Veze
Sluèaj Janko Nicoviæ: Ne zna kako mu se zove brat, ali zna da broji tuð novac
Daj pare, jare zadrži
Kada
se u Srbiji nakitite titulama, pa još
imate roðake i prijatelje dobro rasporeðene
po važnim mestima, kao što
ih ima Janko
Nicoviæ, onda vam treba još
samo naivèina poput Ivana
Ivanoviæa pa da lepo zaradite
Igor Milanoviæ
Devedesete prošlog veka bile su
godine u kojima su u svakom pogledu napredovali mutni likovi sa jakim vezama.
Sa nekolicinom njih, na svoju žalost i štetu, u poslovni odnos je stupio i Ivan
Ivanoviæ, vlasnik SSGR Ivan
Ivanoviæ.
Poèetkom devedesetih Ivan je sa svojim poslovnim partnerima
iz PP Grampex odluèio da kupi poslovni
prostor u Beogradu i za to investitoru Radetu Lauševiæu platio 400.000 nemaèkih maraka. Klasièna prevarantska prièa, poznata mnogima koji su tada ali i danas pokušali da kupe nekretnine u Beogradu, tada poèinje da se odvija - iste lokale investitor prodaje
razlièitim osobama, zgrada nikako da
bude sazidana, zatim se ne dobija upotrebna dozvola... Krajem 1997. Ivan i
njegovi poslovni partneri odluèuju da tuže pomenutog Lauševiæa.
U stanu Ivanovog brata je živeo Sloba
Æulafiæ koji se ponudio da ga poveže sa Jankom Nicoviæem, doktorom pravnih nauka i bratom
suvlasnika agencije za zaštitu Protektor. Kako proizilazi iz
zapisnika o glavnoj raspravi, sastavljenog 19. oktobra 2007. u III Opštinskom
sudu u Beogradu (predmet broj 186/06) Nicoviæ je Ivanu obeæao
pomoæ u rešavanju pomenutog imovinsko-pravnog spora uz protivuslugu
u visini od 10 odsto od vrednosti spora. Prevedeno u pare - 40.000 maraka.
Nicoviæ jednog od narednih dana Ivana odvodi kod svog prijatelja
Slaviše Šæekiæa, tadašnjeg naèelnika za imovinske
delikte PU Beograd. Ivanu tada garantuje da æe sve biti u redu, jer je, navodno, Šæekiæ obeæao da æe
biti raspisana meðunarodna poternica za Lauševiæem, koji se tada veæ nalazio u bekstvu. Posle toga odlaze i u Okružni
sud kod sudije Stevice Èukiæa, u Vrhovni sud kod sudije Gorana
Èavline, a i kod predsednika IV
Opštinskog suda Boškoviæa.
Svaki put je Nicoviæ garantovao da je sve u najboljem redu, da
postupak ide pravim tokom i da Ivan nema zbog èega da se brine. Ivan, naravno, uredno plaæa za ove aktivnosti, sve dok decembra 1998. nije
dosegnuta dogovorena svota od 40.000 maraka. Onda u postupku dolazi do zastoja.
Septembra 2000. godine, pod
pritiskom svojih poslovnih partnera, Ivan uspeva da stupi u kontakt sa Nicoviæem i da se dogovori o izdavanju priznanice na
primljeni honorar. Priznanica je potpisana 19. septembra 2000. godine na
Terazijama, u automobilu Janka Nicoviæa,
i danas predstavlja jedini, ali i najvažniji dokaz o prirodi poslovnog odnosa izmeðu Nicoviæa i
Ivana. U njoj profesor ustavnog prava na Univerzitetu u Podgorici i
Fakultetu za poslovno pravo u Novom Sadu Janko Nicoviæ prihvata da je novac primio "...na ime
usluga u vezi sa zastupanjem i pozitivnim rešenjem spora...". Pri
tome, doktor i profesor prava Nicoviæ
nije advokat, te ovo sluti na nadripisarstvo, koje zakon sankcioniše.
Da li iz tog ili nekog drugog
razloga, Nicoviæ na sudu negira da je
novac uzeo za sebe i tvrdi da je samo bio posrednik izmeðu svoga brata, suvlasnika Protektora, i
Ivana kome je, navodno, bila potrebna fizièka zaštita od dužnika, Lauševiæa. Ovakve izjave Janko Nicoviæ daje i u sklopu parniènog postupka koji je Ivan inicirao, ali i kao okrivljeni
za krivièno delo prevare u postupku Ki
1870/05 koji je obustavljen zbog zastarelosti.
Interesantno je da Janko svog
brata naziva Miodragom, kako je i uneto u zapisnik pred III Opštinskim
sudom. Po našim saznanjima nijedan od
roðene braæe Janka Nicoviæa
ne zove se tako, a suvlasnik Protektora je Marko Nicoviæ. Da li je profesor toliko zaboravan da veæ više ne zna ni kako mu se
zove roðeni brat?
Zaboravan ili ne, tek Janko
Nicoviæ oèigledno nikada nije zaboravljao da od naivnog Ivana
Ivanoviæa naplati honorar koji mu po
zakonu nikako ne pripada.