FELJTON

Karsten Alnes: Roman o sarajevskom atentatu 1914. godine (5)

 

Prestolonaslednik je fatamorgana

 

Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje delove romana "Nemoj da mi umreš, Sofija" Karstena Alnesa, koji je s norveškog preveo Predrag Crnković.

U knjizi su predstavljeni događaji koji su se desili 28. juna 1914, od ranog jutra pa do jedanaest sati i pet minuta, i zasnivaju se na brojnoj i obimnoj literaturi o uzrocima koji su doveli do Prvog svetskog rata. Mnogo toga što se dogodilo i dalje je nerazjašnjeno, a verovatno će tako i ostati. Delimično zbog haosa koji je nastao posle ubistva austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferninanda, a delom i zbog toga što su važne informacije zadržane u tajnosti

 

....

 

Razdanilo se. Ustao je, obukao odelo, izglancao cipele i vezao kravatu. Zatim je izvadio kutijicu s kapsulom i stavio je u usta, uz desni s desne strane, praktično uz obraz. Zatim je kutijicu izvadio i stavio u desni džep od sakoa. Očešljao se, zategao kravatu, i zatim izvadio ostatak novčanica iz fioke, stavio 20 kruna u koverat a ostatak u novčanik koji je stavio u desni zadnji džep od pantalona. Na stočiću pored stola ležale su patriotske novine Narod, sa slikom srpskog kralja Petra na naslovnoj strani. Oči su mu preletele preko glavne vesti koja je govorila o velikoj, novoj otadžbini koja će uskoro postati stvarnost. Impulsivno je stavio novine u levi džep od sakoa, dok je desni unutrašnji džep trebalo da ostane za nešto važnije.

 

Videćemo se na nebu

 

Prvi zvuci jutra iz kafane, ispod porodičnog stana, značili su da je majka počela spremati dnevni izbor jela. Prošao je dnevnom sobom čija su tri velika prozora gledala na ulicu, kroz spavaću sobu roditelja koja je, takođe, bila prazna, i došao do vrata bakine sobe. Pokucao je. Niko nije odgovorio, ali je znao da je ona budna. Kada ne bi odgovorila, bilo bi to zato što ne bi čula njegovo kucanje. Nikada nije spavala ujutro, već je razmišljala o smrti i o tome kako je svima samo na smetnji. Pritisnuo je kvaku nadole i ušao. Bilo je kako je i mislio. Već se bila obukla i sedela je na stolici, okrenuta licem prema prozoru.

"Jesi li budna", upitao je.

"Da", odgovorila je. "Kao i uvek."

"Idem na put", rekao je.

"Opet?"

"Opet."

"Ideš daleko?"

"Veoma daleko:'

"Dakle, dugo te neće biti?"

"Da."

"Onda te možda više neću videti?"

"Možda"

Došlo mu je da zaplače, ali to ipak nije učinio. "Moguće je", rekao je, "da se više nećemo videti. Nikada." "Videćemo se na nebu."

Mnogo je voleo baku po ocu. Ali nije verovao u boga. "Da, na nebu ćemo se videti", rekao je i osetio kako mu je suvo grlo.

Sedela je bez reči i snuždena.

"Imam poklon za tebe", rekao je i dao joj koverat.

"Poklon?"

Polako ga je otvorila. Ruke su joj se tresle. Premetala je novčanice.

"Ali ovo", rekla je i podigla novac prema njemu. "Odakle ovaj novac?"

"Zaradio sam ga u štampariji", rekao je.

"U štampariji?"

"Da, u štampariji u Beogradu."

Izgledala je kao da je ugasnula.

"Pazi se", rekla je. "I dobro doručkuj."

"Hoću"

"Baš si mršav", rekla je. "Moraš bolje da jedeš. Ne smeš da ostaneš tako mršav."

Sada je čuo kako roditelji i konobarica spremaju kafanu za današnju svečanost. Zalogajnica je bila redovno mesto za železničare s linije do Hercegovine i Slavonije; voleli su da piju pivo i jedu kobasice. Ali objekat je isto tako privlačio i priličan broj policajaca iz glavne policijske stanice, mnogo radnika iz fabrike duvana i studenata iz medrese (akademije za muslimanske nastavnike), a u krčmu su zalazili i gimnazijalci. Navraćali su i funkcioneri državne banke i studenti muslimanske pravne škole.

