Zadnja strana
Ahilejski ciklus
Bolovanje ludom
radovanje
Gusla: Boris Ljubov Tadić
Samom sebi
pevam pa se čudim,
ko predsednik
i dalje se budim:
Oj, Borise,
ti junački sine,
što nam
ode tamo u visine,
ko nebeski
ti si Srbin
pravi,
samog sebe
tamo zaboravi.
Ovih dana
kukala mi nana,
ja dopadoh
junačkijeh rana,
pogodi me u tetivu strela,
usred zime
kad joj vreme
nije,
ljuta strela,
mimo gordog čela,
a u petu
od Boga prokletu.
Jednog dana,
niko ne zna kada,
desila se i
ova kaskada,
skoči Boris kao vatra živa:
Vidi čuda,
ta ovo ne biva!
Imam snage,
sve u meni seva,
malo glava,
malo noga leva,
pa ti
tako krenem do tarabe,
gde đipaju
klinci i barabe.
Uhvati me neka
teška tuga,
mladost moja
ne beše mi duga,
nego kratka
sa prilično bola,
igrao sam
sve pogrešna kola,
malo levo
i pomalo desno,
svugde beše poprilično tesno.
A hteo
sam da postanem
svašta,
i patrijarh
koji svakom prašta
i muzičar
koga cure glede,
ili mudrac
kose skoro sede,
i drug Tito - za sve bi se pito,
i književnik
il' govornik jaki,
sve sam
hteo biti jer sam taki,
taka mi je narav moja bila
zato me je sreća napustila,
zato stradah
od bolesti ljute,
o njoj
danas i lekari
ćute.
Mili Bože,
da se Srbi slože,
još jedared
da glas meni
dadu,
sve bih
ove hapsio što kradu
i sam
sebe ako tako treba,
neka pravda
sa svih strana
vreba.
Neka znaju
srpski naraštaji,
ukradeno teško se zataji!
Tako mislim
a brige me more,
dočekujem lažne
dobrotvore,
poklisare stranijeh
država
i domaće
ulizice stare,
svima usta
puna dobrih želja:
mnogo zdravlja
i mnogo veselja!
Sve ih
slušam muka mi je teška,
sve je ovo
cirkuska vrteška,
ja sam
samo klaun na trapezu,
ako tresnem
nosiću protezu!
Svaki Srbin
ljute rane vida,
mrak očinji
povremeno skida,
ali meni
ne skide ga niko,
iz pećine kao da
sam viko:
pomagajte braćo moja draga,
htedoh vlasti
a susretoh vraga,
đavolje
mu ja rogove gledam,
koplje drži,
hoće da se predam!
Kako sada
da dopadnem rana,
a treba
mi bar godinu dana,
da preživim
izbore što slede,
da mi gresi
što brže izblede.
Srbi pamte
kad su Turci
bili,
al ne pamte jesu li
ručali,
pa računam
na naš narod
slavni,
što je divno kad su
zaboravni!
Moj narode,
misli mi se množe,
kad evo
ti Derikože Bože:
Predsedniče, moj
jedini brate,
ovi hoće za glavu da
skrate,
što obećah
da će da se vrate,
u Jevropu
kukala nam nana,
vrlo brzo
za godinu dana.
Božo crni,
daj stvari obrni,
laži malo,
sunce te jebalo,
neće biti
da ćemo se kriti,
no narodu
da kažemo šta je,
gde smo
stigli i bruka koja je.
Jer ako
nam raja za vrat skoči,
izbiće nam
i zube i
oči,
i poslednju
paru iz banaka,
i sve
vile, i službena kola,
biće Božo
i vriske i bola.
Ti ćeš prvi ostati bez
gaća,
uzeće ti
demokratska braća,
što su
s nama donedavno krali
pa se onda drugom obećali,
da i
tamo još pomalo kradu,
to je ono što najbolje znadu.
Nego, Božo,
vrati se Parizu,
tamo manje
osećaju krizu,
i žene
su tamo slobodnije,
kurvanje je tamo
jeftinije,
niko kocem
neće da nabija,
u tamnicu
grdnu da sabija,
zbog nekakvog
morala i časti,
sitne pljačke
na visokoj vlasti,
i drugijeh
čuda i ljepota,
lakog seksa
i debelih svota.
Ode Boža
podvijenog repa,
sve izgleda
da će da nam krepa,
a ni
meni nije bilo dobro,
skapaću ti
moj neznani pobro,
duša boli
a noga mi seva,
šta
će biti kad neko propeva,
hoćemo
li svi u kombi plavi
u koji
se uglavnom zaglavi,
štono
ima vrata otpozadi,
i sirenu
koja stalno radi.
Takve behu
mračne misli moje,
i dan-danas
stalno mi se roje,
a samoća
pritisla me jaka,
pustio sam
komande iz šaka,
sa mnom
vlada sedam ambasada,
moja Vlada
gomila je jada.
Ni to nije najgore po
mene,
moja stranka
hoće da uvene,
demokratska voćka
da ne rađa -
na glasanju
vidi nam se krađa,
a lepo
sam kazao da paze,
oko Vuka
da ograde staze,
da ga
malo ako treba maze,
da mu kažu:
kako si nam
Vuče,
a on meni
što mi ga zavuče,
i da
tako potrajemo duže,
da se naša
preduzeća druže,
da igramo
mi na svakom stolu
malo kocku
a malo tombolu,
ali nikom
da ne damo vlasti
tu je uvek
kajmaka i masti.
Dobro nam
je deceniju dugu,
što bi sada zapali u tugu
i predali
mi komande naše,
da nas
jašu veziri i paše,
da nas
vežu za sindžire
teške,
da kružimo
po tamnici peške...
Mislim tako,
a lisje opada,
štaku
nosim strava me spopada,
šta
ću grdan ako me sad sklone,
ko će meni
da nosi poklone,
da kupuje
ćebad i cigare,
da pominje
uspomene stare,
da mi plaća
skupe advokate,
da mi broji
do izlaska sate...
Nije lako
neznani junače,
nebesa se često
naoblače,
padaju mi suze
često s lica,
vlast je moja
najdraža grešnica.
Zbog nje
sam se odrekao škole
i doveo
decu što me vole,
da mi budu
savetnici mudri,
rekoše mi na veselje udri,
koja briga,
govori mi Joca,
đe je muka da joj
jebem oca,
kuda žuriš,
predsedniče stani,
tako meni
Šaper zadivani,
daj polako
savetuje Krle,
nismo brate
ni Tihi ni
Prle.
Smanji malo
govori Radujko,
platiće nam
američki ujko,
prodaćemo
Telekoma svima,
para mora
za tebe da
ima!
Tešili
me tri godine dana,
a napada
i ala i vrana,
vidim i
ja nije ko
što kažu,
sve je teže
a moji još lažu,
pa pomislim,
Bože tebi hvala,
što se bolest moja pojačava,
Srbi moji
mučenike vole,
za zdrave
ih mnogo ne zabole,
pa je možda pred izbore
dobro,
da ti
malo zakovrnem pobro...
Razumećeš o čemu ti pevam,
pesma mi je i voda i
hleba -
bolje tebi
nego kome treba!