđa i prenesemo je na neko drugo mesto.

Dakle, svaki scenario sakrivanja, pravljenje mrtvim, glumljenje ludila i slično jednostavno nije realan i to potvrđuje kako istorija tako i svaki dan u kojem živimo.

Druga mogućnost je da se odlučimo za dogovor sa političkim zapadom, a što praktično znači sa Sjedinjenim Američkim Državama. U takvom scenariju okvir je već postavljen i definisan kroz inicijative Berlinski proces i Otvoreni Balkan.

U najkraćem to podrazumeva integraciju Zapadnog Balkana u jedinstvenu političku regiju koja će ostati van Evropske Unije, a unutar NATO pakta, odnosno u okviru eksluzivne američke vojne zone. Region bi u tom smislu imao ulogu pozadine Bugarske, Rumunije i Grčke koje se nalaze na prvoj liniji razgraničenja Evrope od Evroazije.

Region bi postao jedan od tranzitnih pravaca jug - sever sa centralnom morskom lukom Drač u Albaniji odakle bi autoput vodio do Niša, a potom dalje ka Sofiji i Crnom moru i severno pravcem Koridora 10. Preko Drača bi dolazile i robe i energenti, a što korespondira sa time da su u američkoj viziji regiona Albanci ključni strateški saveznici, dok su svi drugi pod njima.

Tako da zasigurno neću preterati ako kažem da bi u ovom scenariju Srbija i generalno srpski korpus postali severna pokrajina Velike Albanije. Ono što se trenutno dešava sem stalnih političkih manifestacija objedinjavanja regiona (od kojih su neke i bizarne poput sajma vina u Beogradu na kojem se Vučić napio pred kamerama) je i velika igra oko luke Drač.

Naime, pre dve godine je objavljeno da će luka imati dvostruku namenu od kojih je jedna pomorska baza za NATO, a druga je komercijalna. Trenutno se ide na privatizaciju komercijalnog dela luke, a u sam proces se uključuju praktično sve korumpirane političke elite iz regiona. Svoj kapital tamo polažu i Rama i Vučić i Milo, ali i mnogi sitniji igrači koji na taj način iskazuju ne samo želju za profitom, već time i kupuju naklonost SAD-a dokazujući da su prvrženi ovom njihovom projektu.

Međutim, to ne ide baš lako jer je opozicija u Albaniji pokrenula dosta masovne demonstracije protiv privatizacije luke Drač. Na ova događanja odgovorio je Edi Rama sa optužbama da iza cele priče stoji Rusija. Ovo i nije isključeno kao opcija jer čitav projekat Otvorenog Balkana i jeste način da se iz regiona potpuno potisnu Rusija i Kina, a u poslednje vreme i Turska koja je postala krajnje nelojalna u odnosu na interese NATO i SAD. Takođe, pozicija Bugarske je vrlo klimava jer je ta država pod snažnim pritiskom Turske i Rusije kojima je jako važno da naprave makar jedan prohodan koridor transverzalom istok - zapad.

Otuda se u toj državi u poslednjih osamnaest meseci na svakih tri mesece ide na izbore ili se totalno rekonstruiše vlada. Ovo pak znači da ni politički istok (koji se lagano formira) ne sedi skrštenih ruku i da im je jako stalo da u ovom regionu zadrže, a potom i povećaju svoje političke akcije. Što se tiče Srbije ono što predstavlja dominantnu političku elitu je već odavno pristala na ovakav scenario što najbolje potvrđuje činjenica da svega nas nekoliko javno kritikujemo Otvoreni Balkan. Ono što je trenutno najveća brana ovakvim integracijama jeste značajan otpor srpske javnosti kao i pitanje konačnog statusa Kosova i Metohije čime se trenutno dobija na vremenu i mogućnosti da se javnost pokrene i ka drugim mogućnostima.

Treći scenario trenutno predstavlja mogućnost koja se užurbano stvara u regionu Evroazije. Naime, kroz različite inicijative stvoreni su obrisi političkog istoka koji u svakom pogledu izlazi na crtu političkom zapadu. U grupu država koje će činiti taj novi geopolitički projekat spadaju Rusija, Turska i Iran uz sve veće partnerstvo Kine. Glavna bitka koja se trenutno vodi je oko Crnog mora i tu je vidljiva jaka osovina Rusija - Turska bazirana na obostranom interesu. Ruski interes je da preko Turske ima izlaz na sva topla mora, ali i kopnenu vezu sa Evropom jer su joj sve druge odsečene gvozdenim zidom spuštenim od Baltika do Jadrana. Turski interes je da postane posrednik u trgovini strateškim ruskim proizvodima kao što su žitarice i mineralno đubrivo.

