Kosovo i Metohija

Lice i naličje tragične smrti Olivera Ivanovića

Ples sa vukovima

Ubistvo Olivera Ivanovića je ekstremni politički čin i jedan od najznačajnijih događaja u Srbiji poslednjih godina koji će nametnuti okvir budućeg razvoja situacije na Kosovu i Metohiji. Da bi smo videli ko stoji iza toga treba sačekati dalja politička rešenja i ona će neminovno ali potpuno pouzdano, otkriti nalogodavca mada ni u ovom trenutku nije tako neshvatljivo ako sledimo tragove i ne samo one očigledne, materijalne. Upada u oči „poklapanje datuma". Naime, četiri godine ranije, na isti dan, ubijen je Dimitrije Janićijević, kum i prijatelj Olivera Ivanovića, takođe politički aktivan u sistemu albanskih separatista tačnije Srpskoj liberalnoj stranci čiji je kandidat bio u severnom delu Kosovske Mitrovice 2013. godine. Ubistvo Janićijevića nije rasvetljeno kao što se ne očekuje da će biti ni ubistvo Ivanovića.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Ne mali broja medija se obrušio na kriminalni milje na severu Kosova i Metohije koji je uspostavio Aleksandar Vučić kako bi osigurao da njegova uputstva, ma kakva bila, na ovaj ili onaj način budu u potpunosti izvršavana. Po prvi put u takvom kontekstu pomenuta su imena Zvonka Veselinovića i njegovog kuma Milana Radojčića kao glavnih osumnjičenih za ubistvo Olivera Ivanovića.

Znamo da svoje pobede na izborima, kako na KiM tako i u ostatku Srbije, SNS na kraju ostvaruje upravo „uticajem" svojih režimskih batinaša kojima koordinišu bata Andrej ali i čitava ekipa sa Kosova i Metohije od Zorana Milojevića Zelje preko Zvonka Veselinovića do njegovog kuma Milana Radojičića za koga Vučićev koalicioni partner Ramuš Haradinaj kaže da je "neki sa Severa, koji je bitan za sve i ja pričam i sa njim". Zanimljivo da godinama unazad niko od tih ljudi domaćim medijima nije privukao veću pažnjue a da to ubistvo Olivera Ivanovića menja u jednom trenutku.

Ipak, Ivanovićeva politička upornost, iskustvo i uticaj, za razliku od Vučićevog bašibozuka kome sve to nedostaje, mogli bi da budu motiv za ubistvo ali ne u ovom trenutku. Naročito jer je poslednji krug separatističkih izbora održan oktobra prošle godine, na kojima je Ivanović u konačnom zbiru nameštenih rezultata žestoko poražen, a novih u najavi nema. U međuvremenu, zahvaljujući upravo „podršci" tih ljudi Vučić je uspeo da Srbiju na Kosovu i Metohiji gotovo u potpunosti ugasi, protera i povuče i sve to uz ništa manju i još značajniju podršku srpskih medija.

Odakle onda odjednom toliko „hrabrosti" i „savesti" da se u javnost bez valjanih dokaza istupa sa tim imenima? Prosto, rešenje zagonetke nalazi se u imenima sagovornika i redakcijama koje su to činile.

Pre svih ističe se N1 televizija koja je prva dala prostora sagovornicima koji će za ubistvo direktno okriviti ljude Aleksandra Vučića što je iznenađujuće hrabro učinila Rada Trajković navodno političar sa Kosova koja već duži niz godina živi u Beogradu.

"...Ako smo nekada govorili 'sever slobodan', daleko je od slobode. Posebno posle Briselskog sporazuma, kada suštinsku vlast sprovodi Milan Radojčić koji u međunarodnoj zajednici važi za čoveka iz mafije, onog snažnog regionalnog nivoa. On kontroliše potpuno život na severu, određuje i dobro i zlo", izjavila je Trajkovićeva za ovu televiziju takođe po prvi put navodeći podatke o strašnoj svakodnevnici Srba na KiM onako hrabro kao da neko mnogo uticajan u tom trenutku stoji iza nje.

Inače predsednica NVO „Evropski pokret", Trajkovićeva uživa veliko poverenje američkih diplomata što se može videti iz niza depeša objavljenih na Vikiliksu. Odanost je iskazala i dugogodišnjim učešćem u radu takozvane „Skupštine" albanskih separatista u Prištini, uglavnom u društvu upravo Olivera Ivanovića zbog čega je naročito emotivno doživela ovaj atentat.

