Druga strana
Dvadeset godina Republike
Srpske: čovek koji je pozvao licemere na pokajanje
Dodik
Poželjni vođa, onaj
koji nije diktator sa kultom,
nego ličnost koja zna da
organizuje i pregovara, koja zna kad da
stane a kad da krene, retko
se dešavao Srbima. Uglavnom su to bile ili iracionalne ili promašene
ličnosti, i nekada i danas.
Ali, slučaj Milorada Dodika, spretnog političkog trgovca, predsednika Republike Srpske, govori o čoveku koji budi
nadu da bi jednom i Srbija
mogla da se diči pragmatičnim, čvrstim, ali razumnim
predsednikom
Nikola Vlahović
Nesumnjivi politički lider Republike Srpske, Milorad Dodik, za manje
od jedne decenije izrastao je u državnika regionalnog značaja, a barem dve bivše jugoslovenske
države rado bi ga videle kao
svog predsednika. Ovo se desilo pre svega zahvaljujući njegovom izoštrenom sluhu za
prava dela u pravo vreme.
Sa
druge strane, Dodik je pokazao da ovaj bosanskohercegovački
entitet može bez ikakvih problema
da opstajava i u određenoj formi
državnosti, a da opet bude dovoljno
konstruktivan kao integrativni faktor između Srbije, Hrvatske i bosansko-hercegovačkog
federalnog entiteta, onako kako je to zamišljeno Dejtonskim
mirovnim sporazumom, na čijim temeljima
počiva današnja, u mnogo čemu nemoguća država BiH.
No,
pre svega, treba reći da je ovaj
politikolog i privrednik iz Laktaša
kod Banjaluke progovorio jezikom koji savršeno
dobro poznaju sva tri naroda BiH, što je pokazalo da ta jedinstvena
kulturološka matrica može i treba
da bude glavni
oslonac budućeg zajedništva
na poštovanju
uzajamne ravnopravnosti.
Kad Dodik upornom novinaru Senadu Pećaninu
iz Srajeva kaže da ga
"boli kura" za Miroslava Lajčaka,
Visokog predstavnika u Bosni i Hercegovini,
onda on šalje jednu svima razumljivu
poruku, koju na istu adresu
žarko žele da pošalju
i bosanski Hrvati i bosanski
Muslimani, samo ne nalaze načina da
to saopšte dovoljno sugestivno kao što to Dodik zna da uradi.
Kad je Dodik potpisao energetske sporazume sa Ruskom
Federacijom, i kad su ruski
"naftaši" došli u Banjaluku, to je automatski učvrstilo njegov liderski status, ali ga on nije
zloupotrebio čineći nesmotrene političke
poteze. Naprotiv, samo je još više nastavio da radi
na ostvarenju onoga što je proklamovano Dejtonskim mirovnim sporazumom. Jer, upravo su tekovine
tog dokumenta počele da se krune
u prethodnom političkom vođstvu Republike Srpske, i trebalo
je spasavati šta je moglo da se spase.
Dodik je bio vrlo jasan: nije Dejton
idealno rešenje, ali je jedino moguće
nakon svega što se desilo. Takođe, čim je bivši
predsednik BiH, Haris Silajdžić, počeo da otvara
"pandorinu kutiju"
zahtevom za unitarnom BiH, kukajući kako
"Dejton ništa ne valja", Dodik mu je usred jedne TV emisije odgovorio: "...Nisam ja potpisivao Dejtonski
mirovni sporazum, nego ti!"
Naravno, ovo je mnogo finije rečeno
od glasa naroda u sarajevskom nedeljniku "BH Dani", gde se, svojevremeno, o Silajdžiću našla i ovakva rečenica:
"...sada svi znamo da je to ipak idiot-čovjek, koji bi mater dao za fotelju..."
Ali, onako kako je politički nadživeo i mnoge druge, tako
je Dodik politički opstao i nakon najgore šikane koja je emitovana, uglavnom iz
bošnjačkih medija svih orijentacija, od levih do desnih. Zašto je to tako,
pokazala je poslednja Dodikova poseta SAD, njegov sastanak u Stejt dipartmentu
na višem nivou nego što ga je ijedan predsednik BiH ikada imao, a pre svega,
njegov govor na najprestižnijem u oblasti spoljne politike, Kolumbija
univerzitetu, gde je izneo stavove Republike Srpske u vezi sa Dejtonskim
sporazumom, što je, kako je sam rekao, "pogodilo sujetu nekih ljudi iz
Sarajeva zbog stava da samo Bošnjacima pripada pravo na istinu". No,
desilo se i nešto na Kolumbija univerzitetu što ni sam Dodik nije znao:
organizator je zainteresovanim Bošnjacima onemogućio prisustvo na predavanju!
To je kasnije pravdano činjenicom da su "prijave za prisustvo predavanju
kasno stigle".
No, kako god bilo, kraj protekle 2011. godine, sa Dodikom
u Americi, označio je i promenu jednog, do sada utemeljenog stereotipa o
bosanskim Srbima kao "teroristima", o kojima je snimljen čak i jedan
holivudski dugometražni promašaj.
Dodiku je dato centralno mesto povodom odavanje pošte
žrtvama terorističkog napada 11. septembra u Memorijalnom centru, a odmah potom
se našao na sastanku sa predsednikom Svetskog jevrejskog kongresa i ambasadorom
Rusije u UN! Treba li nagađati zašto su mediji u Srbiji uglavnom prećutali
činjenicu da je Dodik tom prilikom kazao da "Republika Srpska" nikada
neće priznati Palestinu, i šta mu je za uzvrat obećano?
Pitanje je vrlo jednostavno: zašto Srbija nema Milorada
Dodika, nego ima Borisa Tadića? Još preciznije: zašto ovaj pragmatični
politički trgovac, svestan celokupnog lokalnog i globalnog mulja, ne može da se
desi Srbiji, nego joj se po pravilu dešavaju samoljubivi imperatori, slabe ili
nikakve političke pismenosti, ljudi koji ne vide dalje od dve centralne
beogradske ulice, jer bi više od toga za njih bilo komplikovano i nekomforno?
Mnogi Dodiku zameraju mnogo šta. I nije da mu se ne može
zameriti, počevši od njegovog, slobodno rečeno, "narodnjačkog" stila,
pa sve do otvorenog poziva uzdržanim (zaparloženim, u stvari) opštinskim
birokratijama u Republici Srpskoj da glasaju za njega "pa će biti i para i
posla".
Ali, šta je tu neadekvatno ili netačno? Bosna i
Hercegovina predstavlja jedno specifično kulturološko podneblje koje je,
uzgred, užasno stradalo u dva svetska, pa i u ovom potonjem građanskom ratu.
Život i vreme su doneli deobe. Nije ih Dodik napravio. No, njemu je, kao
praktičnom čoveku, savršeno jasno da drukčije u ovom veku ne može i niti će
biti. I ne samo to nego je oštroumno, krajiškim refleksom za samoodržanjem,
shvatio da Srbija nije politički zrela za veće poduhvate, i da ona, na čelu sa
Tadićem, ne može biti podrška Republici Srpskoj, već obrnuto. Konačno, on je
svoju državničku mudrost pokazao na proslavi 20 godina postojanja Republike
Srpske, velikim gestom, kad je pozvao sve bivše predsednike i dodelio im
priznanja i odlikovanja, čime je jasno stavio do znanja celom svetu da je ova,
žrtvama ljudskim očuvana zemlja, iznad svake kalkulacije, svih papira i svih
dokumenata.