Reagovanje

 

Svedočenje penzionisanog kapetana novosadske policije o sprezi države i kriminala, povodom teksta Znam zašto ste me ubili, Tabloid 198

 

Ne da Đorđe da istina prođe

 

Jedan vrhunski policajac, privržen i pisanoj i nepisanoj etici svoje profesije, školovan u duhu vere u pravo i pravdu, svojevremeno je zasmetao trasiranom usponu Đorđa Ostojića, današnjeg člana Državnog veća tužilaca, a nekadašnjeg načelnika SUP-a Novi Sad. Ostojićeva karijera, prema svedočenju ovog danas penzionisanog kapetana policije, tekla je paralelno sa usponom imperije tajkuna Petra Matijevića i zemunskog klana

 

                         

Pokojnog Branka Glušicu poznavao sam veoma dobro, oko 25 godina. Sarađivali smo i razmenjivali operativna saznanja i podatke još dok je bio radnik u RDB-u.

U periodu 2000/2002. razmenjivali smo informacije o kriminalnoj aktivnosti Dušana Spasojevića. Nikada mi nije bilo jasno za koji deo Resora državne bezbednosti Glušica radi, pošto sam imao saznanja da je Spasojević pod zaštitom RDB-a i da ima jak uticaj u MUP-u. U to sam se uverio 2000. godine...

Naime, Spasojevića smo lišili slobode zbog osnovane sumnje da je pokušao izvršenje krivičnog dela otmice i iznude. U skladu sa zakonom, priveden je u službene prostorije SUP-a Novi Sad i započeli smo sa poligrafskim testiranjem, ali je usmenom naredbom tadašnjeg načelnika SUP-a Novi Sad, generala Marinka Kresoje, ono prekinuto, a Spasojević pušten na slobodu bez krivične prijave.

 Pitao sam Dragišu Mališića, poligrafistu, ko mu je izdao takvo naređenje i dobio odgovor da je to došlo od generala Radeta Markovića, a preko generala Dragana Ilića, koji je potom naredio generalu Marinku Kresoji. Mališić nije smeo da mi fotokopira obrazac poligrafskog testa koji je započeo nad Spasojevićem.

Već tada, službe bezbednosti imale su ozbiljne podatke o delovanju Dušana Spasojevića i surčinskog klana na čijem čelu su se tada nalazili Ljubiša Buha Čume i Spasojević. Nešto pre toga, ovaj klan je kidnapovao i fizički pretukao operativca SUP-a Novi Sad, sada pokojnog Dragana Filipaša. Iako se o tome znalo sve, Služba nije ništa preduzela.

Određene podatke razmenjivao sam i sa Draganom Stojanovićem, šefom grupe za narkomaniju, pošto sam jedino u njega imao poverenje. Poznato je kolegama kako je Stojanović prošao u montiranom procesu. Lažnim svedočenjem Stevana Krstića (danas zamenika načelnika Uprave), Stojanović je krivično gonjen i, naravno, osuđen.

 

Ne znaš kome da veruješ

 

Poučen Filipašovim iskustvom, kao i spoznajom da nemam snage da se izborim s vetrenjačama, a znajući da sam "pod obradom", povukao sam se korak unazad i prestao da podnosim operativne izveštaje naslućujući da sve to ide u ruke onima na koje se ti izveštaji odnose.

Međutim, kao profesionalac nisam prestao sa prikupljanjem informacija, jer sam imao operativnu vezu koja je bila u samom vrhu surčinskog klana, a koja je kasnije prešla u novoformirani zemunski klan. Gledajući sa ove vremenske distance, procenjujem da je bolje bilo da sam od svega digao ruke. To se pokazalo već 2000. godine, kada sam dolaskom Đorđa Ostojića na čelo novosadske policije doživeo pravu golgotu i na kraju prinudno penzionisanje krajem 2002. godine.

Dođoše i oktobarske promene. Iako sam dobro poznavao organizaciju i rad službi, određene devijacije i njihovu znatnu kriminalnu delatnost, međusobnu interesnu vezu određenih rukovodećih kadrova, ipak sam ispao naivan. Mislio sam da će novi ljudi uspeti da prepoznaju pravo stanje stvari, obiman materijal dostavio sam Vuku Obradoviću zaduženom od DOS-a za borbu protiv korupcije i kriminala, kao i novom ministru Dušanu Mihajloviću. Kasnije sam shvatio da nisu bili dorasli za borbu protiv te višeglave aždaje.

Čast svim onim poštenim profesionalcima, neki od njih su se pasivizirali, a oni ludo hrabri i bez dlake na jeziku polako su počeli da nestaju, premeštanjem, penzionisanjem ili montiranim disciplinskim postupcima. Ubrzo sam saznao da materijal i informacije koje sam pisao na volšeban način dospevaju do članova sada već zemunskog klana. Nisam znao kome više da verujem.

 Na mesto načelnika SUP-a Novi Sad postavljen je Đorđe Ostojić, zamenik opštinskog javnog tužioca u Novom Sadu (Obrada Protića). Pojavila se izvesna nada u bolje dane, a onda je ubrzo nestala...

 Ostojić izvesno vreme zadržava Nebojšu Bogunovića kao svog pomoćnika, koji ubrzo prelazi kod biznismena Petra Matijevića. Za novog pomoćnika Ostojić postavlja vremešnog Dobrivoja Panića, nekadašnjeg sekretara SUP-a Novi Sad, smenjenog u jogurt revoluciji, proverenog autonomaša, alkoholičara...

Za načelnika OKP postavlja Boška Arsenijevića, za kojeg sam imao podatke da kao vlasnik agencije "EKCAP" vrši iznude i uterivanje dugova. Otišao sam kod Ostojića i rekao: "...Ovaj kriminalac meni neće biti načelnik". Na ovome se završilo, ali ne zadugo...

 Od svoje veze dobio sam podatak da Arsenijević od ranije šuruje s Nenadom Opačićem i Dušanom Spasojevićem, te da je Spasojević preko svojih veza uticao na postavljenje Arsenijevića! Ovo je potvrdio kasnije i zaštićeni svedok Miladin Suvajdžić zvani Đura Mutavi u svom iskazu na suđenju Nenadu Opačiću. Tačno se zna i u čijem stanu se ovaj dogovor napravio, prisutan je bio Đura Mutavi i inspektor Zoran Gavanski (jedini kasnije osuđen) i još dvojica iz operativne grupe za narkomaniju.

Gavanski je tada bio šef te grupe. Đorđe Ostojić je sve to znao, znao sam ja, a i oni su znali da ja imam o tome i drugim stvarima značajne informacije. Postao sam opasan, usledila je konkretna akcija...

 Otprilike u isto vreme kada je izvršeno nezakonito izdavanje dokumenata roditeljima Dušana Spasojevića, o čemu je istraživao Branko Glušica krajem oktobra 2002, načelnik Arsenijević u razmaku od sedam dana protiv mene pokreće dva disciplinska postupka, a potom me polovinom novembra Đorđe Ostojić rešenjem smenjuje s rukovodećeg mesta i raspoređuje na mesto operativnog radnika u Vrbasu, iako disciplinski postupak nije ni započeo, skidajući mi čin i platu. Odmah sam reagovao i zatražio pomoć i mišljenje tadašnjeg načelnika  za zakonitost u radu Milorada Veljovića. Nakon izvršenih provera, konstatovano je da disciplinske prijave nisu osnovane i da sam ja postupao u skladu sa pravilima Službe.

 

Istraga sabotirana

 

Prigovorom sam se obratio i ministru Dušanu Mihajloviću, ali odgovor nikada nisam dobio. Omražen pasivnim odnosom ministra, Ostojić mi nalaže odlazak na lekarsku komisiju, zbog frakture vratne kičme koju sam zaradio izvršavajući službeni zadatak prilikom NATO bombardovanja.

Posle pregleda, dana 11. decembra 2002, komisija se čudom čudila pitajući zbog čega su me uputili na pregled, konstatujući da nema ni najmanje mogućnosti za invalidsku penziju, što je u protokolu i konstatovano. Tadašnji načelnik Đorđe Ostojić, odmah po ovom saznanju, u popodnevnim časovima dolazi kod tadašnjeg načelnika RJB generala Sretena Lukića, opisujući me najcrnjim rečima i lažima, navodeći da ja sarađujem sa zemunskim klanom i da im odajem službene podatke.

Kao argument naveo je, naravno neistinito, da sam ja, navodno, napisao neki članak objavljen u listu Identitet (list čiji je vlasnik bio bos zemunskog klana), kojim je naružen lik i delo Nenada Čanka. Odmah je usledila intervencija generala Lukića i komisija je promenila nalaz i mišljenje: Gubitak radne sposobnosti!

Tek se u akciji Sablja sve ili bar sve utvrdilo, ali rehabilitacija je bila nemoguća. U akciji Sablja, neočekivano, Ostojić sa mesta načelnika SUP-a Novi Sad imenovan, desetak dana nakon ubistva premijera, za v. d. javnog tužioca Srbije. Iako nije ispunjavao uslove, Ostojić je postao državni tužilac, uhapsio je ili aminovao hapšenje 12.000 ljudi, od kojih je procesuirano svega stotinak.

Koštiničina vlada predložila je zakon koji je i usvojen, i prema čijim odredbama je bilo predviđeno i smenjivanje nelegalno postavljenog Ostojića i predsednice Vrhovnog suda Srbije Sonje Brkić. Ipak, Ostojić je ostao na mestu zamenika republičkog tužioca, a danas je i član Državnog veća tužilaca, sa mandatom od pet godina. Istraga kolege Glušice je sabotirana.

 

 

Pozadina jedne otmice

 

Neosporno je da je, kako je Tabloid pisao, Matijevićev sin Bojan svojevremeno bio otet u novosadskom Novom naselju. Međutim, u ovom slučaju se nije radilo o klasičnom delu otmice. U krivičnoj prijavi Petar Matijević je naveo da otmičari traže cifru od milion DM (tada još nije bio evro). Operativnim proverama je utvrđeno da to baš i nije bila istina. Naime, pre same otmice bilo je više telefonskih poziva iz Hrvatske, kojima je Matijević upozoravan da vrati dug i pripadajaću kamatu. Ukupna cifra nije bila milion, već negde oko 830.000, čak je bilo precizno navedeno i decimalnim brojem.

Operativni radnici koji su obrađivali ovaj slučaj skrenuli su mu na to pažnju i pitali da li je to tačno. Ali, Matijević je to negirao i odmah prekinuo saradnju!

 Nastavio je da kontaktira samo sa zemljakom Nebojšom Bogunovićem koji je tada bio pomoćnik načelnika SUP-a Novi Sad. Bogunović je lično odneo otkupninu u Crnu Goru koja je isplaćena, i Bojan je oslobođen na crnogorsko-albanskoj granici.

Nedugo posle toga Bogunović je napustio policiju i zaposlio se kod Matijevića! Postoji priča koja nije proverena, da je Matijević ukrao tehnološku recepturu poznate fabrike Gavrilović iz Petrinje, te da je zbog toga tražen novac. Ova priča se čini i realnom, jer logo firme Matijević neodoljivo podseća na logo poznate i renomirane industrije mesa Gavrilović.

Izvršioci ovog krivičnog dela su uhapšeni, ali nalogodavci nisu, jer je matijević odbio dfa se ide do kraja u rešavanju slučaja. Naime, traženi otkup je plaćen i tako je slučaj okončan. Krajnje je vreme da neko ozbiljno iz ministarstva finansija ili ekonomije proveri poslovanje imperije Predraga Matijevića. Raja Rodić je mala beba u odnosu na Petra Matijevića.

Postoje indicije da se Matijević nije iskupio. I dalje je ucenjen. I kupuje zemlju po Vojvodini novcem dobijenim iz Hrvatske, fiktivno na svoje ime i za svoj račun, ali će kad za to dođe vreme sve to prodati nekoj firmi iz Hrvatske, kao što je Rodić prodao svoj megamarket Merkatoru.