Tik-tak

Boje

Ljubica Jentl Tinska

U brdovitom severnom delu Londona postoji jedna kuća, u strmoj, krivudavoj ulici Crediton Hill. Trotoare ulice iskrivilo je moćno korenje starog drveća posađenog u nizu, i načinilo tako talase od asfalta. Londonski asfalt je plavosiv, kao more kad je bura. Jednom sam prilikom svoje fotografije razvijala u malenoj dorćolskoj foto-radnji u Dubrovačkoj ulici, u kojoj radi neljubazna prodavačica. Ponekad promeni boju kose, ali uvek je tamo i uvek je neljubazna. Ubacila je karticu iz aparata u kompjuter i, kao što u fabrici na liniju ređaju čokoladne bananice, krenula je da izbacuje moje fotografije, pažljivo uslikane trenutke, "podesivši parametre" socijalistički, sve po istom principu.
Kada je plavi asfalt izašao siv, prokomentarisala sam da je ta slika trebalo da bude plava, jer je to londonski asfalt, a ona mi je snishodljivo saopštila da se i ona bavi fotografijom i da je asfalt svuda na svetu isti. Pogledala sam kroz staklena vrata radnje na drum. Siv. Slikala sam ga nebrojeno puta, sivi i ofucani princ Dorćol. Insistirala sam da prodavačica podesi parametre i obećala joj da jeste zaista plav. Nije poverovala nijednu reč. Mislila je da sam tu da je provociram.
U strmoj i krivudavoj ulici kuće su poređane u nizu i nijedna ne prelazi dva nivoa, prizemlje i prvi, eventualno i drugi sprat; ispred svake je bašta ograđena niskim zidom od cigala i ispunjena cvećem, ali nijedna nije ista. Englezi su ludi za baštovanstvom. Iza kuća je prava bašta, ona koja se ne vidi sa ulice. Sakrivena. Da bi ste je videli potrebno je da imate ključ. Od nje i talasaste ulice dele vas stara drvena vrata kojih ima koliko i kuća. Kao u sobi sa vratima iz Alise u Zemlji čuda.
Ispred svake kuće je drvo. Ne volim ulice u kojima nema drveća. Ne volim ljude koji seku drveće. Ne volim kada u Beogradu u proleće osakate tek procvalo drveće i odseku mu svaku  i najmanju grančicu. Zanima me koji je zlikovac sa imenom i prezimenom odgovoran za to. To jadno drveće onda ispušta sokove kroz stablo, celom površinom postane tamno i lepljivo, a izopačena nazovikrošnjica mu izađe tek u kasnu jesen, lišivši drvo proleća, a nas hlada i vetra što šuška kroz lišće. Jedan od najdramatičnijih primera je u Bulevaru kralja Aleksandra:  svakog proleća seča, ne možete je promašiti ako sami niste panj.
U krivudavoj ulici, u kojoj još uvek svakog jutra između tri i četiri mlekar dostavlja pune flaše svežeg mleka ispred vrata i revnosno odnosi prazne, u svom smešnom malom kamionu koji prati zvuk staklenih flaša koje zveckaju udarajući jedne o druge, žive umetnici, uglavnom glumci i klasični muzičari, i mnoštvo dece. Na jednoj od najnaglašenijih krivina krivudave ulice, koji bi se mogao nazvati ćošak, žive muž i žena, oboje glumci, dve kuće od njih oskarovka Ema Tompson, preko puta njena mama. U Noći veštica, kada se ceo grad maskira u čudovišta, veštice, čarobnjake, mumije i vampire, jer se diljem Ostrva tradicionalno slavi, sa ostalim praznicima "svetlosti i mraka", da označi početak mraka koji dolazi sa jesenjim sve kraćim danima i nadu da ćemo slaveći svetlost ponovo da je dočekamo. Iz "kuće na ćošku" čuje se veštičji smeh i kulja zeleni dim. Glumice se, uspešnije od ostalih stanarki krivudave ulice, obuku u svoje veštičje odore i crne plašteve i kikoću se dok dečica zvone od vrata do vrata tražeći bombone ili trik.
Četiri kuće od Eme Tompson nalazi se kuća koju volim. Ona je zapuštenija od ostalih u ulici, iz daleka se vidi zbog crepa koji se na jednom delu iskrivio na krovu. Na tavanu je ovalni prozorčić kome fali jedno od četiri staklića. Na prozoru ispod je vitraž koji sam ja naslikala. Ispred nje je drvena taraba i drvo, koje svakog proleća procveta pupoljcima koji nikad ne venu, jer je to drvo divlje trešnje. Na ulazu su masivna drvena vrata koja su već stara ali još uvek moćna i jaka. Prozori gledaju na istok i zapad. Istok je uvek crven, zapad je zlatan, jer, primetićete, čak i nakon oblačnog i kišnog sivoplavog dana, sunce veoma često pokaže svoje zlatno lice na zalasku, na tren pre nego što nestane.