KiM

Siledžijstvo Lajčaka i Eskobara nije vidljivo na KiM

Nemaju nad kim da demonstriraju silu

Događaji na Kosovu i Metohiji u kojima albanska strana želi da spreči korišćenje registarskih tablica sa oznakama gradova po sistemu Republike Srbije i nametne svoje rešenje, još jednom su preokupirali pažnju domaće javnosti.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

U najkraćem, na Kosovu i Metohiji se poslednjih godinu dana odvija faza Briselskog sporazuma koja je već dogovorena i čije sprovođenje je najavljeno još ranije. Kako to preti da sasvim ogoli rezultate Vučićevih pregovarača koji su u Briselu "pobeđivali sa 5:0" i da pokaže sav užas veleizdaje koja je počinjena, Acu Srbina počinje da hvata panika.

Tako je nastala situacija u kojoj Vučić ubeđuje Srbe sa Kosova i Metohije da se pobune protiv sprovođenja Briselskog sporazuma koji je upravo on potpisao, ili je to učinjeno po njegovom nalogu, istovremeno se žaleći kako se baš Albanci ne drže Briselskog sporazuma.

Naravno, opasnost od progona Srba, ne samo oružanog i sličnog onome kako su Srbi proterani iz Hrvatske na primer, postoji i neposredna je ali je isto toliko realna, verovatno još izvesnija, mogućnost da Srbi tiho nestanu sa ovog prostora upravo kroz sprovođenje poslednjih poglavlja Briselskog sporazuma, a za koje je odgovoran, na prvom mestu, Aleksandar Vučić.

Da se to već sada dešava lako je uočiti. U pravcu centralne Srbije, dakle na severu KiM, nalazi se selo Srbovac udaljeno devet kilometara od Kosovske Mitrovice, sa izuzetnom infrastrukturom kakvom se retko koje selo u Srbiji može pohvaliti. Teoretski posmatrano, pruža idealne uslove za život.

Novinar Magazina Tabloid se zatekao u Srbovcu raspitujući se o načinu života i neobičnim resursima za odmor u prirodi kojima samo selo raspolaže. Na pitanje "da li to ljudi i danas koriste", meštanin zbunjeno ali i blago uznemireno uzvraća pitanjem: "koji ljudi?! Vidiš li ti ovde ljude?". Tek u tom trenutku svest prihvata više nego očiglednu činjenicu - selo je gotovo pusto, napušteno je. U daljem razgovoru se otkriva razlog, zajednička boljka svih srpskih sredina na KiM od dolaska Aleksandra Vučića na vlast - za mlade nema posla, ako nisu slepe pristalice njegove stranke. To je slika srpskih sredina i ljudi za koje se bori Vučić. Kako se borio, tako se i izborio.

A ovakvo stanje vlada čak i samoj Kosovskoj Mitrovici. Jedan od mlađih ljudi u ovom gradu kaže da se oseća užasno usamljeno jer nema sa kim da podeli ideje ili radi na nečem konstruktivnom. "Jedini cilj koji mladi ovde imaju jeste da se što bolje uglave u stranci (SNS ili "Srpskoj listi" što je isto jer obe predvodi Vučić, prim. aut.) i ništa drugo. Nikakvih ideala nema, nikakve pokretačke snage. Kad pogledate, sve ono što je imalo nekakvu ideju, otišlo je odavde jer pored ovih (pomenutih stranaka, prim. aut.) nije moguće bilo šta uraditi".

Postala je stvar prestiža zaposliti se u "vladajućoj strukturi" na bilo kojoj poziciji. Drugu opciju, u stvari, i nemaju. To je toliko uzelo maha da se u sezoni nabavke drva za ogrev prodavac žali kupcima da ne može da obezbedi dovoljnu količinu.

"Sve radim sam, posečeš, siđeš sa traktora da zakačiš, popneš se na traktor da povučeš, siđeš da nasložiš... Ni ja više ne mogu, nemam s kim. Svi otišli da rade kod Zvonka (Veselinovića) i Milana (Radoičića)" jada se u svojoj nemoći. A ti koji su otišli su uglavnom radnici obezbeđenja na nekom od objekata u centralnoj Srbiji ili već nešto slično po potrebi.

