https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

FELJTON

FELJTON

 

Borba za vodu: Tek slede sukobi i ratovi za ovu stratešku sirovinu koju olako prihvatamo zdravo za gotovo (4)

 

Zabranjena meta

 

Svetski sistemi sveže vode danas su u krizi - kako zbog globalnog zagrevanja, tako i zbog rasta stanovništva, pa i korupcije. Mada voda još uvek ne privlači pažnju medija, poput energetskih tema gasa i nafte, mnogi eksperti odavno već predviđaju da će voda biti centralni resurs i tema 21. veka. Jer poodavno je jasno da ko vlada vodom, on je i kontroliše, distribuira, prodaje, uskraćuje, skreće, raspolaže jasnim instrumentom dominacije. O vodi kao geopolitičkoj činjenici, te kao o strateškom i vojnom argumentu, govori knjiga dr Zorana Petrovića Piroćanca "Geopolitika vode - hidropolitika, hidrostresovi i sukobi hidrauličkog oružja 21. veka" iz koje objavljujemo izvode u sledećih nekoliko brojeva

   

Piše: dr Zoran Petrović Piroćanac

 

                                                                                            

 

Voda čini najveći resurs Zemlje jer pokriva oko 71 odsto njene površine, što je 1.400 miliona kvadratnih kilometara. Ipak, 98 odsto ove vode ima sadržinu soli koja je previsoka da bi se koristila za navodnjavanje, ili pak za većinu industrijskih upotreba.

Količina kontinentalnih, tj. površinskih voda, kao i podzemnih na sveukupnoj površini zemljišta Zemlje, procenjuje se na 40.000 milijardi kubnih metara godišnje, ali je neravnomerno raspoređena.

Što se ovaj resurs više razređuje u nekim zonama, to su tenzije među državama koje dele ove resurse veće. Demografski rast, povećane potrebe zemalja u razvoju, kao i onih industrijalizovanih, klimatske promene u vidu sve težih suša ili pustošećih poplava, zaoštravaju vitalni karakter vode - ona je postala veliki ekonomski ulog, pa dakle i ulog nacionalne ili međunarodne politike, kao i generator konfliktnih situacija među državama. Te situacije su obeležene u najvećoj meri odnosom snaga, bilo na Bliskom i Srednjem istoku (problemi reka Eufrat, Jordan, i posebno Nil) ili u drugim delovima sveta (Rio Grande, Gan itd.).

Ponekad se dođe do skromnih pomaka nabolje, poput svojevremenog radnog sporazuma Undugu povodom Nila, ali uglavnom su situacije permanentno napete oko reka i vode. Međunarodno pravo na vodu suštinski se ograničavalo na specifično korišćenje poput plovidbe i hidroelektrične energije.

Izvori međunarodnog prava na vodu su oni koje navodi član 38 statuta Međunarodnog suda pravde (SIJ). Prva formulisana međunarodna doktrina, zvana Harmon doktrina, zalaže se za apsolutni teritorijalni suverenitet i proklamuje da država može da koristi vode na svojoj teritoriji na način koji smatra najpogodnijim za nacionalne interese, nezavisno od spoljnih posledica. Osnivanjem lavlje arbitraže između SAD i Meksika tokom sukoba oko reke Rio Grande (1895), ova doktrina je zapravo napuštena posle Drugog svetskog rata. Danas se na nju retko poziva, tek u situaciji diplomatskog nadmetanja.

Ali, čim se napusti deo ovog apsolutnog teritorijalnog suvereniteta, ulazi se u logiku prihvaćene restrikcije "dogovora strana" suvereniteta država, čineći tako od vode podeljeni resurs. Tada se pojavljuje na sceni i princip "razumnog i podjednakog korišćenja", koji se svodi na stav da "države mogu da vrše samo ne-štetno korišćenje svoje teritorije".

Iako složen za konkretno formulisanje, ovaj princip poslužio je kao osnova u nekoliko slavnih sudskih odluka, poput evropske topionice Trel. Najpoznatija odluka Međunarodnog suda pravde je ona u aferi tesnaca Krf između Ujedinjenog Kraljevstva i Albanije, od 1949. godine.

 

Međunarodno pravo i vode

 

 

Komisija OUN za Evropu, sa SAD i Kanadom pride, usvojila je jednu konvenciju koja nabraja velike principe koji moraju da figurišu u ugovorima koji vezuju obalne zemlje. Ona se oslanjanja na principe koji su u vreme donošenja tek izranjali, a danas su široko rasprostranjeni, o najboljim raspoloživim tehnologijama (VAT) i najboljim ekološkim tehnologijama, kao i insistiranjem na kontroli odbačenog putem objektivnih sredstava i razmenom informacija.

Još jedan značajan korak u novije vreme učinjen je Konvencijom u Njujorku, koju su usvojile OUN 1997, o "pravu koje se tiče korišćenja međunarodnih vodotokova u svrhe koje nisu plovidba". Ta konvencija uvodi još jednu, znatno širu, obavezu o zaštiti eko-sistema i eksplicitnoj vezi sa ugovorima koji se tiču prava na more.

Na kolokvijumu "Memorijal mira" 1999. godine u francuskom gradu Kanu (Caen, a ne Cannes), pod naslovom "Hoće li izbiti rat za vodu?", još jednom se pokazalo do koje mere je voda u središtu savremenih sukoba. Ona je to istovremeno, ekstremnom tenzijom korišćenja u zonama u kojima je ekonomski i društveni razvoj postao totalno zavisan od slabih resursa vode koji su preterano eksploatisani, kao i time što je realno kolosalno strategijsko oruđe kakvo je voda, postala između zemalja uzvodno i onih nizvodno.

Večita je rasprava između onih koji vodu smatraju generatorom sukoba i onih koji se zalažu za "diplomatiju vode" i tu vide izvanrednu diplomatsku alatku za smirivanje sukoba i sporova. Ove druge najviše zastupaju dve institucije: norveška Akademija i Institute for Multitrack Diplomac.

Ne treba pri tom zaboraviti izuzetno kapitalistički karakter opreme za vodu koja se amortizuje u periodu 30-40 godina. Mobilisanje privatnih finansija u domenu vode ograničeno je zaziranjem kapitala pred pitanjem institucionalne stabilnosti zemlje u koju se investira. Mali primer je i odnos krupnog kapitala o pitanju investicija u Dunav. Ova izuzetna, ekonomski visokopotencijalna zona Evrope, privlačna je za investiranje. Podunavlje će donositi velike prihode u ovom stoleću, a i te kako se uvažava činjenica da najduža deonica toka Dunava, 588 kilometara, prolazi kroz Srbiju. No, institucionalna nedovršenost srpske države, njena nesposobna i korumpirana politička klasa, ne ohrabruju previše investitore, pa se zdrava ekonomska situacija za ulaganja u Dunav očekuju tek pošto se region Srbije politički stabilizuje.

 

Običajno pravo

 

U izvesnoj meri, međunarodni običaj je omogućio da se pokrenu neki važni principi u oblasti zajedničkog korišćenja resursa vode, među kojima i:

- obaveza saradnje i pregovaranja s namerom da se dođe do sporazuma;

- zabrana realizovanja preuređenja koja mogu da imaju posledice sa trajnim štetama, na uštrb drugih država;

- obaveza prethodne konsultacije;

- ujednačeno korišćenje resursa koji se dele, uključujući podzemne vode.

Ulazimo tako u vreme izranjanja opštih principa međunarodnog prava u oblasti vode. Među tim principima ističu se:

- obaveza da se ne zloupotrebljavaju svoja prava ( Sic utere tuo ut alienum non ladas), ili, preciznije, da se svoje dobro koristi tako da ne šteti drugom;

- pravila dobrosusedstva po kojima jedna država koja deli basen sa drugom državom ne treba da preduzima ništa što bi moglo da ima negativnih reperkusija na teritoriji druge države;

- "dobronamernost" (La bonne foi).

Međutim, svi mogući sporazumi imaju kapitalnu manu: nemogućnost potpunog reciprociteta između države uzvodno i države nizvodno, pošto je u pitanju zakon fizike - da voda uvek teče u istom smeru.

Postoji tridesetak pravnih odluka u oblasti vode od 19. stoleća do danas. Takav je princip zajednice interesa među priobalnim državama, na koji se pozvao Stalni sud međunarodne pravde (SRJ1) povodom spora koji se odnosio na teritorijalnu kompetenciju Međunarodne komisije Odre. Poznata je arbitrarna presuda Grover Klivland od 22. marta 1888. godine, koja odlučuje da Kostarika ne može legitimno da sprečava Nikaragvu da o svom trošku i na svojoj teritoriji vrši radove. Tu ipak postoji mala rezerva, a to je da Nikaragva ne izaziva nikakvu poplavu ili štetu na kostarikanskoj teritoriji, osim ako je ne obešteti.

U novije vreme, presudom od septembra 1968. godine za branu Gut, Kanadi se nalaže da, kao graditelju brane, nadoknadi transgraničnu štetu izazvanu SAD zbog korišćenja jednog međunarodnog vodotoka.

Ugovorom u Vašingtonu 1944. godine, zaključenim između Meksika i SAD oko koriščenja reka Kolorado, Tihuana i Rio Grande, formira se komisija zadužena za gradnju zajedničkih brana. Ugovor ima i klauzulu o solidarnosti u slučaju izuzetne suše u jednoj zemlji, a obilja vode u drugoj.

Brazil i Paragvaj su 1973. godine sklopili ugovor o gradnji binacionalne brane Itaipu.

 

Ovladavanje vodenim prostorom

 

O primeni ugovora o zajedničkoj deobi resursa govori rezultat Komisije Indus. Tu je bilo reči o sporazumu između Indije i Pakistana 1960. godine. Uz pomoć Svetske banke, nađeno je rešenje da tri reke basena Inda budu u potpunosti dodeljene Indiji, a tri druge reke ekskluzivno Pakistanu. Ali, podelom iz 1947. godine, Pakistan je postao totalno zavisan od Indije, koja je raspolagala sistemom za navodnjavanje, a druga uzvodnim basenima.

Neki sporazumi bili su politički blokirani zbog činjenice da države nisu tome pristupale. Takav je bio slučaj sporazuma sklopljenog 1959. godine između Egipta i Sudana, na kraju dugih istorijskih zamešateljstava, koji je odredio podelu voda Nila. Principijelno protivljenje Etiopije oduzelo je veliki deo efekta koji je ovaj sporazum o Nilu trebalo da ima za celokupni region. Etiopija u stvari nikad nije priznala Nil kao međunarodnu reku, tako što je za sebe rezervisala unilateralno uređenje Plavog Nila i njegovih pritoka.

Još jedan primer iz Afrike: ratovi u Ruandi, Burundiju i zbog nestabilnosti Zaira, zaustavili su projekat saradnje među zemljama članicama Ekonomske zajednice zemalja Velikih jezera (CEPGL), koji je trebalo da zaštiti vode zajedničkih jezera, naročito jezera Tanganjika i Kivu, posebno od opasnosti poput kvaliteta voda tih jezera.

U Evropi imamo slučaj Holandije koja je 1963. godine - zabrinuta zbog rastućeg saliniteta Rajne - insistirala na stvaranju komisije priobalnih zemalja za zaštitu Rajne. I 1976. godine je najzad potpisana Konvencija o zaštiti Rajne od hemijskog zagađenja. Nastavak je bio program akcije za Rajnu 1986. godine, kako bi se vaspostavila restauracija nekadašnjeg akvatičkog života. To je podrazumevalo da u narednih 10 godina sve zemlje svedu na 50 odsto prosipanja 30 glavnih zagađivača.

U Evropi, ali i svetu, sve se više radi na raznim sporazumima povodom vode, ali je i dalje jasno da zemlje ne uspevaju da uspostave istinski korpus pravila koja zabranjuju korišćenje vode kao destruktivnog oružja.

Ni tzv. Četvrta konvencija iz Haga od 1907. godine, ni Ženevski protokol iz 1925. godine, nisu predviđali dispozicije koje teže očuvanju vode i hidrauličkim uređenjima u slučaju oružanog sukoba. Ipak, neke odredbe Četvrte haške konvencije govore o zabrani korišćenja ili dozvoljavanja da se rasipaju otrovne materije u vodi (čl. 23), kao i bakteriološka oružja (Ženevski protokol).

 

Sporazumi nade

 

 

Tek 1949. godine dodatni Protokol Ženevskih konvencija (čl. 54.2), predviđa zabranu "napadanja, razaranja, otimanja ili stavljanja van upotrebe neophodnih dobara za preživljavanje civilnog stanovništva, naročito instalacija i rezervi pitke vode i instalacije za navodnjavanje, kako bi se zbog njihove vrednosti za preživljavanje lišilo civilno stanovništvo, ili suprotna strana, ma kakav bio motiv koji ih nadahnjivao, da to bude zbog izgladnjivanja civilnih osoba, provociranja njihovog preseljenja ili bilo kakav drugi razlog".

Međutim, mora se priznati da je razaranje jedne takve strategijske mete, poput fabrike za proizvodnju električne energije, dovoljno da se prekine rad fabrike vode.

International Law Association inicira pravila nazvana Helsinška (1966), koja se odnose na korišćenje voda međunarodnih vodotokova. Tu se predlaže zabrana trovanja vode neophodne za dobro zdravlje i preživljavanje civilnog stanovništva, kao i činjenice da se voda učini prljavom za ljudsku ishranu.

Namera je bila i da se reguliše zabrana skretanja vodotokova, ako jedna takva akcija može da izazove neproporcionalne patnje civilima, ili suštinske štete čovekovoj okolini. Istovremeno, instalacije za snabdevanje vodom, koje su neophodne za održavanje minimalnih uslova opstanka, ne treba da budu zarobljene ili razorene (član 2), a "razaranje hidrauličkih instalacija koje predstavljaju rizike, poput brana i ustava, je zabranjeno" (član 5).

 S druge strane, odredbe jednog mirovnog sporazuma ne bi smele da imaju za posledicu lišavanje stanovništva njegovih resursa vode, koji su neophodni za njegovu privredu i uslovljavaju njegov opstanak.

Na kraju prvog rata u Zalivu, videla se i evolucija u Rezoluciji OUN A/47/37, koja teži da zabrani svako razaranje okoline koje ne bi striktno bilo opravdano vojnim ciljevima. Sve te mere imaju nameru da se primene ne samo tokom trajanja vojnih operacija već i tokom okupacija teritorija.

Protokole iz 1997. godine nisu ratifikovale sve države članice, već 159 država OUN. Najjače zemlje sveta, poput SAD, suprotstavile su se toj ratifikaciji. A u najnovije vreme asimetričnih sukoba, poput terorizma i unutrašnjih sukoba u zemljama, ne spadaju i dalje u međunarodno humanitarno pravo. Tako da danas i dalje ne postoji međunarodna institucija koja je efektivno u stanju da primeni ove dispozicije.

Stvaranje stalnog Međunarodnog krivičnog suda (CPI) ponovo rađa nadu. Sud je stvoren 2002. godine i biće kompetentan za ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i teških narušavanja međunarodnog humanitarnog prava. Međutim, ponovo, Sud nema podršku SAD, što će značajno umanjiti njegovu efikasnost. Ipak, vreme radi za ovaj sud, pa mnogi prognoziraju da će se na njemu, u ovom stoleću, naći i zločini SAD širom planete, u veoma širokom dijapazonu nepočinstava.

 

                                                                                                                  (Nastaviće se)

 

 

ANTRFILE 1:

 

Šest izraženih globalnih problema sa vodom

 

1. Globalni deficit hidroresursa u suvom regionu sa intenzivnim isparavanjem;

2. Visok demografski rast koji povećava potrebe za vodom;

3. Nejednakost zemalja i njihovih vodnih resursa (neke, poput Libana, imaju više vode od drugih);

4. Nejednakost razina potrošnje usko korelisanih sa kontrastima razvoja;

5. Složenost hidroloških mreža koje ne poštuju linije granica;

6. Slabost institucionalnih kapaciteta koja pogoršava visoki nivo gubitaka i rasipanja.

 

 

 

 

 

Države sa najmanje vode na planeti su: Malta, Katar, Libija, Bahrein, Singapur, Barbados, Saudijska Arabija, Jordan, Jemen, Izrael, Tunis, Alžir, Burundi, Zelenortska Ostrva, Oman, Ujedinjeni Arapski Emirati, Egipat, Kenija i Maroko. Dakle, polovina najsuvljih zemalja je u zoni Bliskog i Srednjeg istoka.

 

"Upravljanje vodom je visoko teritorijalizovano pitanje, koje igra notornu ulogu u organizovanju i ovladavanju prostorom. Tako proizvedene teritorijalne dinamike uslovljene su shemama aktera koji postupaju prema ulozima rivaliteta moći."

 Lajla Meta, indijski istraživač problema vode

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane