O tome se govori

Poslednja velika seoba Srba: iz Vučićevog pakla u neželjenu tuđinu

PUT BEZ POVRATKA

Aleksandar Vučić je svojim diktaturom iz Srbije proterao pola miliona najkvalitetnijih ljudi za deset godina. U međuvremenu se to pretvorilo u masovni, biblijski egzodus koji traje. Većina od njih bi u normalnim okolnostima ostala u svojoj zemlji da gradi karijeru, podiže decu i stvara nove vrednosti. Ali, u Vučićevoj diktaturi, divljaštvu, haosu, kriminalu, propagandnom ludilu i bolesnoj atmosferi, ništa ne može biti normalno. Jedna od najtežih posledica te surove desetogodišnje diktature, svakako je masovno i uglavnom trajno iseljavanje građana Srbije u Evropu i prekomorske države. To je dovelo do gubitka od blizu 70 milijardi evra realnih prihoda. Više od 500.000 ljudi u najboljim godinama života, radno sposobnih i u svakom smislu produktivnih, tačno toliko su mogli da privrede ovoj državi za poslednjih jedanaest godina. Ali, Vučićevom režimu nisu nikako odgovarali stručni ljudi (jer je on „struka"), niti slobodoumni ljudi „sa zvanjem i znanjem", jer bi se osetio ugrožen od onih koji su stvarni autoriteti u svojim oblastima. Srbija se i dalje masovno iseljava, a masovno i umire od akutnih, hroničnih, autoimunih i drugih bolesti, znatno brže nego ijedna druga nacija na evropskom kontinentu. U međuvremenu, „uveo" je u Srbiju preko 250.000 migranata iz afro-azijskih zemalja i Kine, zajedno sa masom „Dodikovih Srba" iz BiH (koji čine polovinu od te brojke).

Nikola Vlahović

Iz Srbije se za samo deset godina iselilo u inostranstvo preko pola miliona ljudi zbog Vučićeve diktature, nasilja, proizvodnje medijskog ludila, ucena, zastrašivanja i uopšte, najgorih mogućih uslova života u savremenoj Evropi.

Više od tri veka ranije, tačnije, 1690. godine, srpski patrijarh Arsenije III Čarnojević, poveo je sa Kosova „u bolji život" blizu 40.000 porodica koje su po dogovoru sa bečkim dvorom prešle da žive na teritoriju ondašnje austrijske carevine. Istorijske procene govore da se radilo i bliblijskoj seobi, te arhive u Beču raspolažu sa podacima o blizu 200 hiljada Srba koji su u to vreme zauvek napustili Kosovo i od Turaka porobljenu Srbiju.

Ipak, bilo je to više nego duplo manje iseljenih nego što će se tri veka kasnije desiti pod diktaturom Aleksandra Vučića, o kome će istorija svedočiti kao o bezumniku, kome je trebalo samo deset godina da iz Srbije istera pola miliona radno sposobnog stanovništva, jer nisu bili članovi njegove partijske mafije.

Razlika onoga vremena i današnjeg, ogromna je: patrijarh Arsenije, stao je na čelo svoga naroda i krenuo sa njim u ono što istoričari zovu „Velika seoba Srba". A, današnji patrijarh Porfirije ne smatra da je njegova sveta dužnost da se pita gde je nestalo pola miliona Srba za deset godina? I šta je to uradio od „verujućeg" naroda jedan ordinarni antihrist?

Umesto toga, današnji patrijarh SPC zajedno sa diktatorom vodi nekakvu regionalnu „geopolitiku", dok srpski narod doslovno nestaje. Zloglasna Radio televizija Srbije, u večernjem „prime time" terminu (14. novembra) dovela je u studio navodne predstavnike navodnih stranaka (sa poludivljim Vučićevim „advokatom" Đukanovićem) na „sučeljavanje" i to po pitanju demografije (u slobodnom tumačenju: po pitanju masovnog iseljavanja, izumiranja i uopšte, galopirajućeg nestanka Srba).