U čitavu priču je odnedavno uključen i projekat velikog gasnog čvorišta u evropskom delu Turske, a u kome bi se slivao gas iz Rusije, Azerbejdžana, Turkmenistana, Iraka i Irana. Na ovaj način bi se stvorilo ozbiljno tržište na kojem bi evropski potrošači mogli povoljno i sigurno da se snabdeju ogromnim količinama energenta koji će biti ključan u čitavom dvadeset i prvom veku. Naravno, da bi interesi mogli da budu zadovoljeni svi tranzitni putevi moraju biti prohodni jer džaba ogromne količine robe po povoljnim cenama ukoliko ona ne može da se dopremi do krajnjih kupaca. Tu dolazimo do priče vezane za Srbiju i naš region. Naime, da bi bilo koja roba iz Rusije ali i cele Evroazije preko Crnog mora mogla da dođe do evropskog tržišta mora se uspostaviti tranzitni koridor istok - zapad.

U tom pogledu na raspolaganju su samo dve mogućnosti, a to su reka Dunav koja predstavlja evropski koridor 7 i kao takva ima međunarodni karakter i trasa koridora 10 koja povezuje Istanbul, Sofiju, Beograd, Budimpeštu i Beč. Sve druge opcije su zatvorene jer sa jedne strane tinja sukob Turska - Grčka, a Rumunija je pored Poljske postala eksluzivna američka vojna i ekonomska zona. Dakle, uspostavljanjem tog novog tranzitnog koridora (novog u smislu uloge, a u suštini koridor 10 je carigradski drum koji već milenijumima povezuje istok i zapad) našim regionom bi prolazili energenti, robe i ljudi koji su do pre nekoliko meseci išli različitim putevima širom Evrope. Na taj način bi region dobio jednu potpuno novu ulogu i neslućene mogućnosti.

Svi znamo kako izgleda kada Turci leti idu na odmor i prolaze preko Srbije, a sada bi tranzit u toku čitave godine bio nekoliko puta veći od toga, stim da putnici ne bi spavali po parkinzima i jeli sendviče koje su spakovali nego bi razvijali poslove. Naravno, kao što politički istok ne gleda blagonaklono na ideju Zapadnog Balkana kao dela fronta protiv njih, tako i politički zapad čini sve da osujeti spoj Evrope i Evroazije. Otuda su već počeli teroristički napadi u Turskoj, demonstracije i terorizam u Iranu, već pomenuta politička kriza u Bugarskoj, kao i politički pritisci na vlast u Srbiji. Sasvim logično u bilo kom kriznom vremenu stvari se ne odvijaju jednostavno već uvek postoji veći ili manji rizik od različitih loših momenata, a pošto se to ne može izbeći onda se društvo i država moraju pripremiti da adekvatno reaguju na izazove.

Ovde sada dolazimo do ključnog problema koji Srbija ima u ovom trenutku. Kriminalizovan i korumpiran režim Aleksandra Vučića ne može da ode ni na istok ni na zapad imajući u vidu da je ucenjen sa obe strane. Takav režim je postao ogroman problem po srpski nacionalni interes i to bez obzira da li gledamo iz ugla nacionalne ili građanske opcije. Kriminal i korupcija u vrhu režima su izvor izdaja, poskupljenja i zagađenja u ovoj državi i sa takvom vlasti nemamo nikakve šanse da opstanemo.

Iz tog razloga jedino moguće rešenje je stvaranje velikog narodnog fronta koji bi imao za politički cilj smenu Aleksandra Vučića i brz i veoma surov obračun sa kriminalom i korupcijom. U taj narodni front bi sasvim legitimno mogli da uđu svi protivnici ovakvog stanja u zemlji nezavisno od toga da li im je prvi prioritet borba protiv izdaje ili borba za zaštitu životne sredine ili pak borba za veća socijalna prava i jače institucije po evropskim standardima. Jer da se ne lažemo, svako onaj ko se kao bori protiv predaje Kosova i Metohije, a da pri tome nije ogorčeni protivnik Vučića u suštini radi posao za vlast. Isto važi i za one koji se bore za zaštitu životne sredine jer jasno je da vlast daje stranim investitorima da ovde rade šta hoće i bespredmetno je onda pričati o nekakvim modelima zelenog rudarstva ili o ugradnji filtera u dimnjake fabrika kada je jasno da sve to ne može da prođe dok je Vučić na vlasti.

Stvaranjem velikog političkog pokreta izbegava se i zamka režima po kojoj se stalno postavlja pitanje: „A ko umesto Vučića?!". Ovako se alternativa postavlja u grupi ljudi koja bi ga zamenila pošto i nije realno da se pojavi jedna ličnost koja bi to mogla da uradi samostalno. Pri tome ne mislim naravno da je Vučić po bilo čemu superioran, naprotiv. Ali on je neko u čiji se javni imidž uložilo više milijardi evra samo u medijske kampanje, iza njega stoji i dosta ozbiljna mafijaška struktura koja raspolaže sa više milijardi evra, tako da u tom pogledu ne postoji padam.

Nakon pobede narodnog fronta i surovog obračuna pre svega sa političkom mafijom, odmah treba pokrenuti sav preostali unutrašnji kapacitet da se napravi ozbiljan strateški plan šta i kako dalje i koja nam je od ponuđenih opcija najpovoljnija i to kako u pogledu potencijalnih koristi, tako i u pogledu svih iskušenja i izazova koje bi te koristi mogle da donesu.

U tom smislu bi opet logika širokog političkog pokreta bila dobra jer bi se na taj način lakše balansiralo u ovom haotičnom vremenu.