Raskolnikovi
Jedna partija na više načina - dvadeset godina
višestranačkog jednoumlja
Razmnožavanje Demokratske stranke
Spoljna, unutrašnja, ekonomska i svaka druga
politika koju je do sada vodila Demokratska stranka, udružena sa različitim i
uglavnom minornim satelitima, spremna je za nove i oštre deobe. Bilo je tih
podela i ranije, ali ovo današnje političko preduzeće najbogatijih Srba nema
više harizmatičnih vođa, nego grupu zavađenih poslovođa koji neće ići
"knjigom na knjigu", nego šakom u čelo i nogom u vrata
Nikola
Vlahović
Demokratska stranka je
rođena u znaku Strelca, 11. decembra 1989. godine, i prema tumačenju astrologa
sposobna je za opstanak u svim uslovima. Ali, sa druge strane, broj 11 je, to
zna svako ko se bavi numerologijom, jedan loš broj koji ne obećava ništa dobro.
Ipak, i mimo ezoterije, u stvarnom,
svakidašnjem životu, lako je vidljivo da je negdašnju radost rađanja
Demokratske stranke zamenila briga zbog njenog bahatog odrastanja. To
demokratsko nedonošče mnogo je obećavalo, ali kao i svaki razmaženi mladunac
kome je tolerisano sve i svašta, otelo se, te danas širom Srbije čini
nemoral i kriminal, širi glupost i bahatost, nudi lažna obećanja i zavodi bez
stida naivne i lakoverne.
Nažalost, stvarni roditelji Demokratske
stranke uglavnom nisu više među živima, te je ova raspojasana družina bez
ikakvog stvarnog autoriteta prepuštena nekolicini dojučerašnjih đilkoša sa
asfalta. Nema ni Desimira Tošića, ni Borislava Pekića ni Zorana
Đinđića... Živ je i zdrav, ali politički odavno upokojen Dragoljub
Mićunović, prvi predsednik "obnovljene Demokratske stranke"
(osnovane na početku XX veka u Sarajevu, 16. februara 1919. godine,
ujedinjenjem stranaka samostalnih radikala, naprednjaka, liberala i srpskog
dela Hrvatsko-srpske koalicije, prim. red.). Mićunović i jeste stvarni otac
(mada je prikladnije reći Kum) Demokratske stranke posle Zorana Đinđića.
Uvek
se sve završava tupljenjem
Otkako je osnovana, ova politička
organizacija nije krila svoje ambicije. Da će to biti i jedna lukrativna organizacija
koja neće igrati sa malim ulozima, bilo je jasno odmah nakon što se u tek
osnovanu stranku ubrzo učlanio i Velimir Zečević, vlasnik preduzeća Velauto,
zastupnik japanskog giganta Micubiši. Zečević je odmah dobio mesto
narodnog poslanika, a vodeći ljudi stranke dobili su ove moćne japanske
automobile. Vožnja je mogla da počne...
Nisu se krile ni brojne ali vrlo ambiciozne
vođe, uverene u svoju harizmu i težinu svojih reči i napisanih knjiga. Bilo je
tu na početku neverovatnog sveta zadojenog nespojivim ideologijama.
Na prvoj skupštini Demokratske stranke,
3. februara 1990, u prvim borbenim redovima našli su se pisci - Milovan
Danojlić, Gojko Đogo, Borislav Pekić i Miodrag Perišić, filozofi Ljuba
Tadić, Nikola Milošević, Dragoljub Mićunović i Zoran Đinđić, profesori Kosta
Čavoški, Vojislav Koštunica, Aleksandar Ilić i Vladimir Gligorov, dramaturg
Vida Ognjenović i druge antagonističke grupe i pojedinci.
Od
silne želje da jednoumlju stanu na put, otišli su u drugu krajnost, te niko ni
sa kim nije mogao da pronađe zajedničku reč. Jedno je mislio i radio Vojislav
Koštunica, drugo Zoran Đinđić, treće Kosta Čavoški i Nikola Milošević, četvrto
Dragoljub Mićunović, a nešto sasvim peto Desimir Tošić i Borislav Pekić.
Složili su se jedino oko toga da treba politički ukloniti Slobodana
Miloševića.
Vreme je pokazalo da je decenija njegove
čvrstorukaške vladavine, pomešane sa kontrolisanom anarhijom, bila od znatne
koristi Demokratskoj stranci, ali i svim opozicionim strankama koje su
nadživele prevrat 5. oktobra 2000. godine. Tu školu korporativne vladavine
nikada i nigde drugde ne bi tako brzo i efikasno završili. Istina, i sam
Slobodan Milošević, da je živ, imao bi na čemu da im pozavidi, jer je ostvaren
njegov san o nesmenjivoj koaliciji koja kontroliše sve. Od novca pa sve do
prava na naciokratska tupljenja.
Sex
kongres Demokratske stranke
Tačno godinu dana po osnivanju, u decembru
1990. godine, održani su i prvi višestranački izbori u Srbiji na kojima je
Demokratska stranka imala kandidate u 176 od 250 izbornih jedinica. Uprkos
tome, osvojeno je samo sedam mandata, a preuranjena vera u znatno bolji
rezultat dovela je do niza unutrašnjih trvenja...
Iz stranke, zbog sukoba mišljenja oko
legitimnosti tih izbora, istupa grupa njenih osnivača predvođena pokojnim akademikom Nikolom Miloševićem. Za
njim su, u osnivanje Srpske liberalne stranke, krenuli profesori Kosta Čavoški,
Aleksandar Ilić, Milan Božić, režiser Aleksandar Petrović i još desetak
uglednih ličnosti javnog i kulturnog života Beograda.
Oprezni, ćutljivi, ali pre svega
konzervativni Vojislav Koštunica, čekao je ravno godinu dana da uradi nešto
slično. Tek 1992. godine, zbog osnivanja koalicije pod imenom DEPOS, u kojoj je
dominantnu ulogu igrao Srpski pokret obnove predvođen Vukom Draškovićem, Koštunica
(zajedno sa Vladanom Batićem, Mirkom i Draškom Petrovićem, Zoranom Šamijem,
Mihajlom Kovačem...) istupa iz Demokratske stranke i osniva političku
organizaciju pod imenom Demokratska stranka Srbije, kojom i danas povremeno
predsedava.
Ni tada nije završena kadrovska i
ideološka "disperzija" Demokratske stranke, nego je u nastavku
obračuna oko prestola tada prestižne opozicione partije, počeo pokušaj
svrgavanja njenog novoizabranog predsednika Zorana Đinđića. U tome je
učestvovao čak i Dragoljub Mićunović, mada je to više ličilo na sukob oca i
sina bez prisustva svetog duha. Naime, bila je bitka za vlast...
Najglasniji i najradikalniji u pokušaju
svrgavanja Zorana Đinđića sa mesta predsednika Demokratske stranke bio je danas
već zaboravljeni Slobodan Vuksanović, sestrić Dragoljuba Mićunovića,
koji je kasnije bio i ministar u vladi Vojislava Koštunice.
Događaji sa Šeste skupštine Demokratske
stranke početkom 2000. godine, dobili su tih dana propagandnu snagu čuvene,
prevratničke Osme sednice pokojnog Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije.
Zagovornici "oštrog kursa" sa potencijalnim novim predsednikom
(Slobodanom Vuksanovićem), bili su Zaharije Trnavčević, Bogoljub Trkulja,
Miodrag Perišić, Slobodan Gavrilović, ali i Dragan Kopčalić, Zoran Alimpić i
mnogi znani i neznani članovi stranke...
Ipak, za razliku od Osme sednice
poslednjih beogradskih komunista, potonja raskolnička skupština demokrata nije
imala onu destruktivnu snagu niti njene posledice. Ima, naravno, i druga škola
mišljenja koja kaže da je efekat destrukcije isti, samo su žrtve etnički
jasnije definisane, jer je posledica bila ekonomski slom Srbije.
Znatno kasnije, raskolnička energija
Demokratske stranke pokazaće još jednom svoje pravo lice u februaru 2006.
godine. Tada je na tajnom glasanju za potpredsednika stranke najviše glasova
(tačno 1642) dobila Vida Ognjenović, više od svih svojih protivkandidata,
Dušana Petrovića, Bojana Pajtića, Nenada Bogdanovića i Dragana Šutanovca, koji
su imali snažnu podršku Borisa Tadića. Zanimljivo, tu Tadićevu podršku nije
imao stari Đinđićev kadar, Aleksandar Vlahović, te tako nije ni osvojio
potreban broj glasova za potpredsednika stranke. Uprkos rezultatima izbora u
stranci, svi potpredsednici, osim Vide Ognjenović, dobili su istaknute funkcije
(uglavnom ministarske), a nju je, kao kompenzacija što će da odstupi od tih
visokih državnih funkcija, zapalo mesto ambasadorke u nekim skandinavskim
zemljama.
Razilaženje demokrata nastavljeno je već
u junu 2008. godine, kad je Boris Tadić, sada već predsednik stranke, pred
zgranutim predsedništvom sopstvene partije izjavio kako "...više nema
poverenja u uže predsedništvo", te da ozbiljno razmišlja da zakaže jednu
"vanrednu" sednicu stranke. Više svedoka ovog događaja tvrdi da je
tada nastao muk koji do danas traje, te da je baš tada zavedena nova
autokratija u Demokratskoj stranci.
Bio je petak, pred vikend. Vođa je odmah
najavio da rasprave o onome što ima da saopšti neće biti. Potom je izvadio
papir i pročitao imena budućih ministara i mandatara vlade. Onda je ponovio da
je "izgubio poverenje u svoje saradnike", i sasvim neočekivano, naglo
je ustao i napustio sednicu predsedništva.
Kultom
preko koridora
Neposredno uoči pada Miloševićeve falange,
tadašnji privremeni član Demokratske stranke Miroljub Labus, umalo nije
postao predsednik tog "sjemeništa" budućeg tajkunsko-tranzicionog
režima. Naime, Zoran Đinđić je tih dana bio ozbiljno napadan da je zagovornik
bombardovanja Srbije, te je smatrao da neko umesto njega, makar privremeno,
treba da vodi stranku. Po svemu sudeći, Labusu se ta ideja nimalo nije dopala,
a i Đinđić se brzo vratio u Srbiju ne mogavši da predugo vegetira u domaćem
egzilu - na praznim crnogorskim plažama.
Među onima koji su hteli da Zorana
Đinđića politički smaknu ne pitajući za cenu, bili su i ambasadori beogradskog
građevinskog haosa i kriminala Dragan Kopčalić i Bojan Stanojević. Ali,
kad je Đinđić svima "stao na crtu" i zahtevao glasanje u stranci, uz
njega se odjednom našao i dobar broj dojučerašnjih kritičara i protivnika!
U stranku ulazi i Čedomir Jovanović,
koga je Zoran Đinđić 1997. godine "skinuo sa žardinjere" tokom
studentske pobune, pa ga odmah kandiduje za najviše funkcije, što izaziva
podozrenje i otvorena nezadovoljstva kod starog članstva.
Jovanović shvata da neće dugo trajati kao
strano telo u ovom organizmu i trudi se svim silama da bude izvorni baštinik
Đinđićevih misli i dela. Nakon ubistva svog političkog mentora, kreće u
frakciju, pa onda osniva svoju stranku pod imenom Liberalno-demokratska
partija, čime daje nezaobilazan doprinos dvadesetogodišnjim raskolima, svađama
i podmetanjima u Demokratskoj stranci. Tako je pokopana jedna velika ideja, a
narod u Srbiji doveden u stanje nove, postkomunističke depresije, dodatno
otežane pljačkom države i stvaranjem nove armije gladnih u "civilizaciji
siromaštva".
Konačno, dolazi era Borisa Tadića koja
traje do današnjih dana. Neposredno uoči oktobarskog prevrata 2000. godine,
ovaj čovek je bio ni manje ni više nego direktor neke "političke
škole" u stranci (što je, verovatno, bio izraz Đinđićevog smisla za
humor). "Đaci" su mu bili Miodrag Miki Rakić (koji je danas njegov
lični operativac, obaveštajac i čuvar njegovih svetih tajni), ali i drugi
sezonski radnici najmlađe dobi, bez životnog i radnog iskustva, ambiciozni,
samouvereni, servilni i neopisivo praznoglavi.
Ubrzo, nakon ubistva Zorana Đinđića,
Tadić uz podršku Dušana Petrovića i Dragana Šutanovca, a iz okrilja
starih centara moći (čitaj, Dragoljuba Mićunovića i njegovog "saveta
federacije") dolazi do uloge neprikosnovenog lidera stranke a preko nje i
cele države...
Zašto je Tadić sebi stvorio (ili su mu je
stvorili?), novu raskolničku struju čiji predvodnici mogu biti i realno danas
jesu upravo Dušan Petrović i Dragan Šutanovac, i nisu daleko od toga da dobiju
neprijateljsko znamenje pod imenom "šabačka grupa"? Odgovor na ovo
pitanje svakodnevno nudi on sam. Jer, kult njegove ličnosti gradi se brže od
Koridora 10.
Sa druge strane, Dragan Đilas,
koji je jako kasno ušao u Demokratsku stranku, i koji je vešto trgovao i političkim
i medijskim kapitalom, pokazuje da zna da pliva između raskolničkih struja, pa
je izvesno da će najduže i potrajati, ukoliko dođe do novog stranačkog
obračuna. I ne samo to nego je Đilas i jedina ozbiljna ličnost koja bi na
ruševinama Tadićevih političkih i privrednih lakrdija mogla nešto da sagradi.
Recimo, karijeru novog vođe Demokratske stranke.
Centralni
demokratski komitet
Dramatičnih
dana oko 9. marta 1991. godine, Dragoljub Mićunović je doživeo jednu veselu
kompromitaciju pred povećom grupom novinara, kad se isprsio da Slobodanu
Miloševiću preda zahteve pobunjenih studenata, gde je između ostalog tražena
njegova hitna ostavka. No, tadašnji vožd nije bio nimalo naivan pa je pred
prisutnima nonšalantno upitao: "Šta smo se dogovorili, Mićune?". Šta
su se stvarno dogovarali, danas više nije ni bitno, ali je to tada poljuljalo
njegov ugled u stranci koja je već na izborima u decembru 1993. godine, sa
Zoranom Đinđićem na listi, osvojila 29 poslaničkih mandata. Odatle pa do
Đinđićevog izbora za predsednika stranke nije bilo daleko. To se desilo već u
januaru sledeće godine.
Očito
ugroženog autoriteta, Mićunović podnosi ostavku i osniva svoju stranku pod
imenom Demokratski centar u koju su ušli svi koji se nisu slagali sa Zoranom
Đinđićem, ali i oni koji su se dobro slagali sa Mićunovićem. U toj malobrojnoj
ekipi našli su se Vida Ognjenović, Desimir Tošić i Bora Kuzmanović.
Za Mićunovićem i njegovom minijaturnom
strankom odmah su krenuli i Đinđićevi protivnici, Boris Tadić, Boško Mijatović,
Gordana Matković, Ivan Vujačić i Slobodan Gavrilović, a kasnije Miodrag
Perišić, Vlatko Rajković i još nekoliko znanih i neznanih junaka ovog kamernog
političkog teatra. Konačno, i Mićunović i "zatočnici frakcije"
vratiće se svojoj staroj političkoj ljubavi u povoljnom trenutku. Taj trenutak
bio je u direktnoj vezi sa stranačkim usponom Borisa Tadića.
Juda
je mangup iz naših redova
Kad se
poslednja Vlada Srbije nekako konačno skrpila, od 27 ministara njih 13 je bilo
iz Demokratske stranke. Do sada su u Vladi "preživeli" Božidar Đelić
(koji je naglo ućutao), Slobodan Milosavljević (koji je oduvek ćutao osim ako
mu nadređeni tajkun nije rekao drugačije), Mirko Cvetković (kome je najbolja
preporuka kod Borisa Tadića bila ta što je prethodno upropastio oko 80 privatizacija),
Snežana Malović (đak Vladana Batića i Dušana Petrovića, poslušni čitalac već
negde napisanih saopštenja)...
Reč je o grupi koja je bez ličnog
autoriteta, slepo odana kabinetu Borisa Tadića, koja predstavlja omanji
predsednikov hor i koja je potpuno podređena njegovim "juniorima iz
senke".
Sa druge
strane, mogući novi raskolnički kadar treba prepoznati u grupi oko Dragana
Šutanovca i Dušana Petrovića, ali i među vojvođanskim kadrovima Demokratske
stranke, počev od Bojana Pajtića, pa do Olivera Dulića. Ne treba zaboraviti:
upravo je Pajtić u više navrata isticao kako je "njegova" Demokratska
stranka u Vojvodini spasla poslednje izbore celoj stranci.
Zavičajne,
uličarske i ostale akademije
Većina
prvobitnih vođa i osnivača Demokratske stranke nije rođena u Beogradu! Dragoljub Mićunović je iz Merdara kod
Kuršumlije, Zoran Đinđić je rođen u Bosanskom Šamcu, Borislav Pekić u Podgorici, Radoslav
Stojanović u Obrenovcu, Gojko Đogo u Ljubinju (Hercegovina), Kosta Čavoški u
Banatskom Novom Selu, Marko Janković u Kragujevcu, Milovan Danojlić u Ljigu, Miodrag Perišić u Subotici, Slobodan
Inić u Zrenjaninu, Dušan Vukajlović u Pančevu...
Mada ovaj
detalj na prvi pogled ne govori toliko o "raskolničkom potencijalu"
jedne, personalno očito izdašne stranke, ne treba ga izgubiti iz vida, jer
poreklo, mentalitet i kulturni obrasci takozvane političke i kulturne elite
često znaju da presudno utiču na čitave istorijske tokove.
Utoliko je
i dvadesetogodišnje raskolništvo unutar Demokratske stranke bilo
i dalje jeste posledica "lokalnih" shvatanja globalnog. Posebno je to
važno primetiti danas kad su na čelu stranke preostali samo još šabački,
beogradski i novosadski mangupi, uvereni u večnu vrednost kombinovanog
uličarskog i akademskog shvatanja države i prava.