Od ranog prepodneva nadvio se gusti duvanski dim, a ogledala nad šankom su već dobila žutu boju. Hranu je pripremala majka, niska i debeljuškasta žena, na pragu četrdesetih, i posluživala je uz pomoć devojke Linde koja se vrzmala od stola do stola u uzaludnom pokušaju da ulovi nekog od muških gostiju, što je po nepisanim pravilima bilo strogo zabranjeno, zbog toga što je u kuhinji dovodilo do redovnih nedeljnih ćuški, za koje je bila zadužena domaćica.

Linda bi šmrcala i obećavala da će se popraviti, ali nije mogla odoleti kotlokrpi koji je uz to bio i oženjen i imao dvoje dece, ali ju je ipak milovao po bedru, šalio se s njom i slao joj poglede pune uzdaha. Linda je upravo navršila tridesetu, bila je smerna i katoličkog vaspitanja, gladna nežnosti, spremna na bilo koga ko bi se zatekao u ledeno hladnom sobičku, koji je uglavnom bio prazan i nalazio se odmah do vrata na koji se ulazilo s ulice, i koji je zbog svoje hladnoće, od koje se sve ledilo, bio dobar za čuvanje lako kvarljive robe i koji su koristili za mleko, maslac, sir i crveno-smeđi, jako začinjeni červiš s jakim mirisom na beli luk - majčin specijalitet, veoma popularan kod gostiju. Obično ga je služila sa somunom i sitno seckanim lukom. Duvanski radnici su to naročito voleli.

Nedeljko je voleo da zasedne za njihov sto i razgovara, između ostalog, i da bi mogao slušati njihove priče o velikom štrajku u fabrici duvana, pre šest godina, kada su predioci bili predvodnici. Da, štrajk je bio ugušen, ali tada smo pritisli vlast da zauvek zabrani korišćenje maloletnih predilaca, govorili su. A socijalizam, zar to nije klica od koje se mnogo može očekivati?

 

Simpatizer austrijske vlasti

 

Otac se, inače, pobrinuo da u objektu drži sva tri glavna dnevna lista u gradu, kao i neke književne, političke i filozofske časopise. To je privlačilo goste zainteresovane za politiku i dovodilo do brojnih žestokih rasprava, koje je gazda uvek slušao s velikim zanimanjem.

Upravo te rasprave, kao i stalni priliv gostiju iz policijske stanice stvorili su glasinu da je gazda sakupljao informacije o političkoj aktivnosti, i snabdevao policiju podacima o najradikalnijim i najsumnjivijim medu njima. Sinu nikada nije uspelo da za to nađe čvrst dokaz, a kada je pitao oca, ovaj je ili poricao ili vrdao s odgovorom. Otac je sasvim sigurno bio simpatizer austrijske vlasti.

 U raspravama s duvanskim radnicima i policajcima uvek je tvrdio, često zaglušen bučnim protestima, da su Austrijanci samo doneli Bosancima veću demokratiju kada su 1908. anektirali to vojvodstvo, a srpska nacionalistička organizacija Narodna odbrana ne želi ništa drugo do da Rusi zapucaju topovima, tako da fanatični nacionalisti iz Beograda umarširaju u Sarajevo i nakrkaju se. On je gostima želeo da skrene pažnju i na to kako je konobarica Linda hrvatska katolkinja i kako on ne želi da mu se Srbi motaju po lokalu.

Da bi pokazao svoju dobru volju, častio bi goste turom piva kada bi se neki od srpskih gostiju našao uvređenim i pobunio. Da su muslimani mogli da uživaju u alkoholu, on bi i njih častio, ali je morao priznati da to možda u nekim slučajevima i nije neophodno, budući da su muslimani izgledali veoma zadovoljni i domaćičinom čorbom i austrijskim vlastima.

Već pet godina su muslimanske organizacije upravljale svojim finansijama, kao država u državi, a u novoj bosanskoj narodnoj skupštini sedelo je dvadeset devet muškaraca islamske vere. Da, pre tri godine čak su ušli u koaliciju s katolicima u parlamentu i s njima su činili većinu. Gotovo dvadeset hiljada muslimana je živelo u gradu, a studenti pravnog fakulteta su živo raspravljali u kojoj meri treba da oblikuju zakone po građanskim i sekularnim normama koje je sledio austrijski zakonik, ili da i dalje slede običaje velikog sultana iz XVI veka.

"Da, da, ovde mi poštujemo muslimane i Jevreje kao ravnopravne građane. Bosna uopšte nije isto što i Srbija", govorio je kafedžija.

"Musliman je čas Hrvat čas Srbin, kako mu kad odgovara", govorio je stalni kafedžijin oponent, neki podoficir koji je radio u gradskom domu oficira. Bio je priključen Narodnoj odbrani i uvek je bio među poslednjima koji su uveče napuštali kafanu, uvek posle nekoliko čaša bosanske rakije.

"Nemoj sad da zaboraviš da me prijaviš policiji", govorio je, a gazda bi smešeći se obećavao, iako malčice uvređen, da će dati sve od sebe. "Ali mislim da i dalje nisi nešto opasan za javnu bezbednost", govorio bi u šali.

Podoficir bi onda tvrdio da je to uvreda, i da on kao oštećena strana želi ili dvoboj ili noć s gazdinom ženom.

"To je poslednje što bi čovek poželeo", smejao se gazda. "Ali ne noćas. Previše si, bre, pijan za takav jedan poduhvat."

Sledeće večeri je podoficir na sve zaboravio, što mu je krčmareva žena u šali zamerila jer je za svoje goste želela baš sve da učini. Srećna zbog svoje pozicije kao gazdarice, svakog poslepodneva bi stala pred ogledalo, ispravila haljinu, podigla punđu i ušla među radnike fabrike duvana i železničare.

Nadam se da je hrana ukusna, govorila je svakome redom, a gosti su se osećali obaveznim da na sav glas pohvale i gulaš i pileći paprikaš koji je donosila, a od njenih specijaliteta pečenje s kimom ili ragu od iznutrice divljači. Takođe je stekla glas zbog bureka i gibanice, zeljanice i pite od krompira. Za desert je služila pečene jabuke, filovane orasima i suvim grožđem, to jest tufahije, a gostima je nalivala vino iz svog rodnog grada u Hercegovini gde su, kako je često naglašavala, gajili vinovu lozu još iz rimskih vremena. Događalo se da neko zasvira bosansku muziku, pa bi majka zapevala lepu, tužnu pesmu, takođe iz Hercegovine, ali šta je to vredelo kad je otac bio policijski doušnik.

 

Očevo slepilo

 

Danas je otac ponovo obesio carsku zastavu i pripremao je kafanu za današnju proslavu. Računao je na mnogo gostiju. Otkako je došao kući iz Beograda, Nedeljko je pomagao kao konobar i ponašao se prijazno kao što su i očekivali. Nikada nije provocirao, nije se upuštao u rasprave a priče gostiju je primao tako da mu uđu na jedno uvo a na drugo izađu. Smešio se značajno, nikada nije iskazivao svoje stanovište. Davao bi samo zaobilazne odgovore, mirne i oprezne. Primeran sin jednog zanatlije. Svima je ugađao. A sam se osećao truo.

Ali danas mu je od carskih boja i dvoglavog orla ispred ulaznih vrata krv brže kolala, i Nedeljko je osećao kako mu obrazi gore. "Za prezir prema otadžbini", rekao je.

"Šta?"

"Ovo je odvratno", nastavio je.

"Šta je odvratno?"

"Zastava."

"Želim samo da mu izrazim poštovanje kao i on nama", odgovorio je otac gorko.

"To je sramota, čuješ li."

"Ako ti se ne sviđa zastava, možeš da ideš."

"Da, idem. I nikada neću da se vratim."

Otac mu je sada samo olakšao.

"Nije mi prvi put da slušam tu pesmu. Prestolonaslednik je samo fatamorgana."

"Fatamorgana?"

"Da, fatamorgana, i uskoro će da ga nema kao da ga nije ni bilo. Ispariće, kažem ti."

Otac ga je preneraženo gledao.

"Ispariće?"

"Da, a onda će kralj Srbije vladati Sarajevom. Kralj Srbije će vladati Sarajevom, kažem ti."

Otac je zurio u njega kao da je poludeo.

"Kralj Srbije?"

"Da, baš tako. Kralj Srbije."

Stajao je na trotoaru ispred kafane i vikao. Zatim je pošao ulicom, plačući. Plakao je od gneva, tuge, zbog bola što se on i otac ne razumeju. Plakao je zato što se više nikada neće vratiti, ali je najviše plakao zbog očevog slepila. Zato mu je stalo da se liši takvog naivnog slabića; njegovo rezonovanje i osećanja mu uopšte neće nedostajati. Propalica! Ali, istovremeno ga je bolelo to što će umreti i tresao se od gneva što su se on i otac rastali posvađani i zato što otac ne razume da u gradovima i selima Srbije mora da vlada alpski narod.

 Kada taj dan dođe, onda će svaki čovek kao pojedinac dobiti slobodu i biće srećan. Država mora da se ukine, policajci, funkcioneri i činovnici moraju nestati, vlast mora da ispari. Ljudi mogu da uređuju svoje stvari u malim komunama, mogu da dele zadatke koji se u svakom društvu moraju izvršavati. Ženama i muškarcima više neće biti potreban venčani list, zemlja će biti raspodeljena svima, fabrikama će upravljati radnici, crkve će izgubiti imovinu, uvešće se jednakost, a srpski duh će se osećati i u igri i u pesmi i u govoru i životu naroda. Za taj sanak o boljem životu za sve ljude, on je spreman da umre.

 

Poslednja uputstva

 

Nedeljko je iz kafane otišao pravo do poslastičarnice u ulici Franje Josifa gde se bio dogovorio da se nađe s ostalima. Lica su im bila ozbiljna. Njih sedmorica su sedeli za stolom. Dva gimnazijalca, s kojima je bio u Beogradu, dva mlada polaznika učiteljske škole, učitelj Danilo Ilić ih je posetio, stolar, inače najstariji među njima, i na kraju i učitelj, vidno nervozan i drhtavih ruku.

"Mrzim svog oca", rekao je Nedeljko glasno.

Ostali ga pogledaše.

"Mrzim tog izdajnika", rekao je. "Mrzim tog doušnika, tog prebega, tog, tog, ma sramota me."

"Miran budi, smiri se."

"Svi će me zapamtiti."

"Uzmi kolač i šolju kafe", reče jedan od drugova.

Voleo je kolače i imao je para da ih kupi. Krčmarica Vera je došla s naručenim kolačima i čajem, kadom i sokom od jabuka na poslužavniku. Bila je žena na pragu četrdesetih, snažnih kukova, dugih nogu, našminkanih jarkocrveno usana, širokog lica, duge talasaste kose koja je uokviravala lice, i sivih očiju. Očijukala je s momcima i zadirkivala ih zato što nisu bili dovoljno odrasli da bi se usudili zavesti neku ženu, a rado bi se šalili, dok nisu mogli da sakriju da su stidljivi, što joj je činilo zabavu i davalo još više samopouzdanja. Pogled joj se dugo zadržao na popinom sinu, Trifku. Bio je i najlepši i najbolje građen od njih, i poznat kao ženskaroš.

Nedeljko je popio dve šolje kafe i pojeo tri kolača. Nekoliko minuta raspravljali su o politici. Danilo je ispričao da je u Beogradu nekadašnji oprezni premijer Pašić ponovo došao na vlast, posle srećne pauze za vreme kada je bila vlada s više nacionalnog osećaja. Pašić je raspisao i nove parlamentarne izbore, obavestio ih je. Danilo je radio godinu dana kao novinar u glavnom gradu Srbije i poznavao je različite odnose snaga u srpskoj skupštini bolje od ostalih. Takođe je bio upoznat i s političkim strankama, u susednoj državi, ali koju ulogu je Danilo imao u Crnoj ruci, njegovim drugovima nikada nije bilo jasno. Njegovo usko lice s teškim, spuštenim kapcima, odavalo je osećanje da od većine stvari očekuje najgori mogući ishod, a to se odnosilo i na politički razvoj i na njegov privatni život. Obrve su mu se podigle i činile da izgleda uplašeniji nego što je zaista bio. Ali sada je bio veoma uzbuđen.

"To je ruganje vojsci, to što se Pašić vraća", rekao je, "a za našu stvar to znači poraz."

"To ne znači ništa", rekao je Vasa, jedan od Danilovih sedamnaestogodišnjaka. "Revolucija se računa."

Svi su ušli u separe. Nedeljko je osećao bombu u postavi sakoa, u levom džepu. Džep je nabrekao ali nije ga žuljalo.

Gavrilo ga je pogledao.

"Hajde, smiri se sada. Da li si je stavio na sigurno?"

"Da."

Zadigao je sako tako da su mogli videti oveći paket s detonatorom.

"Imaš li i kapsulu s otrovom?"

Nedeljko izvadi kutijicu iz džepa i otvori je tako da su svi mogli videti.

"Ti ćeš da budeš treći po redu, na uglu Ćumurija ćuprije i Apelove obale." Gavrilo je pokazao rukama kako se ulice ukrštaju.

"A onda?"

"Muhamed će da stoji sto metara istočno i Vasa će stati između vas. Ako bombe ne eksplodiraju, ili ako ne uspeju da pogode cilj, onda će na tebe da dođe red. Nanišani nadvojvodin automobil i baci tako da domašiš prednje sedište."

"Obećavam."

"I samo mirno."

"Hoću."

"U pitanju je čast otadžbine. Sloboda ili smrt!"

"Sloboda ili smrt!"

Gavrilo je nastupao kao neka vrsta harambaše. A to uopšte nije bio. Danilo je, u stvari, bio komandant, a stolar Muhamed je imao iskustva. Ali Gavrilo je govorio i njemu i ostalima kao da je on lično dobio zadatak od nekog s više instance. Nastupao je samopouzdano, pomalo pokroviteljski i često ironično.

Šta Gavrilo zamišlja, ko je on?

Zovem se Gavrilo Princip, obično bi govorio. Uvek je samog sebe zvao punim imenom i prezimenom. Ja sam Gavrilo Princip, eto tako bi govorio.

Nedeljko je čuo kako mu porodica, u stvari, nosi neko drugo ime, ali da su ljudi gore na planinama i u dolinama tih planina, bogu iza leđa, oduvek smatrali da se seljak koji je ujedno bio i poštar u tom kraju  ponaša kao blesavko, u oblacima, otkačen momak s preteranim predstavama o sopstvenom geniju. Stoga se kretao pod izmišljenim imenom Princip, "princ ili dužd", ime koje je poštar shvatio kao plemićku titulu i dodao prezimenu. Sin, dobivši ime po arhanđelu Gavrilu, nesumnjivo je nasledio očevu taštinu i manjak samospoznaje pa je koristio nadimak kao porodično ime s istom pompeznošću kao i otac.

A sada se ponašao kao neki general. Dozvolili su mu da vodi igru. Bilo je dobro što je neko preuzeo vođstvo tako da na površinu nije izbijalo nikakvo oklevanje. Iz načina na koji je nastupao, videli su da nema nazad, da je sve već odlučeno. Ko bi se sada usudio da kaže koju reč protiv dok te on tako gleda, s teškom tugom a istovremeno tako strasno i užareno?

"Ali mislim da nećeš morati da baciš bombu", rekao je Nedeljku.

"A jer?!"

"Muhamed ima od svih nas najviše iskustva. On će stajati u velikom vrtu koji se nalazi odmah pre mosta, u onom što okružuje kafanu koja je dobila naziv po glavnom gradu Hercegovine. A pored Muhameda, na istoj strani, stajaće Vasa."

Nedeljko nije voleo Vasu. Smetalo mu je nešto u njegovom pogledu. U očima sedamnaestogodišnjaka gorela je žuta svetlost. Za vreme jedne rasprave u nekoj kafani u ulici Franje Josifa, pre nekoliko dana, Vasa je rekao da je nepohodno da Srbi proteraju Albance s Kosova, a ako treba i ognjem i mačem. "Kosovo je rodno mesto Srba, njihova sveta zemlja, prvobitni dom srpske rase", tvrdio je on. "Moramo da upotrebimo organizovanu državnu brutalnu silu", dodao je.

Brutalnu silu? Ostali su se zgledali, osećajući se neprijatno.

 

                                                                                           

                                            Nastaviće se

 

                                                                      

 

 

 

 

 

 

Stalni priliv gostiju iz policijske stanice stvorio je glasinu da je gazda sakupljao informacije o političkoj aktivnosti, i snabdevao policiju podacima o najradikalnijim i najsumnjivijim među njima. Nedeljku nikada nije uspelo da za to nađe čvrst dokaz, a kada je pitao oca, ovaj je ili poricao ili vrdao s odgovorom. Otac je sasvim sigurno bio simpatizer austrijske vlasti.

 

 

 

Država mora da se ukine, policajci, funkcioneri i činovnici moraju nestati, vlast mora da ispari. Ženama i muškarcima više neće biti potreban venčani list, zemlja će biti raspodeljena svima, fabrikama će upravljati radnici, crkve će izgubiti imovinu, uvešće se jednakost, a srpski duh će se osećati i u igri i u pesmi i u govoru i životu naroda. Za taj sanak o boljem životu za sve ljude, on je spreman da umre.

 

 

 

Gavrilo je nastupao kao neka vrsta harambaše. A to uopšte nije bio. Danilo je, u stvari, bio komandant, a stolar Muhamed je imao iskustva. Ali Gavrilo je govorio i njemu i ostalima kao da je on lično dobio zadatak od nekog s više instance.