Kriminal

Politika i podzemlje: javne i tajne veze Ramuša Haradinaja sa Vučićevim režimom

Šta se krije iza koalicije

Hoće li sadašnji predsednik vlade samoproglašenog Kosova, Ramuš Haradinaj, nakon više puta izbegnutog procesuiranja, jednom ipak odgovarati za ratne zločine? Hoće li Aleksandar Vučić na nekom poštenom suđenju dobiti priliku da objasni kako je početkom 2017. godine pretio Haradinaju da će "biti uhapšen ako bude dostupan srpskim organima gonjenja", a onda mu glasovima "Srpske liste" omogućio da postane premijer? Kako je Vučićev savetnik, bivši britanski premijer Toni Bler, zajedno sa svojom ženom Čeri i njenim advokatskom kancelarijom, pomogao Haradinaju da izbegne dugogodišnji zatvor u Francuskoj?

Milica Grabež

Sada već ugašeni Haški tribunal, 2011. godine obnovio je staru optužnicu (iz 2005. godine) protiv bivšeg komandanta OVK, Ramuša Haradinaja za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja 1998/99.

Sedam godina kasnije, na početku 2018. godine, sada već kao premijer samoproglašenog Kosova, Haradinaj je (kao i sve ostale vođe OVK) opet na korak od optuženičke klupe. Ovaj put, po izričitom zahtevu Trampove administracije u Vašingtonu. Na sceni je obračun sa zločinačkom spregom političkih i kriminalnih oligarhija na Balkanu, a glavnu kariku u tom mračnom savezništvu čini srpsko i albansko političko podzemlje.

Da bi bilo jasnije kako je ovaj "savez" (u slučaju Ramuša Haradinaja) podržan od strane Aleksandra Vučića i njegovog klana, treba se vratiti više od jedne decenije unazad, na 4. marta 2005. godine, kad je sudija Haškog tribunala, Ijan Bonomi, potvrdio optužnicu protiv Ramuša Haradinaja, Idriza Balaja i Lahija Brahimaja i naložio da bude zapečaćena. Taj nalog je na volšeban način prestao da važi već 10. marta 2005. Svi optuženi su u prvom pojavljivanju pred Haškim tribunalom odbacili krivicu za ratne zločine nad kosovskim Srbima, Romima i Albancima za koje su optuženi.

Na sudu se tada prvi put pojavila advokatska ekipa iz londonske kancelarije Matrix Chambers, čiji je osnivač bila Čeri Bler, supruga tadašnjeg britanskog premijera Tonija Blera, kasnijeg savetnika Aleksandra Vučića u vreme kad je bio premijer. Advokat koji je vodio tim Haradinajeve odbrane, Ben Emerson postao je kasnije član drugostepenog sudskog veća, koje je odlučivalo o žalbi tužilaštva na oslobađajuću presudu Vojislavu Šešelju.

Advokatska kancelarija Čeri Bler nastavila je da zastupa Haradinaja, pa se njen predstavnik iz Londona pojavio u Francuskoj, u vreme kad je početkom 2017. godine bio uhapšen po srpskoj poternici. Po okončanju sudskog postupka u kojem su utvrđene brojne (i očito namerne) procesne greške Ministarstva pravde Srbije u dokumentaciji priloženoj francuskom sudu zahtev za njegovo izručenje je odbijen. Zašto je, neposredno uoči izbora na Kosovu, srpska vlast učinila takvu propagandnu uslugu Ramušu Haradinaju? Zašto je Haradinaj, za koga je čak i slavna haška tužiteljka Karla del Ponte govorila da je ratni zločinac, bio prema Vučićevom mišljenju najpogodniji izbor za kosovskog premijera?

U traganju za odgovorom na ovo pitanje, opet treba pratiti tragove već pomenute advokatske kancelarije Matrix Chambers koja je nedavno pokušala preko lobističke agencije APS iz Čikaga, da utiče na vladu SAD sa ciljem da "zaborave" na Haradinaja u procesima vrhovnicima OVK. Treba podsetiti da je osnivač ove agencije, Milan Petrović bio glavni saradnik bivšeg guvernera Roda Blagojevića (kasnije uhapšenog) preko koga je uplaćivan novac iz srpskog budžeta na ime predsedničke kampanje Baraka Obame.

Dana 9. oktobra 2017. godine, Ramuš Haradinaj je imenovan za premijera samoproglašenog Kosova samo zahvaljujući glasovima srpskih poslanika, lojalnih režimu Aleksandra Vučića, takozvanoj "Srpskoj listi", uprkos ogorčenju srpske javnosti i velikoj političkoj šteti koju je Vučić naneo Srbiji tim činom.

Neke analize polaze od ruskih interesa na Balkanu, koje na Kosovu štiti još jedan kontroverzni biznismen, Bedžet Pacoli, koga su ruske obaveštajne službe zavrbovale još dok je stalno boravio u Švajcarskoj, gde je i sedište njegove građevinske imperije koja je svojevremeno dobila posao veka, rekonstrukciju Kremlja. Zanimljivo, osim srpskih glasova bez kojih to ne bi bilo moguće, još dva ključna glasa za Haradinajevu većinu, u parlamentu od 120 poslanika, obezbedio je upravo Bedžet Pacoli. Pacoli je za ovu uslugu platio i "Srpskoj listi" (prema jednom dobro upućenom izvoru, plaćeno je Vučićevom saradniku, preko njegovog švajcarskog računa, oko sedam miliona evra).

Putinova vlada je već "digla ruke" od ideje srpskog Kosova, ali nije od kontrole kriminalnih i političkih tokova na Kosovu u koje je upletena sa svojom obaveštajnom mrežom i velikim brojem vremešnih "spavača" i njihovih porodica koje su decenijama ranije bile bliske envero-staljinističkom nasleđu. Zadnjih dvadeset godina su i ti ljudi i njihove porodice stavljeni u službu mafijaških klanova i prozapadnog maskenbala. Putinova administracija pokušava da ih ponovo "stavi u funkciju".

Postoje mišljenja na Zapadu da ruskoj diplomatiji odgovara Balkan koji je nestabilan, opterećen nacionalnim, verskim i mafijaškim sukobima. Balkan je, drugim rečima, ruski revanš Zapadu za građanski rat u Ukrajini koji je inscenirala bivša vlada SAD.

Na ovom delu Balkana prepliću ruski interesi sa nemačkim. Istina, obe zemlje su investirale - i obaveštajno i finansijski, ali pre svega politički - u razne potrošene "lidere", one čija bi mračna prošlost, zbog raznih detalja kojima mogu biti konstatno ucenjivani, trebalo da bude garancija poslušnosti. Tu su i biološki sin ratnog lidera bosanskih muslimana, Bakir Izetbegović i duhovni sin još jednog haškog optuženika, poludeli Aleksandar Vučić, kao i prodesničarska predsednica Hrvatske, Kolinda Grabar-Kitarović. Šta je prirodnije nego da se ovom "balu" pridruži i Ramuš Haradinaj?

I ruska i nemačka diplomatija, naravno, ne žele nove lidere na Balkanu, one koji nemaju zašto da budu ucenjeni i koji su zato zadržali slobodu strateškog izbora. Ta sloboda, kao što je uostalom pokazao i slučaj novog makedonskog premijera, Zorana Zaeva, vrlo verovatno bi išla u pravcu SAD, a ne u pravcu komplikovane, spore i neefikasne administracije u Briselu.

Glavni Haradinajov konkurent, Albin Kurti, nekada saradnik u kabinetu Adema Demaćija, političkog predstavnika OVK, proveo je najveći deo rata na Kosovu u srpskim zatvorima i tako bio sprečen da počini ratne zločine. Da li bi ih možda počinio, da je vreme koje je proveo u Lipljanu i Požarevcu proveo u šumama Drenice, legitimno je spekulisati, ali za razliku od Haradinaja, Albin Kurti nije ratni zločinac, i dugo vremena je bio favorit Stejt Departmenta.

Kad je bilo jasno da će srpski poslanici u Prištini, po direktnom nalogu Vučićevog režima, glasati za Haradinajevu vladu, jedan strani diplomata je to prokomentarisao ovako: "...Konačno će moći da odahne. Biće bar jedan lider na Balkanu koji će biti omrznutiji od njega..."

I zaista, Ramuš Haradinaj je imao i neposredno iskustvo sa međunarodnim terorizmom na najvišem nivou: u leto 2001. se, zajedno sa Hašimom Tačijem, u Tirani susreo sa tadašnjim liderom Al-Kaide, Osamom bin-Ladenom, i to na sastanku kojem su prisustvovali i tadašnji albanski predsednik Sali Beriša i šef tajne policije, Baškim Gazideda, gde je dogovoreno osnivanje ćelija Al-Kaide u Albaniji i na Kosovu. Koordinaciju tih aktivnosti na Kosovu, ispred Kosovskog zaštitnog korpusa, kasnije je preuzeo Daut Haradinaj, koji se oktobra 2001. godine u Sofiji viđa i sa Muhamedom al-Zavahirijem, bratom idejnog vođe Al-Kaide, Ajmana al-Zavahirija.

Podsetimo: Ramuš Haradinaj je imao petoricu braće. Ljuan (1973), poginuo je 6. maja 1997. godine u pokušaju ilegalnog prelaska naoružane terorističke grupe preko albansko-jugoslovenske granice; njegovo mrtvo telo je nazad u Albaniju preneo sam Ramuš; Škeljzen (1970) je poginuo u borbama sa jugoslovenskim snagama bezbednosti kod Istoka, 16. aprila 1999. godine.

Enver Haradinaj je ubijen 15. aprila 2005. godine, kod Peći, u pucnjavi koja je u obaveštajnim izveštajima UN ostala registrovana kao "obračun albanskih kriminalnih klanova".

Daut (1978) se od 26. juna 2001. godine nalazi na crnoj listi američkog Stejt Departmenta zbog organizovanja oružanih sukoba u zapadnoj Makedoniji. Tokom 2018. godine i on će biti uhapšen pod optužnicom Međunarodnog tribunala za ratne zločine na Kosovu. Ramušu će tako u životu, na slobodi, ali i kao moguća meta krvne osvete za nepovratne dugove, ostati još samo najmlađi brat, Frašer.

Činjenicu da je Haradinaj pred Haškim tribunalom oslobođen optužbi za ratne zločine zahvaljujući pohlepi bračnog para Bler, koji je zbog ekstremno visokog honorara u ovom slučaju aktivirao celu mrežu MI-6 u Haškom tužilaštvu: istragu Karle del Ponte protiv Ramuša Haradinaja direktno su podrivala čak tri agenta MI-6 u njenom kabinetu - Džefri Najs (tužilac u postupku protiv Slobodana Miloševića), Endrju Keli i Mark Harmon. Činjenicu da je po drugi put izabran za kosovskog premijera, i to baš glasovima srpskih poslanika, može da zahvali političkoj korumpiranosti Aleksandra Vučića i njegovoj narcisoidnoj sklonosti da se stalno petlja u stvari koje ne razume jer se jedino tako oseća kao "istorijska ličnost".

Pa ipak, vlada Ramuša Haradinaja, sa svega jednim jedinim glasom parlamentarne većine i sa različitim interesima - ruskim političkim, Pacolijevim finansijskim i nemačkim obaveštajnim - duboko u svim njenim strukturama, neće dugo opstati. Njega čeka i suđenje. Čeka i Vučića.

Ironija sudbine je da će jedan od onih koji će imati instrumente da tu Haradinajevu vladu može da sruši Aleksandar Vučić i "Srpska lista". Može ali neće. Ali, Vučić tek ima da objasni američkom Stejt departmentu (ono što oni već znaju), otkud ovako čudne veze sa Haradinajem? Otkud toliko novac cirkuliše između njih? Jedan bivši britanski obaveštajni oficir KFOR-a za Haradinaja je rekao da se radi o "psihopati". Isto to je mogao i za Vučića da kaže. Ako ništa drugo, našli su se po toj "liniji".