Ogrezli u multimilionskim pljačkama države, zavaljeni u dekadenciji, neizmernom bogaćenju, kurvanju, perverzijama, kuplerajima, ždranju, lokanju, nasilju i divljaštvu kakvo nije zapamćeno ni u Neronovom Rimu, „predstavnici naroda" iznosili su svoje „strategije" o „povećanju nataliteta".

Ništa tako jasno ne govori o kakvoj je bolesnoj bandi reč kao ova RTS sprdnja sa milionima ljudi. A, pre svega sa onih pola miliona od kojih se većina više nikada (osim na godišnjim odmorima) neće vratiti u Srbiju.

Iz Vučićeve Srbije za deset godina naprednjačkog pakla, odlazili su pripadnici svih mogućih profesija: lekari, inženjeri, programeri, bolničari, negovateljice, pekari, biolozi, kuvari, hemičari, varioci, lakireri, majstori svih mogućih zanata. Samo nijedan političar i nijedan kurvin sin koji puzi pred Strankom i Vođom, nije imao razloga da ode iz Srbije. Njima je Vučićeva Srbija ostvarenje najluđih snova: imaju lažne diplome koje ništa u svetu ne vrede ali se hvale njima, imaju lažne doktorate a u stvarnosti su nepismeni i nesposobni, imaju milione a ne znaju „koliko je to para" niti znaju šta će sa njima, imaju „Beograd na vodi" a nemaju kanalizaciju, imaju Skupštinu i Vladu ali ne znaju čemu to služi, u zatvoru su ali to još ne znaju.

Zločinački zadatak koji je Aleksandar Vučić prekovremeno obavljao, već je pri kraju: izveo je potpunu demontažu zdravstvenog, prosvetnog i naučnog potencijala Srbije, sa posebnim sadizmom prema vrhunskim stručnjacima koji su bukvalno proterani odavde u inostranstvo ili su tamo sami otišli pod pritiskom, iz nužde, pa i zbog gole egzistencije. Uglavnom, otišli su posramljeni, poniženi i prezreni u sopstvenoj zemlji.

Ovaj bezumni zlotvor napravio je takav „ambijent" da je iz devetog kruga njegovog pakla doslovno pobeglo više od 10.000 naučnika. I još oko 30.000 visokoobrazovanih lekara, inženjera, agronoma, arhitekata, hemičara, tehnologa... Svi oni danas žive „negde na Zapadu" i priznati su u svojim oblastima kao najbolji stručnjaci. Samo u Beču, Minhenu, Frakfurtu i drugim „gastarbajterskim prestonicama" Evrope, rade najbolje srpske zanatlije svih usmerenja, veoma su traženi i dobro plaćeni. Sa druge strane, danas je u Srbiji (pa i u čitavom regionu, iz sličnih razloga) teško naći dobrog, stručnog zidara, varioca, keramičara, električara, vodoinstalatera.

Mnogo od njih nikada ne bi napustili Srbiju da Vučićev režim nije ekonomski potpuno upropastio državu, i podelio njene građane na jednu podivljalu mafiju koja se brutalno obogatila, i na onu ogromnu većinu koja se svakodnevno „snalazi" i smišlja načine kako da preživi.

Vrhunski stručnjaci iz Srbije najviše odlaze u SAD. Jasno je i zašto, jer je cilj te posrnule velesile i bio da „očerupa" iz Srbije samo ono što će joj koristiti. Kompanije iz SAD rado prihvataju srpske stručnjake i odlično ih plačaju. Ali, isto tako, rado pljačkaju i prirodne resurse u Srbiji preko raznih „multinacionalnih" korporacija, preko firmi bivših generala, raznih državnih sekretara i njihovih kćeri i sinova. To zadovoljstvo među prvima je otkrila pokojna Medlin Olbrajt i general Vesli Klark, koji su odmah nakon rata na Kosovu krenuli sa eksploatacijom otetih srpskih rudnih bogatstva preko svojih kompanija.

A, onda, nakon otimačine čitavog dela države i njenih resursa, sa Svetskog ekonomskog foruma (pod komandom Klausa Martina Švaba) cinično se saopštava podatak da je od 139 zemalja, Srbija na 136, dakle, na još goroj poziciji i od Albanije i Makedonije, a za „pola koraka" ispred Bosne i Hercegovine. I to jeste bio cilj angloameričke mafije i Švabove „svetske vlade".

Ali, istovremeno, na tom Zapadu, vrhunski srpski stručnjaci iz elektrotehnike, računarskih nauka i fizike, prema svim istraživanjima globalnog tržišta „mozgova", spadaju među pet najtraženijih na svetu.

Međutim, ova „naučna dijaspora" koštala je državu Srbiju mnogo više od onoga koliko realno koštaju četvorogodišnje studije. Jer, država bez intelektualne elite, bez naučne elite, više i nije država nego kolonija. Projekat svođena Srbije na koloniju nije od juče, radilo se na tome sistematski, dugo. Sve dok globalistička banda nije shvatila da jedan opasan, iskompleksirani ludak, kakav je Aleksandar Vučić, može da ostvari „za mnogo kraće vreme mnogo veće efekte".

Bez pola miliona ljudi u najboljim godinama, bez 10.000 elitnih stručnjaka i još barem 30.000 visokoobrazovanih kadrova svih profila i bez armije vrhunskih zanatlija i majstora svih profila, Srbija je doslovno osakaćena.

Na Vučićevim faraonskim „projektima" danas rade „uvozni" radnici iz desetina drugih zemalja. Srbija danas nabavlja i sirovine i alate iz drugih zemalja ili iz njihovih fabrika u Srbiji, gde kao robovi, bez ikakvih prava, za mizernu nadnicu, radi „domaće stanovništvo", tačnije ono što je ostalo od njega.

Samo jedan naš stručnjak iz oblasti računarskih tehnologija ili medicine, godišnje može da donese 300 hiljada dolara profita Americi, Velikoj Britaniji, Australiji, Kanadi i drugim prekomorskim državama u kojima žive i rade. Jer, nude vrhunska znanja i usluge koje su najkvalitetnije i najskuplje.

Bivši rektor Univerziteta u Beogradu, Branko Kovačević, još sredinom prošle decenije naveo je podatak da je školovanje srpske intelektualne elite u dijaspori, koštalo 12,5 milijardi evra. A, šta je tačno ta naučna elita mogla da stvori u Srbiji da je nije poplavila radikalska kanalizacija sa Šešeljevim đacima i Aleksandrom Vučićem u najcrnjoj deceniji novog veka, moguće je samo pretpostaviti.

Mnogi su otišli iz Srbije i zato jer im stručnost nije nikakva preporuka za napredovanje, nego članstvo u Vučićevoj mafijaškoj stranci i spremnost da se laže i krade, javno kompromituje i sve nečasno i nisko što ovom diktatoru zatreba.

Nakon dvadeset godina školovanja i petnaest godina radnog staža, stručnjak u medicinskim ili tehničkim naukama nema nikakve nade da će živeti bolje od gole starlete u kabinetu nekog razularenog ministra.

Ne sele se iz Vučićeve Srbije samo Srbi, nego i svi drugi njeni građani. Pojedina sela u Vojvodini gde žive Mađari potpuno su opustošena. Mladi vojvođanski Mađari između 19 i 29 godina masovno napuštaju Srbjiju, a za njima odlaze i njihovi roditelji, pa čak i oni najstariji. Odlaze trajno. Evropska komisija je nedavno „sabrala" da pre dolaska Aleksandra Vučića na vlast, nije bilo masovnih seoba vojvođanskih Mađara, a da je za „njegovih" deset godina iz Srbije jednostavno „nestalo" oko 70 hiljada ljudi iz te zajednice. Evropska komisija, samo je licemerno konstatovala to stanje.

U Srbiji još uvek postoji potencijal od oko 8.000 naučnih radnika, ali niko od njih nema stalan posao, već imaju imaju ugovore na određeno vreme ili za isto radno mesto ne dobijaju istu platu. To su ljudi koji ne mogu da traže kredit kod banke jer nisu zaposleni, njih nema u sistematizacijama fakulteta u kojima rade, njih nema na spiskovima zaposlenih, ne dobijaju novac kao nadoknadu za vreme provedeno na poslu, nemaju minuli rad, ne dobijaju novac za prevoz...Potpuno su za državu „nevidljivi". A, to je i bio cilj Vučićevog režima: da „ne vidi" one koji su najpotrebniji. Njegov izbor su prikriveni nasilnici, bolesne osobe, kriminalci, seksualno devijantne osobe, sociopate, psihopate, zaostali u razvoju, nesposobni za obavljanje bilo kakvih poslova...

U vršenju ovog krivičnog dela (zloupotreba bolesnih osoba), ovaj diktator je pronašao „patent" za nesputanu vladavinu životima šest miliona ljudi. Niti mu se ko suprotstavlja niti su njegovi podređeni poslovno sposobni da bi sutra odgovarali pred nekim novim pravosuđem. Pretvorio je ne samo Skupštinu i Vladu Srbije u psihijatarski stacionar, nego i čitavu Srbiju, gde danas malo ko razlikuje istinu od laži, stvarnost od fikcije, dobro od zla. Takav „ambijent" idealan za građanske sukobe, haos i pometnju, ostvario je do te mere efikasno, da je pitanje kako će se, nakon njegovog skorašnjeg sloma, taj svet i polusvet nositi sa raznim posttraumatskim sindromima, i na šta će to društvo ličiti kad se digne naprednjačka magla i mrak.

"Nama je država u poslednjih 15 godina uzela sve, uzela nam je prošlost, uzima nam sadašnjost, a uzima nam i budućnost bez koje mi polako ostajemo. Nas država tera da odemo odavde, jer opcija je ili ostati u ćutati ili uzeti pasoš i otići odavde", rekao je jedan vrhunski srpski stručnjak iz medicinskih nauka, dajući izjavu za „Euronews".

Eto jasnog razloga zašto Srbiju svake godine napusti 45 do 50 hiljada ljudi.

Ako saberemo ukupne troškove vaspitanja i obrazovanja kojih se Srbija odrekla kroz prosečni godišnji odliv 45.000 građana, oni se kreću u rasponu od 5,8 do 6,7 milijardi dolara godišnje. U punom iznosu za vreme „Vučićevih" 11 godina, to iznosi 67,6 milijardi dolara!

Procenjena ulaganja u vaspitanje i obrazovanje onih koji svake godine napuste Srbiju, iznad su godišnjeg BDP-a Crne Gore! Dvojica mladih ekonomskih stručnjaka izračunali su da je „Svaki Srbin od 1990. izgubio najmanje 660.000 dolara".

Od kako je kriminalna koalicija takozvanih socijalista i Šešeljevih radikala, u sadejstvu sa najgorim ljudskim talogom zavladala svim državnim poslovima, životima građana i njihovim mozgovima, Srbija tone i danas se doslovno davi u zadnjem, egzistencijalnom grču.

Do pre nekoliko godina, prosečna srpska porodica izdvajala je za jedno svoje dete oko 30 odsto svojih mesečnih prihoda na čuvanje, vaspitanje i obrazovanje (vrtić, škola, fakultet). Danas je to u idealnim okolnostima polovina svih prihoda. Samo na tom primeru se vidi koliko je lažna takozvana socijalna politika u Vučićevoj kriminalnoj diktaturi, gde za njegovu „elitu" ima svega i više od toga, a za sve druge nema ništa.

U periodu od 2013. do 2021. prvi put je zatražilo i dobilo boravišnu dozvolu u zemljama Evropske Unije 343,7 hiljada srpskih državljana. Oni koji su je dobili u Velikoj Britaniji, SAD, Kanadi i drugim prekomorskim zemljama, čine još oko 250.000 ljudi. To je preko pola miliona onih kojih u Srbiji više nema. A, galopirajuće iseljavanje već dobija oblike masovnog egzodusa.

Prema nekim procenama, od ukupne srpske emigracije (stare i nove), njih 80 odsto se nalazi u Evropskoj Uniji, plus Švajcarska, što se otprilike poklapa sa poreklom doznaka koje stižu u Srbiju. Prema podacima Narodne banke Srbije, među 10 zemalja iz kojih dolazi najviše doznaka, sedam je iz Evropske unije (Nemačka, Austrija, Francuska, Hrvatska, Italija, Švedska i Slovenija) plus Švajcarska. Udeo ovih osam zemalja u ukupnim doznakama je oko 70 odsto.

Uzroci su vrlo jasni: „naprednjačka" Srbija umesto stvaranja novih vrednosti, sumanuto ulazi u zaduživanje (preko 70 milijardi dolara), kriminalnu preraspodelu, korupciju, polarizaciju društva i tehnološko zaostajanje.

Države poput Srbije, iz kojih ljudi odlaze, ostvaruju čisti gubitak. Ukoliko je, dakle, Srbiju u poslednjih desetak godina napuštalo do 60.000 ljudi godišnje (podaci Eurostata), onda je to i znatno više od pola miliona ljudi. Ta masa ljudi u najproduktivnijim godinama, danas čini bogatijom neke druge države a ne Srbiju.

Smatra se da bez boravišne dozvole živi i radi privremeno-povremeno, „na crno", još par stotina hiljada ljudi. Njih nigde nema, ni u Srbiji ni van nje.

Jedna sručna analiza kaže da je „godišnji trošak odliva građana sa srednjom školom u rasponu od 3,9 do 4,2 milijarde dolara (umnožak troškova po osobi starosti 18 godina i 33.750) i građana sa fakultetom u rasponu od 2 do 2,4 milijarde dolara (umnožak troškova po osobi starosti 25 g godina i 11.250)".

Kada se to sabere, dobijaju se ukupni troškovi vaspitanja i obrazovanja kojih se Srbija odrekla kroz prosečni godišnji odliv od prosečno 45.000 građana. Ovi troškovi se kreću u rasponu od 5,8 do 6,7 milijardi dolara godišnje, odnosno u punom iznosu za 11 „Vučićevih" godina iznose 67,6 milijardi. Dakle, skoro 70 milijardi evra je Srbija na šteti, zahvaljujući divljačkom, neljudskom, nehumanom i anticivilizacijskom postupanju njegove diktature prema radno sposobnom stanovništvu i najobrazovanijim ljudima koje ova zemlja ima.

Diktator je sve učinio da prikrije i slaže činjenice o užasu masovnog egzodusa građana Srbije u inostranstvo, i najviše stope smrtnosti u Evropi. Međutim, čak i rezultati Republičkog zavoda za statistiku, više puta „sklanjani" i sakrivani, ipak govore o čemu se ovde radi...

Naime, ova još nekim čudom živa institucija kaže da iz Srbije godišnje emigrira do 49.000 ljudi, što takođe pokazuju podaci iz međunarodnih izvora, a prema analizi "Troškovi emigracije mladih" iz 2019. izraženo u novcu, Srbija godišnje trpi gubitak između 2,5 i tri milijarde evra, usled emigracija ljudi u koje je ulagano kroz njihovo obrazovanje, kao i usled toga što više ne učestvuju u stvaranju bruto domaćeg proizvoda Srbije.

Takođe, prema rezultatima Republičkog zavoda za statistiku koji je sproveo popis stanovništva 2022. godine, procenjeno je da godišnje iz Srbije emigrira od 27.000 ljudi, što je skoro duplo manje od realnog, ali ipak... Međutim, i tu su se statističari, iz straha od „vođine" odmazde, odmah ogradili da je to „istraživačka procena", a ne realni rezultati popisa stanovništva, zbog nepotpune uporedivosti popisa sa Popisom iz 2011. godine. Dakle, nije mu bilo dovoljno ni da „smanje" realnu sliku masovnog bekstva iz Srbije za 50 osto, već je traćio još.

Kad RZS kaže da je u periodu od 2011. do 2022. godine, iz Srbije neto emigriralo oko 300.000 ljudi, to je za preko 200 hiljada manje, ali ni to „vođi" nije po volji.

Ipak, postojanje podataka o imigraciji (ulasku) u Republiku Srbiju je posledica međunarodnih obaveza koje je Republika Srbija preuzela u procesu vizne liberalizacije, tačnije u okviru sprovođenja Mape puta vizne liberalizacije koju je Evropska komisija postavila pred Srbiju 2008. godine, ukazuje se.

Međutim, uspeo je i tu imigracionu statistiku da lažira!

Naime, ta migrantska populacija u Srbiji, u periodu od 2010. do 2021. godine, duplirala. Što će reći da su i migranti iz Azije i Afrike nepopisani, kao i Srbi iz regiona (najviše iz BiH) masovno prisutni u Srbiji, ali se ne zna njihov tačan broj.

Navodno je tu imigrantsku populaciju činilo 27.000 ljudi godišnje, ali je broj te populacije varijabilan. Međutim, prema nekim stranim medijskim istraživanjima, u Srbiju se doselilo, što Srba iz regiona (pre svega BiH), što afro-azijskih migranata, preko 200.000 hiljada, ali se i taj broj krije i svaki budući popis stanovništa (ukoliko bi bio približno realan), može da pokaže još veći broj. Takođe, posmatrajući broj odobrenja privremenog boravka za lica koja po prvi put borave u Srbiji, uočava se da se od 2011. do 2021. godine broj ovih lica gotovo utrostručio. Ne zna se koliki je, i to se krije. Broja građana Kine i Turske koji su dobijali odobrenje za privremeni ili stalni boravak u Srbiji zbog rada, takođe je nepoznat. Zna se međuti, jedna „zbirna" cifra": ukupno, za 11 „Vučićevih" godina, broj novoprimljenih državljana iz inostranstva u Srbiji je iznosio 257.148, dok je od 2011. do 2021. godine samo broj novoprimljenih iz Bosne i Hercegovine („Vučićevi Srbi") iznosio 156.423, što je dve trećine od ukupnog broja datih državljanstava u posmatranih 11 godina.

Ukratko, one domaće Srbe iz Srbije je masovno proterao, a masovno naseljava afro-azijska plemena, Kineze, Turke i „Dodikove" Srbe.

Vučić je i na ovaj način doslovno urinirao na Srbiju, mrzi je i to pokazuje na svakom koraku. Menja joj „lični opis" i radi šta god hoće".

Diktator se ruga svakome ko ima svoj stav, svoje mišljenje, naziva ih ironično „stručnjaci", bira da ih pred TV kamerama ponižava. A, posledice su vidljive na svakom koraku. Na njegovo „faraonsko" silovanje urbanih sredina, više ne reaguju ni inženjerske komore, ni stručni saveti, ni bilo ko relevantan i pozvan da reaguje. Jer, niko ih više ne čuje i ne vidi od divljačkog pira presvučenih radikala i manijakalne potrebe diktatora da ućutka svaki glas, makar bio i usamljen.

I to ga je dovelo gde se sad nalazi: napraviće veliku grešku, pokušaće da lažira rezultate izbora, kao što je lažirao i rezultate popisa stanovništva. I to će biti njegov kraj. Gorak, gadan kraj.