Svoje optužbe ubrzo je ponovila ovaj put još otvorenije za list „Danas". Prenoseći opširan opis „nadležnosti", moći i uticaja Milana Radojičića koji je iznela Rada Trajković, redakcija lista završava komentarom: „Sagovornici Danasa izričiti su da je sve predsednike u srpskim opštinama izabrao i postavio Radojičić. Ističu da svi koji ne slušaju imaju probleme, ili su im zapaljeni automobili, ili im se upada na privatan posed, paradira crnim džipovima ispred kuće, ili završe sa šest metaka kao Oliver Ivanović". Ovako direktna optužnica za ubistvo retka je u medijima koji sebe smatraju „prosvećenim".

U medijima na albanskom ubrzo je objavljen i telefonski razgovor Nikole Sandulovića, „kontroverznog biznismena" i Oliverovog neimenovanog saradnika u trenutku kada je obdukcija upravo završena. Sandulovića interesuju sumnje najbližih Oliverovih saradnika i gradske glasine a on sam je do tog trenutka navodno već „dobio informacije" prema kojima je sigurno da „niko od Albanaca nije ubica". I on hitro upliće Zvonka Veselinovića da bi ponovio kako „Albanci sigurno nemaju ništa s tim" ali i dodao da „to neko iz inostranstva da radi, u trenutku kada Evropa i Amerika žele na svaki način da izgrade mir, znači i to otpada kao solucija, van pameti je".

Sandulović je inače agresivni zagovornik pristupanju Srbije NATO paktu „čime bi Srbija dobila mir" a da „bez Evropske unije ne može da opstane" kao tvdi. Pre nekoliko godina jedan od beogradskih novinara okarakterisao ga je kao čoveka „u koga je neko odavno investirao i poverovao da bi on mogao da bude hladno oružje osvete".

Krajem januara u javnost izlazi još jedan poluzagonetni lik, slobodni novinar Stefan Cvetković iz Bele Crkve sa tvrdnjom da ima informacije o ubici Olivera Ivanovića kome je navodno isplaćeno 40 hiljada evra za izvršenje zločina. Cvetković se hvali da je on do podataka došao „praćenjem tokova novca" ali nijednog momenta ne pominje da uopšte zna ko je taj novac isplatio, na koji način, niti kome. Gotovo jednočasovno izlaganje Cvetkovića je jedna od najispraznijih priča u kojoj se intenzivno insistira jedino na tome da Albanci sa ubistvom nemaju baš ništa i da je to delo, kako je potvrdio, srpskih kriminalnih grupa „o kojima se do sada nije toliko govorilo" ali nedvosmisleno pominjući Zvonka Veselinovića kao potencijalno odgovornog.

Cvetkoviću i Sanduloviću zajedničko je to da su obojica bila u otvorenom sukobu sa Aleksandrom Vučićem ali nemaju ništa protiv otimanja Kosova i Metohije, naprotiv.

Sa druge strane, mediji bliski režimu nisu časili časa da optuže Albance za ubistvo. One iste kojima je Aleksandar Vučić ostvario san o državi na tlu srpske teritorije. Tehnički je nezahvalno za optužiti ih za ovaj zločin, ali se za potrebe toga priča da potkrepiti „Oliverovom borbom za interese Srba i samo Kosovo i Metohiju". Nažalost, slaba je to bila vajda u praksi. Istina je da se Ivanović suprotstavljao načinu ali ne i izdaji Kosova i Metohije, a kako je to činio pokazaće nam primer prilikom rasprave sa Borkom Stefanovićem koji je novembra 2011. u vidu „usmene informacije" izneo Skupštini dogovor iz Brisela sa separatistima a o matičnim knjigama, katastru i pravosuđu.

Oliver Ivanović, kao državni sekretar za KiM, menjao je na sednici tadašnjeg ministra Bogdanovića. „Priznavanje nadležnosti Vrhovnog suda Kosova bilo bi protivustavno i nezakonito. Neko zbog toga može sutra da odgovara. Bez promena Ustava ne bismo mogli ništa od toga što si predložio da primenimo" rekao je Ivanović Borku. Dakle, radilo se o tome da takvi potezi imaju obezbeđenu pravnu podlogu kako „neko ne bi sutra zbog toga odgovarao". Kasnije, kada je Vučić bez ikakvog zaustavljanja uključio čitav Vladin aparat u slamanje sopstvene i zaokruživanju državnosti kosovskih separatista, i Ivanović je želeo svoj udeo u vlasti u tako masovnom pokretu. Bitno je istaći da ni jedan potez Ivanović ne bi mogao da preduzme bez odobrenja samog vrha vlasti i to odobrenje je uvek imao.

Posredno, svoju „sumnju" da su ubistvo počinili Albanci izrazio je i Aleksandar Vučić odlučujući da prekine pregovore nakon ubistva Ivanovića. Ovaj veštački akt protesta obesmišljen je već u narednim trenucima kada je režim nastupio sa stavom „da međunarodne institucije zajedno sa prištinskim (separatističkim) organima treba da pokažu da žele da dođu do razrešenja slučaja" a srpska strana je uputila zahtev EULEKS-u i UNMIK-u da se priključe istrazi izlažući se samoponiženju...

Pitanje je jesu li pregovori uopšte potrebni ako se njihovim „institucijama" pridaje puni značaj i uvažava nadležnost, a uvažava se. Sutradan je Aleksandar Vučić telefonom razgovarao sa Hašimom Tačijem tražeći da se srpskoj strani odobri rad na istrazi ali su se istovremeno složili da je „dijalog Srba i Albanaca, kao i zajednički rad na smirivanju i stabilizaciji prilika na Kosovu i Metohiji, od ključnog značaja za obe strane".

Ovaj put Vučić se nije pojavio u medijima da pripoveda o svojoj upornosti da učini nešto „za Srbe na Kosovu i Metohiji" jer prosto - posle smrti Olivera Ivanovića Vučić nije imao koga da optuži za zločin, a da taj nije njegov saradnik.

Tako da ne samo da nije bilo efekta od navodne „intervencije" srpskih vlasti već je Vučić otvoreno iskoristio situaciju da svojim ponašanjem potvrdi „državnost" albanskih separatista čime je onako servilan, ponizan i ponižen pokazao da zna "ko nije" ubio Olivera Ivanovića ali i da zna kome to ubistvo ide u prilog.

Do pre pet godina, a ranije da i ne govorimo, ne viđeniji već bilo koji Srbin nije mogao da bude napadnut a da na to ne stigne odlučan odgovor ovdašnjih Srba koji je jedini i mogao da smiri situaciju na terenu. Tridesetog decembra 2008. godine u naselju Bošnjačka mahala napadnut je i izboden srpski dečaka što je izazvalo niz incidenata kojima je jasno rečeno da Srbi neće trpeti napade na sebe. Iako je to bio jedini način da se Srbi odbrane i ne dožive sudbinu vojih sunarodnika južno od Ibra, Ivanović je smatrao drugačije.

Prema dopisu Vikiliksa (09PRISTINA17_a), sa oznakom „poverljivo", Ivanović je vojnoj službi Emboff rekao da će „Srbi biti krivi jer nisu neke ljude uklonili onako brzo kako je trebalo". Istog dana u Gračanici Rada Trajković je izjavila Fonetu da je ministar za KiM Goran Bogdanović „propustio da pomene da su Srbi odgovorni za nasilje drugog januara kada je bačena bomba a šest srpskih vatrogasaca povređeno tokom gašenja požara koji je ranije izbio". Nekoliko dana kasnije Trajkovićeva je naglasila da je potpuno jasno da se sa neredima mogu povezati „srpski ekstremisti" i označila Marka Jakšića i Milana Ivanovića. Pre svega jer oficirima EULEKS-a i KFOR-a nisu dopustili da u bolnici posete povređene srpske vatrogasce i promovišu se u medijima jer je upravo njihova dužnost bila da ih zaštite.

U istom dopisu se navodi da je Ivanović američkom ambasadoru na KiM, Tini Kajdanov, rekao da će pokušati „da ubedi predsednika Srbije Borisa Tadića da ukloni ovaj par doktora sa njihovih službenih položaja, ali je rekao da je ovo pomoglo da se direktno dokaže da su tvrdokorni Srbi bili krivci u tim nemirima".

Ivanović je u narednim danima ponavljao da će zahtevati da Jakšić i Ivanović budu smenjeni a on sam je „10. januara (2009.) rekao da će biti spreman da iskoristi svaku situaciju, svaku municiju koja mu bude bila na raspolaganju u borbi protiv Marka Jakšića i Milana Ivanovića". Oliver Ivanović je nastavio da insistira na tome i američkoj predstavnici rekao da će što pre tražiti prijem kod Borisa Tadića kako bi ga požurio da smeni Jakšića i Milana Ivanovića sa pozicija iz vladinih ustanova ali i da umanji njihov uticaj koliko god bude mogao. Kao što je govorio i proteklih meseci, on je takođe rekao da bi par trebao biti optužen za proneveru i krađu sredstava iz fondova srpske Vlade tokom proteklih devet godina (ne navodeći da li uopšte postoje ili ne postoje dokazi za to) i da oni budu ili u zatvoru ili naterani da napuste Kosovo i Metohiju.

„Tražio nam je pomoć u ubeđivanju EULEKS-a i KFOR-a da pošalju istu poruku Tadiću, tj. da su Jakšić i Ivanović jednostavno suviše problematični i da je potrebno rešiti ih se. On je dalje rekao da bi službeni izveštaj EULEKS-a ili KFOR-a koji bi na neki način njih dvojicu oglasio krivim za nemire proteklih dana, takođe bio od pomoći u tome" zapisale je američka ambasadorka Tina Kajdanov.

Zaprepašćuje i stav Ivanovića koji nastavlja da insistira na proterivanju tvrdokornih Srba i njihovih sledbenika, razočarenju zbog nedovoljnog prisustva EULEKS-a u severnom delu grada a da kosovska policija, sastavljena isključivo od Srba, nije bila „pouzdana" te da im treba čvršća ruka i jača kontrola tokom međuetničkih sukoba.

„...Nasilje u Kosovskoj Mitrovici je dokaz da Srbi neće lako odustati; da su njihove akcije, više nego išta, imale za cilj da pokažu Beogradu i međunarodnoj zajednici da oni ostaju sila na koju se mora računati. Efikasna koordinacija i odlučna akcija EULEKS-a i KFOR-a biće neophodni kako bi se oni držali pod stegom. Uloga Beograda na severu ostaje mračna. Ivanović - koji je umeren u svojoj retorici - očigledno ne može da izađe na kraj sa liderima sa severa (on se pritajio na severu Kosova i tradicionalno je u rivalstvu sa Markom i Milanom), a njegov uticaj na Beograd učini da budu uklonjeni sa svojih položaja je još više pod sumnjom" zaključuje Tina Kajdanov u samo jednom dopisu američkoj Vladi iz Prištine januara 2009. godine.

Prema drugom dokumentu takođe objavljenom na Vikiliksu (06PRISTINA647_a ) a procurelom iz američke „ambasade" u Prištini, Ivanović je još ranije "zatražio sredstva za novu NVO osmišljenu tako da smanji uticaj beogradskih političkih stranaka na kosovske Srbe"!

Dalje se navodi da "Ivanović tvrdi da ne može da osnuje potpuno nezavisnu stranku u tom trenutku (2006.) jer su emocije izuzetno jake kod kosovskih Srba, koji bi ga mogli optužiti za prekidanje veza sa Beogradom i da doprinosi nezavisnosti Kosova. On je rekao da je 'ogranak stranke' kompromisno rešenje koje mu omogućava da u potpunosti izgradi partijsku infrastrukturu i da se spremi za izbore nakon statusa".

To je bio prvi put da stranka sa glavnim predstavništvom moći u Beogradu, ima registrovan ogranak u Prištini i to kod OEBS-a. Svoje mentore je podsetio da "nijedna druga stranka sa sedištem u Beogradu nije osnovala niti registrovala svoj ogranak na Kosovu i rekao da je učestvovao na listi SLKM 2004. na kosovskim izborima ali kao građanska inicijativa, a ne stranka" jer je tada bio jedini na srpskoj strani koji se kandidovao na izborima separatista nakon Pogroma 17. marta.

Zatražio je i novčanu pomoć za svoju NVO kako bi kroz jednu takvu osnovanu pri separatističkim institucijama umanjio svoju zavisnost ali i "drastično oslabio uticaj Beograda" kod kosovskih Srba. Za tu nameru, u prvom krugu, zahtevao je 340.000 evra.

U komentaru dopisa se navodi da je "Ivanović mnogo puta do sada dolazio kod nas pre nego što je došao sa obećanjem da će se pridružiti lokalnim institucijama samouprave (separatističkim) i preformulisati osnovu svoje politike na Kosovu. Ovaj put izgleda da je napravio konkretniji korak u tom pravcu". Pošiljaoc navodi da niko od donatora u tom trenutku nije spreman da podrži osnivanje ove stranke ali "će nastaviti da ga podržavaju kako bi videli da li može više da ponudi za njihov projekat rastućih želja implenetacije na severu".

Na prvi pogled može da deluje zbunjujuće da bi Amerikanci mogli da imaju nešto protiv lokalnog političara koji je prvi izrazio punu spremnost da pomogne ostvarenje njihovog dugogodišnjeg cilja ali nije baš tako. Nekada visokorangirani oficir Vojske Srbije, danas visoki funkcioner jedne od političkih partija, na događaje vezane za Ivanovića kratko i uopšteno je prokomentarisao „oni ti daju novac za to što tražiš, kad procene da im je to od koristi, i kažu ti da možeš za sebe da uzmeš 7%. Ako uzmeš 8%, ode glava". U Ivanovićevom slučaju nema materijalnih dokaza sa koliko je sredstva podržan ali je činjenica da je kasnije određene navode iz drugog dopisa koji smo naveli, ostvario.

Treba obratiti pažnju na podršku koju je Ivanović tražio kako bi pomogao američki dugogodišnji plan „implementacije na severu" odnosno preuzimanje pune kontrole nad severom pokrajine. Dolaskom Aleksandra Vučića na vlast to je ostvareno na drugi način, mnogo ozbiljnije i obimnije nego što su i sami mogli da zamisle da će desiti bez širih sukoba. Vremenom, su shvatili su da ipak nisu uspostavili svoju kontrolu na severu pokrajine već konce u rukama drže Vučićevi saradnici, tačnije kriminalna struktura je mnogo uticajnija od skupa poupismenih lokalnih „političara". Amerikancima je svejedno ko od njih ima faktičku moć sve dok su Srbi. U takvom razvoju događaja Ivanović je izgleda postao istrošeni političar, nepotrebna figura. Njegovim uklanjanjem ništa neće biti tehnički poremećeno a medijski se dobija obiman materijal da za to budu optuženi Srbi. Baš oni koji u rukama drže sve konce a ovaj trenutak je idealan za to.

Na severu Kosova i Metohije zaživela je stranka, "Srpska lista", koja iako bez legitimiteta predstavlja Srbe u parlamentu separatista. Na njenom čelu nalaze se neuki i potkupljivi ljudi sa kojima se svaki cilj može postići a istovremeno su i predstavnici vlasti iz Beograda za koje ih vezuju samo kriminalne strukture, bez njihovog prisusva uticaj Beograda bi iščezao za dan. Druge stranke koja bi joj parirala nema, te bi i Srbi na severu pokrajine bili prinuđeni da prate njihov put na kome se mogu nadati nekom poslu nakon povlačenja srpskih institucija. Kakva bi prepreka mogla da se nađe na putu ako je bez ikakvog protesta prihvaćen izbor najokrutnijeg ratnog zločinca za premijera pri separatističkim institucijama i to uz pomoć upravo najveće srpske stranke? Bez ikakvih protesta protekla je vest o podršci Vojsci Kosova, carini, Telekomu...

Za to vreme institucije albanskih separatista su uspostavljene, povezane i formirane na lokalnom nivou u sve četiri opštine na severu KiM i raznim mamcima Srbi se uvlače u taj sistem. Front u Srbiji koji je osnovan da ih štiti u medijima od optužbi za ubistvo za krajnji cilj ima što lakše prihvatanje od strane Srba kroz „prestanak neprijateljstava". Upravo je ovo najpogodniji trenutak za promenu u kojoj će sve funkcionisati po sistemu albanskih separatista a položaj srpskog naroda na severu KiM raznim veštačkim krizama pružati povod NATO vojsci da i dalje ostane na Kosovu čiju je nezavisnost od ostatka Srbije na korak da potpuno zaokruži. Tu poslednju fazu je morao da prati dramatični preokret, jednostavno, neko je to morao da plati glavom.

podeli ovaj članak: