Postdemokratija

Vučićev ruski rulet

Ruski rulet je izmislio jedan Srbin, što bi moglo biti nekakvo objašnjenje otkud takva tradicija u srpskoj politici. Mada nije jasno zašto se srpski diktatori više ugledaju na njega nego na mnogo mudrije izumitelje kao što su, recimo, Tesla ili Pupin. Vučić je, na primer, pucao sebi u glavu više puta devedesetih godina, ali iz praznog pištolja. Sad pokušava na isti štos da ponovo obmane narod i pokaže kako je besmrtan, ali ne shvata da otkako je uzurpirao svu vlast u rukama ima napunjen pištolj. Nikad se ne zna kad će opaliti dok on mlatara njime na mitinzima po Srbiji, preteći svima redom, od bandi lopova iz opozicije, do bandita sa Kosova, kojima je podviknuo "sikter", što na turskom jeziku znači poziv na dvoboj. Zaboravlja, pri tom, da u pištolju za rulet ima samo jedan metak, za koji ne može znati da li će leći u cev kad ga bude uperio prema njima ili prema sebi, što sve češće radi junačeći se u svojoj nemoći, tvrdi Miodrag Mile Isakov, kolumnista Magazina Tabloid, bivši potpredsednik Vlade Srbije i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Malo je poznato da je ruski rulet izumeo jedan srpski oficir u ruskoj carskoj vojsci. Taj događaj je opisao romantičarski pesnik Mihail Jurjevič Ljermontov u svom romanu "Heroj našeg doba" iz 1839. godine. Prema njegovoj priči, nekoliko ruskih oficira se u dokolici upustila u raspravu o tome da li je sudbina svakog čoveka predodređena ili nije. U sred te rasprave raspaljene votkom, jedan poručnik, inače Srbin, ubeđen da o svemu odlučuje ljudska sudbina, da bi to i dokazao, puni svoj pištolj samo jednim metkom, zavrti ga i prislanja sebi na slepoočnicu, pa povlači oroz. Pošto pištolj nije opalio, okreće ga prema plafonu i ponavlja okidanje uz vatreni prasak. On slavodobitno uzima popriličnu svotu novca od opklade, koji su tim povodom svi položili, i pobednički napušta društvo. Ali, iste te večeri, u mračnoj ulici napali su ga Kozaci, ubili ga i opljačkali sav novac koji je zaradio na toj opkladi. U svom romanu "Titonik", posle opisivanja tog događaja zapisao sam komentar koji, čini mi se, dobro pristaje i temi ovog teksta: Takvi smo mi Srbi, ginemo čim dokažemo da smo besmrtni!

Zanimljivo je napomenuti da godinu dana kasnije i pisac Ljermontov biva ubijen u dvoboju sa jednim drugim oficirom. Dakle, ginu i svedoci naše besmrtnosti. U nastojanju da proveri kakva mu je sudbina zapisana, Vučić se nedavno sastao sa Patrijarhom Irinejom. Ne znam da li je njemu posle tog razgovora nešto jasnije, ali znam da se o sudbini ove zemlje tek sad ništa ne zna. Jer ne zna se šta ćemo sa Kosovom. Naime, poznato je da se Vučić javno zalagao za kompromis i razgraničenje sa Albancima, dok je za Crkvu neprihvatljiva nezavisnost, niti bilo kakva podela Kosova ili razgraničenje. Ne zna se šta su se uopšte mogli dogovoriti, ali na zajedničkom obraćanju medijima posle njihovog sastanka, Patrijarh je izjavio da sada imaju zajednički stav. Ni on, ni Vučić nisu objasnili koji je to stav, ali svakom razumnom je jasno da nema te matematike kojom bi se mogli sabrati plus i minus, i dobiti pozitivan rezultat. Da bi se objedinila dva potpuno suprotstavljena stava sa kojima su ušli u razgovore, nije dovoljno da neko popusti, morao bi jedan od njih potpuno odustati. Budući da je Patrijarh bio taj koji je saopštio da je postignuto jedinstvo, trebalo bi pretpostaviti da je on zadovoljniji, dakle da je njegova pozicija prihvaćena kao zajednička. Znači li to da je Vučić odustao? Možda, ali samo od podele Kosova. Zasad. Od vlasti taj ne odustaje i braniće je svim sredstvima, do poslednjeg metka. Bez obzira kada će opaliti.

Na takav zaključak navodi i njegov poklič sa mitinga posle usvajanja Platforme za pregovore sa Srbijom u Skupštini Kosova. "SIKTER, bando iz Prištine".

Sikter je reč turskog porekla, koja se kod nas koristi često bez pravog razumevanja. Na turskom jeziku znači "Poteži", odnosno predstavlja poziv na dvoboj, kaže Vukajlija.com i dodaje: " Vrlo je efikasna. Daje dozu sablasne ozbiljnosti onom ko je koristi. Posle nje uglavnom nastaje muk. Ako se i posle "sikter" nastavi bilo kakva komunikacija, sigurno nije civilizovana. I skoro je definitivno da će pasti pegla."

Moram priznati da ne razumem pravu paniku koju proizvode Vučić i njegove sluge, povodom jedne platforme, dakle papira sa spiskom želja, koji je usvojen u Skupštini koju mi ne priznajemo. Koju i svet zvanično tretira kao privremenu instituciju. Šta nas briga za takvu platformu koja nema nikakav značaj ni dejstvo izvan Kosova, a čak i tamo nije opšteprihvaćena.

To je samo početna pozicija za pregovore nekih tamošnjih vlastodržaca, koji ni sami nisu sasvim sigurni da će ih baš oni sutra voditi. Maksimalistička naravno, kako bi imali sa čime da trguju i od čega da odustanu radi postizanja kompromisa. A onda, nema u njoj ništa novo, ništa što već ranije kosovski Albanci nisu tražili od Srbije i Zapada. I nisu dobili. Zašto je sad taj papir, sačinjen prevashodno za unutrašnju upotrebu i bez ikakve realne težine za nas, toliko važan? Biće da je u pitanju nešto drugo. Biće da nervoza našeg vožda raste zato što su tim papirom stavljeni amovi i zategnute dizgine konju na kojeg je on tipovao, Hašimu Tačiju. A baš su se lepo zaigrali njih dvojica, puštajući nebuloznoj mašti na volju, kao u Monopolu trgujući teritorijama i narodima. Sad kad je njegov partner zauzdan, ni Vučić nema više tu slobodu, a nema ni skim, da samovoljno improvizuje u potrazi za spektalarnim rešenjem koje će mu doneti Nobelovu nagradu i političku besmrtnost.

Dakle, nije problem Srbije što Kosovo ima svoju platformu za pregovore, naš problem je što mi nemamo svoju. A Vučićev problem je što će sad i on morati da je donese, odnosno da konačno saopšti šta je njegov plan i da prihvati nekakve okvire i crvene linije, koje će ga obavezivati. Toga se boji kao đavo krsta, jer bi te obaveze sigurno bile u suprotnosti sa obavezama koje ima prema svetskim moćnicima koji su mu omogućili da dođe na vlast samo zato da bi priznao Kosovo. U takvoj situaciji on svakako gubi. Koje god obećanje da izneveri biće surovo kažnjen.

Besan je i zbog toga što je postalo belodano da ga je nadigrao jedan sirovi i surovi ratni zločinac, Ramuš Haradinaj, koji više liči na neandertalca nego na modernog evropskog političara. Ali tako to obično biva, onaj ko je svestan svojih nedostataka najbolje se pripremi i obezbedi.

Zaboravio je Vučić da je i on tako došao na vlast i postao moćan, upravo zato što niko na njega nije računao kao na ozbiljnog kandidata za proevropskog lidera Srbije u 21-om veku. I Haradinajeva prednost je bila upravo u tome što je bio podcenjen i što niko nije verovao da je on u stanju da bilo šta učini u politici. Igrajući upravo na to, on je sebi obezbedio očigledno bolje savetnike i jaču zaleđinu od Tačija, ali i od Vučića. Preuzeo je inicijativu i sad obojica moraju da igraju kako on svira. Za razliku od Tačija koji je, verovatno ucenjen i podmićen, pristajao na Vučićevu dominaciju, sa Haradinajem je situacija potpuno obrnuta. Naš svemoćni i neprikosnoveni gazda došao je u poziciji da može samo da reaguje na poteze na koje nema pravi odgovor. I uvek kaska za događajima.

Dok je moljakao po svetu da se ukinu nenormalne takse, ovaj mu je pripremio novi domaći sa platformom. Sad će Haradinaj ukinuti takse i tako ga primorati na nastavak dijaloga, ali pod sasvim drugačijim uslovima. Vučić nema izbora jer i sam se na to obavezao. Pretio je da nema nastavka pregovora dok se ne ukinu takse, što znači da mora da sedne za pregovarački sto kad njih više ne bude. Možda će sa druge strane i dalje biti Tači, ali vezanih ruku i nogu. Ništa od njihovih tajnih i javnog dogovora više ne važi, a bez toga Vučić nema šta da ponudi. Ostao je bez ideja i manevarskog prostora.

Zaista, mora se priznati da je dil između Vučića i Tačija, o razmeni teritorija ili kako su oni to nazivali "razgraničenje", odnosno "male korekcije granica", bio idealan za njih dvojicu. Uradili bi ono što od njih traže gazde koje su ih postavile i održavale na vlasti, a u isto vreme obojica bi pred svojim biračima mogli da se vade time da su u teškoj borbi uspeli da ipak nešto i dobiju. Nije idealno, nije baš ono što bi većina očekivala, ali ipak je nešto. Problem je samo u tome što je to ipak bio račun bez krčmara.

Kod nas je to Crkva sa mnogobrojnim vernicima parole "Kosovo je Srbija", koju je i sam Vučić predugo i prečesto izvikivao. Na Kosovu, pokazalo se, to je Haradinaj sa celokupnom opozicijom koja ništa drugo ne priznaje osim priznanja. I podrškom koju ima tamo gde treba. Neće biti da bi on mogao toliko dugo da se opire sveopštim zahtevima da se takse ukinu, da nema moćne mentore koji očigledno imaju konkretan plan i jasan cilj.

A Vučić, kako i sam priznaje, imao je samo obećanje jednog odlazećeg činovnika iz Brisela da platforma neće biti ni na dnevnom redu Skupštine u Prištini. Sad kuka kako su ga prevarili, a zapravo očajan je jer shvata da je ostavljen sam na brisanom prostoru, go ko pištolj.

U takvoj situaciji na sve je spreman, pa i da ga upotrebi. U te svrhe već je od Patrijarha zatražio i izgleda dobio oprost.