Druga

Šta to drug Mićunović radi drugu Tadiću

 

Šaptač

 

Ivan Molotok

 

Stranački izbori za predsednika i potpredsednike Demokratske stranke bili su, kao i svaki događaj od prvorazrednog državnog značaja, jer se radilo o glavi države, ili barem o licitiranju njene cene, predmet opširnih analiza i sinteza. Zanimljivo je da je u tom kontekstu potpuno nezapaženo prošla činjenica da je za predsednika nekakvog njihovog Političkog saveta ponovo, kao jedini kandidat, sa mnogo ljubavi i glasova  izabran Dragoljub Mićunović, više Metuzalem nego starac Fočo od stotinu leta, kojemu je u devetoj deceniji života ponovo ustupljen vladajućestranački, pa dakle i državni mandat, da nam projektuje konstrukciju za demokratski i uopšte politički sadržaj neizvesne nam budućnosti.

Tokom pregleda polugodišnjeg misaonog stvaralaštva ovog politički najpismenijeg među njima, dakle i među nama, nailazi se na jednu jedinu suvislu procenu, koja se odnosi na eventualnu saradnju demokrata sa Srpskom naprednom strankom za koju se, opet, pretpostavlja da će, ni najmanje svojom zaslugom - jer joj je pedigre sraman - nego zaslugom samih demokrata, na sledećim izborima, kad god da budu i kako god budu organizovani, ove naprosto oduvati sa političke scene. Elem, u vezi sa tim, demokratski politički mag Mićunović izjavljuje da je sa SNS, kojeg bi po definiciji i vlastitoj demokratskoj legitimaciji trebalo da se gnuša, a njegovu politiku i ideologiju da smatra prihvatljivom tek u nekom samrtničkom času kada bi bilo biti ili ne biti za Srbiju - saradnja apsolutno moguća pod uslovom da bez kolebanja prihvati program Demokratske stranke.

Nije ovakva izjava upečatljiva zbog gluposti ili besmislenosti sadržaja, nego zbog brzine i autoritativnosti kojom ovaj politički traser naše budućnosti spaja nespojivo, jer bi bilo teško reći da spaja crno i belo ili dobro i zlo, pošto su i DS i SNS sa iste strane propasti. I zbog toga što je, kad se sve sabere, a prilika za sabiranje bila je ne samo decembarska demokratska izborna tragedija, nego, i neuporedivo više, i dvadesetogodišnjica osnivanja Demokratske stranke i dvadesetogodišnjica višestranačja u Srbiji, g. Mićunović u toj propasti odigrao više nego značajnu, a u najmanju ruku - misterioznu ulogu.

Sa onim što se danas zna bilo bi, naime, veoma lako dokazati da je, što činjenjem što nečinjenjem, (in)direktno odgovoran za većinu neuspeha opozicije tokom poslednje decenije 20. veka, bilo u svojstvu prvog čoveka Demokratske stranke, bilo u svojstvu prvog čoveka kasnije prišljamčenog Demokratskog centra, ali u svakom slučaju i trajno angažovanog u razbijanju opozicije u korist Miloševićevog režima. Kad god je bila prilika, a bilo ih je mnogo, da svojim jezičkom na istorijskoj vagi (oduvek je "sanjao" da, poput svojevremeno nemačkih liberala - Genšera ili Kinkela, na primer - bude onaj epohalno važan jezičak koji će presudno pristati u svaku rupu) prevagne na stranu vlasti ili opozicije, bez izuzetka je podizao stranu - vlasti, odnosno onu Miloševićevu. O tome već dvadeset godina sistematski svedoče ne njegovi protivnici, već njegovi saborci i stranačke kolege.    

Nema nikakve svrhe prelistavati Mićunovićevu političku biografiju, ali će i par sitnih iglica biti sasvim dovoljna ilustracija njegovog profila.

Tako je već i prilikom samog osnivanja DS, iako nije bio u prvoj ligi viđenih za predsednika stranke (nego Borislav Pekić), animirao svog učenika Zorana Đinđića da ga, pre nego što su se drugi snašli, predloži za predsednika. Kad je "na prevaru" izabran, odmah je demokratski izabrao Đinđića u Izvršni odbor, iako ni ovaj nije bio u prvom redu viđenih za takvo nešto.

Prva Mićunovićeva akcija bila je ni manje ni više nego dogovor sa Miloševićem, a protiv većine tadašnje opozicije, da se prvi višestranački izbori ne bojkotuju, iako su planirani pod sramnim uslovima. 

Ubrzo iz njegove DS, tačnije od njegove samovolje i političkih manira, beže Nikola Milošević i Kosta Čavoški i osnivaju Srpsku liberalnu stranku.

Tokom devetomartovskih demonstracija 1991, kao lider demokrata ponaša se kao da je Miloševićev portparol u opoziciji, toliko da se i Miloševiću smučilo kada se, tokom razgovora sa studentima, kada su ovi od njega tražili da tada uhapšenog Draškovića pusti iz zatvora, direktno obratio prisutnom Mićunoviću pitanjem: "Mićune, nismo se tako dogovorili?!"

Par meseci pred raspad SFRJ, kada je i deci bilo jasno da od toga nema ništa, energično izjavljuje da će "SFRJ sigurno opstati".

Već sledeće godine ne dozvoljava svojoj stranci da pristupi koaliciji Depos, ali zato tokom čuvenog Vidovdanskog sabora odlazi u Ameriku. Na pitanje - zar nije logično da bude tu kada se možda odlučuje sudbina države, odgovara da je imao ranije zakazana važnija posla, ali će se sigurno odmah vratiti iz Amerike ako se ispostavi da se radi o istorijskom trenutku, dakle ako drugi obave posao umesto njega. Onda bi se on vratio da uzme svoj deo kolača.

Njegovo ponašanje povodom Deposa bilo je povod da iz DS istupi Vojislav Koštunica i da osnuje DSS, odvodeći za sobom veći deo Odbora. U vezi s tim, šuruje sa Miloševićem da se DSS onemogući registracija. U isto vreme, iz neke Platforme za sprečavanje građanskog rata koja je trebalo da se nađe pred Skupštinom, samovoljno i bez znanja drugih iz poslaničke grupe izbacuje jednu jedinu rečenicu u kojoj se konstatuje, sasvim korektno, da bi ostavka Slobodana Miloševića "doprinela demokratskim promenama u Srbiji".

To je bio povod da i Nikola Milošević konstatuje kako više nikome ne treba dokazivati da gospoda Mićunović i Tadić (Ljubomir) hoće saradnju sa srpskom vlašću, ali neće nikakvu saradnju sa srpskom opozicijom.

Kada su 1993. radikali najavili pokretanje pitanja poverenja vladi Nikole Šainovića, usred prebrojavanja glasova kojima bi u Skupštini bila podržana njihova inicijativa, procurile su vesti da se Mićunović dogovorio sa Miloševićem da DS ne učestvuje u rušenju Vlade. Kasnije je Mićunović u Ninu, umesto demantija, rekao: "Da je ovo normalna zemlja, sa Miloševićem bi se svi politički prvaci, a samim tim i ja, sretali svakog ponedeljka...!"

Mićunovićevi sastanci sa Miloševićem bili su povod za njegovo smenjivanje sa mesta predsednika DS, jer je Đinđić optužio Mićunovića da "iza leđa stranke šuruje sa režimom", a potom i za izbacivanje iz DS. Onda je Mićunović osnovao DC, a svoje dojučerašnje kolege nazvao ratnim huškačima, političarima čiji je zanat vođenje rata. On je, izrekavši pomenutu ocenu, smatrao da više nikada neće sarađivati sa Đinđićem. Ipak, brzo se pokajao i za uzvrat dobio položaj u Đinđićevoj "reformatorskoj mašineriji", da bi se 2003. ponovo vratio u stranku iz koje je naglavačke izbačen.

I sve tako. Nedavno, povodom obeležavanja desete godišnjice osnivanja DOS, ne trepnuvši izjavljuje kako je DOS osnovan u njegovoj kancelariji, iako je notorna činjenica da je to bilo u prostorijama SPO.

Čak i ako se zanemari veoma utemeljena pretpostavka da je Mićunović bio čovek ubačen da opozicija (uključujući i njegove stranke) ne uspe, onda kada je to zaista mogla i kada se, po ugledu na događaje u drugim istočnoevropskim zemljama, to od nje i očekivalo - ostaje zapažanje da je tolika količina pogrešnih političkih procena i odluka, od kojih su neke imale i "državnički karakter", suviše nenormalna i nelogična od strane čoveka kalibra i kova kojim on želi da se prikaže i prikazuje se već decenijama - da bi bila slučajna.

Kada se sve sabere, možda lider DS Tadić i nije toliko kriv za haos u koji nas je uvukao. Pored takvog predsednika Političkog saveta, dobro je i on još živ. Ako jeste.

 

 

 

 

Tolika količina pogrešnih političkih procena i odluka suviše je nenormalna da bi bila slučajna