Tako su i barikade, "odbranu" Kosovske Mitrovice i samog severa KiM, na sebe preuzeli mladi, nije preterano reći, deca. Bez ikakvog iskustva u takvim situacijama jer ratovi su odavno završeni, a poslednjih deset godina, koliko Vučić vlada, na Kosovu i Metohiji se sve svodi na nepružanje otpora albanskim nasrtajima i ustupcima koji im se čine. Dvadesetogodišnjaci bez ikakvog iskustva ne mogu ni da zamisle kako pravi sukob u stvari izgleda. A oni su ti koji sve treba da iznesu na svojim leđima.

U takvoj situaciji osionost američkih i evropskih, vazda nadobudnih predstavnika, ima autoritet i moć kakvu je nekada imala učiteljica nad đacima prvacima, apsolutnu i neprikosnovenu. Tako će Vučić, koji u odnosima sa kosovskim Albancima može da istakne i Rezoluciju 1244 ako mu to zatreba pa i da povisi ton i kaže kako oni ne mogu da dobiju sve a srpska strana ništa, na maligne izjave specijalnog američkog predstavnika za Zapadni Balkan, Gabrijela Eskobara, ume i sme jedino da - ćuti.

Nekoliko dana nakon povlačenja barikada Eskobar je naveo:

Dogovor mora biti u skladu sa Ustavom Kosova, ne sme na bilo koji način da remeti funkcionisanje života na Kosovu, ne sme biti država u državi, ali i da omogući manjini koja tamo živi da neguje svoju tradiciju i kulturu - precizirao je govoreći o tada najavljenom susretu koji će uslediti u Briselu dve nedelje kasnije.

protivljenju Eskobaru, naravno, ni govora. Naprotiv. I pre nego što je ova izjava dospela u javnost, a svega dan po uklanjanju barikada, hitno se pristupilo struganju bilborda starih dva dana, a kojima je epski i spektakularno najavljeno formiranje "ZSO" izvrglo ruglu i pokazalo realnu moć, to jest svu bedu i ponižavajući položaj Vučićeve politike.

Ovo podseća na srpsku izreku "veži konja gde ti gazda kaže". Sa tom razlikom da gazda to više ne mora nikome da kaže, konji se danas sami vezuju.

No, sama kriza koja je tada nastala poslužila je da se problem Kosova i Metohije još jednom podigne na najviši nivo i definitivno predstavi kao problem "dve države" sastankom Aljbina Kurtija i Aleksandra Vučića. Razume se, samo je ovo dovoljan pomak u korist albanskih separatista. Sastanak je ostao jalov, ali kako i ne bi kada je i pre nego što je do njega došlo portparol separatističke "vlade" kosovskih Albanaca, Perparim Krueziu izjavio da se o registarskim oznakama i dokumentima za "ualazak i izlazak" na tom sastanku uopšte neće ni razgovarati jer su to "vladine odluke koje su predviđene i sporazumima koje su strane dogovorile u prošlosti".

čemu bi se razgovaralo nije nagovešteno. Tako da rešenje ovog, gorućeg pitanja, nije bilo moguće naći jer se, prosto, do njega već ranije došlo.

To ni malo nije smetalo licemernim predstavnicima Evropske unije, u ovom slučaju njenom visokom predstavniku za spoljnu politiku i bezbednost Žozepu Borelju koji je baš nakon tog sastanka izjavio da "Kosovo i Srbija nisu postigli dogovor o pitanju srpskih registarskih tablica i dokumenata tokom nove runde dijaloga u Briselu 18. avgusta".

Za našu javnost usledila je najava Vučićevog obraćanja naciji do koga je na kraju, nakon dramatičnog odlaganja, i došlo... Vođa se obratio u svom stilu, još jednim beskrajnim razlaganjem, povremeno prekidanim uzdasima pod teretom pregoleme muke vizuelizovane njegovim turobnim izrazom lica. Na kraju više nikome nije bilo jasno šta se zapravo dešava. Naravno, to je i hteo. I opet naravno, nije mogao a da ni ovaj put kao žrtvu ne predstavi - sebe. Osim za inteligenciju uvredljive fraze kako "nije važna moja politička karijera, niti bilo šta, proterivanje Srba se neće dogoditi. To je moja poruka svima, koji žive ovde, i svima u svetu", utisak je produbljen i primedbom kako im je na sastanku "Jedino stalo da se unište životi Srbima na KiM. Baš ih briga za mene" što je naciju duboko zabrinulo ali ovaj put za psihičko zdravlje Predsednika. Sasvim opravdano, mora se priznati.

Usledila je aktivnost nalik na diplomatsku a zapravo klasična forma u ukrasnu foliju uvijenog siledžijskog diktata u liku specijalnog izaslanika EU za dijalog Beograda i Prištine Miroslava Lajčaka i specijalnog izaslanika SAD za Zapadni Balkan Gabrijela Eskobara. Njihovo siledžijstvo nije vidljivo golim okom jer zahvaljujući Vučiću, nemaju nad kim da upotrebe silu.

Oni su 25. avgusta održali sastanke sa predstavnicima kosovskih Albanaca, zatim pro-separatističke "Srpske liste" i na kraju sa samim Vučićem. Rezultata, za javnost, nije bilo no ni pretpostavka o tome da se radilo na zajedničkom pronalaženju ne stoji. Od svih aktera, a sastanku su prisustvovali i nekadašnji promoter albanskog terorizma na KiM, danas američki ambasador u Srbiji Kristofer Hil kao i šef Misije Evropske unije u Srbiji Emanuel Žofre, oglasio se jedino Vučić i ugasio svaku nadu da će se srpska državnost na KiM održati.

Ovako značajna, istorijska odluka, oglašena je na društvenoj mreži Instagram. Impotentnim tonom Vučić je naveo "Nastavićemo razgovore i verujem da ćemo moći u danima koji su pred nama makar za jedan mali deo da postignemo neko kompromisno rešenje. Pošto je jasno da oko tablica i nekih većih pitanja do takvog rešenja ne može da dođe uopšte. Naravno, i ovo što se nadam nije ništa sigurno",

Očigledno, sigurno je jedino da njegovo uporno lobiranje za ponovno osnivanje fašističke tvorevine "Velike Albanije" daje značajne rezultate.

"Kompromisno rešenje", to jest "makar mali deo" koji Vučić očekuje je nešto o čemu niko na Kosovu i Metohiji nije ni razmišljao, nešto što nikome nije pošlo za rukom da Srbima nametene, do Vučićevog preuzimanja vlasti. A sa njim je to postalo "najviše" pa ni to "nije izvesno"!

Apsurdnost Vučićeve politike prema KiM je ne samo očigledna nego i preovladava. To se ne dešava zato što je Vučić glup, nije on glup. Ovo se dešava zato što Vučić na delu sprovodi veleizdaju Kosova i Metohije i u to je uložio i značajna budžetska sredstva kako bi je pomogao. Odatle sva apsurdnost jer ono što počiva na bezakonju nikako i ničim se ne može dovesti u zakonito stanje, niti predstaviti kao zakonito već upravo kako se sada i čini, iracionalno i haotično.

Na severu pokrajine, u svakom mestu u kome žive Srbi, preovladava čudan osećaj u vazduhu, na ulici i bukvalno svakom koraku. Nije to više napetost već pre malodušnost, obeznađenost i jad narasli usled očigledne nemoći ali ne one o kojoj Vučić govori, već one koju je on sistematski gradio kroz postepeno gašenje države Srbije na ovom prostoru i koje je i uspeo da uspostavi.

Zato ono što Srbe na Kosovu i Metohiji najviše brine nisu ni kosovski separatisti, ni zapadna vojna moć i uticaj - već Aleksandar Vučić i sledeći, odnosno kako ga Srbi sa KiM vide, poslednji korak u izdaji Kosova i Metohije i srpskog naroda koji se svim silama borio da opstane dok mu baš Vučić nije i bukvalno zario nož u leđa i u krvi te rane već je do kolena.