https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Dolar

Dolar

 

Propadanje SAD: Šta Amerikanci mogu da vide ako bace pogled na Veliku Britaniju

 

Sada me digni iz mrtvih

 

Proteklih decenija SAD su naučile da svoje socijalne probleme prebacuju na druge, odnosno na zemlje koje su, htele ne htele, morale da imaju dolarske devizne rezerve. Pad vrednosti dolara učinio je da vlada u Vašingtonu prvi put mora da se sama suoči sa armijom gladnih i nezaposlenih. Da li je na pomolu novi rat koji će dolaru da povrati snagu?

 

Piše: Marko Vasić

 

Kada je pre deset godina uveden evro, američki dolar (USD) je činio preko 70 odsto svetskih deviznih rezervi. Danas je spao na 60 odsto sa tendencijom daljeg pada, dok evro i pored dužničke krize u EU opstaje na 30 odsto. Decenijama posle Drugog svetskog rata dolar je bio osnova američke premoći u svetu, ali ta vremena, izgleda, odlaze u zaborav.

Dok je dolar bio glavna devizna rezerva svetskih banaka, Amerika je svoje probleme mogla da izvozi i da druge pušta da plaćaju njene dugove. Barclays Capital, firma za investiciono savetovanje, već upozorava da se odnos američkih državnih dugova prema bruto nacionalnom dohotku (BNP) sa doskorašnjih 70 odsto kreće ka 100 odsto, a da će do 2050. on dostići neverovatnih 220 odsto. Kako to izgleda kada propada jedno svetsko carstvo, Amerikanci mogu da vide ako bace pogled preko velike bare, u pravcu Velike Britanije.

 

Kad Rokfeler gurne

 

Kao pobednik u Prvom svetskom ratu, Velika Britanija je bila dominantna svetska ekonomska sila, a njena valuta, funta, glavni činilac deviznih rezervi u celom svetu. Već krajem šezdesetih godina prošlog veka i Britanija i funta su bile u takvoj krizi da niko nije želeo da kupuje ni srednjoročne obveznice britanske centralne banke. Spas je stigao iz Severnog mora, u kome su otkrivena značajna nalazišta nafte.

Početak ispumpavanja nafte sa britanskih prekomorskih teritorija 1970. ojačao je funtu, ali je istovremeno oslabio dolar, koji je do tada bio jedino obračunsko sredstvo za crno zlato. Uz to je dinamičan rast francuske i nemačke privrede tog vremena vršio dodatni pritisak na američku valutu. U to vreme je dolar imao zlatnu podlogu i njegova količina je u periodu od 1950. do 1970. porasla za samo 51 odsto. Od ukidanja vezanosti dolara za zlato 1971. do danas, broj zelenih novčanica u celom svetu povećao se za 2.900 odsto, odnosno za 29 puta! Činjenicu da ovo nije dovelo do superinflacije Amerika ima da zahvali drugom stožeru svoje spoljne politike: vojnoj nadmoći!

Čim je tadašnja Evropska zajednica zapretila da ugrozi američko privredno liderstvo, američki ministar spoljnih poslova Henri Kisindžer, Rokfelerov štićenik, gurnuo je 1973. Izrael u takozvani Jom-Kipur rat, čija je najvažnija posledica bilo uvođenje embarga na izvoz arapske nafte. Ekonomski razvoj zapadne Evrope bio je naglo prekinut, a dolar se ponovo učvrstio kao najvažnija valuta na svetu.

Nekoliko godina kasnije, 1979, jedan drugi štićenik klana Rokfelerovih, savetnik za bezbednost predsednika SAD Zbignjev Bžežinski, isprovocirao je sukob sa jednim od najvažnijih tadašnjih izvoznika nafte, Iranom, koji je rezultirao povlačenjem iranske nafte sa svetskog tržišta, novom naftnom krizom i ponovnim jačanjem dolara.

