Pljačkaši

Strane banke iz Srbije legalno izvoze opljačkani kapital 

 

Danak u novcu

 

Od 34 poslovne banke u Srbiji, 28 su u rukama stranog kapitala. No, u razvijenom svetu, kome Srbija navodno teži, pravilo je da ova stopa ne prelazi 20 odsto, a banke od posebnog značaja se uporno čuvaju od prevlasti ili preuzimanja od strane stranaca. I pored toga što na srpskom tržištu i dalje ostvaruju pozamašne prihode, banke čiji su vlasnici u inostranstvu sve više izvlače novac iz Srbije puštajući da ovdašnja privreda propadne. Nedostatak kapitala za kredite i direktne investicije banke pravdaju svetskom krizom, ali se iza toga krije nešto sasvim drugo

 

Milan Malenović

 

Što je drugima gore, to je bankama bolje - danas je, izgleda, važeći recept.

Narodna banka Srbije (NBS) krajem decembra je objavila izveštaj pod naslovom Kontrola poslovanja banaka u kome su analizirani rezultati i stanje ovog sektora u trećem kvartalu 2011. godine. Ako je meriti visinom ostvarene dobiti, banke su poslovale veoma uspešno!

Bankarski sistem je krvotok svake ekonomije, jer kroz njega protiče kapital koji koristi privreda. Ako dođe do zagušenja krvotoka organizam boluje, ali i suprotno, mora da dođe do reakcije: ako je organizam bolestan i krvotok je slabiji. Ovo pravilo, kao što se vidi iz izveštaja NBS-a, ne važi za srpski bankarski sistem.

Od 34 poslovne banke u Srbiji, 28 su u rukama stranog kapitala.U razvijenom svetu, kome Srbija navodno teži, pravilo je da ova stopa ne prelazi 20 odsto, a banke od posebnog značaja se uporno čuvaju od prevlasti ili preuzimanja od strane stranaca. U Srbiji je suprotno, pa je tako vladajuća elita još posle demokratskog petooktobarskog državnog udara pohitala da likvidira srpsko bankarstvo i da ga preda strancima, odnosno domaćem kapitalu koji su nudila strana pravna lica.

U vreme likvidacije domaćeg bankarstva Mlađan Dinkić je tvrdio da će taj svirepi potez revitalizovati srpsko finansijsko tržište, jer će u njega ući strane banke sa novim, zdravim kapitalom. Desilo se suprotno.

U ovom trenutku srpske banke na plasmanima u inostranstvu imaju oko dve milijarde evra. Ovome treba dodati i odliv kapitala kroz vraćanje navodnih zajmova sa sve pripadajućim kamatama, pa je lako da se dođe do zaključka kako su strane banke najveće krvopije ovog naroda.

Princip koji su strane banke iskoristile, a koji je Dinkiću bio odlično poznat, svodi se na to da se uloži inicijalni kapital za osnivanje i rad banke u početku, s tim što ni taj novac ne mora da potiče iz bančinih fondova predviđenih za tako nešto, već je, moguće, i srpskog porekla, samo skriven na računima u inostranstvu. Posle toga, tako osnovana strana banka u Srbiji prikuplja novac od građana i ovdašnje privrede i ta sredstva plasira dalje.

Šta je tu, onda, revitalizacija, kada su isto to radile, a i još uvek rade, i domaće banke?

Sa druge strane, čak ni inicijalni kapital nije poklonjen srpskom tržištu, već se knjiži kao komercijalni kredit koje ovdašnje filijale otplaćuju zajedno sa kamatama. Na isti način su i ugašene domaće banke mogle da dođu do para, samo što bi se onda lako i brzo videlo da u srpsku privredu pristiže prljavi kapital domaćih političara i njihovih satrapa.

  

Izvoz opljačkanog kapitala

 

Banke novac iz Srbije mogu da izvoze sasvim legalno, pa to i čine. Deo viška vrednosti prikupljenih iz domaćeg realnog sektora odliva se i za pokriće velikih troškova bankarskog aparata i za visoki standard bankarskih i finansijskih oligarhija. U masi takvih troškova sadržan je i skriveni deo viška vrednosti radnika koji ostvaruju u proizvodnji. Logično, sve se to odvija kroz poslovanje pre formiranja bankarske dobiti, tako da izveštaj NBS-a ne prikazuje realno stanje. Ovakve špekulativne radnje banke "pokrivaju" sa ugovorima o raznim garancijama, ugovorima o korišćenju kredita, ugovorima o korespondentskim poslovima, ugovorima o riziku za plasman sredstava na srpsko tržište, ugovorima o eskontu i reeskontu vrednosnih papira...

Iz navedenog je vidljivo da ovdašnje banke nisu samo "haračlije", već su istovremeno i transmisioni mehanizmi preko kojih se izvozi opljačkani kapital u tuđe ekonomije.

Da nešto nije kako treba u bankarskom sistemu, vidljivo je i posle ovlašćenog pregleda izveštaja o poslovanju koji su dostupni. Prema izjavi Ružice Stamenković, registratorke registra za finansijske izveštaje Agencije za privredne registre Srbije, banke u Srbiji su u 2010. godini ostvarile 22,6 milijardi dobiti, a osiguravajuća društva (koja su takođe najvećim delom u rukama stranog kapitala) ostvarila su 1,9 milijardi dinara dobiti. Na istom portalu navode se i ukupni gubici naših preduzeća koji iznose 90 milijardi dinara. Međutim, dnevni list Press je pisao da banke u 2010. godini nisu ostvarile 22,6 već 25,4 milijarde dobiti. Različite cifre podsećaju na one vladine "dogovorne" statističke podatke.

Istovremeno, dok se listaju ovi podaci većina banaka tvrdi kako je investiranje u Srbiji postalo veoma rizično. Kako bi opravdale svoje tvrdnje banke iznose podatak da je stopa nevraćenih kredita dosegla 22 odsto (po drugim izveštajima 19 odsto) sa tendencijom daljeg rasta. Ako je srpsko tržište toliko rizično, zašto su onda banke pohrlile ovamo?

Novembra prošle godine je izvršni direktor Erste grupe Andreas Trajhl najavio želju Erste banke da u Srbiji kupi još neku banku, ako joj se za to ukaže prilika. Očigledno je da srpsko tržište ne smatraju sve svetske banke posebno rizičnim.

Čak ni izneti podatak o nevraćenim kreditima ne znači da su banke izgubile svaki peti plasirani dinar. Krediti su osigurani, a i iz tog posla banke izvlače dobit.

Osiguravanje kredita potiče iz dva izvora: od samog dužnika (hipoteke, založno pravo, žiranti) ili od osiguravajućih zavoda. U 2010. godini osiguravajući zavodi su u Srbiji, po već pomenutom izveštaju APR-a, ostvarili čistu dobit od skoro dve milijarde dinara, tako da se može zaključiti kako njihovo poslovanje u Srbiji i nije rizično.

I kod osiguranja kredita od strane samog dužnika banke su uspele da naprave više nego profitabilan posao. Većina zaloga su nekretnine, koje po pravilu mogu da budu opterećene do polovine svoje vrednosti.

Po važećem zakonu banke ne smeju da kupuju založene nekretnine svojih dužnika, pa to za njih rade povezana preduzeća. Nekretnine prezaduženih pravnih i fizičkih lica tako preuzimaju firme koje su u vlasništvu same banke, i to neretko samo za visinu preostalog duga. Gotovo da se nikad još nije desilo da neki dužnik ni ne počne sa otplatom preuzetog kredita, tako da njegovo realno zaduženje u trenutku prodaje založene imovine nije više 100 odsto, koliko glasi hipoteka, već niže, tako da ova razlika stvara još jedan prihod banke.

Posle povoljne kupovine sledi prodaja po tržišnim uslovima, a povezana firma kroz dubiozna zaduženja prihod prebacuje matičnoj banci. Klasično pranje para, ali sve je po zakonu.

Ono što u ovom trenutku zabrinjava sve ekonomiste i privredne stručnjake, jeste činjenica da banke gotovo da više ne investiraju u srpsku privredu. Pored već pomenute dve milijarde evra "plasirane" u inostranstvu, banke su uložile 1,2 milijarde evra u kupovinu državnih obveznica, tako da ukupna visina kapitala sklonjenog od privrednih tokova u Srbiji iznosi više od četvrtine deviznih rezervi ove zemlje.

Državne obveznice su kod ove vlasti mrtav kapital, budući da se od prihoda stečenog njihovom prodajom popunjavaju rupe u budžetu, a ništa se ne ulaže u pokretanje proizvodnje.

  

Povoljni krediti samo za tajkune

 

Nekoliko privrednika se baš ovih dana požalilo na nepremostive teškoće koje se pred njih postavljaju kada žele da uzmu kredit pod razumnim uslovima. Nasuprot tome građani i država nemaju naročito velike probleme da dođu do bankarskih pozajmica.

Oktobra 2010. Kredi Agrikol banka je čak delila beskamatne kredite bez ikakvih dodatnih troškova i to u visini i do pola miliona dinara svakom građaninu koji bi počeo svoju platu da prima preko ove banke.

Ni krajem 2011. situacija nije bila ništa nepovoljnija za obične građane. Uobičajeno dozvoljeno opterećenje plate uzimaoca kredita iznosi trećinu, sa opcijom i do 40 odsto, a gotovinski krediti se daju svim zaposlenim građanima bez ikakvih garancija i žiranata. Pošto su rokovi otplate u pojedinim slučajevima i do deset godina, osoba sa prosečnom platom bez većih problema može da dobije i više od 500.000 dinara za slobodno trošenje.

Privredna društva, koja bi da uzmu kredit radi povećanja ili proširenja poslovanja, sa svoje strane bankama mogu da ponude i zalog, ali i pored toga ne mogu da dobiju kredite pod povoljnijim uslovima od onih koje dobijaju obični građani. Kako kamate i ostale obaveze prema poveriocima utiču na cenu usluge ili proizvoda koje preduzeće nudi, ono automatski postaje manje konkurentno na svetskom tržištu.

Iz tog razloga su mnogi privrednici najavili smanjenje ili čak potpuno gašenje svojih aktivnosti u Srbiji. Zanimljivo je da ovakve najave uopšte ne uzbuđuju banke, kao da one nestankom nekog preduzeća i same ne gube mušteriju. U stvari, ni ne gube je, jer će umesto domaćeg preduzeća na scenu da stupi strani konkurent koji je finansijski vezan za neku od stranih banaka koje mešetare na srpskom tržištu.

Sada je jasno zašto mudrije države ne dozvoljavaju da strane banke imaju više od petine finansijskog tržišta, jer su one prvenstveno zainteresovane da uklone domaću konkurenciju kako bi njihovi inostrani klijenti imali bolju prođu.

Iako je ovo odlično poznato srpskoj vlasti, aktuelnog ministra finansija i premijera Srbije Mirka Cvetkovića uopšte ne zabrinjava najavljeni razvoj. Štaviše, i on i celokupna ovdašnja vlada čine sve što je u njihovoj moći da podrže banke na štetu domaće privrede.

Celokupni fiskalni sistem je zamišljen tako da podržava finansijske institute, a kažnjava realni sektor. Na svoje plasmane banke plaćaju porez od pet odsto, a realni sektor na sopstveni promet plaća porez na dodatu vrednost od 18 odsto. Uz to, monetarna ulaganja zahtevaju daleko manje radne snage od proizvodnje, čime se dodatno štedi.

Pošto vlast ne čini ništa da bi finansijske institute navela da više ulažu u srpsku privredu, očigledno je da je i ona deo problema, a ne rešenja. Srpski vlastodršci na ovaj način uzvraćaju stranom kapitalu na pomoći koju su dobijali početkom srpske divlje privatizacije.

Po rešenjima koje je izradio Aleksandar Vlahović u sadejstvu sa svojim mentorom i tadašnjih poslovnim partnerom Dankom Đunićem, privatizacija najvrednijeg dela srpske privrede odvijala se putem povoljnih kredita koje su dobijali tajkuni.

U velikom broju slučajeva funkcioneri Demokratske stranke i njihovi kriminalni saradnici kupovali su preduzeća tako što bi prethodno od banke dobili kredit, a zauzvrat založili imovinu preduzeća koja tek nameravaju da kupe. Pošto se poreklo kapitala u to vreme nije proveravalo, prevara je obavezno prolazila. Kao njen rezultat većina privatizovanih preduzeća završila je kao isplativa nekretnina koju bi banka prodala pošto dužnik nije vraćao kredit. Tako su svi u igri bili zadovoljni, osim unesrećenih radnika koji su završili na ulici.

Time se, konačno, zatvara pakleni krug započet uništavanjem srpskih banaka u korist onih iz inostranstva, koje sada ubijaju domaću privredu da bi pripremile teren za dolazak stranih preduzeća.

 

 

 

Nije više ovde, al' ostaje!

 

Otkako je krenula aktuelna kriza, koja je i potekla iz finansijskog sektora, ali je najviše pogodila realni sektor i građane, spekuliše se sa povlačenjem izvesnih banaka iz Srbije.

Nadzorni savet Nove ljubljanske banke (NLB) sredinom oktobra 2010. doneo je odluku o postepenom povlačenju te institucije iz Srbije. U saopštenju sa pomenute sednice, na kojoj je potvrđena strategija poslovanja banke do 2015, predviđa se niži obim dokapitalizacije u visini od 250 do 400 miliona evra i korišćenja svih unutrašnjih mera za oslobađanje kapitala, prodaja učešća u Banci Celje, kao i "postepeno povlačenje sa srpskog i italijanskog tržišta".

Austrijska Hipo Alpe Adria banka i ostaje i odlazi. Prvo je predsednik Upravnog odbora Gotvald Kranebiter austrijskim medijima preneo kako banka planira postepeno povlačenje sa Balkana, znači i iz Srbije. Iz predstavništva ove banke u Zagrebu odmah je stigao demanti pisanja bečkog magazina Trend uz objašnjenje da se Hipo Alpe Adria od sredine 2012. krenuti u reprivatizaciju. Istovremeno je u obaveštenju stavljen akcenat na to da banka ostaje u Hrvatskoj gde poseduje već deset odsto finansijskog tržišta. Centrala ove banke u Beogradu ubrzo je objavila istovetni demanti uz tvrdnju da je Hipo Alpe Adria Banka AD Beograd već prolazila kroz proces promene vlasnika, što ni na koji način nije negativno uticalo na uspešno poslovanje na domaćem tržištu.

Po izveštaju Narodne banke Srbije Vojvođanska banka, Pireus, Alfa banka i Evrobanka EFG, čije su matične banke u Grčkoj, u ukupnoj bilansnoj sumi bankarskog sektora Srbije učestvuju sa 16,3 odsto, zbog čega centralna banka pažljivo prati sva dešavanja vezana za tu grupu banaka. U Narodnoj banci su istakli i da se mogućnost povlačenja sredstva iz Srbije odnosi na otplatu kredita koje su ranije uzele strane kompanije i matične banke, ali da je banka dužna da obezbedi da te otplate ne ugrožavaju stabilnost poslovanja na srpskom tržištu. Sve banke u Srbiji u grčkom vlasništvu i njihove matične bankarske grupe su, prema Bečkom sporazumu, preuzele obavezu da održavaju stalni nivo plasmana u Srbiji, navela je NBS i dodala da se na osnovu toga ne očekuje smanjenje kreditne aktivnosti na srpskom tržištu.

Uprkos tome iz Grčke dolaze stalne najave da ondašnje banke traže mogućnost da prodaju svoje ovdašnje ćerke kako bi došle do gotovine potrebne za sanaciju bankarskog sektora u matičnoj zemlji.

 

  

 

Na štetu budžeta

 

Cene finansijskih usluga u Srbiji su već godinama među najvišima u Evropi, tvrdi Nebojša Katić. Kamatne marže (razlika između aktivnih i pasivnih kamatnih stopa) se poslednjih godina kreću u rasponu od 6 do 7,7 procenata. U 2011. godini marža je simbolično niža i iznosi oko 5,9 procenata. Takav nivo marži nijedna ekonomija ne može izdržati, pogotovo ne ekonomija koja je efektivno u recesiji.

Bankama se to može, one su miljenice i čedo sistema. Država im je godinama dozvoljavala da rade šta god žele i da cene svojih usluga formiraju kako žele. Izlazeći tim željama u susret, država je bankama pružala i veoma aktivnu i besmislenu pomoć. Kroz sistem kamatnog subvencioniranja, bankama je omogućeno da uvećavaju svoju dobit i održavaju visoke kamate, a na teret budžeta.

Uz sve ovo, i NBS bankama obezbeđuje dodatne visoke prihode kroz krajnje problematičan mehanizam repo operacija.

Na listi apsurdnih darova koji bankama pristižu sa svih strana, ipak se izdvaja jedna - mogućnost da kroz neshvatljive poreske pogodnosti plaćaju najmanje efektivne poreze u Evropi, naravno, opet na štetu budžeta.

 

 

 

Zarada banaka na nacionalnoj valuti

 

Inflacija je u 2011. bila vrlo visoka, a dinar je ojačao u odnosu na 2010. godinu - nominalno i realno. Ovo apsurdno kretanje kursa bi moralo olakšati otplatu devizno indeksiranih kredita. To jeste bila pomoć dužnicima (a time i bankama), ali nedovoljna da zaustavi rast nenaplativih potraživanja. Nije teško zaključiti šta bi se dogodilo u slučaju ozbiljnije, a nužne depresijacije dinara.

Banke su, u međuvremenu, naučile kako da zarađuju i na padu vrednosti nacionalne valute.

Za svaki procenat za koji dinar oslabi, banke zarade pola milijarde evra, kaže ekonomista Miroslav Zdravković. Politika Narodne banke Srbije je poznata kada je u pitanju domaća valuta. Ona predviđa da se kurs formira slobodno, ali i da se onemoguće velike oscilacije. Da bi ih sprečila, ove godine je na deviznom tržištu prodala 60 miliona evra, a otkupila 45. Ove godine dinar je imao zanimljivu putanju: najjači je bio 23. maja, kada se za evro izdvajalo 96,7 dinara, a najslabiji 6. januara - 106,49.

U suštini, dinar oscilira onako kako to odgovara bankama, a ne privredi.

Prvih pet banaka po visini ostvarenog dobitka pre oporezivanja u 2012. su Banka Inteza sa 7,8 milijardi dinara, Rajfajzen banka - 4,3 milijarde, Unikredit banka - četiri milijarde, Komercijalna banka - tri milijarde i Evrobanka EFG - 2,2 milijarde.

Prvih pet banaka po visini ostvarenog gubitka su Agrobanka sa 2,3 milijarde dinara, Alfa banka - 1,3 milijarde, Vojvođanska banka - 1,2 milijarde, OTP banka - 0,6 milijardi i Findomestik banka - 0,4 milijarde dinara.

 

 

  

Kriza

 

U strahu da će ostati bez novca za nove investicije, u Poljskoj se opet rasplamsala rasprava o (prevelikom) udelu stranih banaka u poljskom bankarskom sektoru i opasnostima koje tako vrebaju na stabilnost finansijskog sektora. Poljska državna štedionica PKO BP čak se izjasnila spremnom da otkupi strane investitore kako bi bankarski sektor opet postao vlasništvo Poljaka. Sa druge strane, austrijske i druge bankarske institucije zaista ozbiljno razmišljaju o povlačenju sa istoka Evrope. Unikredit je priznao nemačkom izdanju Financial Timesa kako će se "usredsrediti samo na najunosnije zemlje regije", a isti list navodi i najavu austrijske Rajfajzen banke internešnel o povlačenju iz nekih zemalja. Direktor te banke Herbert Stepić je izjavio kako je "moguće da se u budućnosti povučemo iz poneke zemlje".

Iako niko još ne govori iz kojih konkretnih zemalja se razmišlja o povlačenju, prilično je izvesno da je mnogima Mađarska "trn u oku" - i u završnom računu. Tako je i mađarska filijala Rajfajzen banke "kriva" za drastičan pad dobiti u trećem kvartalu ove godine za čitavih 58 odsto na 130 miliona evra, jer su samo iz Budimpešte javili gubitak od 245 miliona evra. Sa druge strane su i austrijske banke pod pritiskom nakon evropskog "testa za krizu", pa tako i bečkoj grupi Rajfajzen do sredine 2012. treba oko 2,5 milijardi evra kako bi povećala svoju rezervu.

Rumunski predsednik Trajan Basesku izjavio je nedavno da evropske banke ostvaruju ogroman profit u Rumuniji i da bi, kada bi one prestale da finansiraju tu zemlju tokom krize, to značilo "odsustvo poštene igre". Izjava rumunskog predsednika usledila je nakon što je Centralna banka Austrije uvela niz mera da bi ograničila pozajmljivanje filijala austrijskih banaka u zemljama istočne i centralne Evrope. Novinska agencija Medijafaks prenela je da su tri banke, Erste grup, Rajfajzen internešnel i UniKredit Bank Austria, već prihvatile te mere.

   "Ne bih voleo da... podsećam naše evropske prijatelje na to koliko su uslovljavali prijem Rumunije u EU privatizacijom naših banaka", naveo je Basesku.