Kikinda
Najdalje za dvadeset
godina, a možda i ranije biće iscrpljena fosilna goriva u Kikindi, a onda...
Kako
zaraditi od crne nafte za crne dane
Inženjer
Stanislav Karaš iz Novog Sada u pismu upućenom Tabloidu razmatra dalju sudbinu
"naftaških" krajeva u Vojvodini nakon iscrpljivanja najbogatijih
nalazišta od kojih lokalne samouprave ubiraju rentu
...
U avgustu 2010. godine
otvoren je, a kako bi nego svečano, novi sistem za
eksploataciju nafte nedaleko od samog grada Kikinde u pravcu prema Ruskom Selu.
Tako je ponovo pokrenuto pitanje nadoknade (popularnije nazvane "rudna
renta") koju bi stanovnici Kikinde i okolnih sela, a najpre sela Mokrin,
trebalo da dobijaju zbog eksploatacije rudnog blaga i korišćenja
infrastrukture. Naravno, u tu nadoknadu uračunato je i remećenje ekološke
ravnoteže.
Naftna industrija Srbije, u stvari, sad već Gaspromnjeft,
počeo je sa eksploatacijom nafte na mestu Kikinda varoš, a bušotine se nalaze
oko samog grada i na Starom jezeru. Prosečno se godišnje proizvede između 200 i
300 hiljada tona nafte i 200 i 300 miliona kubnih metara gasa, što daje oko
pola miliona tona tzv. uslovne nafte (hiljadu kubika gasa je ekvivalentno toni
nafte).
Od devedesetih godina prošlog veka do danas, Kikinda je imala malo koristi
od eksploatacije nafte. "Rudna renta" je bila mala i neredovno je
isplaćivana. Zakonom o rudarstvu iz 2006. godine utvrđeno je da NIS
uplaćuje državi tri odsto od prihoda od proizvedenih derivata, a od te sume
polovina ide lokalnim samoupravama. Proteklih godina NIS je državi
uplaćivao u proseku 300 miliona dinara godišnje na ime rente, što znači da je
opštinama pripalo pola od te sume, a kako je u Kikindi i okolini najviše
bušotina, budžet Kikinde redovno je godišnje dobijao između 70 i 80 miliona
dinara. I ne samo to. NIS je davao novac za kulturu i sport, pa je ta
suma prevazilazila i 100 miliona dinara.
Problem je, međutim, u tome što je ta suma bila nedovoljna za potrebe
Kikinde, a lokalna samouprava je uvek nekako snishodljivo bila zahvalna i nikad
nije ni znala tačne prihode NIS-a u ataru opštine, te je onu rentu bilo
nemoguće izračunati.
Nove bušotine s novom opremom mnogostruko su povećale proizvodnju, a
stručne procene govore da je ove godine
od bušotina u gradskoj okolini dobijeno skoro100.000 tona nafte. Cena sirove
nafte na svetskoj berzi je trenutno nešto iznad 80 dolara za barel. Barele je
teško prevesti u tone, ali grubo se računa da je više od šest barela
ekvivalentno jednoj toni, što znači da tona sirove nafte vredi oko 500 dolara.
Tako će NIS ove godine samo iz naše varoši izvući nafte u vrednosti od
skoro 500 miliona dolara.
Kikinda, očigledno, nema pravu nadoknadu, i kad se ovo bogatstvo posle
dvadesetak godina iscrpi (a sve govori da će to biti i znatno ranije, jer je
ruska tehnologija eksploatacije višestruko brža), realnost je da će ostati
zaboravljena i od boga i od države, ekološki unakažena, kao što je danas grad
Bor s okolinom.
Ovim pismom želim da podstaknem lokalne vlasti na nove pregovore o
pravičnoj nadoknadi za eksploataciju prirodnih bogatstava koji se nalaze ispod
grada Kikinde, ovaj put sa novim vlasnikom NIS-a, Gaspromnjeftom,
koji bi trebalo da ima razumevanja za potrebe lokalnog stanovništva, jer kako
se država Srbija do sada prema njemu odnosila, bilo je to malo manje
materinski, a malo više maćehinski.
Sve ovo tiče se i ostalih "naftaških" krajeva u Vojvodini i
njihovih lokalnih samouprava. Malo nade budi činjenica da bi ruski istraživački
timovi (Gaspromnjeft ima jedini pravo na potragu za naftom i gasom u
Srbiji do 2012. godine!) pronašli nova nalazišta na prostoru "panonskog
mora".