Kada je 1992. naftnim izvozom privredno ojačana Velika Britanija počela da planira pristupanje Evropskoj centralnoj banci i monetarnoj uniji, koja će kasnije da izrodi evro, američka administracija je morala da pribegne nevojnoj intervenciji. Britanija je američki saveznik i demokratska država zbog čega ni rat ni unutrašnji nemiri nisu bili podobno sredstvo, ali jeste finansijski udar koji će izvesti još jedan od saradnika svemoćnog Rokfelerovog klana - Džordž Soroš.

Sorošev hedž-fond Quantum Fund počeo je u to vreme da se na svetskim berzama kladi protiv britanske funte. Soroš je u ovom svom postupku koristio insajderske informacije koje je dobijao preko američkih obaveštajnih službi, pa rezultat nije mogao da izostane: finansijski sunovrat Bank of England i pad vrednosti funte do daljeg su odložili britansko pristupanje sveevropskoj monetarnoj uniji. I iz ovog sukoba je dolar izašao kao pobednik.

Nagli ekonomski napredak azijskih tigrova, država od Južne Koreje do Singapura, krajem devedesetih je ponovo doveo u pitanje američko finansijsko liderstvo. Uz to, spremalo se i uvođenje evra, valute koja je i pre svog rođenja pretila da ugrozi dolar. I ovoga puta je Džordž Soroš pritekao u pomoć dolaru, koristeći iste informativne kanale koje je imao i u bici protiv funte. Azijska kriza iz 1997/98, kao i ruska kriza iz avgusta 1998. planirane su od strane elite sa Volstrita, a tajno finansirane iz sredstava američke vlade. Zahvaljujući gotovo vojnoj preciznosti kojom je nastupao Džordž Soroš, azijski tigrovi su finansijski ruinirani i gurnuti pod upravu MMF-a u kome dominantnu ulogu imaju SAD. Rusija je ovaj scenario izbegla samo zahvaljujući energičnoj reakciji nove administracije pod vođstvom Vladimira Putina.

 

Obligacije za đubre

 

Sadašnju dužničku krizu u Grčkoj, članici evrozone, režirao je pre više godina  specijalni finansijski savetnik grčke vlade Goldman Sachs, firma koja je jedan od najznačajnijih igrača na Volstritu. I opet je sve izvedeno sa gotovo vojnom preciznošću. Tek pošto su investitori počeli da izbegavaju državne obligacije SAD, konsultantska firma Moodys je novembra 2009. oborila rejting Grčke, što je izazvalo nepoverenje ne samo u ovu zemlju već i u kompletnu evrozonu. Moodys je ovo učinio pre nego što su postali poznati podaci o grčkoj prezaduženosti, pa je jasno da je podatke dobila od Goldman Sachsa.

U trenutku kada su evropske vlade uspele da se dogovore o finansijskoj pomoći Grčkoj i da tako povrate poverenje investitora u evro, američke rejting-agencije su Grčku rangirale u takozvanu Junk-Bond grupu (doslovno: obligacije za đubre) i izazvale novo povlačenje investitora iz evra i njihov prelazak u dolar.

Američka privreda je prezadužena. Ovo je činjenica poznata već decenijama. Raspadom Sovjetskog Saveza američka vrhuška je upala u maniju veličine i upuštala se u sve riskantnije i skuplje avanture. Dok su gubitnici iz hladnog rata, Rusija i Kina, prvenstveno ulagali u sebe i svoju privredu, SAD su investirale u vojne akcije po svetu.

Reforma zdravstva koju je jedva progurao Barak Obama, dolazi ne samo kasno već i u najgorem trenutku. Stotine milijardi dolara koje će biti izdvojene za pomoć najsiromašnijim stanovnicima Amerike u kojoj preko 40 miliona stanovnika živi ispod granice siromaštva, jednostavno nemaju uporište u fiskalnim prihodima. Novo štampanje dolara bilo bi opravdano jedino ako troškovi mogu da se prebace na ostatak sveta, a to je moguće samo ako dolar ostane glavna valuta svetskih deviznih rezervi. Ovo je, s obzirom na trenutno stanje američke privrede, moguće jedino ako to dozvole novi ekonomski lideri u svetu: EU, Rusija, Kina, Indija, Brazil... Ako ove države odluče da dolar zamene nekom drugom valutom, američka privreda će se urušiti kao kula od karata.

Svesni ovoga, američki lideri su posegli za svojim poslednjim tajnim oružjem - rejting-firmama koje za potrebe investitora rangiraju države. Gotovo sve one se nalaze pod kontrolom Volstrita i imaju ovlašćenja slična onima koja je pre 200 godina imala britanska Istočnoindijska kompanija. One nikome ne polažu račune, niti su dužne da obelodanjuju način na koji su došle do rejtinga koji obelodanjuju. Bukvalno, one samovoljno odlučuju šta će pri rangiranju da uzmu u obzir, a šta će da izostave.

Ne samo da je američki Kongres nedavno odbio da usvoji zakon kojim bi rad pomenutih agencija bio transparentan već je i Vrhovni sud SAD presudio da agencije nisu dužne da objašnjavaju na koji način su došle do procenjenog rejtinga neke kompanije ili države.

Da li je slučajno da je ministarstvo finansija SAD već u prvoj nedelji maja na berzi ponudilo nove obveznice u vrednosti od 140 milijardi dolara? Vlada u Vašingtonu mora da ublaži pritisak oko 200 miliona pripadnika srednje klase koji klize ka siromaštvu, a da pri tome dosadašnji ekonomski amortizeri ne budu aktivirani.

 

 

 

 

 

Izginuće i plaćanje

 

Jedan od načina kako je finansiran niži srednji stalež, kao i deo najsiromašnijih u Americi, bio je rad ratne industrije i vojske. "Mi ginemo, Evropa plaća", glasio je višedecenijski američki slogan pomoću koga je čuvan socijalni mir u zemlji bez socijalnog programa. Danas Evropa više nije ni u stanju, a ni voljna da plaća američke ratne avanture, pa Americi preti nova armija nezaposlenih i siromašnih. A ni naftom i prirodnim gasom bogati Iran nije spreman da se žrtvuje za američki budžet, tako da je ugledni Wall Street Journal nedavno objavio vickasti predlog da se američka vojska povuče iz Iraka u koji bi na vlast dovela nekog novog Sadama Huseina, da bi zatim uz evropsku novčanu pomoć opet napala ovu zemlju. I tako ukrug, sve dok se ne nađe novi način popunjavanja američkog budžeta i čuvanja socijalnog mira.

 

 

 

Klizanje uz zaborav

 

U istoriju polako odlazi i legenda o američkoj nižoj klasi koja ima telefon, auto, televizor i klimu. Američko tržište je donedavno bilo prezasićeno proizvodima iz celog sveta koji su se tamo izvozili samo da bi se nacionalnim bankama obezbedile dolarske rezerve. Padom na nešto više od 50 odsto svetskih deviznih rezervi, dolar je izgubio tu primamljivu snagu.

U ovom trenutku evro pokriva oko trećinu svetskih deviznih rezervi, a ostale valute čine oko 10 odsto. Pri tome, nepregledna tržišta Evropske unije (500 miliona stanovnika), Rusije sa pridruženim članicama (skoro 200 miliona stanovnika), Kine (oko 1,5 milijardi stanovnika) i Indije (milijardu ljudi) čine daleko veći tržišni potencijal, koji sve više u spoljnoj trgovini koristi nedolarske obračune. Kako ova četiri tržišta čine više od polovine svetske populacije, velike kompanije radije na njima posluju koristeći damping cene, pa američki kupci polako klize u drugi plan.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane